Zavšetak proslave Dana mladosti počeo je tako što su se kamere TV dnevnika direktno uključile sa ulaza na stadion JNA. Maršal iz Jajca pojavio se u ostarelom izdanju, opuštena obraza, sa pegama zamaskiranim prerano preplanulim licem. Maršalska šapka, nezaobilazne bele rukavice i kićena uniforma ni nalik onoj sa portreta gologlavog maršala talasaste kose iz 1943. Ušetao je sa bulumentom pratilaca i zvaničnika u prostrani hol stadiona JNA dočekan usrdnim organizatorima i dečjim horom „Kolibri“ sa kolažom pesama o njemu i sreći što žive u njegovo doba. Ista je slika namah ušla u domove širom Jugoslavije i raznežila i suze izazvala kod miliona prikovanih uz televizore.
U četverosobnom stanu u generalicama u Drugom bulevaru na Novom Beogradu dva su generala u penziji sa ženama gledali TV dnevnik i čekali da počne slet bratstva i jedinstva i predaja štafete. Branko Tršić - Bane, general-potpukovnik, tenkista i Radosav Trebinjac - Rade, general-potpukovnik RV i PVO, su popili drugu čašicu domaće. Doneo general Bane iz rodne Gline. Za meze - tanke šnite njeguškog pršuta i crnogorski kajmak. Omiljenu kombinaciju obezbedio general Rade. A njegova Joka ispekla veliki domaći hleb i donela celi kolut.
- Nisi trebala Joko.
Domaćica Smilja odradila je sve po bontonu zahvaljivanja kao da se ne viđaju svakog dana. Dve su supruge sa dva para očiju buljile u ekran i istovremeno pazile da muževi ne pređu meru i ugroze Radetov visoki pritisak i Banetov šećer.
- Kad su došli ono dvoje?
- Ne znam Rade. Ovaj moj legao danas u podne.
- U 11.
Preciznija je znala Banetova Smilja, od njega u intimnom društvu zvana Pepica, jer nikako nije podnosila ženu Edvarda Kardelja.
- Ispovraćao se po cijelom kupatilu.
- Šta pričaš Bane. Dete pokvarilo stomak, ko zna šta je jeo noćas.
- Ne da Pepica na svog sina. U prevodu Rade, sin mi se napio. Nije navikao da banči cijele noći.
- Neka ga, naučiće. Bogme ni mi Radmilu nismo mogli da probudimo. Ženo, je l i ova naša povraćala kad je došla?
- Bože Rade, ne trabunjaj. Vas dvojica, pustite decu na miru.
- Da, da. Deca koja dolaze kući u 11 ujutro.
Mile Tršić, drugo dete i jedini sin Baneta i Smilje, tri dana jedva da je kući dolazio zabavljen organizacijom kulturno-zabavnog celonoćnog programa vezanog za prijem, noćenje i čuvanje Štafete mladosti u Domu omladine. Mile je svakog dana dana išao sa izmenjenim spiskovima učesnika do UK i GK partije, između Doma omladine, Obilićevog venca i Studentskog trga da iskusni kadrovi pročešljaju svako ime i svaku tačku programa. Paralelan program na više prostora istovremeno od 5 popodne 24. maja do 8 ujutro 25. maja kada štafeta ide na kruženje po beogradskim opštinama, složen je logistički zadatak kojim se Mile više bavio nego što je razmišljao o cenzuri. Naravno da je do zadnjeg časa neko imao primedbu na nekoga, neko je tražio da se neko dodatno ubaci.“Ovaj nikako ne može, znaš ko je bio njegov otac...“, „Daj stavi ovog, to ti je sin od druga...“
