петак, 28. мај 2021.

Dan mladosti 1974.


Zavšetak proslave Dana mladosti počeo je tako što su se kamere TV dnevnika direktno uključile sa ulaza na stadion JNA. Maršal iz Jajca pojavio se u ostarelom izdanju, opuštena obraza, sa pegama zamaskiranim prerano preplanulim licem. Maršalska šapka, nezaobilazne bele rukavice i  kićena uniforma ni nalik onoj sa portreta gologlavog maršala talasaste kose iz 1943. Ušetao je sa bulumentom pratilaca i zvaničnika u prostrani hol stadiona JNA dočekan usrdnim organizatorima i dečjim horom „Kolibri“ sa kolažom pesama o njemu i sreći što žive u njegovo doba. Ista je slika namah ušla u domove širom Jugoslavije i raznežila i suze izazvala kod miliona prikovanih uz televizore.  

U četverosobnom stanu u generalicama u Drugom bulevaru na Novom Beogradu dva su generala u penziji sa ženama gledali TV dnevnik i čekali da počne slet bratstva i jedinstva i predaja štafete. Branko Tršić - Bane, general-potpukovnik, tenkista i Radosav Trebinjac - Rade, general-potpukovnik RV i PVO, su popili drugu čašicu domaće. Doneo general Bane iz rodne Gline. Za meze -  tanke šnite njeguškog pršuta i crnogorski kajmak. Omiljenu kombinaciju obezbedio general Rade. A njegova Joka ispekla veliki domaći hleb i donela celi kolut. 

- Nisi trebala Joko. 

Domaćica Smilja odradila je sve po bontonu zahvaljivanja kao da se ne viđaju svakog dana. Dve su supruge sa  dva para očiju buljile u ekran i istovremeno pazile da muževi ne pređu meru i ugroze  Radetov visoki pritisak i Banetov šećer.

- Kad su došli ono dvoje?

- Ne znam Rade. Ovaj moj legao danas u podne.

- U 11. 

Preciznija je  znala Banetova Smilja, od njega u intimnom društvu zvana Pepica, jer nikako nije podnosila ženu Edvarda Kardelja. 

- Ispovraćao se po cijelom kupatilu.

- Šta pričaš Bane. Dete pokvarilo stomak, ko zna šta je jeo noćas.

- Ne da Pepica na svog sina. U prevodu Rade, sin mi se napio. Nije navikao da banči cijele noći. 

- Neka ga, naučiće. Bogme ni mi Radmilu nismo mogli da probudimo. Ženo, je l i ova naša povraćala kad je došla?

- Bože Rade, ne trabunjaj. Vas dvojica, pustite decu  na miru.

- Da, da. Deca koja dolaze kući u 11 ujutro. 


Mile Tršić,  drugo dete i jedini sin Baneta i Smilje, tri dana jedva da je kući dolazio zabavljen organizacijom kulturno-zabavnog celonoćnog programa vezanog za prijem, noćenje i čuvanje Štafete mladosti u Domu omladine.  Mile je  svakog dana  dana išao sa izmenjenim spiskovima učesnika do UK i  GK partije, između Doma omladine, Obilićevog venca i Studentskog trga da iskusni kadrovi pročešljaju svako ime i svaku tačku programa. Paralelan program na više prostora istovremeno od 5 popodne 24. maja do 8 ujutro 25. maja kada štafeta ide na kruženje po beogradskim opštinama, složen je logistički zadatak kojim se Mile više bavio nego što je razmišljao o cenzuri. Naravno da je do zadnjeg časa neko imao primedbu na nekoga, neko je tražio da se neko dodatno ubaci.“Ovaj nikako ne može, znaš ko je bio njegov otac...“, „Daj stavi ovog, to ti je sin od druga...

23. maja posla je bilo toliko da je Mile prenoćio u Domu omladine našavši par sati da dremne na dve spojene fotelje u direktorovoj kancelariji, a sutradan mu je Radmila donela pribor za brijanje, novo odelo, belu košulju, kravatu i cipele,  da se predstavi u najboljem sjaju pred svim najavljenim gostima . Pričalo se da bi i Tito mogao da dođe i bezbednjaci su se celi dan vrzmali po Domu omladine, ali od toga ne bi ništa. Pred kraj sastanka kod druga Vlasija, sekretarica utegnutih sisa javila je predsedniku omladine da Tito neće dolaziti što je Mile kao ekskluzivnu informaciju prenio direktoru Domu omladine pun sopstvene važnosti a iskusni direktor mu rekao da nikome ne govori. „Malo tenzije i iščekivanja ne škodi. Najavilo je dolazak dosta drugova iz partije. Doći će po običaju neki iz Saveza boraca i Saveta federacije, znaš kako je sa njima, sve merkaju i vole da se druže na tuđ račun“.  Navečer  je Radmila kružila prilepljena uz Mileta, dok je obilazio sve sale i gledao da li sve funkcioniše po planu, uživajući u njegovoj  nadnaravnoj veličini. Malo su sedeli i sa borcima, ponosnim na svoje nakačene ordene, a  nekolicini je na crvenoj vrpci oko vrata visio orden narodnog heroja. Uživali su u svojim pričama i besplatnom piću a direktor Doma omladine pobrinuo se i za meze.  Neki su se sećali Miletovog i Radmilinog oca i bili prijatno iznenađeni videvši ih kao par i dostojne nastavljače slavnih partizanskih prezimena. Već je sa njima Mile iskapio nekoliko vinjaka i doveo se do nivoa blage logoreje. Kada su se negde oko 10 naveče prisutni borci i političari uverili da maršal  ne dolazi a omladina se drži komsomolskog morala – jedan po jedan su odlazili  a direktor Doma omladine i Mile se opustili i prepustili programu. Sve je išlo po planu te je konačno i Mile  nešto prezalogajio i dodatno popio menjajući tip žestine. Duboko iza ponoći otišao je sa Radmilom da plešu u Dansing salu gde je konačno skinuo sako i kravatu nakon što je malo prebrzo stuštio još nekoliko čašica Stocka 84.  Pred jutro se uhvatio bas gitare da pomogne  bluz grupi drugara sa fakulteta koje je ugurao u program. Dobro im išlo uz kruženje Rubinovog vinjaka. Napredna omladina se oko 5 ujutro razilazila grabeći prve autobuse i trole, a oni su i dalje bluzirali sve dok  redari nisu izbacivali posustale i pijane, te ponekog drogiranog pripadnika avangardne socijalističke omladine. Tad je i Mileta uhvatila kriza uslovljena umorom, skinutom odgovornošću, neredovnim jelom i mešanjem pića. Međutim, Radmila je znala da ga dovede u red i kad se sve završilo i on bio svesno orijentisan, donela mu prvi jutarnji burek i trouglasti PKB jogurt. Posla ispraćaja štafete,  Radmila je u 10 uhvatila taksi i istovarila prebledelog Mileta u stan generala Tršića da bi se uspela sprat više kod svojih roditelja i sručila u krevet. Mileta je krevet prigrlio tek kada se polusvareni burek razleteo po kadi u kupatilu a  majka ga naterala da se skine i otušira pre leganja.

