Šakšuka

 

Šakšuka

-       Još jednom, molim te. 

Tiho je prozborio hvatajući se za njen struk. Ona se premišljala i neodolivši  veštim poigravanjem njegovim željama i moćima uspela uživala je da istisne poslednje rezerve njegove rasplodne moći. Oboma  je srce ludački udaralo i ona je onako u spavačici zaogrnutom svilenim noćnim ogrtačem grcala njemu za uho a on stiskao polovke njene zadnjice onoliko čvršće koliko je osećao da mu muškost gubi na snazi i sama izlazi iz njena lepljiva skloništa.

Probudio se u očaju tražeći da se ne odvaja od njega i brzo se umirio kad je javom razbistreni um video da ona leži do njega, glavom naslonjena na njegovo rame, kose rasute po njegovim grudima i jednom nogom prebačenom između njegovih. Nije bila oznojena, nije imala ni spavačicu ni ogrtač, guzovi su ličili na polovice nevelikih dinja a ne lubenica kakve je maločas stiskao, kukovi nisu bili zaobljeni nego se video isturen vrh bedrene kosti, oči sklopljene u snu nisu bile obrubljene Kleopatrinim crnilom. Ne leže na zavežljajima čaršava a prostorija nije ostava. Kada  je ona namah otvorila oči i pogledala osmehom zadovoljne žene, on se nežnim pokretima duž njene kičme, napipavajući svaki pršljen, preselio iz Sebhe u Ras Lanuf  - Fatima je beztežinski odlepršala ka vratima balkona jednom se okrenuvši ka njemu i poljubivši prst. Nestala je okrenuvši prst ka njemu i iza nje je ostala samo lelujava prozirna, bela zavesa. Rukom je stigao do zadnjeg repnog pršljena i obuhvatio čvrstu polovinu spljoštene dinje uljuljkujući Mariju u najslađe parče jutarnjeg sna. 

Fatimu je posle te noći video samo za doručkom, besprekorno uređenu i obučenu. Zadovoljno je čavrljala sa drugim ženama dok se matori Abdul Rašid Hatami užurbano muvao uokolo požurujući ih jer im predstoji dug put. Kada su ustale od stola, Fatima je ponosno podignute glave klizala između stolova hvatajući poglede ruske i jugoslovenske muškadije. Pogled je samo okrznuo Milesa i možda nešto nalik na izvijeni osmeh na kraju usana, ali zato napetom i punom iščekivanja Miletu nije promakao vragolasti pogled treće Hatamijeve žene, sa kojom je najmlađa delila sobu i poverenje.  Navratio je radoznali Mile pred Novu godinu 1976. do hotela „Merhaba“ kada je sa šefom, pukovnikom Misom Šumadincem, otišao na par dana u Tripoli na sastanke u vojno izaslanstvo oko izrade godišnjih izveštaja. Hotel je preuzela država a portir mu rekao da se matori Hatami nagodio da za pristojnu naknadu ustupi libijskoj državi preostale hotele i otišao za Kairo.  Dao mu je i Hatamijevu vizit kartu firme „Al Nahda“ sa sedištem u jednoj od glavnih ulica poslovnog dela Kaira. Kada je pet godina kasnije bio poslom u Kairu, prošao je ulicom Muhamed Mahmuda blizu trga Tahrir  i video veliki natpis firme a u izlogu slike hotela u Egiptu koji su bili deo Hatamijeve hotelske imperije.Nije imao kuraži da uđe a nije ni znao kako da se raspita za Fatimu a ko zna na kakvo bi iznenađenje mogao da naleti. Oprez je bio jači od radoznalosti.

            Jutarnja svežina, miris Marijine kose i prijatna zarobljenost njenom upijenošću sa boka i ravnomernim disanjem, pomogli  su Miletu da ponovo zaspe snom ispunjenog čoveka.

            Probudio se sam u krevetu i stanu. Na stočiću pored kreveta bila je poruka na ceduljici iscepanoj iz notesa sa spiralom.  „Otišla  da kupim nešto za doručak.“ Prepustio se rutini jutarnje higijene i pažljivo zagledao stan. Sve sređeno hotelski uredno da se ne oseća bilo čije prisustvo. Jedino u kupatilu ispod ogledala nadžidžane razne kreme sa opširnog spiska ženske kozmetike. A čini mu se da je potpuno prirodna, niti je bila našminkana, niti je nosila nikakav nakit. Obukao se i seo  na baštenski dvosed na balkonu i gledao u mirno more 100 metara odatle. Da li je to onaj mir i spokoj toliko željen svih godina života i rada u Libiji koga je hteo da deli sa Radmilom  i detetom. Nalet melanholije polako ga obuhvatao kao nalet velikog talasa dok se pliva odmaknut od obale. Dohvatio se dna dok ga je talas nosio i spazio nečujnu Mariju kako raspoređuje kupljenu hranu postolu.  Ustao je i u kuhinji joj prišao sa leđa i poljubio u vrat. Bila je drugačija od juče. Kosa gumicom uvezana i puštena u dugačak raspušten rep. Blago osenčene oči i svetao ruž osvežavao je usne. Na ruci narukvica sa pravilno obrađenim plavim kamičcima.