23. maja posla je bilo toliko da je Mile prenoćio u Domu omladine našavši par sati da dremne na dve spojene fotelje u direktorovoj kancelariji, a sutradan mu je Radmila donela pribor za brijanje, novo odelo, belu košulju, kravatu i cipele, da se predstavi u najboljem sjaju pred svim najavljenim gostima . Pričalo se da bi i Tito mogao da dođe i bezbednjaci su se celi dan vrzmali po Domu omladine, ali od toga ne bi ništa. Pred kraj sastanka kod druga Vlasija, sekretarica utegnutih sisa javila je predsedniku omladine da Tito neće dolaziti što je Mile kao ekskluzivnu informaciju prenio direktoru Domu omladine pun sopstvene važnosti a iskusni direktor mu rekao da nikome ne govori. „Malo tenzije i iščekivanja ne škodi. Najavilo je dolazak dosta drugova iz partije. Doći će po običaju neki iz Saveza boraca i Saveta federacije, znaš kako je sa njima, sve merkaju i vole da se druže na tuđ račun“. Navečer je Radmila kružila prilepljena uz Mileta, dok je obilazio sve sale i gledao da li sve funkcioniše po planu, uživajući u njegovoj nadnaravnoj veličini. Malo su sedeli i sa borcima, ponosnim na svoje nakačene ordene, a nekolicini je na crvenoj vrpci oko vrata visio orden narodnog heroja. Uživali su u svojim pričama i besplatnom piću a direktor Doma omladine pobrinuo se i za meze. Neki su se sećali Miletovog i Radmilinog oca i bili prijatno iznenađeni videvši ih kao par i dostojne nastavljače slavnih partizanskih prezimena. Već je sa njima Mile iskapio nekoliko vinjaka i doveo se do nivoa blage logoreje. Kada su se negde oko 10 naveče prisutni borci i političari uverili da maršal ne dolazi a omladina se drži komsomolskog morala – jedan po jedan su odlazili a direktor Doma omladine i Mile se opustili i prepustili programu. Sve je išlo po planu te je konačno i Mile nešto prezalogajio i dodatno popio menjajući tip žestine. Duboko iza ponoći otišao je sa Radmilom da plešu u Dansing salu gde je konačno skinuo sako i kravatu nakon što je malo prebrzo stuštio još nekoliko čašica Stocka 84. Pred jutro se uhvatio bas gitare da pomogne bluz grupi drugara sa fakulteta koje je ugurao u program. Dobro im išlo uz kruženje Rubinovog vinjaka. Napredna omladina se oko 5 ujutro razilazila grabeći prve autobuse i trole, a oni su i dalje bluzirali sve dok redari nisu izbacivali posustale i pijane, te ponekog drogiranog pripadnika avangardne socijalističke omladine. Tad je i Mileta uhvatila kriza uslovljena umorom, skinutom odgovornošću, neredovnim jelom i mešanjem pića. Međutim, Radmila je znala da ga dovede u red i kad se sve završilo i on bio svesno orijentisan, donela mu prvi jutarnji burek i trouglasti PKB jogurt. Posla ispraćaja štafete, Radmila je u 10 uhvatila taksi i istovarila prebledelog Mileta u stan generala Tršića da bi se uspela sprat više kod svojih roditelja i sručila u krevet. Mileta je krevet prigrlio tek kada se polusvareni burek razleteo po kadi u kupatilu a majka ga naterala da se skine i otušira pre leganja.
Pred 8, kad je cela država sa nestrpljenjem čekala da počne prenos sleta, Mile se pojavio u dnevnoj sobi u farmerkama i teksas košulji, nepočešljane duge kose, podbulih očiju i usporenog kretanja. Jednako usporeno kao maršal koji se pojavio na centralnoj bini stadiona uz frenetičan aplauz krcatog gledališta i hiljade učesnika sleta na stadionu.
Ponosni otac i saučesnički nasmejan prijatelj Rade gledali su kako se oprezno Mile spušta na dvosed.
- Jel bubnja?
- Šta ćale?
- Pitam jel bubnja u glavi.
- Uh, ne pitaj. Jel počelo?
Brižna majka mu je prinela tanjirić sa prepečenim hlebom premazanim kajmakom što joj svakog petka donosi njena seljanka iz Jakova na maloj pijaci pored autoputa u Narodnih heroja.
- Gde je Radmila, čika Rade?
- Ne znam sine šta si joj radio noćas al kad smo provirili u njenu sobu da pogledamo živa li je - glava joj bila pokrivena jastukom. Ne verujem da je čula da smo uopšte ulazili u sobu.
