Bog u čajniku

Ja sam ateista.

Setih se toga kada me „Danas“ danas podsetio na čuveno Raselovo dokazivanje nepostojanja Boga - tzv. Raselov čajnik. Naime, ako bi kojim slučajem neki čajnik bio u orbiti oko Zemlje niko ne bi mogao da ga detektuje postojećim tehničkim sredstvima (tako barem beše u Raselovo doba, sada bi verovatno mogao). Tako onaj ko tvrdi da ima neki čajnik u orbiti oko Zemlje ima pravo to da tvrdi ali mu je problem da  dokaže. S druge strane, Rasel naravno traži dokaz o postojanju (ili barem detektovanju) čajnika da bi dokazao njegovo postojanje. Tako otprilike stoji stvar sa Bogom. Teolozi, pa i vernici, ubiše se od dokazivanja postojanja Boga ali nikako da nađu valjani dokaz. Kosmosu, Zemlji i prirodi na našoj planeti, kaže Hoking, Bog nije neophodan da bi postojali. Teistima je još ostalo da se bave neobjašnjivim fenomenima pa da tu negde lociraju Boga i da se valjano potrude da naučnim metodama dokažu božju upletenost u do sada neobjašnjivo.

Naravno, postoji ono što je neosporno  - vera u Boga. Ona se uzgajala hiljadama godinama i gomila civilizacija i naraštaja u njima uporno je uveravano da Bog ili Bogovi postoje. Do te mere da je u nekim nekim vremenima i kulturama svako ko bi posumnjao u Veru lako završio na točku za razapinjanje. Da ne govorim da i danas svakodnevno neko u ime Vere nekoga liši glave.

Moj ateizam za sada nije u opasnosti ovde gde živim, mada ...

Setih se onog vica (ili anegdote?) za ratnih godina 90-tih o Hrvatu koji je na Terazijama vikao: „Ja sam Hrvat!“ i niko nije reagovao sem nekog prolaznika kome je dosadilo njegovo vikanje pa mu je dobacio:“Ko ti je kriv.“ (Možda bi se vic mogao okrenuti ka Srbinu naTrgu Bana Jelačića). To spada u tolerantniji odnos većine prema manjini, ali takva tolerancija bi se izgubila prema nekome ko bi se sa crvenim zvezdaškim šalom usudio da se pomeša  na fudbalskoj  utakmici sa crno-belim šalovima Partizana. Pre par godina je neki mlađahni Uroš („Pravda za Uroša!“) unakazio nekog policajca u civilu na Marakani a na sudu se branio tvrdnjom „Mislio sam da je grobar (op. BV Partizanovac).“ To mu dođe kao potpuno validno pravdanje za pokušaj ubistva, ili barem olakšavajuća okolnost.

Elem, ja kao ubeđeni ateista volim da zalazim u crkve. Divim se građevinama, majstorima koji su ih gradili, slikarima koji su ih oslikali, orguljama koje u njima sviraju, pesmama koje se pevaju i raznim historijskim pričicama koje se vezuju za stvarne i nestvarne događaje u ili van crkve. Čak mi i rituali izgledaju ponekad simpatično. U onima koji se vezuju za rođenje, venčanje i smrt učestvujem kao nemi posmatrač i poštovalac tradicije.

+++

Tako sam konačno ušao u crkvu Sv. Marka u Zagrebu. Za neupućene to je ona crkva na Gornjem gradu koja ima onaj divni krov u bojama hrvatske zastave sa dva grba: Hrvatske i Zagreba. 

Zbog čega je postala simbol Zagreba jednako kao Meštrovićev Pobednik na Kalemegdanu za Beograd. Pominjanje Meštrovića nije nimalo slučajno. U unutrašnjosti relativno skromno uređene crkve čije se postojanje veže za 14. vek, imaju dve Meštrovićeve skulpture: jedna sa bogorodicom koja drži Isusa u krilu (u tekstovima se sve češće sreće besmislen naziv „Hrvatska Bogorodica“)

 a druga je Raspelo na kome Isus ima neobično duge noge kao da su ga razvlačili na gore pomenutom točku. 

Crkva je pored toga poznata i po orguljama i dugoj historiji orguljanja. Međutim, mene uvek više doima prostrani trg ispred crkve na kome je nekada bio stub srama za kažnjavanje raznih prestupnika. Najčuveniji prestupnik koji je zaslužio užarenu krugu i lomaču zvao se Ambroz Matija Gubec. Ne bih da prepričavam osnovcima znanu storiju o Seljačkoj buni. Preporučio bih svima da nađete na You tubu film Vatroslava Mimice sa fenomenalnim Fabijanom Šovagovićem kao Gubcem.

Kad smo se te večeri skrasili u Esplanadi i konačno umorne noge podigao na krevet, nakon pregleda mejlova na laptopu, pogledao sam Mimičin film iz 1975. Kada sam ga gledao tih godina nije ostavio na mene neki poseban utisak. Obično kada se ti filmovi od pre 40 i nekoliko godina gledaju ponovo deluju naivno i neubedljivo. Sada sam ga gledao kao jedan svevremeni film bez patetike i idealističke heroike.

