Urmovača
Radni dan od 7 do 12, sa pauzom za ručak
od 12 do14 i popodnevnom smenom od 16 do 18 nikako nije odgovarao Miletu.
Najteže mu padalo beskorisno jutarnje ustajanje. Njegov prevodilački posao nije
počinjao pre 9 a retko kada bi zbog obaveza van kampa stizao u veme ručka. Nije
hteo oko toga da se nateže sa direktorom Srejićem jer ovaj od prvog dana nije
mogao da svari da običan prevodilac vozi rendžrovera a on, direktor pogona,
koristi izraubovani Pežo 505. A vremenom ga najviše smetalo što nikako nije mogao da
kontroliše Mileta van radnog vremena i što mu nikada nije pričao kuda ide, s
kim se druži, gde provodi vikende (četvrtak popodne i ceo petak), za koga sve
radi do duboko u noć – sve izuzetno važne stvare koje je direktor toliko hteo
da zna o svakome od ljudi u pogonu „Montinvesta“ u Bregi.
Letnji ponedeljak, 17. juna 85. tako
blizu najdužem danu u godini dodatno se otegao zbog popodnevne zapare i
neumoljivih 34 stepena. Kao i obično Mile nije stigao na redovan termin ručka i
leno se vukao iz menze sa somunom dobro natopljenim pilećim gulašom i kupus
salatom. Sisata kuvarica Radojka nikada mu ne bi ostavila ništa jer je mrzela
mršave tipove i intelektualce neklopljive u priprostu radničku klasu koju je
celog svog života služila. Ponekad bi spremačica Mileva nešto sklonila za
Mileta u Radojkinoj smeni, ali bi za to za smene stare kuvarice Bose, rodom iz
kraja odakle su Tršići oko Gline u Hrvatskoj, uvek ostalo nešto umotano u menzi
odmah do bidona sa hladnom limunadom.
Isticala je popodnevna pauza i Mile zamišljen
kao uvek samo bi glavom otpozdravljao radnicima dok su se dovlačili iz baraka i
ulazili u parkirane minibusove da odu do gradilišta i odrade popodnevnu smenu.
Od menze, preko parkinga i i možda 20 metara do uprave. Da li da ode još 20 metara
dalje do zidanog, prizemnog objekta gde mu je bila soba ili da ode odmah u
kancelariju. Ako ode do sobe i prilegne posle jela – zaspaće, a mogao bi direktor Srejić da vidi da ga nema
u kancelariji i eto natezanja. Nema veze što je Mile retko koristio popodnevnu
pauzu jer bi se raznim razlozima zadržao u gradu – direktor je strogo vodio
računa da se poštuje radno vreme. Ako mogu radnici u 7 ujutro mora i
administracija, ako radnici odlaze u 4 popodne ima sva administracija da bude u
kancelarijama u to vreme. Nema iznimaka. Nikakav
razlog da se s njim nateže oko svog radnog vremena jer mu je ionako bilo mrsko
da se popodne izležava u sobi bez klima uređaja sada kada je severna Afrika
duboko zaronila u letnju žegu. Radije je bio u rashlađenoj kancelariji uz
brundajući Westinghouse klima uređaj i uvek dobro raspoloženog sekretara
pogona, pravnika Boru Zečevića, Crnogorca iz Ivangrada, krupnog grudnog koša i
morževskih brkova, s kojim je delio kancelariju a bili su i soba do sobe i
delili kupatilo u istom ulazu.
Elem, bolje da uživa u bogato napunjenom
somunu, sačeka direktora i zamoli ga za
slobodne dane u subotu i nedelju kako bi po dogovoru u četvrtak posle prve
smene, otišao do Marije u Ras Lanuf, u
petak je odvezao do Tripolija i subotu ispratio na JATov avion. Dva dana dobrog
seksa uz oprezno planiranje šta da rade kad dođe u septembru u Beograd na
odmor.
Direktor Srejić je ušao u kancelariju tačno u
minut do četiri i samo je mrmljajući prošao pored njih dvojice jedva i čuvši da
bi Mile hteo da porazgovara sa njim.
- Nemam sad
vremena. Zvaću te kad završim ove glupe izveštaje.
Direktorova mrzovolja nije omela Mileta da
uživa u dobrom somunu sve dok nije došao direktorov vozač, krivonogi Jova, i
doneo poštu. Boro mu doturi jednu kovertu sa njegovim imenom i žigom iz
Tripolija. Iz nje iskliznu slika Marije i njega na prvomajskom pikniku u
pustinji organizovanog od strane brižnog
direktora HIPa Krivokuće koji se trudio da obeleži svaki državni praznik
Jugoslavije. Piknik i roštilj u pustinji zahevao je dosta logistike a Mile se
našao kao kec na deset sa svojim iskustvom pravljenja roštilja. Na slici je
Mile viljuškom okretao kebabe na roštilju na nogarama a Marija stojala pored
njega sa loncem u jednoj reci da prihvati gotov roštilj i poklopcem u drugoj da
lonac zatvori i protrese se kako bi se kebabi dobro napili soka napravljenog od
vorčester sosa, nane i bosilljka. Uz sliku i kratko pisamce na istrgnutom
papiru iz notesa sa spiralom.
