PAFF uzvraća udarac

 

Pre 3-4 godine, primičući se penzionerskim vremenima, istovremeno otvarajući još jednu firmu (sa računicom da će mi dodati neki prihod na mirovinu), svraćao sam do poznanika i prijatelja na Filološkom fakultetu, koji mi je dao zanat prevodioca da imam za bread and butter za svog radnog veka, da vidim kako se snalaze pri kraju svojih akademskih karijera. Pomalo iz zbog žala što se i sam nisam otisnuo u fakultetsku karijeru za koju sam vjerovatno imao više smisla nego za biznis, tj. više njih, u koji sam se upuštao. Tako, ponajviše razgovarajući sa poznanicom i prijateljicom iz studentskih dana, prof. dr Julijanom Vučo, tada na poziciji prodekana za međunarodnu saradnju, došlo se do ideje da i naš fakultet oformi Alumni organizaciju bivših studenata ne bi li njihovo životno i radno iskustvo,društvene pozicije koje su stekli, i „žal za mladošću“ pomogla fakultetu u razvoju a studentima pomogla da se bolje pripreme za svijet rada i borbu za koru hljeba.

Da ne dužim priču, Alumni je osnovalo nas stotinjak koje sam uspio pronaći ili su se sami javili i odradili smo sve formalne, papirološke procedure. Kad je trebalo činiti nešto zbog čega smo se okupili – ja sam se ozbiljnije razbolio do mjere koja me onemogućila da se normalno krećem. Kako to biva, jedna organizacija entuzijastičkog tipa funkcionira dok je aktivan onaj koji joj je posvetio vrijeme i trud. Osim toga, osjećao sam da forma okupljanja bivših u našim uslovima postaje zaista ništa više od podsjećanja na „naše vrijeme“. Nismo mi filolozi od struka kojima se može valjano obogatiti pa onda nešto od svog bogatstva odvojiti i darivati fakultetu ne bi li se on dalje razvijao. Ne odmičući dalje od kreveta, vrljajući po internetu, stalno sam vrteo po glavi i čeprkao po iskustvima drugih alumnija u svijetu ne bih li nešto iskoristio kao moguće polje aktivnosti filološkog alumnija.

Tako u proleće 2019. naleteh na tekst o jednom finskom profesoru latinskog koji je 30 godina na finskom radio imao jednom nedeljno emisiju vijesti na latinskom jeziku i koji je najavio zadnju emisiju jer mu se primicao kraj profesionalne karijere. Po nekim iskustvima iz kontakata sa drugim ljubiteljima latinskog on je znao da ima nekih 700-800 ljudi koji ga prate. Kad je najavio zadnju emisiju, dobio je na hiljade E-mailova sa molbom da nastavi sa svojim vestima. „Čekaj malo“, rekoh sam sebi, jedan čovjek je radio priloge na mrtvom jeziku (ako ne računamo da ga donekle razumiju i govore kršćanski vjernici raznih zapadnih provinijencija i njihova crkvena nadgradnja,  a možda i neki dio medicinara) a na Filološkom fakultetu se studira 39 jezika a u vrijeme prodora raznih audio i video medija, a o internetu da ne govorimo, ništa se ne radi da studenti uključe svoju mladost i volju za učenjem jezika i kultura tolikih naroda i država u nešto što će se predočiti javnosti i povezati ih sa drugih studentima drugih univerziteta u zemlji i svijetu.

Dakle, da ponovo ne dužim (a sklon sam) eto za nama prve godine postojanja PAFF-a /Produkcije Alumnija Filološkog fakulteta/ koja je i u vrijeme pandemije i mjera /samo/izolacije uspjela da proizvode i emituje skoro 100 raznih video sadržaja - od preporuka za čitanje, čitanja poezije i praćenja fakultetskog i studentskog života do razgovora sa nizom stvaraocima, mahom iz književnosti. Dobijen je prostor, skrpljeno je nešto opreme zahvaljujuži donacijama prijatelja, i sada se već ozbiljno pripremamo za ozbiljne poduhvate. Okupilo se na ovom entuzijastičkom poslu, bez dinara pomoći i prihoda sa bilo koje strane kojim bi mogli da se makar malo plati rad svih uključenih, oko 40 ljudi sa različitih katedri osposobljeni da sami iznesu čitav proces proizvodnje video priloga u trajanju od 3-4 minuta do bogami emisija do sat i po trajanja. Imamo niz autora, snimatelja, fotografa, montažera i osoba zaduženih za postprodukciju, rad na društvenim mrežama i sopstvenom sajtu. Naravno, ne funkcionira sve savršeno u uslovima kada timski rad, kakav stvranje priloga jeste, znači rizik oboljevanja od pošasti one 2020. godine. Ipak, idemo dalje.