++

Moguće da je dobrom utisku doprineo i odličan biftek u Bistrou Fotić u Gajevoj. U lepom ambijentu

 i nakon uobičajenog predjela, 

biftek (medium) uz malvaziju. Za potonje nemam snimak - verujte mi na reč. 

Tesla u kosmosu

       Jednog leta, verujem da je to bilo 1957. Ili 58. Otac me vodio sa sobom u selo Smiljan, blizu Gospića  kome smo tada živeli. On i grupa oficira išli su na mobu. Gradili su nečiju kuću i svako je doprineo nekom svojom veštinom da se kuća stavi pod krov. Sećam se da mi je bio zadatak da nosim kutiju sa ekserima majstorima koji su se bavili tesarskim radovima. Otac mi je govorio da pazim gde hodam jer je na gradilištu  bilo raznog otpada i opasnog materijala za nepripremljenog klinca od 5 ili 6 godina. Sećam se da se vrtio ražanj i predveče kada se selo na improvizovane klupe i ljuštio gimišt, otac mi je pokazivao neku kuću u daljini i rekao: „Zapamti sine, u onoj kući  se rodio Nikola Tesla“. Naravno da mi to nije ništa značilo. Bio sam obuzet buhtlama koje je donela neka žena.

Na crno-beloj fotografiji iz 1933. vidite kako je ta kuća sa obližnjom crkvom u kojoj je stolovao njegov otac izgledala verovatno i te godine mog jedinog dolaska u Smiljan. Danas je tamo memorijalni centar i jedna interesantan skulptura suvonjavog i zanesenog Tesle.

Ispričah tu priču mojim američkim Kobasićima dok smo po Gornjem gradu u Zagrebu naišli na  tabelu koja je obeležila njegovu posetu Zagrebu.

Naš vodič je imao smisla za ironiju sa kojom se odnosio oko večitog srpsko-hrvatskog sporenja: čiji je Tesla. Najpravednije bi možda reći: Amerikanac ličkog porekla.  Nema Ličana koji se sa time ne bi složio.  Ali u toj odrednici nema ništa hrvatsko ni srpsko. Dok Srbija po Tesli naziva glavni aerodrom i stavlja spomenik ispred tehničkih fakulteta, Hrvatska obeleževa sva mesta koja se vežu ili mogu vezati za Teslino ime. U takmičenje se uključila i Srpska feudalna crkva pošto poto hoteći da urnu sa Teslinim pepelom strpa u hram Sv. Save ističući da mu je otac bio sveštenik pravoslavni a zaboravljavajući Tesline izlete u istočnjački misticizam koji bi u nekim drugim prilikama hladno osudila.

A kad smo već kod obeležavanja eto mene da se pohvalim da imam nešto zajedničko sa Teslom. On je od svoje 14. do 17. godine  (od 1870. do 1873.) pohađao Carsku i kraljevsku veliku realku, današnju Gimnaziju Karlovac

 u kojoj zgradi je bila moja osnovna škola „Mile Mraović – Simić“. Gimnaziju volim da obiđem, na lepom je mestu blizu Korane i sećam se kada je nastala priložena fotografija na ulazu u zgradu. 

Sve sa direktorom (gospodin čovek velikog ugleda u gradu) i našom razrednom. Uzalud pokušavam da se setim njihovim imena. Onaj visoki momak, levo iza svih, sa belom rolkom, potpisnik je ovih redova.  (Kad sam pregledao fotografiju setio sam se prezimena i imena otprilike polovine drugara i drugarica iz razreda. Posebne jedne Anice, kćerke jednog karlovačkog zubara, u koju sam bio zaljubljen. Onako – platonski. Eno je, stoji pored razredne, u tamnom džemperu.)

Gimnazija se u moje karlovačko vreme zvala „Dr Ivan Ribar“ (i njegova je familija iz okolice Karlovca) da bi se sada zvala jednostavno - Gimnazija Karlovac. Kako su je uvek svi zvali. Naravno, nova je vlast nakačila par tabli slavnih ličnosti koji su gimnaziju završili. Nađoh sliku na kojoj kače Stjepana Radića iznad ploče sa sećanjem na Teslu.  

Mogla bi se tu naći uskoro još jedna ploča ako se razne ustaške udruge toga sete: Karlovačku gimnaziju je završio i Ante Pavelić.

===

Dok smo se mi sa vodičem razjašnjavali o Teslinom poreklu, najmlađa Izabel je pitala oca: Je li to onaj Tesla koji je izmislio električni auto?

Ne setih se da joj kažem da je to onaj auto što ga je Elon Mask lansirao u kosmos i sada ide nekim svojim putem među zvezde. Gde je Tesli i mesto. 

Dora Krupićeva

        Prva junakinja ljubavnog romana koju pamtim je Dora Krupićeva, glavni lik prvog historijskog romana u Hrvatskoj - “Zlatarevo zlato” Augusta Šenoe.

Njegov značaj za hrvatsku književnost je bio toliki da su kraj 19. stoleća s pravom nazvali Šenoino doba.

