Gospodar Vučić I - Država to sam ja

Ne običavam da prenesim tuđe tekstove ali Vladimira Jokića godinama čitam i pratim. I divim se kako u pregnantnoj formi izražava stanje stvari u ovoj našoj državi.

DRŽAVA  - To sam ja, kaže Aleksandar Vučić Prvi

Maja Gojković, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije, nosilja odbrambene modrice i drugih mirnodopskih odlikovanja.

Ana Brnabić, predsednik Vlade Republike Srbije, nosilac mentorske podrške i pažnje uključujući redovno zalivanje.

Ivica Dačić, ministar inostranih poslova u Vladi Republike Srbije, nosilac kofera i drugih insignija koalicionog artizma, Lolek.

Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u Vladi Republike Srbije, žrtva molersko-šminkerskog lobija.

Aleksandar Vulin, ministar odbrane F krila u Vladi Republike Srbije, Bolek.

SPC

Aleksandar Vučić

Irinej, patrijarh srpski.

Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski, neonatolog.

Kačavenda, umirovljeni episkop zvorničko-tuzlanski, pedijatar.

Pahomije, episkop vranjski, pedagog.

VOJSKA

Aleksandar Vučić

Aleksandar Vulin, posilni.

Vladimir Lazarević, general, pitomac Scheveningena, predavač na Vojnoj akademiji Univerziteta odbrane u Beogradu.

Dragoljub Ojdanić, general, pitomac Scheveningena, docent.

Veselin Šljivančanin, potpukovnik, pitomac Scheveningena, heroj Vukovara, promoter.

Miroslav Lazanski, komandos.

SANU

Aleksandar Vučić

Matija Bećković, besednik, kasir najskuplje srpske reči.

Kosta Čavoški, mislilac, senator Republike Srpske, pomoćnik kasira.

Peter Handke, kasa.

Radoš LJušić, kandidat od 1804.

AKADEMSKA ZAJEDNICA

Aleksandar Vučić

Siniša Mali, doktor organizacionih nauka Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu (kod Milije), pudla.

Nebojša iz Beograda, doktor ekonomskih nauka Univerziteta Megatrend (kod Miće), pudlica.

Jorgovanka Tabaković, doktor usluga Fakulteta za uslužni biznis Univerziteta Educons u Sremskoj Kamenici (kod Ace), ekspert za dinar, tačnije, za 679.174,22 dinara.

Aleksandar Šapić, doktor industrijskog menadžmenta Univerziteta Union u Beogradu (kod Goce), kandidat za Malog.

Velimir Ilić, magistar tehničkih nauka Fakulteta u Čačku, inovator (nova kuća, nov bazen, nova pušnica).

Tomislav Nikolić, master menadžmenta na Privatnom fakultetu diploma u Novom Sadu, ugledni štrajkač glađu, žeđu i mišlju, naslednik.

MEDIJI

Aleksandar Vučić

Željko Mitrović, epistolarni virtuoz nepresušnog nadahnuća, uvek na crti. Mezimac.

Dragan J. Vučićević, maza.

Milomir Marić, dugogodišnja maza.

Žarko Rakić, najstarija maza na Balkanu.

Dragan Bujošević, nova maza.

ESTRADA

Aleksandar Vučić

Nebojša Krstić, pevač, animator, komentator, speleolog, ŽKrle22.

Mimi Oro, umetnica.

Bogoljub Karić, instrumentalista.

Aleksandar Martinović, retor.

Dragan Marković Palma, teniser.

Maca Diskrecija, umetnica na flauti.

Saša Radulović, gitarista.

Milutin Mrkonjić, bekut.

Goran Vesić, Beograđanin na vodi.

Dragica Nikolić, Beograđanka na Brdu.

Milanka Karić, stara Beograđanka na Brdu.

Nada Macura, Florens.

OPOZICIJA

Aleksandar Vučić

Čeda Jovanović, ljuta opozicija.

Nenad Čanak, feferonka.