Pred 8, kad je cela država sa nestrpljenjem čekala da počne prenos sleta, Mile se pojavio u dnevnoj sobi u farmerkama i teksas košulji, nepočešljane duge kose, podbulih očiju i usporenog kretanja. Jednako usporeno kao maršal koji se pojavio na centralnoj bini stadiona uz frenetičan aplauz krcatog gledališta i hiljade učesnika sleta na stadionu.

Ponosni otac i saučesnički nasmejan prijatelj Rade gledali su kako se oprezno Mile spušta na dvosed. 

- Jel bubnja?

- Šta ćale?

- Pitam jel bubnja u glavi.

- Uh, ne pitaj. Jel počelo?

Brižna majka mu je prinela tanjirić sa prepečenim hlebom premazanim kajmakom  što joj svakog petka donosi njena seljanka iz Jakova na maloj pijaci pored autoputa u Narodnih heroja. 

- Gde je Radmila, čika Rade?

- Ne znam sine šta si joj radio noćas al kad smo provirili u njenu sobu  da pogledamo živa li je - glava joj bila pokrivena jastukom. Ne verujem da je čula da smo uopšte ulazili u sobu. 



xxx


Dva su se penzionisana generala uselili u generalice maltene dan za danom u aprilu 69. Dok su drugi generali odustajali od stanova u generalicama kada su videli da će pored proći autoput, ni Tršić ni Trebinjac nisu hteli da čekaju godinu-dve da bi se ukotvili negde na Dedinju. Dvojica su se generala različitih vidova vojske sretali u raznim prilikama a više združili posle jednog partijskog sastanka na kojima su obojica govorili protiv pojava nepotizma u armiji i društvu. A beše neka prilika početkom 69. kada su nakon rada u nekoj generalštabskoj komisiji zaseli da ručaju u Domu garde i priča se povela o deci nekih njihovih kolega. Te ovaj se drogira, te onaj polupao očeva kola, te ćerku jednog hteli da izbace iz gimnazije jer je opsovala profesora, ovi prave raskalašne žurke po Dedinju a oni se pozapošljavali u Genexu i JAT-ovim predstavništvima u inostranstvu. Malo po malo, obojica generala dođoše do istog zaključka - svoju decu zaštiti od takva društva a najbolje bi bilo da ne čekaju stanove na Dedinju nego se presele na Novi Beograd i žive sa običnim nepovlaštenim narodom. Pogotovo im dozlogrdilo da gledaju kako se u generalskoj stambenoj komisiji glože oko kvadrata, kuća i stanova sa garažama na Dedinju i svi bi da budu što bliži Užičkoj. Čim se ukazala  prilika da u bloku 33 uzmu stanove od 109 kvadrata, jedan iznad drugoga, pristali su odmah i iste godine otišli u penziju i u nove stanove. Taman da  zadovolje porodične potrebe. General Tršić je imao da zbrine Kristinu i Mileta, a general Trebinjac, pored Radmile,  sina Jovana, koji se nakon godinu dana odselio i otišao u ženin stan na Dorćolu.  Miletova sestra Kristina, starija od njega 3 godine, udala se pre dve godine i živela sa mužem kod njegovih roditelja u kući na Banovom brdu i čeka već drugo dete.

Kad su se uselili, Mile je završavao treći, a Radmila drugi razred iste gimnazije. Jedni i drugi promoćurni roditelji videli su da bi moglo „nešto“ da bidne među njima i kao onako iz šale počeli se nazivati prijateljima i pre nego su Mile i Radmila počeli ozbiljno da se zabavljaju. Do tad bi ona  išla da ga sluša kako svira u nekim akustičarskim bendovima, a on nju vodio po kućnim žurkama dece političara i generala na Dedinju i Senjaku. Tek kad je Radmila upisala ekonomiju a Mile dao prvu godinu na arapskom na Filološkom fakultetu oboma  je prirodno došlo da ozvaniče zabavljanje. Sve im išlo na ruku, stanuju u istom ulazu zgrade na Novom Beogradu, nisu morali da se kriju od roditelja i postadoše par a da nisu mogli da odrede datum početka veze. Ona se držala datuma prvog poljupca a on prvog seksa kod njegovih u stanu kad su ovi kao svake godine otišli na letovanje na Brač a mladi par se spremao da ide prvi put zajedno na letovanje u Budvu.


xxx


Tito u maršalskoj tamnoplavoj uniformi, Jovanka sa pundžom, koju je Radetova žena Joka uporno imitirala, u pratnji članova Predsedništva SFRJ, zaslužnih revolucionara, nekoliko generala i predsednika omladine Azema Vlasija, smestio se u počasnoj loži i posle himne počeo je slet. Svi su netremice gledali u ekran skoro bez daha plašeći se da neko od izvođača ne napravi kakvu grešku. Rade je uporno posezao za parčadima pršute, mršteći se što je tako tanko sečen. Još bi ga onako ceremonijalno podigao da pogleda kroz njih. „Znaš li ti...“ redovno bi započinjao i svi su znali da će uslediti pohvala dobroj njeguškoj pršuti za koju se mora morska so dovući iz Uljcina a njegov mu dobavljač iz Erakovića tvrdi da se 48 dana dimio poizdaleka na ladnom dimu. 

 


- Vidi ga, molim te. Prst slanine ima a ne odvaja se od mesa. Još kad me ne bi ova moja Joka terala da sečem ovako tanko. Kao žabari tako rade da bi se bolje osetio miris i ukus. 

Za hleb i sir Rade nije mnogo mario, a Joka je iza svakog njegovog posezanja za tanjirem isti odmicala što dalje od njegovog dosega. 

- Opet su mu ofarbali kosu. 

- Vidi se Zagorac. Gde taj da se pojavi kao sedi starac u maršalskoj uniformi. Video si na šta liči onaj oronuli Franko iz Španije. A ovaj naš prešišao osam banki a vidi ga.

- Je li ćale, šta će da bude kad Tile umre? 

Mile je nesabranih moždanih vijuga postavio pitanje koje niko nije smeo da izusti. Joka se prekrstila, Rade u svojoj fotelji posegao za čašicom da dobije na vremenu ako bude morao nešto da kaže, a Bane nastavio mirno da puši Drinu dok se dim cigareta penjao od požutelih prstiju. 