Na stranu što sam čitao gotovo sve romane koje je napisao u vreme kada sam gutao knjige i svakodnevno u osnovnoj školi “Mile Mraović Simić” (pretpostavljam da više ne postoji, ili ne pod imenom narodnog heroja) koja se nalazila u delu današnje čuvene Karlovačke gimnazije, pozajmljivao knjige tako da bibliotekarka nije verovala kojom brzinom ih čitam. Tada su mi junaci bili Robin Hud i Tri muskatira a najviše sam uživao u putovanjima raznih moreplovaca, od Magelana do Džemsa Kuka.

Kasnije u gimnaziji Šenoa mi je bio dosadan i jedino čega se sećam je kada je na jednom času iz hrvatskog drugar M (imena se sećaju ispisnici B razreda II gimanzije od 1967-1971) njegovo ime izgovorio potpuno po francuski: Ožist Šenoa sa naglaskom na “oa”. Istinu govoreći Šenoa je bio nemačko-češkog porekla i puno ime mu je bilo August Ivan Nepomuk Eduard Schönoa – pa je možda M. u svom izgovoru bio makar malo blizu istine.

U ljubavne romane se nisam uplitao dok me nije zaposednula Dora Krupićeva i njena nesretna ljubavna veza sa Pavlom Gregorijancem. Likovi građana i plemića upleteni u zbivanja u Zagrebu i Medvedgradu 16. stoleća. Šenoa ih je objavljivao u nastavcima u Vijencu i na dan kada je Vijenac izlazio, pred kioscima su se stvarali redovi žena koje su htele saznati šta se dešava ili će se desiti između nesretne Dore i zaljubljenog Pavla. Šenoa je vešto svaki nastavak prekidao na najinteresantnijem mestu i izazivao ogromno nestrpljenje ustreptalih srdaca zagrebačkih gospodični koja se nisu mogla smiriti dok ne bi izašao sledeći nastavak.

Moglo bi se to porediti sa vremenom moje mladosti kada je na televiziji išla serija “Dugo, toplo leto” po romanu Vilijama Foknera, kada su gradovi bili prazni nedeljom naveče kada su ekrane zarobili Ben Kvik i Klara. U seriji su igrali Roj Tinis i Doroti Meloun ali je svetska slava potekla iz filma Martina Rita iz 1958. sa postavom u sastavu: Pol Njumen, Džoana Vudvord, Orson Vels, Li Remik … (koja imena!).

Da va podsetim da je to onaj isti Pol Njuman (oženjen za Džoanu Vudvord) koji je, na pitanje kako to da ga ne viđaju ni sa kojom drugom ženom u privatnom životu, odgovorio: “Zašto da idem po hamburger napolje, kad u kući imam sočan stek.”

xxx

Nemam nameru da vam prepričavam zapletenu radnju “Zlatarevog zlata”. Potrudite se da u bibliotekama svojih roditelja (one knjige u tvrdom povezu koje skupljaju prašinu) nađete “Zlatarevo zlato”, “Čuvaj se senjske ruke”, “Prosjaka Luku” i “Seljačku bunu”. Šenou ćete naći odmah do Marije Jurić Zagorke koja je u neku ruku njegov nastavljač.

Zbog svega ovog nemojte se čuditi što sam bio emotivno dirnut dok sam za vreme šetnje po zagrebačkom Gornjem gradu naišao na ove spomenike:

 Dore Krupićeve, dakle književnog lika uobličenog u skulpturu Ive Kerdića iz 1929. postavljene kod Kamenitih vrata, te nešto dalje i Zagorke 

koju su svi tako mnogo čitali i pomalo se stideli njenih sentimentalnih, historijskih romana.

xxx

Dok sam u pređašnjem šunjanju po zagrebačkoj katedrali ulazio u uspomenu na Zrinskog i Frankopana, zaboravih da pred vas iznesem neki dobar recept srednjovekovne hrvatske kuhinje. Danas sam malo kopao i našao da je pre par godina u nekom od dvoraca Zrinskih održano viteško takmičenje na kome je ljubitelj starih recepata zagrebački ugostitelj Zlatko Puntijar, vlasnik restorana Stari puntijar, poslužio jela iz vremena Zrinskih, te Dore i Pavla.

Izabrah za vas jedno vrlo upečatljivo jelo.

Jelen u črnoj juhi s valjušcima od kruha

800 g jelenjeg buta narezanog na medaljone 1 jabuka ½ glavice luka 3 žlice meda 300 ml crnog vina malo ribanog đumbira sol, papar, malo šafrana 50 g badema šaka grožđica malo krušnih mrvica

Medaljone prepržiti na malo masnoće, podliti crnim vinom, naribati sitno jabuku i luk. Pustiti da se dinsta, pa dodati med, đumbir, šafran te usitnjene bademe i pustiti da se kuva na laganoj vatri desetak minuta i zgusnuti krušnim mrvicama.

Dobar tek.

Želudac mi je proradio i veli: Ovo se mora probati.

Sledeći put kada idem za Zagreb OBAVEZNO idem do g. Puntijara i njegovog restorana.

