Bog u čajniku

Ja sam ateista.

Setih se toga kada me „Danas“ danas podsetio na čuveno Raselovo dokazivanje nepostojanja Boga - tzv. Raselov čajnik. Naime, ako bi kojim slučajem neki čajnik bio u orbiti oko Zemlje niko ne bi mogao da ga detektuje postojećim tehničkim sredstvima (tako barem beše u Raselovo doba, sada bi verovatno mogao). Tako onaj ko tvrdi da ima neki čajnik u orbiti oko Zemlje ima pravo to da tvrdi ali mu je problem da  dokaže. S druge strane, Rasel naravno traži dokaz o postojanju (ili barem detektovanju) čajnika da bi dokazao njegovo postojanje. Tako otprilike stoji stvar sa Bogom. Teolozi, pa i vernici, ubiše se od dokazivanja postojanja Boga ali nikako da nađu valjani dokaz. Kosmosu, Zemlji i prirodi na našoj planeti, kaže Hoking, Bog nije neophodan da bi postojali. Teistima je još ostalo da se bave neobjašnjivim fenomenima pa da tu negde lociraju Boga i da se valjano potrude da naučnim metodama dokažu božju upletenost u do sada neobjašnjivo.

Naravno, postoji ono što je neosporno  - vera u Boga. Ona se uzgajala hiljadama godinama i gomila civilizacija i naraštaja u njima uporno je uveravano da Bog ili Bogovi postoje. Do te mere da je u nekim nekim vremenima i kulturama svako ko bi posumnjao u Veru lako završio na točku za razapinjanje. Da ne govorim da i danas svakodnevno neko u ime Vere nekoga liši glave.

Moj ateizam za sada nije u opasnosti ovde gde živim, mada ...

Setih se onog vica (ili anegdote?) za ratnih godina 90-tih o Hrvatu koji je na Terazijama vikao: „Ja sam Hrvat!“ i niko nije reagovao sem nekog prolaznika kome je dosadilo njegovo vikanje pa mu je dobacio:“Ko ti je kriv.“ (Možda bi se vic mogao okrenuti ka Srbinu naTrgu Bana Jelačića). To spada u tolerantniji odnos većine prema manjini, ali takva tolerancija bi se izgubila prema nekome ko bi se sa crvenim zvezdaškim šalom usudio da se pomeša  na fudbalskoj  utakmici sa crno-belim šalovima Partizana. Pre par godina je neki mlađahni Uroš („Pravda za Uroša!“) unakazio nekog policajca u civilu na Marakani a na sudu se branio tvrdnjom „Mislio sam da je grobar (op. BV Partizanovac).“ To mu dođe kao potpuno validno pravdanje za pokušaj ubistva, ili barem olakšavajuća okolnost.

Elem, ja kao ubeđeni ateista volim da zalazim u crkve. Divim se građevinama, majstorima koji su ih gradili, slikarima koji su ih oslikali, orguljama koje u njima sviraju, pesmama koje se pevaju i raznim historijskim pričicama koje se vezuju za stvarne i nestvarne događaje u ili van crkve. Čak mi i rituali izgledaju ponekad simpatično. U onima koji se vezuju za rođenje, venčanje i smrt učestvujem kao nemi posmatrač i poštovalac tradicije.

+++

Tako sam konačno ušao u crkvu Sv. Marka u Zagrebu. Za neupućene to je ona crkva na Gornjem gradu koja ima onaj divni krov u bojama hrvatske zastave sa dva grba: Hrvatske i Zagreba. 

Zbog čega je postala simbol Zagreba jednako kao Meštrovićev Pobednik na Kalemegdanu za Beograd. Pominjanje Meštrovića nije nimalo slučajno. U unutrašnjosti relativno skromno uređene crkve čije se postojanje veže za 14. vek, imaju dve Meštrovićeve skulpture: jedna sa bogorodicom koja drži Isusa u krilu (u tekstovima se sve češće sreće besmislen naziv „Hrvatska Bogorodica“)

 a druga je Raspelo na kome Isus ima neobično duge noge kao da su ga razvlačili na gore pomenutom točku. 

Crkva je pored toga poznata i po orguljama i dugoj historiji orguljanja. Međutim, mene uvek više doima prostrani trg ispred crkve na kome je nekada bio stub srama za kažnjavanje raznih prestupnika. Najčuveniji prestupnik koji je zaslužio užarenu krugu i lomaču zvao se Ambroz Matija Gubec. Ne bih da prepričavam osnovcima znanu storiju o Seljačkoj buni. Preporučio bih svima da nađete na You tubu film Vatroslava Mimice sa fenomenalnim Fabijanom Šovagovićem kao Gubcem.

Kad smo se te večeri skrasili u Esplanadi i konačno umorne noge podigao na krevet, nakon pregleda mejlova na laptopu, pogledao sam Mimičin film iz 1975. Kada sam ga gledao tih godina nije ostavio na mene neki poseban utisak. Obično kada se ti filmovi od pre 40 i nekoliko godina gledaju ponovo deluju naivno i neubedljivo. Sada sam ga gledao kao jedan svevremeni film bez patetike i idealističke heroike.