- Kako možeš našeg Titu tako da zoveš.

Pokušavala je majka da spasi posrnulog sina.

- Kevo, svi na fakultetu ga tako zovu. Neko kaže i Matori. Kao, u ratu vi ste ga zvali Stari, a mi sada...Mislim, ipak on ima 82 godine. Čitao sam u Njusviku kako Amerikanci predviđaju šta će da se desi u Jugoslaviji posle Tita. 

- Gde nalaziš to zapadno smeće?

- Čika Rade, u Američkoj čitaonici u Čika Ljubinoj. Učlanio sam se na prvoj godini. Zgodno mi, blizu fakulteta. Skoknem između časova. Uvek imaju svežu štampu na pultu, ne moram da kupujem.

- Sunce ti žarko Mile, da li si ti normalan? Znaš da ovi naši snimaju svakog ko ulazi tamo. 

- Nek snimaju, čika Rade. To je čitaonica, a ne špijunska baza CIA.

- Zelen si ti sinko za te stvari. Sve ti je to zapadna propaganda i obaveštajni rad. Čoveče božji, u samom centru grada, tamo gde ima najviše studenata za vrbovanje. Ja im nikad ne bi dopustio. 

- Ma kakvo vrbovanje. Meni  fino,  uzimam knjige, prelistam novine i slušam ploče. Imaju odličan gramofon sa slušalicama. Uživancija. Jedino mi žao što ove godine idem manje. Previše obaveza, previše glupih sastanaka. 

- Vidiš ti Bane kako ih truju besplatnom štampom. E moj zete perspektivni, ode ti u bitlesere, kosu si već pustio, još da se dovatiš droge. O ženo moja, vidiš li ti kakav nam se zet sprema za u kuću?

- Ajde Rade boga ti, pričaš svašta. 

- Znaš li ti, zete moj perspektivni,  da su mene jednom kad sam išao na neki prijem u sovjetski dom kulture tamo u Narodnog fronta, ovi naši tri dana propitivali, te s kim sam pričao, ko je ovaj, ko je onaj. Ja jednog zaboravio da pomenem, naši me pitaj ko je taj, a ja ne mogu da se setim. Sunce ti jebem, celo popodne sam se znojio, al ne vredi, nikako da se setim.  Naši me poslali, naši me ispitivali. Da ti ne pričam da svaki puta kad sam išao u Sovjetski savez, danima me pripremali da pamtim s kim sam bio, imena, činovi, šta smo pričali.  Svako veče kako se vratim u hotel ili u sobu u nekoj bazi, ja plajvaz u ruke i piši Rade s kim sam bio, s kim sam jeo i pio. Sobe sve ozvučene a ja pevam Kalinku i pišem imena i činove. Kad bi se vratio, tri dana bi  prebirao po beleškama i pisao izveštaje. 


Zamišljeni general Bane držao se Drine bez filtera i nije pratio  priču o obaveštajnim nedaćama  kolege generala tj. komšije s kojim treba da se orodi. Povremeno bi samo grickao požutele čekinjaste brkove.

- Raspašće se.

- Ko?

- Jugoslavija. Ne odmah ali vremenom. Ne znam da li za života Radetovog i mog, ali za vašeg  skoro sigurno.


Nastade muk jer kako pričati o Jugoslaviji posle Tita kad je maršal živ i zdrava izgleda, eno ga, uspravio se na fotelji počasne tribine stadiona JNA dok se vojnici po običaju izvodili svoju tehničku komplikovanu vežbu. Misli o raspadu rasplinule su se u apsolutnoj tišini dok su pratili čvrste bedeme stamenih vojnika kako se kao jedan na stadionu brane od nevidljivog neprijatelja.

 

f


Atmosferu podaničke omamljenosti besprekorno izvedenom sletskom tačkom nije poremetila ni Radmila kad je ušla kose sapete u repić šnalama, bez šminke, u iskrzanim farmerkama širokih nogavica i crvenom majicom kratkih rukava sa natpisom  HANDS OFF ME! preko grudi sapetih premalim grudnjakom. Odmah se ukotvila Milesu u krilo na dvosedu podvivši noge. 

- Gde si ćeri moja, moja noćna tico! Moj prijatelju Bane, odoše nam deca u imperijaliste. Ovaj tvoj zalazi u Američku čitaonicu, špijunsko gnezdo CIA usred Beograda, a ova moja okačila stranske parole. 

Smilja je prinela tepsiju savijače sa sirom tek izvučenu iz rerne i počela da iseca vruće komade a prija Joka da ih razmešta po tanjirićima sa bršljenastim ukrasima po rubu. 

- Uzmi snajka, da se ne oladi.

- Pepice, dajder meni parče.

- Nema za tebe. Daću ti je Pepice. Dosta ti je što si nabio šećer ovom tvojom rakijetinom.

Dok su se Mile i Radmila  zdušno bacili na pitu dahčući od vreline Joka je fiksirala pogled na ekran i svaki puta kada se Jovanka pojavila u kadru nešto bi prokomentarisala.

 



- Vidiš li Smiljo kako se utegla Titina Ličanka. 

- Pričala mi ona Nata iz Maršalata, što radi u kuhinji, da ih Jovanka postrojava svaki dan. Nema dana da nekog ne izbaci.  Veli Nata da ju je Jovanka grdila pre neki dan što je imala malo kraću suknju. 

- Da joj ga ne bi Zagorac surduknuo.

- Ajde Rade šta pričaš gluposti. 

- Ženo moja, pojma ti nemaš. Stari ima osam banki al se ne da. Znaš da ga dve maserke dva puta dnevno masiraju. Čuo sam da Jovanka ne može očima da ih vidi. 

- Je l to stvarno istina čika Rade?

- Zete moj perspektivni, čuo ja od generala Miškovića, a ako neko zna, on je taj.


Rade je svoje parče pite prekrio šnitom pršuta da se malo opusti od toplote i lakše klizi. Igrači na stadionu počeli su da se okupljaju za završnu scenu  na sredini stadiona telima okružujući  improvizovanu kulu na tri nivoa. 

- Otud će sigurno zadnji nosilac štafete. Ko je ove godine izabran?

- Prijo, neki Slovenac, čitala sam u Politici. Ko je onaj lepi momak pored Tita?  

 



- Azem Vlasi, predsednik omladine. Bio sam sa njim u zgradi CK juče.  

- Zvali te u CK?  Što ne reče jadan ne bio!

- Kad čika Rade, to bilo juče. Bio sastanak organizacionog odbora štafete u Gradskom komitetu partije i javili mi da me Azem zvao da popriča sa mnom. Ja mislio da me zove zbog programa u Domu a on se raspitivao kad ću da diplomiram, zna da govorim jezike, šta planiram i da li bi hteo da uđem u politiku, kao trebaju im takvi kao ja za međunarodnu saradnju. Treba da počnem u septembru čim diplomiram.