Alojzije sa Petrom i Krstom u Las Vegasu

       U mojoj svijesti ime katoličkog biskupa i mecene Josipa Juraja Štrossmayera označava pojam Jugoslavena i pozitivnog nastavka Ilirizma u XIX vijeku. Što se katoličke crkve tiče ostalo je zapaženo njegovo učešće na prvom vatikanskom koncilu 1869-70 na kome je kao vičan govornik 3 sata govorio protiv dogme o papskoj nepogrešivosti. Dogma je ostala, on se povukao iz Rima ali je ostao veoma cijenjen i poštovan. Nisam siguran kakva je sada njegova pozicija u Hrvatskoj. Spomenik kao što vidite još stoji, ali je Jugoslavenska akademija nauku i umjetnosti postala Hrvatska ANU.

Njegovo jugoslovenstvo neki (mahom srpski) povjesničari negiraju jer se ispod toga navodno krilo velikohrvatstvo. Na primjer, zalagao se za federalizaciju Habsburške monarhije u kojoj bi jedna federalna jedinica okupljala Južne Slavene a njen glavni grad bi bio Zagreb. Njegov život očigledno valja dobro proučiti a svakako mu priznati mnogo toga dobrog što je učinio. Politika je, kao što znamo, krenula nekim drugim putevima i teško da bi za to mogli zahvaliti Štrossmayeru a još manje mu na tome zamjeriti.

A šta onda učiniti sa drugim znamenitim katoličkim kardinalom Alojzijem Stepincem za čiju se svetački oreol zvanična Hrvatska i hrvatski feudalni oblik organiziranja katolika toliko zalažu. U znamenitoj zagrebačkoj katedrali ( zvanično: Katedrala Uznesenja blažene Djevice Marije i svetih Stjepana i Ladislava) ležeća imitacija njegove figure zauzima centralno mjesto. I mjesto je nezvaničnog hodočašća svakog uvjerenog vjernika katoličke provinijencije. Hrvatsku je feudalnu crkvu katoličke orijentacije jako zaboljela oprezna izjava sadašnjeg Pape Franje koji smatra da je upitna svetost Stepinčeva obzirom na kontroverze oko njegovog ponašanja prema ustašama i NDH. Svi to na ovaj ili onaj način pratite pa ne bi previše o tome. 

Našavši se u katedrali na Dan pobjede i domovinske zahvalnosti i Dan hrvatskih branitelja priznajem da me više interesiralo mjesto posvećeno Franu Krsti Frankopanu i Petru Šubiću Zrinskom. 

Njihovi dvorci su vezani i za moj karlovački kraj i odrastao sam uz pominjanje njihovih imena kao znamenitih ljudi koji su htjeli više samostalnosti Hrvaske u Habsburškoj monarhiji s obzirom na ulogu branika prema turskom nadiranju. Pobunili su se i pregovarali sa Francuzima, pa i Turcima, da poboljšaju svoj plemićki položaj. Nisu uspjeli. Petra Zrinskog je Habsburški kralj Leopold zvao “štitom kršćanstva i strašilom Turaka” što mu je pomoglo da njega i Krstu pozove  u Beč da se kao pomire i odmah ih strpao u tamnicu. .  30. travnja 1671. su pogubljeni.  

U vrijeme mas pokreta 70-tih godina Matica Hrvatska se zauzela da zauzmu čelnu poziciju hrvatskih plemćkih i umnih glava koji su se zalagali za samostalnu Hrvatsku.

Kada sada gledam muževne brkove i snažne figure (osobito Petrovu) nekako mi isposnički izgled Alojzija Stepinca izgleda kao prototip samomučećeg jezuite.

 Kameno špičasto lice obasjano je posebnim svjetlima unutar katedrale a iznad je ogromni luster koji je stigao iz jedne kockarnice u Las Vegasu. Interesantan detalj saznao sam od vodiča koji je sklon da začini dosadnjikave priče iz povijesti prigodnim anegdoticama. Jedan od radnika u kockarnici Gold Coast, inače hrvatskog podrijetla, je pitao vlasnika kockarnice, koji je mijenjao interijer svog objekta da daruje zamjenjeni luster zagrebačkoj katedrali.

Tako luster iz Las Vegasa osvjetljava glavni oltar a zraci dodiruju blaženo ali još ne i svetačko lice Stepinčevo.  Nisam siguran koliko to godi njegovom svjetonazoru ali vjerujem da prpošnim Petru Zrinskom i Krsti Frankofonu ne smeta. Posebno Krsti koji je napisao potonje stihove u kojima dvojica drugara u krčmi naiđoše na lijepu krčmaricu

Ter joj pojdu drago govoriti:
Bi li se dala, divojko, ljubiti
Za prijazan i spenzu junačku;
Nimoj skratit milost divojačku.
Na to mi se grohotom nasmije,
Čašu vina gizdavo napije.
Jednomu je zdravicu napila,
A drugom čašu naklonila:
Ni vas moći jednako ljubiti,
Po vridnosti pravo ugoditi;
Veće vami na izbor ostavljam,
Tko je friži, tome se ojavljam.
Pobratini kad to bihu čuli,
Divojku su na stran ustisnuli:
Vira ti naša, divojko ljublena,
Vsaki nas je tvrđi od kamena;
Gdi se jedan uzda preskočiti,
Tu i drugi neće pogrditi;
Veće skušaj kak je koji čvrstan,
Po tom sudit tko je bolje vrstan.