xxx
Dva su se penzionisana generala uselili u generalice maltene dan za danom u aprilu 69. Dok su drugi generali odustajali od stanova u generalicama kada su videli da će pored proći autoput, ni Tršić ni Trebinjac nisu hteli da čekaju godinu-dve da bi se ukotvili negde na Dedinju. Dvojica su se generala različitih vidova vojske sretali u raznim prilikama a više združili posle jednog partijskog sastanka na kojima su obojica govorili protiv pojava nepotizma u armiji i društvu. A beše neka prilika početkom 69. kada su nakon rada u nekoj generalštabskoj komisiji zaseli da ručaju u Domu garde i priča se povela o deci nekih njihovih kolega. Te ovaj se drogira, te onaj polupao očeva kola, te ćerku jednog hteli da izbace iz gimnazije jer je opsovala profesora, ovi prave raskalašne žurke po Dedinju a oni se pozapošljavali u Genexu i JAT-ovim predstavništvima u inostranstvu. Malo po malo, obojica generala dođoše do istog zaključka - svoju decu zaštiti od takva društva a najbolje bi bilo da ne čekaju stanove na Dedinju nego se presele na Novi Beograd i žive sa običnim nepovlaštenim narodom. Pogotovo im dozlogrdilo da gledaju kako se u generalskoj stambenoj komisiji glože oko kvadrata, kuća i stanova sa garažama na Dedinju i svi bi da budu što bliži Užičkoj. Čim se ukazala prilika da u bloku 33 uzmu stanove od 109 kvadrata, jedan iznad drugoga, pristali su odmah i iste godine otišli u penziju i u nove stanove. Taman da zadovolje porodične potrebe. General Tršić je imao da zbrine Kristinu i Mileta, a general Trebinjac, pored Radmile, sina Jovana, koji se nakon godinu dana odselio i otišao u ženin stan na Dorćolu. Miletova sestra Kristina, starija od njega 3 godine, udala se pre dve godine i živela sa mužem kod njegovih roditelja u kući na Banovom brdu i čeka već drugo dete.
Kad su se uselili, Mile je završavao treći, a Radmila drugi razred iste gimnazije. Jedni i drugi promoćurni roditelji videli su da bi moglo „nešto“ da bidne među njima i kao onako iz šale počeli se nazivati prijateljima i pre nego su Mile i Radmila počeli ozbiljno da se zabavljaju. Do tad bi ona išla da ga sluša kako svira u nekim akustičarskim bendovima, a on nju vodio po kućnim žurkama dece političara i generala na Dedinju i Senjaku. Tek kad je Radmila upisala ekonomiju a Mile dao prvu godinu na arapskom na Filološkom fakultetu oboma je prirodno došlo da ozvaniče zabavljanje. Sve im išlo na ruku, stanuju u istom ulazu zgrade na Novom Beogradu, nisu morali da se kriju od roditelja i postadoše par a da nisu mogli da odrede datum početka veze. Ona se držala datuma prvog poljupca a on prvog seksa kod njegovih u stanu kad su ovi kao svake godine otišli na letovanje na Brač a mladi par se spremao da ide prvi put zajedno na letovanje u Budvu.
xxx
Tito u maršalskoj tamnoplavoj uniformi, Jovanka sa pundžom, koju je Radetova žena Joka uporno imitirala, u pratnji članova Predsedništva SFRJ, zaslužnih revolucionara, nekoliko generala i predsednika omladine Azema Vlasija, smestio se u počasnoj loži i posle himne počeo je slet. Svi su netremice gledali u ekran skoro bez daha plašeći se da neko od izvođača ne napravi kakvu grešku. Rade je uporno posezao za parčadima pršute, mršteći se što je tako tanko sečen. Još bi ga onako ceremonijalno podigao da pogleda kroz njih. „Znaš li ti...“ redovno bi započinjao i svi su znali da će uslediti pohvala dobroj njeguškoj pršuti za koju se mora morska so dovući iz Uljcina a njegov mu dobavljač iz Erakovića tvrdi da se 48 dana dimio poizdaleka na ladnom dimu.
- Vidi ga, molim te. Prst slanine ima a ne odvaja se od mesa. Još kad me ne bi ova moja Joka terala da sečem ovako tanko. Kao žabari tako rade da bi se bolje osetio miris i ukus.
Za hleb i sir Rade nije mnogo mario, a Joka je iza svakog njegovog posezanja za tanjirem isti odmicala što dalje od njegovog dosega.
- Opet su mu ofarbali kosu.
- Vidi se Zagorac. Gde taj da se pojavi kao sedi starac u maršalskoj uniformi. Video si na šta liči onaj oronuli Franko iz Španije. A ovaj naš prešišao osam banki a vidi ga.
- Je li ćale, šta će da bude kad Tile umre?
Mile je nesabranih moždanih vijuga postavio pitanje koje niko nije smeo da izusti. Joka se prekrstila, Rade u svojoj fotelji posegao za čašicom da dobije na vremenu ako bude morao nešto da kaže, a Bane nastavio mirno da puši Drinu dok se dim cigareta penjao od požutelih prstiju.
- Kako možeš našeg Titu tako da zoveš.
Pokušavala je majka da spasi posrnulog sina.
- Kevo, svi na fakultetu ga tako zovu. Neko kaže i Matori. Kao, u ratu vi ste ga zvali Stari, a mi sada...Mislim, ipak on ima 82 godine. Čitao sam u Njusviku kako Amerikanci predviđaju šta će da se desi u Jugoslaviji posle Tita.