- Jesi li ti čuo ovo Bane! Vidiš kako se otvaraju vrata mladim kadrovima. Zovu ga a još nije ni diplomirao. A ti ovamo pričaš raspadamo se. 

- Ko se raspada?

Budila se Radmila u Miletovom krilu.

- Jugoslavija.

Mirno je nastavio general Bane držeći se svoje Drine.

- Je li Smiljo šta si ti dala ovom svom za ručak danas. Bunike?

- Ma pusti njega Rade. Radmila kćeri, hoćeš li puding, ostalo mi danas mleka. Pomešala sam kesice sa kajsijom i limunom. To Mile voli. 

- E to kevo, daj i meni ako je ostalo. Ako me to ne spasi danas, ništa neće.   


Na vrhu  kule opkoljene ljudskim telima pojavila se figura poslednjeg nosioca štafete. Komentator sleta Dragan Nikitović izdeklamova ime nekog Slovenca, mršavog crnokosog momka, duge kose, uspravna držanja u svetlom odelu. Držeći štafetu u desnici spustio se improvizovanim stepenicama sa kule i odmerenim trčanjem kroz špalir pomešane omladine, vojnika i pionira, došao do počasne tribine i počeo da se uspinje lagano trčeći uz stepenice.

- Samo da se ne saplete.

- Neće Joko. Treniraju oni to svaki dan. Trčanje uzbrdo, vežbe disanja, na sve se misli. Ovaj mi nešto mršav.Vidi i on ima dugu kosu.Sve bitleser do bitlesera. I ti zete perspektivni treba da se ošišaš. Vidi na šta ličiš. 

- Ćuti Rade da čujemo Slovenca. 

Cela se Jugoslavija utišala dok je momak u strukiranom odelu sa velikom kravatom bez greške na slovenačkom izrecitovao čestitku. 

Na „ti“ sa doživotnim predsednikom, koji je posle održao kraći govor o slavnoj prošlosti i svetloj budućnosti. Ima da je izgradi napredna socijalistička omladina žarom predaka u njihovim venama. Rečenice su bile kratke i nepovezane, kao da se muči sa novim zubima.  Na velikom ekranu stadiona JNA, pojavio se veliki portret Tita kako ga je Božidar Jakac nacrtao u Jajcu 1943. Kamera iza Tita uhvatila je predsednikovo uglačano lice opuštenih obraza i fokusirala se na portret iz partizanskih dana. General Bane  je pritisnuo kraj cigarete o unutrašnjost pepeljare. One iste kakvu je Mile video jučer kod Azema. 

Radmila je pojela svoj puding iz staklene činije rezbarenog ruba i grabila sa Miletom iz njegove. 


среда, 26. мај 2021.

Operacija KLJ / poglavlje 1. - CK

 Dragi prijatelji, 

nema nikoga od meni poznatih meni bliskih godinama da ovih dana nije govorio o Danu mladosti i podsećao se na te bezbrižne dane. 
Kako me već duže nagovarate da podelim pisanija vezana za roman u nastajanju, eto odlučih da to spojim sa ovim danima bivšeg slavlja, utoliko više što roman tako započinje. 
Verzija nije konačna i verujem da će za ovog objavljivanja doći do neke konačne varijante. 
Pri tome u tekst sam ubacio neke fotke (neprimereno pisanju romana) želeći da se poigram a ne obraćam pažnju na autorska prava. Kasnije će to ispasti ili biti svedeno na razumnu meru. Mada volim dokumentarnost te vrste. 
Vaš Branko

CK

 

 

            Sve je počelo ujesen 73. kad je MileTršić upisao  4. godinu arapskog na Filološkom fakultetu i svoju karijeru omladinskog i partijskog rukovodioca doveo do predsednika Fakultetskog odbora Saveza studenata - FOSS i člana Univerzitetskog Komiteta SK. Sa funkcijama došli su i mnoge političke aktivnosti van fakulteta i univerziteta.Član ove komisije, uključen u onu radnu grupu,  gotovo svakodnevno je špartao između zgrade UK na Obilićevom vencu i moćnog Gradskog komiteta partije (naravno, GK)  na Studentskom trgu pored Etnološkog muzeja. Organizatorske sposobnosti, retoričke veštine i lako savladavanje aktualne političke terminologije pomoglo mu penjanje na lestvici traženih mladih partijskih kadrova a samopouzdanje naraslo toliko da su mu obični studentski razgovori o ispitima, profesorima, rokovima, prepisivanju i studentskim tračevima bivali dosadni i uvek je znao o svemu više od drugih i video dalje i bolje. Istina, sve jemanje imao vremena  da visi na tribinama i posećuje programe u SKC, Domu omladine i Kolarcu a sva je sreća da bluz bend u kome je basirao na fakultetu nije imao ozbiljnih koncertnih ambicija i zadovoljavao se svirkama po stanovima, nekim alternativnim prostorima i ponekad u SKC kad su uspevali da se skupe.

Ulazeći u više studentske i partijske forume imao je osećaj da može više postići da kreativnost mladih nađe sebi više prostora u institucijama ne samo kulture i umetnosti nego i u samoj politici i premošćavanju jaza između generacija.  Tako je veliku smeđu kovertu sa pozamašnim štampanim materijalom i pozivom da prisustvuje zajedničkoj sednici Predsedništva Centralnog komiteta SK Srbije ( kako drugačije nego CK Srbije)  i UK doživeo kao potvrdu mogućnosti da se sve može ako se hoće i vredno radi. Nikad neće zaboraviti sa kojim se osećanjem časti i strahopoštovanja podvrgavao protokolu identifikovanja i overavanja ulaska u čuvenisoliter na Ušću poznatim u narodu pod kratkim i jasnim nazivom – CK.



Mile ga zamišljao kao epicentar svega što se dešava u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, a sam poziv da tamo dođe uvrstio ga u krug povlaštenih i odabranih. Valjano se pripremio pročitavši opširnu analizu stanja u Srbiji nakon obračuna sa anarholiberalima i tehnokratima. Podcrtao je mesta na kojima se ističe potreba još snažnijeg obračuna sa poraženim snagama u vrhu srpske partije i na Beogradskom univerzitetu i u glavi tragao ima li takvih na njegovom fakultetu. Dosta je profesora lepo govorilo o gospodstvenom i kulturnom Nikeziću i vrednoj Latinki, ali sve je njih Mile znao kao fine ljude i dobre profesore i nije mu bilo najjasnije šta su to skrivili. Uostalom zašto bi se bavio time, ako i bude govorio, založiće se da bude više mladih u političkim forumima i da se ima više poverenja u njihovo stvaralaštvo i samoupravnu socijalističku svest. 