Tomislavova šnicla

       

       Pred olujnim napadom horde Kobasića sastavljenih od 6 Amerikanaca i jednog ubačenog iz Srbije Zagreb se ispraznio. Gdegod smo kročili tog ponedeljka, petog dana u mesecu avgustu, naišli smo samo na strane turiste i domaću radnu snagu zaposlenu u uslužnim delatnostima. Silne brigade ili kako god da sezovu postrojbe hrvatske vojske rasporedile se se po strateškim mestima obeležavanja Dana pobjede i domovinske zahvalnosti i Dana hrvatskih branitelja. Čini se da takvih mesta nema u Zagrebu mada smo ispred zagrebačke katedrale videli skupinu veterana kako se selfiraju uredno poredani u ispeglanim paradnim uniformama.

(Koliko sam mogao naslutiti iz priča pravih ratnika, veterana sada, nakon 24 godine od Oluje, ima više no ih je bilo tih ratnih 90-tih godina. Nekako mi to liči na one 70-te i 80-te u Jugoslaviji kada je prvoboraca i spomeničara iz 2. svetskog rata bilo više no muški sazrelog stanovništva pred rat 1941.)

Preostali deo populacije iskoristio je neradni praznik za neku svoju kombinaciju produženog ili spojenog odmora. Sudbina svih praznika u kapitalizmu je ista: radni narod se raduje neradnom danu.

No, ostavimo moju zajedljivost na stranu. Zagreb je zahvatio talas vrućina i naša kobasićka jedinica je obilazak Zagreba planski svela na 2-3 satni obilazak centra Zagreba sa lokalnim vodičem. 

Šta me oslobodilo pričanja o gradu koga poznajem ali ne tako da bih baratao podacima o važnim zbivanjima, godinama i pikantnim detaljima. Pikantni detalji moje sopstvene historije zagrebovanja tiču se kafana, poseta studenata Filološkog fakulteta iz Beograda kolegama (tj. više koleginicama) sa Filozofskog u Zagrebu (išlo se dakako i u suprotnom smeru), drugovanjem sa zagrebačkim ogrankom bratije iz karlovačke gimnazije, par ljubavnih izleta i kasnijih prolazaka na putu za Karlovac ili Krk. Najvećim delom u sretno doba do nesretnih 90-tih. 

Kad sam se potrudio da nađem fotografsku ilustraciju svog zagrebovanja, nađoh najstariju fotku iz Zagreba (uz arhivarsku pomoć mog druga iz osnovne škole, Vlade Forjana) na kojoj mladi akcijaš karlovačke brigade „Rade Končar“ na  SORA „Sava 69“ obilazi Zagreb jednako tako nekog avgusta 1969.

xxx

Vodič je bio svestan vrućine, mahom tinejdžerskog sastava grupe, te nas nije zamarao obiljem podataka.

Svaki obilazak mora krenuti od spomenika kralju Tomislavu, jednom od vladara iz loze Trpimirovića u X stoleću. 

Ne slovim za poznavaoca ranih hrvatskih loza te ću se samo zadovoljiti komentarom da je Tomislavu krunu dao rimski papa koji je izgleda to stigao uraditi pre Vizantije pa Konstantin Porfirogenet Tomislava ne pominje mada se bavi procenom vojnog značaja hrvatskih vladara tog vremena.

Naiđoj u pretraživaču sliku Otona Ivekovića o Tomislavovom krunisanju.

A i da mi srpski Kobasići svog konja za sliku imamo dokazuje i Krunisanje cara Dušana Paje Jovanovića. 

Jest potonji Dušan vladao kojih 400 godina posle Tomislava, ali barem je bio car. Za čijim carstvom čeznu i venu mnogi današnji srbski osvetnici.

Ko o čemu, ja o velikosrp(b)skim pretenzijama i to u srcu Zagreba. Kad sam već kod srca grada, naši beogradski čelnici namerni su da ispred bivše železničke stanice nataknu monumentalni spomenik našem prvom kralju - Stefanu Prvovečanom (ili beše - Stjepan) kome krunu dade jednako neki od rimskih papa. A pošto Tomislav u Zagrebu gleda na glavni kolodvor sa koga se hrvatska mladež masovno upućuje ka Europi, naš Stefan ostavlja iza leđa napuštenu zgradu Glavne železničke stanice i gleda preko fontane na Slaviji nekako ka jugoistoku očekujući verovatno Turke. 

xxx

Bre mani se Branko srbovanja i vrati se proslavi Dana pobjede i domovinske zahvalnosti kad izgleda tako malo mariš za Dan hrvatskih branitelja. Sva sreća ovo pišem kad sam se dobrano vratio u Beograd pa me neće stići srdžba branitelja i premijera Plenkovića. A do moje sledeće posete Zagrebu ionako će proteći dovoljno vremena da dva neprijateljska tabora nađu neku drugu zgodu da jedni drugima nešto okače. Smisliće Vulin nešto. A braniteljski ministar mu neće ostati dužan.

xxx

Duž Zrinjevca ka Trgu Republike (pardon, Trgu Bana Jelačiča – teško se odvikavam) gde na žalost nismo svratili u moju omiljenu Gradsku kavanu u kojoj je nekada purgerski Zagreb dolazio na jutarnju kavicu uz novine i možda neki kolač. Čini se da i sam imam tih purgerskih sklonosti ako saberem uživanje u Esplanadi i slonost ka plišanim stolicama u Gradskoj kavani. Što možda i nije čudno ako zaista po ženskoj liniji vučem poreklo od čuvenog Ivana Kobasića, velikaša koji je potpomogao habsburškoj plemićkoj lozi da zavlada Hrvatskom.