Vojislav Šešelj, vojvoda.

Nenad Prokić, muftija.

SLOŽNA BRAĆA

Vučići, Aleksandar i Andrija.

Mali, Siniša i Predrag.

Gašići, Bata i Boban.

VLADA BUDALA

Ja.

Bečki koncert u 18.tici

Tridesetak godina već običavam da 1. januara ujutro (ili što je ranije moguće) prošetam zemunskim kejom. Otprilike od „Jugoslavije“ do kraja asfalta uz Dunav, negde do Radeckog kluba. Kući bi obično stizao pre novogodišnjeg bečkog koncerta koga pratim još od kako su počeo evrovizijski prenosi iz Beča davnih 60-tih.

Ima par godina da televizijske programe ne gledam iz higijenskih razloga, a u poslednje vreme sam otkrio da mi II program Radio Beograda u potpunosti zadovoljava moju potrebu da čujem nešto dobro i korisno a da nije obojeno politikom u najvulgarnijem obliku. Tako odlučih da zahvaljujućim novim tehnologijama spojim svoja dva zadovoljstva u jedno. Da slušam bečki koncert i šetam zemunskim kejom. Sve sam proverio na vreme. Koja je frekvencija II programa (96,7), kada počinje, kako da nađem stanicu na telefonu i namestim slušalice (sluške, kako kažu današnji klinci) da mi ne smetaju a da dobijem koliko toliko pristojan zvuk.

Koncert je počeo u 18.tici, na prvoj stanici u Medakoviću 3. Dirigovao je po peti puta Rikardo Muti. Prvi valceri nekog od Štrausa probijali su se kroz Braće Jerković do Autokomande samo za mene izolovanog u polupraznom autobusu duplaku. Na stanici kod Bulevara Zorana Đinđića sa polkom sam ušao u 88-icu u kojoj su majke i očevi, dede i bake, vodili dečicu na „ulice otvorenog srca“ ili kako se već zove prvojanuarska manifestacija nastala od nekdanje ideje koju su u praksu proveli glumci Ateljea 202 kada su 1. januara u „Srpskoj kafani“ menjali kuvare i kelnere. Naši preduzimljivi gradonačelnici su ideju pretvorili u humanitarnu akciju i raširili je po beogradskim opštinama zabavljajući decu i sakupljajući predizborne poene. Ali ajde da se ne bavim sada njima – nije baš potrebno da vam zagadim praznike.

Prva „ulica“ je bila u Đinđićevom bulevaru, ispred Merkatora. Zaustavljen saobraćaj, mnoštvo štandova i okupljena raja. Od svega sam video samo hrpu ljudi i balone koji bi da odlete. Na okretnici 88. u Zemunu, kod keja, blizu pijace, otvorio se „trg otvorenog srca“ na čijoj se bini trudio neki zabavljač da animira decu.

A na Dunavu su mu dočekali labudovi i patke okupljajući se gdegod ima ljudi koji će im baciti hleb. Jednako uživam u tim pticama još od kako sam ih prvi puta video na Korani u Karlovcu davnih 70.tih gde su dolazili da prezime odmah negde ispod slapa, kod turbine. Jedna od mojih prvih pesničkih tvorevina bila je o labudovima, čak sam i neku školsku nagradu za to pesničenje dobio. Smatrao sam se i smatram slabim u pesništvu i ništa od toga nisam sačuvao.

Mnogo više poezija oblika i igra ima u ovim fotografijama ovih veličanstveno otmenih ptica gizdave i otmene beline.

Dan je bio zimski samo po nazivu meseca, temperatura se popela do 10 iznad nule, ponegde se sunce probilo kroz rečnu izmaglicu.

Prošla je pauza u bečkom Muzikferajnu i Muti je razrađivao Štrause i još nekog iz njihovog kruga dok sam se ovim kejom uputio uz Dunav. U daljini bi trebao da se nazre Kineski most. Ovde negde me već pritisla bešika pa sam užurbao ka Radeckom, klub za rekreaciju i šta već na vodi. Prođoh znak za zabranu kao da se na mene ne odnosi i odoh do kraja gde se još uvek nalazi meni od ranije poznati Toalet.