-          Kako izlaziš na kraj sa tolikom kosom?

Štrpnula je kraj jednog okruglog, svežeg i mirisnog arapskog hleba i stavila njemu i sebi u usta.

-          Navikla sam. Celog života je imam. Hoćeš da ispečem  jaja, imam i nekog rendanog sira. Uzela sam paradajz i krastavac. Jedeš li sve to?

-          Još pitaš. Ali ja  spremam doručak. Imaš sve šta ti treba za jednu dobru šakšuku.

-          Šta ti je to?

-          Afričko-arapski mediteranski doručak.

-          Ti kao znaš gde šta stoji?

-          Svi u kuhnjama prave sličan raspored, snaći ću se. Imaš veliki tiganj, imaš maslinovo ulje, pribor je tamo gde treba da bude, namirnice si kupila. Sve je tu. Ajd da jedemo na terasi, ti napravi salatu od krastavca, belog luka i jogurta.

-          Nemam jogurt. Ne koristim ga. Ali imam krem sir.

-          Filadelfiju?

-          Da, moj omiljeni.

-          Može. Dobro promešaj. Kapni malo maslinovog ulja. Bez sirćeta. Dobro promešaj.

-          Ti ovako stalno komanduješ?

-          Ne, samo kad je hrana u pitanju.  Beli luk seci sitno i malo ga izgnječi da se mirisi pomešaju sa sirom.  Za 10 minuta šakšuka je gotova. Koliko ćeš jaja?

-          Dva.

-          Znači tri tebi, tri meni.

-          Ne mogu da pojedem tri jaja.

-          Ako ne budeš mogla, ima jedan koji može četiri. Dobro je što si uzela svež peršun. Odlično je za šakšuku a može i nana ako nema peršuna.

-          Obožavam ukus peršuna. Nanu koristim samo za čaj zimi i hladni napitak leti.

-          Pravilno. Malo izreckane nane, malo šećera ili meda, malo soli i u frižider. Rođeno za letnje vrućine. Mudar izbor.

Iseckao je dve glavice luka, usitnio nekoliko čenjeva belog luka, pažljivo na kvadratiće izrezao  dve zelene paprike zaboravljene u uglu frižidera, liznuvši jednu da oseti ljutinu. Dok se u tiganju na maslinovom ulju sve propržilo da dobije blagu smeđkastu boju, brzo je na sitno iseckao 4 krupna paradajza i ubacio u tiganj. So, biber, smeša začina i uporno mešanje da se smesa sjedini. Kad je dovoljno tečnosti iz smese isparilo udubio je ležišta za jaja i lagano u njih položio jedno po jedno pazeći da žumanca ostanu cela. Marija ga neko vreme gledala sa dovratka.

-          Liči na naš sataraš. Odakle ti sve to...recepti jela. Jučer ona libijska supa, kolači..

-          E dušo draga. Kultura i civilizacija jednog naroda i podneblja ogleda se u hrani i kulinarstvu. Godinama skitam po pravim arapskim uličicama i sukovima. Na primer, sve mediteranske zemlje, ove južne, od Maroka do Turske svojataju šakšuku. Obično narodsko jelo od onoga što se nađe u kući.  Upamti, jaja samo spuštiš u ove korpice. Nema mešanja. Neki vole da ostanu onako mekana i sluzava. Ja ih pustim da se zapeku. Gde ti je parmezan?  Parmezan se nikada ne kupuje izrendan, gubi miris i ukus. Kupiš parče i sama ga rendaš. Ako nemaš rende uzmeš tupu stranu noža. Ali, ovoga puta može da prođe. Da iseckamo malo peršuna povrh. Voala! Jesi li pripremila tanjire ili ćemo iz tiganja?

-          Tanjuri spremni, salata gotova.

-          Ajmo. Što dobro miriše hleb.

-          Kad nemam volje da bilo šta spremam, uzmem vruć arapski hleb i premažem filadelfijom.

-          Znaš ti šta valja. Čudo da si tako mršava.

-          Nisam primetila da ti je smetalo noćas.