Ovog puta sam se samo zadovoljio da se sa mlađahnim američkim Kobasićima uslikam ispred kavane da bi me znali naći kad sledeći put okupiraju Zagreb.

Obiđosmo mi još dosta interesatnih stvari ali ostavljam za sledeći nastavak.

Xxx

Hej a kamo neka klopa? Pitaju se savesni čitaoci navikli da im potaknem sline uz obilje reči. 

Ne izdržah te me provokatorski duh nagna da se pozabavim – zagrebačkim odreskom. Coolinarkin recept kaže da ide 8 svinjskih šnicli srednje veličine (od lungiča, laks karea ili otkoštenog mesa kremenadli), 8 šnita narezane šunke, 100 grama sira (edamer, podravec ili gouda), 8 čajnih žličica senfa, 3 jaja, oštro brašno i krušne mrvice za uvaljati šnicle, sol, papar, ulje za prženje. Konačan proizvod ima različite izglede: kvadratne, pravougaone, valjkaste...

Gde je tu provokacija pitaće se mlađi i neiskusni sladokusci.

Ah, dragi moji neznalci. U Srbiji postoji specijalitet koji se zove Karađorđeva šnicla. Historija beogradskog kulinarstva kaže da ju je osmislio nekom prilikom Titov kuhar Mića Stojanović. On favorizuje teleći file ali se više udomaćio svinjski. Mića je stavljao 40 grama starog kajmaka na 200 grama mesa ali ne i šnite šunke kako se često danas stavlja. Uz to je išao tartar sos od majoneza i kiselih krastavčića te limun sa garniranim barenim krompirom. U međuvremenu svašta se izmenilo, pa je pomfrit zamenio bareni krompir. Tartar je ostao ali se šnicla uvećala. Danas je često zovu „Devojački san“ jasno aludirajući na neki drugi deo tela Karađorđevog tela.

Elem, u s-h sporovima jedni druge optužuju ko je kome ukrao i preimenovao šniclu-odrezak koja se prilično slično sprema i kod jednih i kod drugih. Možda bih mogao primetiti da sam u Srbiji jeo znatno veći odrezak ali biće da je to ušlo u modu da bi se restorani mogli pohvaliti kako je kod njih Karađorđev hm devojački san – najveći.

Čuh da i Slovenci imaju svoju varijantu ali ću se tome posvetiti kad jednom posetim svoju rodnu Ljubljanu i naručim – Ljubljanski odrezek. Ali klonim se pisanja o tome jer su odnosi Hrvatske i Slovenije u hladnoratovskoj fazi pa nije uputno zagrevati uvaljujući im Karađorđevu ... znate već šta. 

Creme brulee pred Oluju

           Razumijem da su priče o porodici interesantne samo članovima iste porodice koji se poznaju i žele da su upućeni što se kod koga događa. Međutim, da bih vas uveo u kontekst zbivanja narednih nekoliko dana mog boravka u Hrvatskoj, morate malo  istrpjeti i upoznati se sa slijedećim okolnostima:

-        Dolazi 6 američkih Kobasića (2 odrasla i 4 djece /od 10 do 15 godina/) a ja treba da okupim hrvatsko-slovenski dio koga rijetko viđam. Okupljanje treba da traje nepun dan.

-       Prije toga treba da dočekam Amerikance, procunjamo se po Zagrebu na dan proslave Oluje (pardon: Dana pobjede i domovinske zahvalnosti i Dana hrvatskih branitelja) i sutradan pohodujemo sela između Karlovca i Ozlja.

Stanovito uzbuđenje koje sam imao zbog susreta sa američkim Kobasićima rezultat je lijepih odnosa sa Danicom (znamo se 20-tak godina),upoznavanja sa Steve-om koga nisam poznavao i strepnje kako ću se nositi sa nemogućim, nezainteresiranim i nevaspitanim tinejdžerima koji bulje u I-phone i ne šljive nikog tko se ne pojavljuje u igricama. Tamo neki omatorjeli uncle iz Hrvatske (ili Srbije – njima je to sasvim svejedno) unaprijed je proglašen za odrtavjelog i možda malo uvrnog starca sa čudnim izgovorom engleskog.

Dakle, tako svježe obrijani, pivom odobrovoljeni, i napadno srdačan Uncle, nenavikao da se bavi djecom u bilo kom formatu, stuštio se iz sobe u Esplanadi da se sretne sa hordom amerikaniziranih Kobasića iz Upper Michigana. 