            U veliku salu na 8. spratu ušao je fasciniran TV kamerama, spletovima mikrofona, kablova i jakih svetala sa pokretnih reflektora. Ljudi sa TV su se užurbano nameštali a pozvani drugovi po grupicama ozbiljno zauzimali mesta. Grupicu od 5 – 6 studenata iz UK,jedna od užurbanih sekretarica iz kabineta Predsedništva partije postavila je na sam kraj jednog kraka stolova spojenih u obliku slova П prekrivenih zelenom čojom, mikrofonima sa trokrakim stalcima i pravilno raspoređenim pepeljarama.  Za čelo stola u snopove svetala žmirkajući se postaviše elitni srpski partijski kadrovi, sve likovi sa televizije. Predsednik CK SKS Tihomir Vlaškalić za čelnim mestom ispred velike biste predsednika Tita, a do njega profesor Milorad Bertolino, predsednik UK SK BU. Iza Titove biste ulevo na zidu veliki portreti  velike trojice svetskog komunističkog pokreta. Pored bradatog i kosmatog Marksa našao se  Engels izdužene ravne brade a do njega ćelavi Lenjin isturene jarčeve bradice. U uglovima sale 4 velika fikusa sa čijih masnih listova su čistačice stalno brisale prašinu. Ona dva do samog zida sa partijskim simbolima dobro su se razgranala iživahno izdizala, dok  su se druga dva,  kod ulaza u salu nekako ufitiljila i donji listovi na stablu počeli da opadaju. Partijsku estetiku na glavnom zidu upotpunila je  parola: PROLETERI SVIH ZEMALJA, UJEDINITE SE a do nje uvećan znak SKJ sa Titovim likom iz profila kakav je bio otisnut  na skorije izdatim novim partijskim knjižicama. Glavni partijski enterijerista dobro je odradio posao  odmeravajući da široka  i duguljasta slova parola ne ugroze impozantnost biste predsednika partije i države.

            Televizijske kamere snimile su deo uvodnih izlaganja i ostavile skup partijskih drugova i poneke drugarice da u atmosferi „otvorene razmene mišljenja bez prisustva javnosti“, kako je rekao predsednik srpske partije, razmotre koliko i kako se univerzitet očisitio od poraženih snaga anarholiberalizma i tehnokratizma.

Kasnije naveče  tokom TV dnevnika smrknuti Miletov otac, Bane Tršić, penzionisani general, primetio je sina u jednom kadru i pitao ga otkud on tamo. I šta mu treba da se petlja u čistku partijskih kadrova privrženih idejama i delovanju Marka Nikezića i Latinke Perović.

„Kakva je to glupost? Skinuli su Nikezića i Latinku a sada proveravaju ko je od vas na kojoj strani. Nisi valjda učestvovao u diskusiji?“

„Jesam. Moralo se. Svi iz UK su govorili redom pa je red došao i na mene.“

„Mulac! Vidiš da svi skaču u bunar  i ti za njima. Ovi skinuli pametne ljude koji su vukli napred a ti se svrstao uz ove podguzne muve.“

Nikakva priča o iskusnim partijskim radnicima i prvoborcima nije mogla da prođe kod ljutitog generala.

„Kakvi crni prvoborci. Ti  su izginuli. Ovo je običan bašibozluk. Šta si pričao, da čujem, prije nego umrem od muke ako te prikažu na televiziji.“

„ Neću biti na TV. Kamere su otišle posle uvodnih izlaganja. Ćale nisam ništa govorio o anarholiberalizmu. Bilo mi prvi put da govorim na ovako velikom skupu i držao sam se  priče o poverenju u omladinu i studente i njihov kreativni potencijal.“

„Ajde de. Tu ne može niko ništa da ti zamjeri. Ostavi drugima da dokazuju svoju pravovjernost.“

 

Posle nije bilo meseca da barem jednom nije pozvan u CK, ali na tim sastancima nije bilo kamera, sastanci su bili neformalni i imalo je za šta na njima da se uhvati. Pričalo bi se u kuloarima, za pauza i bio je dovoljno nenametljivo nametljiv da bi ga važni drugovi zapazili, zapamtili i preporučivali kao vrednog momka koji ne voli previše da se ističe ali je vredan i sklon aktivizmu.  Ubrzo je shvatio da jena velikim partijskim skupovima, onima sa kamerama i mikrofonima, sve unapred pripremljeno, od govora i pojedinačnih diskusija do zaključaka, tako da se na prvom narednom velikom skupu u istoj sali na 8 spratu zavukao u neutralni ugao u П poređanih stolova, nezanimljiv kamerama a udaljen od mikrofona i dao se na posmatranje ambijenta, nameštaja, slika, načina oblačenja  zadubljenih faca u sivim ili tamnim odelima sa kravatama, užurbanih sekretarica, kelnerica ikafe kuvarica sa istaknutim oblinama i mišićavim nogama. Posebno su mu za oko zapele šoljice za kafu standardizovanog izgleda širokog oboda sa plavim obrubom širokim taman toliko koliko doseže donja usna. Promatrao je kako ljudi piju kafu, kako ko drži šolju, ko srče, ko lagano ispija, ko se igra sa šoljom na stolu, ko i kako pali cigarete, da li ih gasi u pepeljari ili tanjiriću od kafe, ko se igra sa kutijom šibica, ko kao piše po materijalima. Slušao je kako klokoće mineralna voda „Radenska“ i prpoše mehurići iz jednostavnih kafanskih čaša za gimišt. Zapazio je da su sve pepeljare iste, teške staklene, šesterougaone sa mehanički rezanim oštrim rubovima i polukružnim žljebovima za odlaganje cigareta. Kakve je viđao u generalštabu kad je dolazio do oca, a jednu takvu je otac doneo kući kad je otišao u penziju i stajala je na stočiću pored fotelje ispred televizora.

