ČISTIMO
DVORIŠTA, PODRUME, ŠUPE I ODNOSIMO NEPOTREBNE STVARI.
STARE
ŠPORETE, FRIŽIDERE, KREKE, STARE TELEVIZORE, KABLOVE I STARO ŽELEZO.
Niz ukošenu
ulicu Radovan Simića Cige odmiče lagano kamionet sa izvučenim zvučnikom i
monotonim glasom sa kasetaša. Svakog vikenda sa puno nade.
Beše li
ono u Italiji običaj da se u novogodišnjoj noći izbacuju kroz prozor stare
stvari.
Dođe
mi da pitam otkupljivače (više nisam siguran da se samo Romi bave tim poslom)
mogu li i mene matorog da pokupe i odvedu da budem od koristi za nešto, ali ta
utopijska želja presečena je stvarnošću: Šta će im jedna izraubovana vreća
kostiju, mesa i krvi sa zakrčenim krvnim sdovima, reumatizovanim zglobovima,
zarđalim mozgom zašećeren raznim latinskim medicinskim izrazima. Nemam za njih
nikakvu upotrebnu vrednost. Ni od prodaje organa se ne bi ovajdili.
Zabavljam
se tako autodestrukcijom na način galgen humora i uživam u dečjoj graji. Lepi
januarski dani izmamili roditelje da izvuku napolje umotanu decu. Majke guraju
kolica, a očevi i sinovi jure loptu na obližnjem igralištu.
xxx
Kao i
svake godine odredih sebi da započnem sa nekim redom u svakodnevnoj rutini.
Pošto već godinu i nešto ne idem na bazen, a kovid virus kao opravdanje suzio
mi smanjio kretanje, rekoh – ajde da se dovedem u fizički i kondicioni red.
Jutarnje vežbe za vrat i ramena, barem dva puta dnevno gore dole stepenica do
7. sprata. Najmanje sat vremena šetnje i pred ručak (koji se kod mene ustalio u
predvečernje vreme) obavezne vežbe. Od ramena i vrata, preko kukova do skočnih
zglobova.
Jučer se u to uklopila šetnja od fakulteta do Pobednika na Kalemegdanu
sve sa slušalicama na ušima i prenosom iz bečkog muzikferajna u čijoj praznoj sali sviraju filharmoničari sa slavnim Klaudijom Motijem za dirigentskim pultom. Valceri me vodili od bista Alekse Šantića, Bore Stankovića do grobnica narodnih heroja.
Gledaju Moša Pijade, Đuro Đaković, Ivo Lola Ribar i Ivan Milutinović namutnu i nadošlu Savu
i njen zagrljaj sa zeleno-sivim Dunavom.
Ja zadovoljan
što su im grobovi očišćeni od raznih desničarskih, rasističkih i
antikomunističkih parola.
Onaj čuveni valcer „Na lepom plavom Dunavu“
slušao sam na Plavom mostu u povratku i udelio u trolejbusu jednoj romskoj
devojčici 20 dinara dok je njen stariji brat (valjda) udarao u tarabuku i kukao
neku ljubavnu novokomponovanu pesmu. Neko je nekog ostavio i pevač dečjeg glasa
pati.
Da li
to njihovi roditelji danas skupljaju stare stvari?
xxx
Setih
se jednog januara hladne zime i debelog snega u Banji Koviljači gde sam sa tek
napunjenih 20 godina došao na banjsku terapiju diskushernije koja je uzela
maha. Godina mislim da je bila 1973.
Neki
mali Cigančić (tad ih još nismo zvali Romima) prosio je po holovima prostranih
predratnih vila „Dalmacija“ i „Hercegovina“ gde se uselio Zavod za
rehabilitaciju. Dolazio bi u vreme ručka
dok smo u prostranom holu sedeli pre poslepodnevnog odmora. Neka od kuvarica bi
mu donela nešto hrane. Bilo nam žao Cigančeta plavih i drhtaviv usana i
promrzlih ruku. Udružimo nešto para i kupimo mu zimsku odeću i obukosmo ga i
obusmo kako treba.
Ne bi
ga par dana a kada je ponovo došao bio je u istoj, staroj, poderanoj i
neuparenoj odeći.
Nas
nekoliko sedimo u holu i igramo karte. Svi oko mene ćute i daju mu koji dinar u
ruku , a kuvarica iznela punu činiju pasulja sa slaninom. Dečarac jede trudeći
se da ne bude halapljiv. Ovi stariji iz moje ekipe ćute i znaju šta se dešava.
Ja, onako gradski glup i mlad, ne izdržah da ne pitam:
-
Gde ti je ona odeća što smo ti kupili?
-
Uzela braća.
Dečaku
neugodno, meni žao što ga upitah.
A
roditelji sačekali da prođe vikend i dođe do smene pacijenata da bi ponovo
poslali mališana u prošnju i da se najede. Šta je jedan dan milostinje u dugoj
i hladnoj zimi. Svaki dan treba da se jede.
xxx
Mnogo,
previše, ljudi je propatilo u prošloj godini. Virus odnosi stare i bolesne,
ljudi ostaju bez posla, deci u Knez Mihajlovoj roditelji kupuju jeftine kokice,
nabacuju im na glavice blješteće crvene kapice i slikaju ih na Trgu Republike u
novogodišnjoj skalameriji.
xxx
Lep i sunčan, ugodan prvojanuarski dan. Narod izašao na ulice kao posle dugog zimskog sna.
Puno je želja i nada u njihovim vedrim pogledima. Nada je temelj ljudske
istrajnosti.
Нема коментара:
Постави коментар