Xxx

Biti u Esplanadi a ne kušati njihov creme brulee je neoprostiv grijeh.  Tu sam francusku slasticu prvi puta probao upravo u Esplanadi i gdjegod kasnije na nj naišao ne može se mjeriti sa Esplanadinim. Obično bih uzimao čokoladni ali mi je umješna konobarica preporučila da probam ovaj sa ušećerenom kumqatom.

 Nježog kremastog ukusa, glatke teksture s malo karamela na vrhu – uživanje za nepca. Ovom srpskom Kobasiću bi odgovarala veća posuda  ali vjerovatno bi me u Espalanadi gledali kao nezajažljivog Bizantinca kad bih tražio repete.

xxx

Amerikanci su stizali u porcijama pa sam ih lakše svario. Naravno da pretjerujem. Susret je bio prijatan i ugodan. Djeca vrlo pristojna i vjerojatno u neiskazanom šoku što imaju nekog uncle-a koji ih ne smara beskrajnim ljubakanjem, glađenjem po kosi i tapšanjem po leđima.

Djecu razmjestismo da se odmaraju od noćnog putovanja preko oceana i dnevnog smucanja po evropskim aerodromima ne bi li se uhvatio neki let za tamo neki Zagreb.

A ono dvoje odraslih Kobasića, od kojih jedino Steve nosi to prezime, sa srpskim polukobasićem razvezaše priče potpomogute Karlovačkim pivom.

„A kakav je to praznik u Hrvatskoj?“ – ljubopitljivo se zainteresirao Steve razumjevajući da sve one izvješene zastave po Zagrebu nisu namjenjene Kobasich reunionu.

Koji odgovor dati na tako škakljivo pitanje? Hrvatski ili srpski?

Pokušao sam sa nekim izbalansiranim, objasnivši da dolazim iz Beograda, tj. Srbije i da je moja vizura događaja u Hrvatskoj kolovoza 1995.  drugačija od one zvanične Hrvatske, makar bi me podrijetlo valjda trebalo usmjeriti drugačije.

„Znači ti si iz Srbije došao na proslavu Dana pobjede Hrvatske nad Srbijom?“

Našalio se Steve hvatajući se u koštac sa tisućljetnim ili hiljadugodišnjem natezanjem Hrvata i Srba tko je koga zaj..avao, još uvijek zaje.ava i bez svake sumnje će narednih tisuću hiljada godina zaj...vati.

Sva je sreća te Karlovačkog (piva) bijaše dosta a dobre Kobasićke volje i spremnosti na šalu još više te se u dobrom raspoloženju raziđosmo po Esplanadinim sobama bez izazivanja međunarodnog skandala.

Posle tuširanja  zavalih se u preveliki krevet. 

Slijeganje utisaka išlo je sporo i nije mi se spavalo. Posegnuh za malo muzike sa You tube. Za dom spremni Thomson nije moj izbor, „Tamo daleko“ mi nije palo na pamet možda i zato što je za drugog svjetskog rata u Esplanadi bilo sjedište Gestapoa i Wermachta.

Zadovoljno se prepustih Mallorci Albenizovoj u izvođenju Sharon Isbin.

Toplo preporučujem. https://www.youtube.com/watch?v=zPDs5Jmu-JI

Na ekranu velikog pljosnatog televizora pisalo je: Welcome Mr. Branko Vuksan dok su me udoban krevet, Karlovačko i lijepa Sharon uvodili u san.

Esplanade

Sa autobusnog kolodvora u Zagrebu, sa dve torbe o ramenu, krenuh po navici pešice duž Vukovarske (nekada Proleterskih brigada) da bih prošao pored Trnja i sa stražnje strane došao do Glavnog kolodvora. Ruta je uslovljena nekada čestim odlascima i odsedanjima kod davnašnjih prijatelja (još iz karlovačkih dana) u Gruškoj pored nekadašnjeg autoputa Ljubljana-Beograd a koji se sada zove Slavonska avenija. (Pojam Beograda se na ulicama i saobraćajnim znacima u Zagrebu potpuno izgubio. Na putu ka Srbiji Beograd će se pomenuti tek kad se primaknete Županji.) Pored te decenijske navike razlog je stražnjeg ulaska na Kolodvor i obavezan prolazak pored Trnja i podsećanje na jedan za mene izuzetan esej Miroslava Krleže O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva, napisan negde između dva rata. Kao zagriženog ljubitelja Krleže od rane mladosti taj mi se esej upio odavno i vazda bih ga se setio kada bih prolazio kroz ili pored Trnja ka ili od Glavnog kolodvora.  Malo vas je pretpostavljam pročitalo Krležin oštar ubod prsta u oko hrvatske malograđanštine u dobro poznatom Krležinom akribičnom maniru nepopustljivog patologa koji lešinu secira dok i zadnji kapilar ne bude izložen uvidu savesnog mesara.

Navedeni esej sam odštampao (da ne kažem – izprintovao) pre puta i čitao ga u autobusu krateći vreme i uživajući u britkom jeziku verovatno zadnjeg renesansnog prosvetitelja hrvatske kulture koga današnja državna kultura u Hrvatskoj pominje retko i samo kad mora ili ne može da izbegne. Imao sam dva JAKO dobra razloga da posegnem za Krležom i baš tim esejom tog 4.8, dakle, dan pre proslave Oluje.