Tema o reformi visokoškolskog obrazovanja nije ga interesovala jer je kroz pripreme plenuma uvideo da se iza čitave priče o reformi krije samo uvođenje moralno političke podobnosti kao kriterijuma za opstajanje i odabir nastavnog kadra na fakultetima. Okrenuo je list poziva na sastanak i na praznoj poleđini pokušao olovkom da nacrta Titovu bistu. Znao je da nema talenta za crtanje i samo se potrudio da se drži proporcija. Kad je završio sa spoljnim obrisima biste jednostavno unutar upisa „JBTito“ . Ruka mu onda nekako sama od sebe krene prisećajući se kako je na ikonama u fruškogorskim manastirima čiji je obilazak organizovao prošlog vikenda za studente Filološkog fakulteta,  neki sveštenik-vodič objašnjavao šta znači IH i TIS sa obe strane Isusovog lika okruženog oreolom. Napregnu se da seti grčih slova iz kratice: Isus Hristos, sin božji, spasitelj. Priseti se ono malo starogrčkog što je učio u gimnaziji i na levoj strani od JBTita lepo iscrta  ἰχkrenu da napravi oreol oko obrisa glave JBT a sa druge θύς. Potom s leva ucrta u dva manja medaljona stamenog Marksa okrugle, runjave glave, te izduženo lice Engelsa sa pravom svetačkom bradom. Najpre htede iznad da upiše Sv. Petar i Pavle jer je na ikonama video da su ih slikari tako zamišljali ali mu to izgledalo pretenciozno pa samo ispisa „Braća Marx“. Ćelavog Lenjina je smestio desno od JBTita i dodao mu bradu dostojnu ruskih svetaca. Odmah mu se ukazalo da na desnoj strani fali simetrije radi četvrti lik ali je taj što se Jugoslavije tiče svoju priču završio 48. kad je Tito procenio da Staljinov model prisilnog slanja radnika i seljaka u socijalistički raj kod Južnih Slavena ne pije vodu. Da bi nekako popravio simetriju, Mile pored Lenjina upisa u medaljon poznatu maksimu:

„SOVJETSKA VLAST +

ELEKTRIFIKACIJA =

SOCIJALIZAM

Nije loše“ pomisli Mile primičući i odmičući papir da vidi šta remeti harmoniju i simetriju. „Ah da, parola iznad glava svetaca“. Kad upisa PROLETERI SVIH ... seti se kako mu je profesor sa italijanistike, okretni i žovijalni Eros Sekvi, jednom pričao da je kao poznati antifašista u Istri neposredno posle rata bio zadužen da organizuje mlade da ispisuju parole povodom  novouvedenog  praznika Dana republike. Onako u brzini,  njegovi skojevci ispisaše PROLETERI SVIH ZEMLJA, UJEDITE SE! Ispisano platno visilo je iznad svečane tribine i gorljivih govornika da bi ga tek uveče oblasni partijski sekretar  izgrdio zbog provokacije i pozvao na odgovornost. Izvukao se na slabo znanje hrvatskog i nedostatak budnosti lokalnog partijskog šefa koji je parole pregledavao i ništa nije primetio. Zadovoljni Mile unese ZEMLJA, UJEDITE SE!  U tom se probudi njegova budnost i da bi izbegao višak aluzija tipa „JeBeTito“ ubaci tačke u inicijale i pretvori partijskog Isusa Hirsta  u manje opasno „J.B.Tito“. Na krajevima dodade razgranate fikuse na čije je vrhove ucrtao karanfile podsećajući se na dan prijem u partiju u gimnaziji kada mu je partijsku knjižicu i karanfil udelila  partijska sekretarka u liku mlađahne, tek pristigle, profesorke sociologije za kojom su se okretali svi momci iz starijih razreda. A njena tri sočna poljupca došla su mu kao avans za obećani komunistički raj. Ipak, kada je zanesen svojim sećanjem nakon nekog vremena spazio da učesnik sastanka sa njegove leve strane ljubopitljivo gleda u njegovo likovno ostvarenje, posebno izgleda baš u podvučeno i podebljanim slovima ispisano UJEDITE SE,  kao nehajno je rukom prekrio poziv za sastanak i iz velike smeđe koverte  izvukao gomilu radnog materijala o reformi visokog školstva i naglo obratio pažnju na jednog govornika, uvaženog revolucionara i člana Saveta federacije. Stari revolucinar je neuvijeno i prostim rečima govorio kako je nedopustivo da nam studente na fakultetima odgajaju i vaspitavaju kadrovi sumnjive moralno političke podobnosti. „Odgoj i vaspitanje“ provukli su se u prostodušnom govoru starog revolucionara toliko puta da se od jadne sintagme odlepio tek kad je snažno šakom udario o sto rekavši:“Tako nešto partija ne može da dozvoli!“. Udarac o sto je probudio prisutne i nagnao ih na aplauz iza koga je predsedavajući pozvao prisutne drugove i drugarice na ozbiljnu diskusiju. Iza čega je usledila neprirodna pauza tokom koje su se svi uvukli i smanjili za dva broja u svojim stolicama. „Čini mi se da se prvi za reč javio drug, tamo sa kraja stola..“ pokaza predsedavajući na čoveka osrednjih godina koji je sedeo do Mileta i rukom krenuo da skloni Miletovu ruku da bi bolje video njegov kitnjasti crtež. Ne zna se ko se više prenerazio: da li prozvani nevoljnik ili Mile, uveren da će revnosni član CK da ospe paljbu na nesmotrene članove evo baš ovde među nama kojinisu raskrstili sa religijom i izruguju se vođi revolucije i klasicima marksizma. Međutim, navučeni član CK iz Knjaževca, našavši  se u nevolji prozvanog,   izvuče pričom kako je u opštinskom komitetu sa drugovima iz lokala pozvao članove partije koji studiraju u Beogradu i da se ozbiljno raspravljalo kako pojačati budnost mladih članova partije i kako su pozvali sve činioce u prosveti da se na bazi drugarske marksističke analize i kritike pročešljaju svi fakultetski predmeti i njihovi predavači. Tu se nekako ohrabri i pohvali kako je Omladinska politička škola „Ivo Lola Ribar“ u periodu od 7. kongresa SK Srbije do danas obuhvatila svojim kursevima više od 170 omladinaca i omladinki iz Knjaževca i okolnih sela. Kada je konačno završio svoje izlaganje, čovek odahnu i rastegnu kravatu dok je Mile predusretljivo sipao njemu i sebi punu čašu „Radenske“. One sa tri srca.

 

 

24. maj 1974

 

-               - Ime?

-               - Mile Tršić.

-               - Kod koga?

-               - Kod Azema Vlasija.

-               - Kod druga Azema Vlasija? Imate zakazano?

-               - Da.

Iza masivnog pulta u prizemlju zgrade CK na Ušću, službenik na prijavnici, u odelu sa konfekcijskom plavom kravatom na lastiš, uredno obrijan brka jake građe odmeravao je dugokosog i mršavog pridošlicu novim u teget odelu, sa čistom belom košuljom sa velikom kragnom i kravatom i usklađenom kravatom. Iskusno oko dugogodišnjeg bezbednjaka pretpostavilo je da se iza pažljivo krojenog odela verovatno razmeće sin nekog važnog političara ili direktora velikog preduzeća. Vrteo je prezime Tršić u kartoteci svoje memorije pažljivo izgrađenoj tokom duge bezbednjačke karijere. Valja prema plavušanu biti umereno grub ali ne i odbojan. Čisto da se vidi da svoj posao obavlja ozbiljno bez obzira o kome se radi. Sve po pravilima službe.