-          Nije. Više volim mršavije ženske nego punije. Mada kada bi imala malo izraženije dupe.

-          Marš. Muškarački snovi o dupetima na drugoj strani jednačine izražavaju ženske brige oko strija.

-          Neka tebe takve, ne bunim se.

Stavio je tiganj na drvenu podlogu na stočiću na terasi i pogledao da li ima sve što treba. Kada je ona htela da sedne, on ju je uzeo za ruku, privukao sebi i hitro poljubio u usta.

-          Šta ti je čoveče? Šta si to ljuto jeo?

-          Papriku. Moram da ti ubacim malo balkanske strasti pre nego pređemo na mediteranski doručak.

Ona u uskim kapri pantalona i bali cipelama sa četvrtastim vrhom. Ispod svetlo zelenog  pulovera sa V kragnom bež košulja. Kovrđava kosa povezana u buket rasula se po leđima u svetlosmeđim prelivima.  

-          Nemoj slučajno da jedeš brzo. Gledao sam te jučer za ručkom,  tako se ne uživa u hrani.

-          Uvek sam tako žurila. Svi su me uvek kritikovali zbog toga.

-          Greška. Moraš da pustiš ukuse i mirise u sebe. Da se srediti.

Mile je govorio toliko bespogovorno kao da je dovoljno i s pravom ušao u njen život pun rutine.

-          Fantastična ti je terasa. Nisam znao da je more tako blizu. Šteta što se nisam setio da tražim ovde posao preko HIP-a.

-          Mogu da  se raspitam.

-          Kasno. Teče mi ugovor od juče. Na godinu dana.  

Sedeli su i jeli za okruglim baštenskim stolom od pruća u tišini prepunoj sećanja. Mile ju oduvek voleo zajedničko obedovanje sa dragim osobama. Sestra mu volela je da jede i uzima iz njegovog tanjira, majka mu ugađala često praveći kolače od breskvica i mađarice do študle sa jabukama, služavka gospođe Vranicani pravila je pitu sa višnjama posutu štaub šećerom, a sama , gospođa Vranicani ga često izvodila na sladoled i imala poseban ritual jedenja sladoleda iz čaše sa široko izvijenim rubom. A ništa mu nije bilo draže nego kada je vodio Anicu, svoju dečačku ljubav na sladoled i kako se onaslatko smejala njegovom ozbiljnom opisivanju pravljenja najboljeg sladoleda koje se jede u budimpeštanskom Žerbou. Pramenovi njene kovrdžave kose i puni obrazi vragolasto su ga zadirkivali kada bi o Žerbou pričao kao da ne prođe godina da nije tamo išao iako nikada preko granice nije kročio. Voleo je da gleda kako Anica oblizuje četvrtastu kašičicu za sladoled da joj ne promakne ni kap otopoljenog sladoleda i kako bi svojim duguljastim prstićima obuhvatala čašu sladoleda upijajući prijatnu letnju hladnoću. Marijine kretnje rukama i način kako je upotrebljavala nož i viljušku najviše ga podsećale na Radmilino unošenje u hranu koju treba što pre konzumirati i baciti se na kolače koje je volela možda i više od njega. Ali Marija je danas jela polako opuštajući se u društvu čoveka čija neobičnost i mirnoća su ušli u njen život u nepojmljivo kratkom vremenu popunjavajući prostor razarajuće samoće s kojom se godinama bori i navikla se da je popuni rutinom dnevnih obaveza. Posle jela pomogao joj je da raspremi stol kao da tako rade godinama.

Sazula se i izvalila na ležaljku u poluležećem položaju i zapalila cigaretu. On se prebacio na pleteni dvosed i podmetnuo jastučiće. Zagledao se u daljinu u nejasan i zamućen spoj mora i neba.

-          Koliko si rekao da ima odavde do Brege?

-          Mislim oko 100 do150 kilometara.  Ne sećam se tačno. Trebaće mi sat i po odavde otprilike.

-          Nov posao, novi ljudi, nova firma. Vama prevodiocima je interesantno sa svim tim promenama.

-          Zavisi od mnogo čega. Sa ovim iskustvom mi prevođenje nije teško. Malo u početku. Veći su problem same firme, organizacija, funkcionisanje, ko kome i koliko duguje. To zna da opterećuje.

-          Nama je lako. Meni je posao isti i ovde i Pančevu. Ovde mi je možda i bolje. Nema onog našeg zezanja, samoupravljanje, borba za vlast, međuljudski odnosi. Kakva ti je ta firma?