Zašto sve ovo. Pa zato da bih vas naveo da pogledate našu ovogodišnju čestitku i upoznate dio ljudi koji su sve to stvorili (i za to smo snimanje morali da ograničimo broj prisutnih) ali da pogledate i jedan iznimno interesantan dokumentarac nastao u našoj produkciji. Radi se o priči o pjesniku Ivanu V. Laliću, na žalost uveliko zapostavljenom, i njegovoj vezi sa Beogradom. Njegova je poezija u velikoj mjeri hermetična i teško ju je ispratiti slikom, ali su sudentkinje koje su na tome radile vješto spojile priču o njegovom životu i Beogradu koga je neizmjerno volio sa stihovima neprolazne vrijednosti.

Ono što me čini ponosnim i što zavrijeđuje vašu pažnju jeste žudnja autora i „tehničkog“ tima da urade nešto na dobrom profesionalnom nivou a da nitko od njih nije profesionalac u tom poslu.

Pogledajte priloge ne samo zbog njihove želje da se izraze, nego i zbog toga što vrijedi ulagati vrijeme i  trud u te mlade ljude za koje smo mi stariji često skloni vjerovati i javno reći da su ispušteni, nezainteresirani za bilo šta i da im je glavni cilj da što lakše dođu do dobro plaćenog posla (a da što manje rade) ili eventualno zbrišu iz zemlje.  Znam da ima i takvih, kao što ne mislim da ih pošto poto treba odbijati od odlaska u inostranstvo. Naše je, smatram, da ih osposobimo (preciznije, da im omogućimo da se osposobe) da mogu da rade pošteno i sa umjećem svoj posao svagdje u svijetu. Nadajući se da će jednom i ova naša zemlja pronaći put perspektive takav da taj mlad i pametan svijet može da razvija sebe, živi zadovoljno i razvija svoju zemlju i državu.

Moguće da zvučim suviše optimistično. Svjestan sam i toga da sam i sam živio i živim u utopijskoj vjeri o boljem i vrednijem, ali sam duboko ubijeđen da je u prirodi  čovjeka da snovima i glavom dignutom ka zvijezdama korača po blatu svakidašnjice.

https://www.youtube.com/watch?v=jYhj3zOHipU&t=5s

https://www.youtube.com/watch?v=7D6plMSPWN4

Valcer na Plavom mostu

 

ČISTIMO DVORIŠTA, PODRUME, ŠUPE I ODNOSIMO NEPOTREBNE STVARI.

STARE ŠPORETE, FRIŽIDERE, KREKE, STARE TELEVIZORE, KABLOVE I STARO ŽELEZO.

Niz ukošenu ulicu Radovan Simića Cige odmiče lagano kamionet sa izvučenim zvučnikom i monotonim glasom sa kasetaša. Svakog vikenda sa puno nade.

Beše li ono u Italiji običaj da se u novogodišnjoj noći izbacuju kroz prozor stare stvari.

Dođe mi da pitam otkupljivače (više nisam siguran da se samo Romi bave tim poslom) mogu li i mene matorog da pokupe i odvedu da budem od koristi za nešto, ali ta utopijska želja presečena je stvarnošću: Šta će im jedna izraubovana vreća kostiju, mesa i krvi sa zakrčenim krvnim sdovima, reumatizovanim zglobovima, zarđalim mozgom zašećeren raznim latinskim medicinskim izrazima. Nemam za njih nikakvu upotrebnu vrednost. Ni od prodaje organa se ne bi ovajdili.