Nakon male intimne pobede nad bešikom i prostatom, osokoljen sam  prolazio pored  odloženih čamaca, koliko toliko pripremljenih za zimu i gomile drugih ostavljenih stvari koje će ko zna kada kome zatrebati jednom kada na proleće krene sezona. Tad se setih  Ive Andrića i knjige pripovedaka koju sam ovih dana završio. Mnoge od pripovedaka sakupljenih u knjizi (obimna je, ima preko 800 stranica i na koricama piše da su u njoj sakupljene sve Andrićeve pripovetke). Neke (napisane posle 60.tih) su me iznenadile svojom modernošću i odlično prenešenim zapažanjima. Međutim, čitao sam u nekim biografskim svedočenjima, da je Andrić voleo reke pa je negde između dva rata imao i svoj zakupljen čamac. A oduža pripovetka „Zeko“ (kao da je trebao roman nastati od nje) glavni junak, jedan izgubljeni krasnopisac, pokušava da nađe izlaz iz nemogućeg braka bežeći od kuće među polusvet u Savamali. Likove iz tog sveta lišenog obzira, definisanog nekim svojim moralom i osećanjem reda, grubog i solidarnog, neotesanog i nenametljivog u isto vreme, kao da upija Andrić (Zeko) u onim ratnim godinama kada povučen od sveta piše svoje velike romane sklanjajući se od okupacije i ratnog užasa u dobro proučen svet Bosne sa svim onim isprepletenim sudbinama muslimana, Srba, turskih vezira, čaršijskog sveta trgovaca, junaka, pijanaca i propalica, fratara i konzula bilo u Višegradu ili Travniku, ili pak Sarajevu i drugim mestima zapuštene i pregažene Bosne.

U povratku vidim da su se lokalne kafedžije spremile za najezdu stranih gostiju koji će silne pare ostaviti (da bi se isplatila investicija u jelku) pa je i meni prikladno ispisan na engleskom:

Cena Grginog chevapa se sakrila iza stubića na trotoaru ali izgleda da je i on 650 dinara (5,5 eura) kao i stuffed pljeskavica. Na drugoj tabli su bila meni mirisnija domaća jela i jedva odolih iskušenju.

Baš bi mi legle ćufte u sosu, ali jedna od novogodišnjih „čvrstih“ odluka (New Year’s resolutions) tiču se ishrane i nekog reda koji sam sebi propisao.

Što se tih rezulucija tiče, kompromis sam našao nešto kasnije kada sam uzeo fišek pečenih kestena. Njih nisam imao na spisku zabranjenih a i ne tretiraju se kao pun obrok. A jesu bili dobri.

Bečki koncert se primicao kraju i bisu sa neizbežnim valcerom „Na lepom plavom Dunavu“ čije poznate pasaže sam naslućivao u buci neke razdrndane 18.tice.

Neizbežni Radecki marš sa onim marševskim, vojničkim, tapšanjem egzaltirane publike zatekao me na autoputu negde kod stanice Beogradska arena – antifašističke borbe. Taj marš koji čini mi se obeležava jednu vojničku pobedu Austrijanaca nad Italijanima (verujte mi na reč, mrzi me da vrtim po guglu), gde je mnogo Italijana pobijeno, nikada mi se nije dopadao (takav stav uopšte imam o marševima pa i o onom na Drini) i kod ove Arene antifašstičke borbe nekako mi se uklapao kao kontrapunkt.

U Zaplanjskoj, u naselju Braće Jerkovič, odolio sam pozivu jedne burekdžinice gde ima odličan burek sa sirom pravljen ispod sača. 

Izgleda da sam baš zabrazdio sa tim novogodišnjim odlukama. dokle li će biti tako?