“Duše se ne
kažnjavaju. One koje se pokaju dobijaju Božji oprost i idu među one koje o
njemu (Bogu? – opaska BV) razmišljaju, a one koje se ne pokaju, i ne može im
biti oprošteno, nestaju. Nema pakla - grešne duše jednostavno nestaju.”
Te je reči pape Franje
prenela talijanska La Repubblica kroz članak koji je napisao Eugenio Scalfari, osnivač tih novina nakon što je
razgovarao sa papom. Vatikan se odmah uskomešao tumačeći da je grešni Eugenio
(inače kažu ateista) bio u privatnom razgovoru sa papom povodom Uskrsa i da je papina razmišljanja o paklu samo naknadna netačna rekonstrukcija.
Da ne bih i ja stvari
konstruisao (moje tumačenje potiče iz engleskog prevoda tog dela članka) molim
znalce italijanskog jezika da pogledaju članak u La repubblici od četvrtka pa
mi kažu hoće li Eugenio u pakao zbog mog krivotvornog prevoda.
Ali biće da nisam daleko od tačnosti. Odmah su
se javili neki iz gornjih redova katoličke nomenklature sa interesantnim
stavovima o – paklu. Tako je kardinal Nichols, vrhovnik katolika u Engleskoj i
Velsu, izjavio da se nigde u katoličkom učenju eksplicitno ne kaže da bilo koja
osoba ide u pakao. Po njemu je papa negirao postojanje pakla u smislu svog onog
ognja i vatre kakvim se pakao predstavlja u glavama običnih pripadnika
hrišćanskog stada.
“To nikada nije bio
deo učenja u katolicizmu ali jeste deo nekakve katoličke ikonografije.”
A ja sada zamišljam
sve one mrgodne kardinale i nadbiskupe kojima se papa popeo na vrh one stvari
insistiranjem na sirotinjskoj crkvi za utlačene i nesretne. Koji se sada
međusbno domunđavaju kako svom vrhovnom duhovniku smrsiti konce. Jer papina je
lista grehova povelika.
“Ko sam ja da sudim da
li homoseksualci mogu u crkvu i da se međusobno venčavaju.”
“Ko sam ja da branim
ljudima da se razvode i ponovo žene pod okriljem majke crkve.”
“Otkud meni pravo da
živim u crkvenom bogatstvu dok moje stado muči muku da preživi iz dana u dan.”
Moje krivotvorene
parafraze samo ukazuju na niz bogohulnih stavova koje je u raznim prilikama
Franjo Asiški 21. stoleća izgovorio u raznim prilikama.
A šta li će sada neki jadni
pop u zabačenom selu Dalmatinske Zagore reći svojoj pastvi kojoj stalno preti
paklenim ognjem ne okaja li svoje ovozemaljske grehe. Ili će i papu osuditi na
večitu lomaču što unosi sumnju među njegove ovčice da u paklu, ako ga uopšte
ima, nije baš tako vruće.
Što sam se na ovu temu obrušio, nakon poduže javne spisateljske apstinencije, baš uoči najvećeg hrišćanskog praznika čista je slučajnost. Baš kao i papin privatni razgovor sa ateističkim novinarom.