- Gde nalaziš to zapadno smeće?
- Čika Rade, u Američkoj čitaonici u Čika Ljubinoj. Učlanio sam se na prvoj godini. Zgodno mi, blizu fakulteta. Skoknem između časova. Uvek imaju svežu štampu na pultu, ne moram da kupujem.
- Sunce ti žarko Mile, da li si ti normalan? Znaš da ovi naši snimaju svakog ko ulazi tamo.
- Nek snimaju, čika Rade. To je čitaonica, a ne špijunska baza CIA.
- Zelen si ti sinko za te stvari. Sve ti je to zapadna propaganda i obaveštajni rad. Čoveče božji, u samom centru grada, tamo gde ima najviše studenata za vrbovanje. Ja im nikad ne bi dopustio.
- Ma kakvo vrbovanje. Meni fino, uzimam knjige, prelistam novine i slušam ploče. Imaju odličan gramofon sa slušalicama. Uživancija. Jedino mi žao što ove godine idem manje. Previše obaveza, previše glupih sastanaka.
- Vidiš ti Bane kako ih truju besplatnom štampom. E moj zete perspektivni, ode ti u bitlesere, kosu si već pustio, još da se dovatiš droge. O ženo moja, vidiš li ti kakav nam se zet sprema za u kuću?
- Ajde Rade boga ti, pričaš svašta.
- Znaš li ti, zete moj perspektivni, da su mene jednom kad sam išao na neki prijem u sovjetski dom kulture tamo u Narodnog fronta, ovi naši tri dana propitivali, te s kim sam pričao, ko je ovaj, ko je onaj. Ja jednog zaboravio da pomenem, naši me pitaj ko je taj, a ja ne mogu da se setim. Sunce ti jebem, celo popodne sam se znojio, al ne vredi, nikako da se setim. Naši me poslali, naši me ispitivali. Da ti ne pričam da svaki puta kad sam išao u Sovjetski savez, danima me pripremali da pamtim s kim sam bio, imena, činovi, šta smo pričali. Svako veče kako se vratim u hotel ili u sobu u nekoj bazi, ja plajvaz u ruke i piši Rade s kim sam bio, s kim sam jeo i pio. Sobe sve ozvučene a ja pevam Kalinku i pišem imena i činove. Kad bi se vratio, tri dana bi prebirao po beleškama i pisao izveštaje.
Zamišljeni general Bane držao se Drine bez filtera i nije pratio priču o obaveštajnim nedaćama kolege generala tj. komšije s kojim treba da se orodi. Povremeno bi samo grickao požutele čekinjaste brkove.
- Raspašće se.
- Ko?
- Jugoslavija. Ne odmah ali vremenom. Ne znam da li za života Radetovog i mog, ali za vašeg skoro sigurno.
Nastade muk jer kako pričati o Jugoslaviji posle Tita kad je maršal živ i zdrava izgleda, eno ga, uspravio se na fotelji počasne tribine stadiona JNA dok se vojnici po običaju izvodili svoju tehničku komplikovanu vežbu. Misli o raspadu rasplinule su se u apsolutnoj tišini dok su pratili čvrste bedeme stamenih vojnika kako se kao jedan na stadionu brane od nevidljivog neprijatelja.
fAtmosferu podaničke omamljenosti besprekorno izvedenom sletskom tačkom nije poremetila ni Radmila kad je ušla kose sapete u repić šnalama, bez šminke, u iskrzanim farmerkama širokih nogavica i crvenom majicom kratkih rukava sa natpisom HANDS OFF ME! preko grudi sapetih premalim grudnjakom. Odmah se ukotvila Milesu u krilo na dvosedu podvivši noge.
- Gde si ćeri moja, moja noćna tico! Moj prijatelju Bane, odoše nam deca u imperijaliste. Ovaj tvoj zalazi u Američku čitaonicu, špijunsko gnezdo CIA usred Beograda, a ova moja okačila stranske parole.
Smilja je prinela tepsiju savijače sa sirom tek izvučenu iz rerne i počela da iseca vruće komade a prija Joka da ih razmešta po tanjirićima sa bršljenastim ukrasima po rubu.
- Uzmi snajka, da se ne oladi.
- Pepice, dajder meni parče.
- Nema za tebe. Daću ti je Pepice. Dosta ti je što si nabio šećer ovom tvojom rakijetinom.
Dok su se Mile i Radmila zdušno bacili na pitu dahčući od vreline Joka je fiksirala pogled na ekran i svaki puta kada se Jovanka pojavila u kadru nešto bi prokomentarisala.