Zabavljam se tako autodestrukcijom na način galgen humora i uživam u dečjoj graji. Lepi januarski dani izmamili roditelje da izvuku napolje umotanu decu. Majke guraju kolica, a očevi i sinovi jure loptu na obližnjem igralištu.

xxx

Kao i svake godine odredih sebi da započnem sa nekim redom u svakodnevnoj rutini. Pošto već godinu i nešto ne idem na bazen, a kovid virus kao opravdanje suzio mi smanjio kretanje, rekoh – ajde da se dovedem u fizički i kondicioni red. Jutarnje vežbe za vrat i ramena, barem dva puta dnevno gore dole stepenica do 7. sprata. Najmanje sat vremena šetnje i pred ručak (koji se kod mene ustalio u predvečernje vreme) obavezne vežbe. Od ramena i vrata, preko kukova do skočnih zglobova.

Jučer se u to uklopila šetnja od fakulteta do Pobednika na Kalemegdanu 

sve sa slušalicama na ušima i prenosom iz bečkog muzikferajna u čijoj praznoj sali sviraju filharmoničari sa slavnim Klaudijom Motijem za dirigentskim pultom. Valceri me vodili od bista Alekse Šantića, Bore Stankovića do grobnica narodnih heroja. 

Gledaju Moša Pijade, Đuro Đaković, Ivo Lola Ribar i Ivan Milutinović namutnu i nadošlu Savu

 i njen zagrljaj sa zeleno-sivim Dunavom.

 Ja zadovoljan što su im grobovi očišćeni od raznih desničarskih, rasističkih i antikomunističkih parola.

 Onaj čuveni valcer „Na lepom plavom Dunavu“ slušao sam na Plavom mostu u povratku i udelio u trolejbusu jednoj romskoj devojčici 20 dinara dok je njen stariji brat (valjda) udarao u tarabuku i kukao neku ljubavnu novokomponovanu pesmu. Neko je nekog ostavio i pevač dečjeg glasa pati.

Da li to njihovi roditelji danas skupljaju stare stvari?

xxx

Setih se jednog januara hladne zime i debelog snega u Banji Koviljači gde sam sa tek napunjenih 20 godina došao na banjsku terapiju diskushernije koja je uzela maha. Godina mislim da je bila 1973.

Neki mali Cigančić (tad ih još nismo zvali Romima) prosio je po holovima prostranih predratnih vila „Dalmacija“ i „Hercegovina“ gde se uselio Zavod za rehabilitaciju.  Dolazio bi u vreme ručka dok smo u prostranom holu sedeli pre poslepodnevnog odmora. Neka od kuvarica bi mu donela nešto hrane. Bilo nam žao Cigančeta plavih i drhtaviv usana i promrzlih ruku. Udružimo nešto para i kupimo mu zimsku odeću i obukosmo ga i obusmo kako treba.

Ne bi ga par dana a kada je ponovo došao bio je u istoj, staroj, poderanoj i neuparenoj odeći.  

Nas nekoliko sedimo u holu i igramo karte. Svi oko mene ćute i daju mu koji dinar u ruku , a kuvarica iznela punu činiju pasulja sa slaninom. Dečarac jede trudeći se da ne bude halapljiv. Ovi stariji iz moje ekipe ćute i znaju šta se dešava. Ja, onako gradski glup i mlad, ne izdržah da ne pitam:

-          Gde ti je ona odeća što smo ti kupili?

-          Uzela braća.

Dečaku neugodno, meni žao što ga upitah.

A roditelji sačekali da prođe vikend i dođe do smene pacijenata da bi ponovo poslali mališana u prošnju i da se najede. Šta je jedan dan milostinje u dugoj i hladnoj zimi. Svaki dan treba da se jede.

xxx

Mnogo, previše, ljudi je propatilo u prošloj godini. Virus odnosi stare i bolesne, ljudi ostaju bez posla, deci u Knez Mihajlovoj roditelji kupuju jeftine kokice, nabacuju im na glavice blješteće crvene kapice i slikaju ih na Trgu Republike u novogodišnjoj skalameriji.

xxx

Lep i sunčan, ugodan prvojanuarski dan. Narod izašao na ulice kao posle dugog zimskog sna.

 Puno je želja i nada u njihovim vedrim pogledima. Nada je temelj ljudske istrajnosti.