++

Moguće da je dobrom utisku doprineo i odličan biftek u Bistrou Fotić u Gajevoj. U lepom ambijentu

 i nakon uobičajenog predjela, 

biftek (medium) uz malvaziju. Za potonje nemam snimak - verujte mi na reč. 

Tesla u kosmosu

       Jednog leta, verujem da je to bilo 1957. Ili 58. Otac me vodio sa sobom u selo Smiljan, blizu Gospića  kome smo tada živeli. On i grupa oficira išli su na mobu. Gradili su nečiju kuću i svako je doprineo nekom svojom veštinom da se kuća stavi pod krov. Sećam se da mi je bio zadatak da nosim kutiju sa ekserima majstorima koji su se bavili tesarskim radovima. Otac mi je govorio da pazim gde hodam jer je na gradilištu  bilo raznog otpada i opasnog materijala za nepripremljenog klinca od 5 ili 6 godina. Sećam se da se vrtio ražanj i predveče kada se selo na improvizovane klupe i ljuštio gimišt, otac mi je pokazivao neku kuću u daljini i rekao: „Zapamti sine, u onoj kući  se rodio Nikola Tesla“. Naravno da mi to nije ništa značilo. Bio sam obuzet buhtlama koje je donela neka žena.

Na crno-beloj fotografiji iz 1933. vidite kako je ta kuća sa obližnjom crkvom u kojoj je stolovao njegov otac izgledala verovatno i te godine mog jedinog dolaska u Smiljan. Danas je tamo memorijalni centar i jedna interesantan skulptura suvonjavog i zanesenog Tesle.

Ispričah tu priču mojim američkim Kobasićima dok smo po Gornjem gradu u Zagrebu naišli na  tabelu koja je obeležila njegovu posetu Zagrebu.

Naš vodič je imao smisla za ironiju sa kojom se odnosio oko večitog srpsko-hrvatskog sporenja: čiji je Tesla. Najpravednije bi možda reći: Amerikanac ličkog porekla.  Nema Ličana koji se sa time ne bi složio.  Ali u toj odrednici nema ništa hrvatsko ni srpsko. Dok Srbija po Tesli naziva glavni aerodrom i stavlja spomenik ispred tehničkih fakulteta, Hrvatska obeleževa sva mesta koja se vežu ili mogu vezati za Teslino ime. U takmičenje se uključila i Srpska feudalna crkva pošto poto hoteći da urnu sa Teslinim pepelom strpa u hram Sv. Save ističući da mu je otac bio sveštenik pravoslavni a zaboravljavajući Tesline izlete u istočnjački misticizam koji bi u nekim drugim prilikama hladno osudila.

A kad smo već kod obeležavanja eto mene da se pohvalim da imam nešto zajedničko sa Teslom. On je od svoje 14. do 17. godine  (od 1870. do 1873.) pohađao Carsku i kraljevsku veliku realku, današnju Gimnaziju Karlovac

 u kojoj zgradi je bila moja osnovna škola „Mile Mraović – Simić“. Gimnaziju volim da obiđem, na lepom je mestu blizu Korane i sećam se kada je nastala priložena fotografija na ulazu u zgradu. 

Sve sa direktorom (gospodin čovek velikog ugleda u gradu) i našom razrednom. Uzalud pokušavam da se setim njihovim imena. Onaj visoki momak, levo iza svih, sa belom rolkom, potpisnik je ovih redova.  (Kad sam pregledao fotografiju setio sam se prezimena i imena otprilike polovine drugara i drugarica iz razreda. Posebne jedne Anice, kćerke jednog karlovačkog zubara, u koju sam bio zaljubljen. Onako – platonski. Eno je, stoji pored razredne, u tamnom džemperu.)

Gimnazija se u moje karlovačko vreme zvala „Dr Ivan Ribar“ (i njegova je familija iz okolice Karlovca) da bi se sada zvala jednostavno - Gimnazija Karlovac. Kako su je uvek svi zvali. Naravno, nova je vlast nakačila par tabli slavnih ličnosti koji su gimnaziju završili. Nađoh sliku na kojoj kače Stjepana Radića iznad ploče sa sećanjem na Teslu.  

Mogla bi se tu naći uskoro još jedna ploča ako se razne ustaške udruge toga sete: Karlovačku gimnaziju je završio i Ante Pavelić.

===

Dok smo se mi sa vodičem razjašnjavali o Teslinom poreklu, najmlađa Izabel je pitala oca: Je li to onaj Tesla koji je izmislio električni auto?

Ne setih se da joj kažem da je to onaj auto što ga je Elon Mask lansirao u kosmos i sada ide nekim svojim putem među zvezde. Gde je Tesli i mesto.