Dragi Mile,
Ne volim
rastanke. Mi inženjeri, kao što sam znaš, volimo da je sve pod kontrolom.
Plašim se da
ne bi bilo tako na rastanku. Rastanci su
uvek tužni ili banalni.
Zato putujem
nedelju dana ranije nego što sam ti rekla. Znam nisi zaslužio ovakvu vrstu prevare. Bezobrazno
od mene.
Nemoj mnogo
da se ljutiš. Stalo mi je da me razumeš.
Moj plan ti
je poznat: Juli, Avgust - godišnji odmor – započeće radovi na kući kod mojih.
Septembar - počinjem da radim. Ne mrdam
iz Pančeva.
Ako dolaziš
na odmor u septembru kako si planirao –
javi se.
Ako ti se
sve složi kako si mislio.
Marija.
PS Pozdravljaju te Miljko i Lenka.
Hrana u ustima odjednom je zastala i postala
smeša nečega ničega. Odložio je somun i u neverici ponovo pročitao iskrzani
list. Nekako progutani zalogaj zape
negde u grlu, želudac se stisao i nije hteo ništa da primi. Uzdahnu par puta duboko da bi telo doveo u funkcionalno
stanje. Pročita pisamce i treći put pa
uze fotografiju i zagleda se u sebe, zadovoljnog i prepuštenog uživanju.
Prođe mu kroz glavu doček Nove godine 1985.
kada su nakon više od mesec dana povremenih telefonskih razgovora osetili jačinu privrženosti.
Kako se samo šugavo osećao kada mu je direktor
Srejić, posle zahteva da dobije slobodna dva dana oko Nove godine, rekao da će
u ponedeljak, na Staru godinu, kao obično napraviti zakusku u menzi i pozvati
gradske zvaničnike i da neizostavno mora da bude tamo i prevodi. Može da ide u
Ras Lanuf narednog dana ali da već u sredu
2. januara mora da se pojavi na poslu.
Kako li je samo Marija bila razočarana što će na
dočeku sedeti sama kao jedina žena iz HIP-a okružena svim onim muškarcima i
nategnutim razgovorima.
A koliko je nesuzdržano sretna bila kada je u 3
ujutro pokucao na vrata Krivokućinog apartmana gde se par njih, posle zvanične proslave ugnjezdilo da popiju
koju čašicu ilegalno unetog pića. Obesila mu se oko vrata i nesuzdržano
zaplakala da je svima bilo jasno zašto je i zbog koga došao.
Nikada zaboraviti neće kako je svima bilo drago
što se dvoje zrelih mladih ljudi raduju jedno drugome. A još kako se
raspoloženje svih diglo dodatno kad je Mile iz torbe izvukao dve flaše viskija.
xxx
Sve se završilo jednim papirom istrgnutim iz
notesa.
Boro Zečević je gledao zblenutog Mileta kako pogledom beži
kroz prozor, a na stolu, pored ostavljenog somuna, drhti mu ruka držeći neku
fotografiju.
-
Šta je drugar? Loše vesti.
-
Marija je otputovala nedelju dana ranije
i nije htela da mi kaže.
Pričao mu Mile za nju, često slušao njihove
telefonske razgovore, delovalo mu da Miletu prija veza i uvek sa radošću
odlazio u Ras Lanuf.
-
Kako bi ti ovo protumačio, druže moj
Boro.
Boro nije voleo da uvija i sve mu odmah bilo
jasno iz prvog čitanja pisma.
-
Zna ona da vas nema ništa. Nema tebe u
njenoj budućnosti. A mislim ni nje u
tvojoj. Ovdje je to moglo, pasalo vam oboma, tamo ... ne ide. Pismo kaže da je ona
toga svesna. Ako ti do sada nisi bio svjestan, saćeš bogumi morati da se
osvjestiš.
-
Jebi ga, ličilo mi da bi mogli zajedno.
-
Jedno je kad ti dođeš na neki vikendaški
seks. Nemoj da se ljutiš, ali to burazeru moj nije zajednički život ili brak.
Mile je ustao i kroz prozor gledao na prazan
parking, menzu i polegnute barake. Njegov se život opet zaglavio.
-
Evo ti ključ moje sobe, u frižideru imaš
pola flaše Acine urmovače. Stresi jednu.