Dohvatio se „Iskrinog“ četvrtastog telefona i razmenio informacije sa sekretaricom druga Vlasija.

-               - Ličnu kartu. Idite levim liftom. Dvanaesti sprat, soba 1210. Levo  kad izađete iz lifta. Šta vam je u torbi?

-               - Papiri.

-               - Neka vam sekretarica druga Vlasija  potpiše ovu potvrdu.

            Pred liftom je gledao kako se pale lampice dok se lift spuštao sa 8 sprata. 8, 6,4..Sa „dvojke“ je ispala crvena plastična folija pa je beličasta lampica kričavo oglašavala na tren svoju ogoljenost. U lift je ušao sa nekim užurbanim čovekom čiju je sliku redovno viđao u „Politici“ i na televiziji.  „Na TV izgleda veći nego uživo“.Član Predsedništva CK da l’ srpskog da l’ jugoslovenskog Saveza komunista. Mala posekotina od brijanja ispod naduvenog obraza remetila je utisak samouverenosti. Ušli su zajedno i odćutali svoje u liftu a na osmom spratu član CK je izašao bez pogleda i bez pozdrava. Na izlazu iz lifta na 12. spratu Mile je pogledao u ispunjen formular. Upisano njegovo ime, broj kancelarije, vreme prijavljivanja: 11.42, datum: 24.05.1974. U kancelariji 1210, za radnim stolom sa dva telefona, pisaćom mašinom i uredno složenim papirima jedna ozbiljna crnka, kose zategnute u mali repić, napadno našminkana u bež bluzi sa ruskom kragnom, zakopčanim dugmadima i velikim, dobro učvršćenim grudima. U kom li je ono filmu video ženskog kapoa u konc logoru kako prodornim očima šiba po postrojenim ženskim logorašicama.

Kapo sekretrica na ulazu u tridesete,  netremice ga gledala kao uljeza dok jepredsedniku Saveza omladine Jugoslavije najavila  dolazak druga Tršića po preporuci GK.

-               - Izvolite. Drug predsednik vas očekuje.

Utegnute sise su se malo uzgibale kad je odlučno ustala i otvorila tapecirana vrata predsednikova kabineta. U dubini prostorije, predsednik Saveza omladine, drug Azem Vlasi, ustao je od radnog stola, osmehnuo se i pošao mu u susret, čvrsto stegao ruku i pokazao da sedne za jedan stočić u uglu, sa dve fotelje od skaja sa velikim lučnim naslonima za ruke.

-       -         - Čime možemo da vas poslužimo? Može kafa? Može. Anita, dva turske.

-               - Naš predsednik voli sa ratlukom. Hoćete i vi?

-               - Hoću. Volim rahatluk. Vi, predsedniče, donosite običaj pijenja turske kafe sa rahatlukom iz vašeg kraja?

-               - Da, kod mene u kući se tako pilo. Ja sam rodom iz Kosovske Kamenice, znaš gde je to?

-               - Ne znam, nisam nikad bio na Kosovu.

-               - Malo opštinsko mesto na istoku Kosova. Poviše i nekako između Gnjilana i Vranja.

-               - Zadovoljstvo za grlo. Tako bi se prevelo arapsko „rahat  holkum“ .Kod nas došlo preko Turaka.  Ime dezerta od skrobnog brašna i šećera u prahu. U osnovi. Posle razni narodi i krajevi dodajvali ko šta ima, najčešće voćni sirup, posebno ružinu vodicu. U poslednje vreme uobičajlo se da unutra udenu  delovioraha, badema ili lešnika.

-               - Ja volim ove sa orahom.

-               - A ja kad se doda sok od limuna. Majka mi uz jutarnji čaj donese ponekad rahatluk i krišku limuna. Ona kafu, a ja čaj sa rahatlukom i limunom. 

Predsednik omladine Jugoslavije je radoznalo pogledao pričljivog gosta u elegantno skrojenom odelu.

-           - Večeras u Dom  omladine ideš tako?

-               - Da. Moja majka bi umrla od muke da odem kako se normalno oblačim. Pogotovo što se očekuje da će Tito, mislim, drug Tito, provesti veče u Domu omladine.

Vlasi, tj. drug Vlasi, je bio skeptičan u pogledu Titovog dolaska, ali se nikad ne zna. Zna on da promeni mišljenje.

-               - Čekam da protokol  javi. Obično se oko 12 ili jedan zna hoće li. Ipak on ima 82. Godine su to, pazi se na njegovo zdravlje.

-               - Bezbednjaci se tamo muvaju od jučer.

-               - Rade svoj posao. Za svaki slučaj. Znam od drugova iz Gradskog komiteta  da si ti, možemo da pređemo na ti, zadužen za program večeras u Domu omladine.

-               - Nisam. Mene su samo stavili da kontrolišem šta će sve u program. Da ne promakne nešto.

-               - Na to sam mislio.  Znaš kako, ovi iz SUBNORa i Saveta federacije uvek se plaše da omladina ne zastrani ovih dana slavlja u maju. Prvi maj, Dan pobede, Štafeta, Dan mladosti, slet. Posebno su osetljivi na zapadne uticaje na mlade. Znaš ono: duga kosa, rok, farmerke.

-               - Seks, droga i rokenrol.

Dodatno su živnule sitne oči iznad sivkasto plavih utonulih podočnjaka proničući u mogući sarkazam.

-               - Recimo tako. Svakog maja isti problem. Ne shvataju svi najbolje šta mlade interesira.

-               - Znaju ovi iz Doma omladine šta se radi u ovakvim prilikama. Za prve večernje časove spremili su malo ozbiljne muzike, malo narodnjaka, izložbe o revoluciji, razne tribine i folklor. Tako do ponoći, posle ide više zabavne i modernije muzike, plesa, domaći rok, do ujutro. Mislim da će biti sve u redu. Hoćete da pogledate?

Izvadio je par zaheftanih papira i dok je Azem Vlasi preletao preko spiska učesnika u programu, Miles je očima obilazio prostran kabinet druga predsednika.

-               - Neka ide sve svojim redom.  Ali nisam te zvao zbog toga. Rekli su mi iz Gradskog komiteta da govoriš 4 jezika plus studiraš arapski.Jesi li u svemu ovako studiozan?

-               - Kod onih stvari koje volim. Volim da znam zašto je nešto onako kako je.  Engleski,  francuski i nemački znamdosta dobro još od osnovne škole, španski onako skorije kad je počeo prvi kurs preko Kolarca.

-               - Otkud ti jezici? Otac ti diplomata, živeli ste u inostranstvu?