-          „Srbijamont“?  Poslovna zajednica više građevinskih firmi. Dve velike „Napred“ i „Hidrotehnika“ i par manjih. Grade kanalizaciju. Imaju nenaplaćena potraživanja ali se snalaze. Drugi projekti u Libiji krpe rupe. Avans iz novog posla pokriva troškove prethodnih poslova dok se ne naplati. Ne očekujem neke probleme. Treba mi miran posao, bez glavobolje, da se sredim.

Oboje su ućutali i prepustili se cigaretama.    

-          Marija,  ti si ovde do juna, ako se dobro sećam?

-          Da. Ugovor na 2 godine. Dosta.  Zaradila sam nešto para ovde  da sredim roditeljsku kuću u Pančevu i nastavim sa svojim životom. Kako god da ide.

-          Živiš sa roditeljima?

-          Sada da. Imam stan koji smo bivši muž i ja kupili zajedno. Isplatila sam njegov deo. Sada bih ga prodala. Roditelji stare, sve teže im je da održavaju kuću i žive sami.

Pažljivo je slušao i gledao kako gestakulira rukom sa cigaretom dok priča. Jučer su joj svi pokreti bili kontrolisani, danas je pored njega jedna druga Marija, opuštena i pristupačna.

-          Marija ...Da li bi ti odgovaralo da se viđamo ...dok si tu? ....Ponekad.

Marija se okrenula, pogledala ga i uvukla par dimova. Mislio je da će ostati bez odgovora.

-          Plašim se da kažem da bi. U stvari, da se ne lažemo, volela bih. Prijaš mi.  Deluješ da si normalno neuravnotežen.  Znaš da uživaš u stvarnosti.  Nisi dosadan, ništa ne tražiš.  Dolazi zima, dosadno je ovde kad si sam. Ima samo par ljudi sa kojima se družim. Neki su bili navalentni, ali su shvatili da mi se ne dopadaju. Ali Mile, da znaš,  ja ne mogu da idem odavde. Ne bih da se vucaram po hotelima, nemam svoj auto, a sve drugo je komplikovano.

-          Jasno mi je. Slušaj, ja sam na sto kilometara odavde, imam dobar auto.  Kao Beograd – Novi sad.  Ali računaj da u početku imam puno posla, nova sredina, navikavanje, ulaženje u probleme. Prva dva tri vikenda sigurno ne mogu da dođem. Ovde mogu sa Krivokućom da sredim ulaz kao da dolazim kod njega u posetu. Znaš šta to znači.

-          Znam, pročuće se. Ne smeta me. Važno je da domaći ne posumnjaju. Njihova moralna policija ponekad zalazi ovde, a na kapiji znaju ko je ko.

-          Vodićemo računa a Krivi je diskretan čovek. Pokriće nas.

-          Volela bi da dođeš za Novu godinu. Ne prija mi samoća kad su praznici. Mi kao pravimo proslavu, dođi nam kao gost.

-          Potrudiću se.

-          Prošle godine Krivi se potrudio da se osećamo kao da slavimo. Ipak, bilo je otužno. Sve muškarci i ja sa njima.  Svako sa mislima negde drugde.

Sa strane, pod pravim uglom u odnosu na njenu  zgradu, sprat niže, u istoj tipskoj zgradi bez balkona , neki je raščupani čovek otvorio klizajuće prozore i u potkošulji se nalaktio na okvir ponekad prinoseći ustima zapaljenu cigaretu. Imao je krupna ramena i bio izrazito kosmat. Pogledao je u nekom trenu ka Marijinom balkonu i delovao iznenađeno. Trudio se da identifikuje njenog gosta.

-          Ovaj u zgradi sa strane nas gleda.

-          Znam. Kolega Nemanja iz smene. Na mom ličnom spisku imena zovem ga Rutavi. Jedan od udvarača. Misli da se palim na dlakave muškarčine.  

-          Ovaj Rutavi se baš zagledao.

-          Provaljen si. Biće uzbudljivo.

-          Smeta te to?

-          Naprotiv.  Pomoći će mi da se odbranim od budala. Ajde da dodamo malo.

Osmeh joj je razvukao lice, izvukla se iz ležaljke i sela pored njega na dvosed i prebacila noge preko njegovih butina.

-          Neka gleda...

Jednom je rukom masirao njene gležnjeve a drugom išao duž unutrašnje strane butine.

-          Mile, ti tako umeš da opustiš čoveka.  Samo te jedno molim. Nemoj od mene ništa da tražiš, ništa da nudiš, ništa da obećavaš i ništa da očekuješ.

Isprepleli su prste.

-          Hoćeš lubenicu?

-          Neću. Sedi da uživamo malo u suncu. Lep je osećaj da ne moram da žurim.