Urmovača

 

Urmovača

            Radni dan od 7 do 12, sa pauzom za ručak od 12 do14 i popodnevnom smenom od 16 do 18 nikako nije odgovarao Miletu. Najteže mu padalo beskorisno jutarnje ustajanje. Njegov prevodilački posao nije počinjao pre 9 a retko kada bi zbog obaveza van kampa stizao u veme ručka. Nije hteo oko toga da se nateže sa direktorom Srejićem jer ovaj od prvog dana nije mogao da svari da običan prevodilac vozi rendžrovera a on, direktor pogona, koristi izraubovani Pežo 505. A vremenom  ga najviše smetalo što nikako nije mogao da kontroliše Mileta van radnog vremena i što mu nikada nije pričao kuda ide, s kim se druži, gde provodi vikende (četvrtak popodne i ceo petak), za koga sve radi do duboko u noć – sve izuzetno važne stvare koje je direktor toliko hteo da zna o svakome od ljudi u pogonu „Montinvesta“ u Bregi.

            Letnji ponedeljak, 17. juna 85. tako blizu najdužem danu u godini dodatno se otegao zbog popodnevne zapare i neumoljivih 34 stepena. Kao i obično Mile nije stigao na redovan termin ručka i leno se vukao iz menze sa somunom dobro natopljenim pilećim gulašom i kupus salatom. Sisata kuvarica Radojka nikada mu ne bi ostavila ništa jer je mrzela mršave tipove i intelektualce neklopljive u priprostu radničku klasu koju je celog svog života služila. Ponekad bi spremačica Mileva nešto sklonila za Mileta u Radojkinoj smeni, ali bi za to za smene stare kuvarice Bose, rodom iz kraja odakle su Tršići oko Gline u Hrvatskoj, uvek ostalo nešto umotano u menzi odmah do bidona sa hladnom limunadom.

Isticala je popodnevna pauza i Mile zamišljen kao uvek samo bi glavom otpozdravljao radnicima dok su se dovlačili iz baraka i ulazili u parkirane minibusove da odu do gradilišta i odrade popodnevnu smenu. Od menze, preko parkinga i i možda 20 metara do uprave. Da li da ode još 20 metara dalje do zidanog, prizemnog objekta gde mu je bila soba ili da ode odmah u kancelariju. Ako ode do sobe i prilegne posle jela – zaspaće,  a mogao bi direktor Srejić da vidi da ga nema u kancelariji i eto natezanja. Nema veze što je Mile retko koristio popodnevnu pauzu jer bi se raznim razlozima zadržao u gradu – direktor je strogo vodio računa da se poštuje radno vreme. Ako mogu radnici u 7 ujutro mora i administracija, ako radnici odlaze u 4 popodne ima sva administracija da bude u kancelarijama u to vreme. Nema iznimaka.   Nikakav razlog da se s njim nateže oko svog radnog vremena jer mu je ionako bilo mrsko da se popodne izležava u sobi bez klima uređaja sada kada je severna Afrika duboko zaronila u letnju žegu. Radije je bio u rashlađenoj kancelariji uz brundajući Westinghouse klima uređaj i uvek dobro raspoloženog sekretara pogona, pravnika Boru Zečevića, Crnogorca iz Ivangrada, krupnog grudnog koša i morževskih brkova, s kojim je delio kancelariju a bili su i soba do sobe i delili kupatilo u istom ulazu.

Elem, bolje da uživa u bogato napunjenom somunu,  sačeka direktora i zamoli ga za slobodne dane u subotu i nedelju kako bi po dogovoru u četvrtak posle prve smene,  otišao do Marije u Ras Lanuf, u petak je odvezao do Tripolija i subotu ispratio na JATov avion. Dva dana dobrog seksa uz oprezno planiranje šta da rade kad dođe u septembru u Beograd na odmor.  

Direktor Srejić je ušao u kancelariju tačno u minut do četiri i samo je mrmljajući prošao pored njih dvojice jedva i čuvši da bi Mile hteo da porazgovara sa njim.

-       Nemam sad vremena. Zvaću te kad završim ove glupe izveštaje.

Direktorova mrzovolja nije omela Mileta da uživa u dobrom somunu sve dok nije došao direktorov vozač, krivonogi Jova, i doneo poštu. Boro mu doturi jednu kovertu sa njegovim imenom i žigom iz Tripolija. Iz nje iskliznu slika Marije i njega na prvomajskom pikniku u pustinji  organizovanog od strane brižnog direktora HIPa Krivokuće koji se trudio da obeleži svaki državni praznik Jugoslavije. Piknik i roštilj u pustinji zahevao je dosta logistike a Mile se našao kao kec na deset sa svojim iskustvom pravljenja roštilja. Na slici je Mile viljuškom okretao kebabe na roštilju na nogarama a Marija stojala pored njega sa loncem u jednoj reci da prihvati gotov roštilj i poklopcem u drugoj da lonac zatvori i protrese se kako bi se kebabi dobro napili soka napravljenog od vorčester sosa, nane i bosilljka. Uz sliku i kratko pisamce na istrgnutom papiru iz notesa sa spiralom.