- Vidiš li Smiljo kako se utegla Titina Ličanka.
- Pričala mi ona Nata iz Maršalata, što radi u kuhinji, da ih Jovanka postrojava svaki dan. Nema dana da nekog ne izbaci. Veli Nata da ju je Jovanka grdila pre neki dan što je imala malo kraću suknju.
- Da joj ga ne bi Zagorac surduknuo.
- Ajde Rade šta pričaš gluposti.
- Ženo moja, pojma ti nemaš. Stari ima osam banki al se ne da. Znaš da ga dve maserke dva puta dnevno masiraju. Čuo sam da Jovanka ne može očima da ih vidi.
- Je l to stvarno istina čika Rade?
- Zete moj perspektivni, čuo ja od generala Miškovića, a ako neko zna, on je taj.
Rade je svoje parče pite prekrio šnitom pršuta da se malo opusti od toplote i lakše klizi. Igrači na stadionu počeli su da se okupljaju za završnu scenu na sredini stadiona telima okružujući improvizovanu kulu na tri nivoa.
- Otud će sigurno zadnji nosilac štafete. Ko je ove godine izabran?
- Prijo, neki Slovenac, čitala sam u Politici. Ko je onaj lepi momak pored Tita?
- Azem Vlasi, predsednik omladine. Bio sam sa njim u zgradi CK juče.
- Zvali te u CK? Što ne reče jadan ne bio!
- Kad čika Rade, to bilo juče. Bio sastanak organizacionog odbora štafete u Gradskom komitetu partije i javili mi da me Azem zvao da popriča sa mnom. Ja mislio da me zove zbog programa u Domu a on se raspitivao kad ću da diplomiram, zna da govorim jezike, šta planiram i da li bi hteo da uđem u politiku, kao trebaju im takvi kao ja za međunarodnu saradnju. Treba da počnem u septembru čim diplomiram.
- Jesi li ti čuo ovo Bane! Vidiš kako se otvaraju vrata mladim kadrovima. Zovu ga a još nije ni diplomirao. A ti ovamo pričaš raspadamo se.
- Ko se raspada?
Budila se Radmila u Miletovom krilu.
- Jugoslavija.
Mirno je nastavio general Bane držeći se svoje Drine.
- Je li Smiljo šta si ti dala ovom svom za ručak danas. Bunike?
- Ma pusti njega Rade. Radmila kćeri, hoćeš li puding, ostalo mi danas mleka. Pomešala sam kesice sa kajsijom i limunom. To Mile voli.
- E to kevo, daj i meni ako je ostalo. Ako me to ne spasi danas, ništa neće.
Na vrhu kule opkoljene ljudskim telima pojavila se figura poslednjeg nosioca štafete. Komentator sleta Dragan Nikitović izdeklamova ime nekog Slovenca, mršavog crnokosog momka, duge kose, uspravna držanja u svetlom odelu. Držeći štafetu u desnici spustio se improvizovanim stepenicama sa kule i odmerenim trčanjem kroz špalir pomešane omladine, vojnika i pionira, došao do počasne tribine i počeo da se uspinje lagano trčeći uz stepenice.
- Samo da se ne saplete.
- Neće Joko. Treniraju oni to svaki dan. Trčanje uzbrdo, vežbe disanja, na sve se misli. Ovaj mi nešto mršav.Vidi i on ima dugu kosu.Sve bitleser do bitlesera. I ti zete perspektivni treba da se ošišaš. Vidi na šta ličiš.
- Ćuti Rade da čujemo Slovenca.
Cela se Jugoslavija utišala dok je momak u strukiranom odelu sa velikom kravatom bez greške na slovenačkom izrecitovao čestitku.
Na „ti“ sa doživotnim predsednikom, koji je posle održao kraći govor o slavnoj prošlosti i svetloj budućnosti. Ima da je izgradi napredna socijalistička omladina žarom predaka u njihovim venama. Rečenice su bile kratke i nepovezane, kao da se muči sa novim zubima. Na velikom ekranu stadiona JNA, pojavio se veliki portret Tita kako ga je Božidar Jakac nacrtao u Jajcu 1943. Kamera iza Tita uhvatila je predsednikovo uglačano lice opuštenih obraza i fokusirala se na portret iz partizanskih dana. General Bane je pritisnuo kraj cigarete o unutrašnjost pepeljare. One iste kakvu je Mile video jučer kod Azema.
Radmila je pojela svoj puding iz staklene činije rezbarenog ruba i grabila sa Miletom iz njegove.