-               - Ma ne, otac mi je general u penziji. Išli mi jezici, otac jeto prepoznao i forsirao a meni bilo zabavno.

Kada je prsata sekretarica ušla sa poslužavnikom i počela da raspoređuje šolje sa kafom i ratlukom, arsenal njenih ženskih atributa obuhvatio je dobro izvajane duge noge i utegnutu zadnjicu istaknutu suknjom sa prorezom sa strane. Drug je Vlasi pričao o nekakvoj reorganizaciji dok je drug Tršić pratio uigrane pokrete sekretarice dugih prstiju i dugih u crveno lakiranih noktiju. Drug je Vlasi objašnjavao zašto se Savez omladine i Savez studenata ukidaju tj. ujedinjuju u novu organizaciju pod imenom Savez socijalističke omladine drug Tršić je pratio ritam dobro upakovanih guzova na izlasku iz kabineta. Kad je vratio pogled na hitre pokrete ruku i pronicljive oči budućeg predsednika SSO ovaj se uveliko bavio neophodnom reorganizacijom stručnih službi. Hoće da ubaci što više mladih, novih, ambicioznih i fakultetski obrazovanih kadrova sa znanjem što više svetskih jezika da budu u sektoru za međunarodne odnose. Kad je počeo da se raspituje za perspektivne omladince, kadrovici iz gradskog komiteta partije odmah mu ukazaše na mladog Tršića sa Filološkog.   A mladi Tršić se prisetio kolega sa Filozofskog i njihovog ubeđenja da se Savez studenata ukida kao osveta za 68. i strah da studenti opet ne započnu neke političke nemire. Kao član UK  znao je da partija na Filozofskom nikako da poništi izbor novog FOSS-a jer nisu izabrani u rukovodstvo partijski nametnuti kadrovi. Ali zašto kvariti prijateljsku naklonjenost,  jednostavnost u ponašanju kao i dobroćudnost sadašnjeg predsednika Saveza omladine a budućeg predsednika iste omladine sa socijalističkim predznakom i studentima pride. U ovako ujedinjenoj organizaciji Miletu se ukazivalasjajna prilika da u svetlu budućnost socijalističkog razvoja ugradi svoj znanje, volju i entuzijazam. Pogotovo ako bude radio neposredno sa glavnim omladincem. Slušao je  kako drug Vlasi govori bez grešaka i akcenta  kakav se u izrugivanju i vicevima pripisuje Albancima i kako je uveren da će buduće rukovodstvo SSO da progura reformsku agendu i stvori dinamičnu i prodornu organizaciju primerenu modernim vremenima. Miletu se dopala sintagma „reformska agenda“  koju je Azem par puta ugurao ubeđujući ga da u toj agendi vidi njegovu ulogu kao perspektivnog ptrvodioca. Mile je slušao sve pažljivije i pogledom kružio po skromno nameštenom kabinetu zamišljajući sebe u sličnom enterijeru. Pogled se zaustavi nekako iznad Vlasijevog ramena na uramljenoj kopiji čuvenog Titovog partizanskog portreta, čvrsta izraza lica i prodornog pogleda.  

-       Da ne dužim, voleo bih da dođeš kod nas. Sprema se nova sistematizacija radnih mesta i ja dodajem mesto stručnog saradnika za međunarodne odnose. Taman kad diplomiraš.

Azem ga gledao pravo u oči a preko ramena kao da ga i partizanski Tito gleda i samo što ne kaže: „Trebaš nam“.



-                -Božidar Jakac.

-               - Molim?

-               - Ovaj portret Tita napravljen u Jajcu u vreme 2. zasedanja AVNOJ-a nacrtao je poznati slovenački slikar Božidar Jakac.

-               - Je li?Nisam znao.

-               - Čitao sam negde kako je Jakac rekao da su ga zadivile Titove sivo-plave oči. Da li stvarno ima takve oči?




Drug Vlasi je više puta bio kod Tita ali ga nikada nije zagledao u oči.Uvek je na toliko stvari moralo da se misli kada se ide kod druga Tita. Njega je više fasciniralo kako je Tito baratao kubanskom cigarom kao da mu je srasla za ruku. A Mile je kopao po memoriji.



-               - Liči mi na Bodlera na ovom portretu. Ima jedna Bodlerova fotografija  sa upečatljivim prodornim pogledom i stisnutih usta kao da se nekom izruguje.

-               - Bodler? Francuski  pesnik?

-               - Da. Cveće zla. Kamen međaš moderne poezije.

-               - Eto vidiš, poezija i revolucija. Jedan međaš u poeziji, drug Tito međaš u historiji  južnoslovenskih i drugih naroda na Balkanu. 

Predsedniku se dopala sopstvena kvalifikacija uloge druga Tita – moraće da je zabeleži. Zgodno za neki budući govor.

-             - Nego, šta kažeš za ponudu? Ne znam šta si planirao ali ovo ovde bi bilo dobro. Znanje jezika, međunarodni kontakti, putovanja. Dobro polazno mesto za ambicioznog čoveka. Hoćeš još jednu kafu?

Drug Vlasi je pozvao sekretaricu kao da upotrebljava posebno pripremljen adut u nagovaranju. Utegnuta suknja i prsata bluza  je ponovo ušla i spustila svoje grudi do Miletove glave sakupljajući šolje. Drug Vlasi saučesnički je uhvatio Tršićev iskošen pogled sa podignutom obrvom.

-               - Znači računam na tebe?

Drug je Vlasi  nastavio da nagovara druga Tršića pod budnim nadzorom druga Tita te se drugu Tršiću činilo da ga  drug Tito lično uvlači u krug najužih poverljivih saradnika. Poče neka zanosna kombinatorika u glavi da mu podstiče ambiciju.

-                - U septembru se nadam diplomiranju. Javljam se odmah potom.

-                -Odlično. Poklapa se. Ako dobro pamtim rekao si da ti je otac bio general.

Dok je pričao o ocu pogled mu se vraćao na veliku i tešku pepeljara od mašinski obrađenog stakla. Ista kao na stočiću između očeve fotelje i  televizora u kojoj je njegov otac nervoznim pokretima gasio čikove uz TV dnevnik i gnevne komentare kako je partija izdala ideale revolucije. Nije li i ove starinske fotelje sa velikim rukohvatima viđao kod oca u generalštabu. Ne, tamo nisu bile od skaja, nego od izlizanog tamnocrvenog pliša. Nameštaj iz šezdesetih ako ne i pedesetih kao da je vraćao vreme nazad  na prvih deset godina od  kada je Božidar Jakac vukao po kaljugama u Jajcu  mapu sa papirima za crtanje čekajući da portretiše budućeg maršala.