Dragi Mile,

Ne volim rastanke. Mi inženjeri, kao što sam znaš, volimo da je sve pod kontrolom.

Plašim se da ne bi bilo tako na rastanku.  Rastanci su uvek tužni ili banalni.

Zato putujem nedelju dana ranije nego što sam ti rekla.  Znam nisi zaslužio ovakvu vrstu prevare. Bezobrazno od mene.

Nemoj mnogo da se ljutiš. Stalo mi je da me razumeš.

Moj plan ti je poznat: Juli, Avgust - godišnji odmor – započeće radovi na kući kod mojih. Septembar -  počinjem da radim. Ne mrdam iz Pančeva.

Ako dolaziš na odmor  u septembru kako si planirao – javi se.

Ako ti se sve složi kako si mislio.

Marija.

PS  Pozdravljaju te Miljko i Lenka.

 

Hrana u ustima odjednom je zastala i postala smeša nečega ničega. Odložio je somun i u neverici ponovo pročitao iskrzani list. Nekako progutani zalogaj  zape negde u grlu, želudac se stisao i nije hteo ništa da primi. Uzdahnu  par puta duboko da bi telo doveo u funkcionalno stanje. Pročita pisamce i treći put  pa uze fotografiju i zagleda se u sebe, zadovoljnog i prepuštenog uživanju.

Prođe mu kroz glavu doček Nove godine 1985. kada su nakon više od mesec dana povremenih telefonskih razgovora osetili  jačinu privrženosti.

Kako se samo šugavo osećao kada mu je direktor Srejić, posle zahteva da dobije slobodna dva dana oko Nove godine, rekao da će u ponedeljak, na Staru godinu, kao obično napraviti zakusku u menzi i pozvati gradske zvaničnike i da neizostavno mora da bude tamo i prevodi. Može da ide u Ras Lanuf narednog dana ali da već u sredu  2. januara mora da se pojavi na poslu.

Kako li je samo Marija bila razočarana što će na dočeku sedeti sama kao jedina žena iz HIP-a okružena svim onim muškarcima i nategnutim razgovorima.

A koliko je nesuzdržano sretna bila kada je u 3 ujutro pokucao na vrata Krivokućinog apartmana gde se par njih,  posle zvanične proslave ugnjezdilo da popiju koju čašicu ilegalno unetog pića. Obesila mu se oko vrata i nesuzdržano zaplakala da je svima bilo jasno zašto je i zbog koga došao.

Nikada zaboraviti neće kako je svima bilo drago što se dvoje zrelih mladih ljudi raduju jedno drugome. A još kako se raspoloženje svih diglo dodatno kad je Mile iz torbe izvukao dve flaše viskija.

 

xxx

Sve se završilo jednim papirom istrgnutim iz notesa.

Boro Zečević  je gledao zblenutog Mileta kako pogledom beži kroz prozor, a na stolu, pored ostavljenog somuna, drhti mu ruka držeći neku fotografiju.

-          Šta je drugar? Loše vesti.

-          Marija je otputovala nedelju dana ranije i nije htela da mi kaže.

Pričao mu Mile za nju, često slušao njihove telefonske razgovore, delovalo mu da Miletu prija veza i uvek sa radošću odlazio u Ras Lanuf.

-          Kako bi ti ovo protumačio, druže moj Boro.

Boro nije voleo da uvija i sve mu odmah bilo jasno iz prvog čitanja pisma.

-          Zna ona da vas nema ništa. Nema tebe u njenoj  budućnosti. A mislim ni nje u tvojoj. Ovdje je to moglo, pasalo vam oboma, tamo ... ne ide. Pismo kaže da je ona toga svesna. Ako ti do sada nisi bio svjestan, saćeš bogumi morati da se osvjestiš.

-          Jebi ga, ličilo mi da bi mogli zajedno.

-          Jedno je kad ti dođeš na neki vikendaški seks. Nemoj da se ljutiš, ali to burazeru moj nije zajednički život ili brak.

Mile je ustao i kroz prozor gledao na prazan parking, menzu i polegnute barake. Njegov se život opet zaglavio.

-          Evo ti ključ moje sobe, u frižideru imaš pola flaše Acine urmovače. Stresi jednu.