Prvi je u činjenici da ću dva dana konačiti u hotelu Esplanada koji drži jednu od glavnih pripovedačkih niti u eseju, a drugi nalazim u pokušaju da sam sebi kompenzujem „izdajnički poduhvat“ kakvim bi se okarakterisala kod političkih krugova i medija u Srbiji moja poseta Zagrebu i Hrvatskoj u vreme proslave progona srpskog življa iz Hrvatske za vreme te nesretne oluje koja je postala državni praznik pod nazivom Dan pobjede i domovinske zahvalnosti i Dan hrvatskih branitelja.  Dakako, moja je sreća da moja malenkost nema nikakav značaj u srpskoj javnosti, još manje onoj iz političkog cirkusa, pa me nelagoda podudarnosti datuma dodirnula samo kao paradoksalna slučajnost. Da sam kojim slučajem makar i mali zvaničnik postojeće nomenklature na vlasti u Srbiji lako bi mi se moglo desiti da me predsednik države, predsednik partije od 800.000 članova, vrhovni komandant oružanih snaga i...(nabrajajte dalje čega se setite) javno prozove na partijskom sastanku šta deo ljeta (ma koliko minoran) provodim u skupim hrvatskim hotelima umesto da odem na primer do Sopota i tamo pronađem nekog Kobasića.

U autobusu sam se šćućurio i zalegao na dva sedišta da me svevideći gospodar ne zapazi. Čitao sam Krležu mada mi,  dok je autobus hitao ka Zagrebu, iz glave nikako nije izlazila slika kilometarskog zbega srpskog naroda iščupanog iz zemlje u kojoj su im se generacije rađale kako se na priručnim prevoznim sredstvima i peške nekako kotrlja u suprotnom pravcu, ka Beogradu. Nemam to pronicljivo i zapažanjima bogato pero Krleže da bih opisao taj jad koga sam u Beogradu video samo još pojačan sramotnim ponašanjem vlasti koja ljudima nija dozvoljavala da siđu sa autoputa nego ih je usmeravala ka Kosovu i drugim delovima Srbije. Viđao sam ljude koji su u očaju bežali iz kolone da bi utočište našli kod nekih svojih, kao što sam viđao ovodrinsku braću kako žednom i avgustovskim suncem opečenom narodu prodaje vodu i rashlađene sokove.

Xxx

Prošao sam pored Trnja koje danas svakako ne liči na Krležin opis.

trnjanske petrolejke, blato do gležnja, prizemnice s trulim tarabama, seoske bašte (krastavci, tikve, ribiz i grah) kudravi psi bez marke, krave na melankoličnom povratku iz Vrbika, u predvečerje, selendra bez građevnoga reda, bez plana, sve gnjile kolibe s vlažnom horizontalom vodene razine od posljednje katastrofalne poplave koja se tu javlja s matematskom neizbježnošću; sezonski pravilno dvaput, svakoga proljeća i svake jeseni, već kako padaju kiše oko Rjavine i Mezaklje na Feldesu. Patke po barama, otvorene toalete, malarija, tifus i sedam hiljada drugih bolesti, kao sudbina felaha u nilskoj Delti, sve sivo, sve bolesno, sve beznadno, sve antipatično, sve balkanska tužna provincija, gdje ljudi stanuju na smeću, gdje ljudi krepavaju kao pacovi, gdje slabokrvna djeca crkavaju od gladi i gdje se uopće krepava više nego živi u ljudskom smislu.

Ovoj slici Trnja iz 1934 Krleža kao suprotnost ubacuje hotel Esplanadu:

Uputite se, molim vas, budite ljubazni, sa mnom na terasu zagrebačkog Esplanade-hotela pa da otpočnemo naše nesuvremeno antimalograđansko razmatranje, a kako malograđanin poistovjećuje pojam hrvatstva s pojmom svog malograđanskog pogleda na svijet, to će za malograđanina takvo protumalograđansko gledanje biti svakako i protuhrvatsko. Krivi zaključak, jer su krive i premise. Prije svega Hotel Esplanade: hladna i topla voda, francuska kuhinja, ruleta, liftovi, livrirani teklići, "on parle français", "Evropa", dobro! Tamo perspektiva na grad Agram, parkovi, asfalt, policija s engleskim kacigama, psi sa brnjicom! Dobro! Tu na terasi hotela dame (gospođe ovog našeg glavnog grada) sve govore njemački. Ukoliko pripadaju građanskog klasi, to nisu Hrvatice, ili, još gore: to su zaista autentične Hrvatice, to su naše drage kršćanke, hrvatske milostivice i milostive. "Jezusna, kistihant, fesch i hercig" mentalitet naših agramerskih milostivica! Tako, dakle, izgleda u centru našega glavnog grada, u ljetno poslijepodne, uz tihu svirku nevidljiva kvarteta. Sladoled i novine, muzika, svibanjsko nebo. Arkadija...

Promatrajući te nase "lijepe hrvatske dame", drage naše rodoljubive Hrvatice, uz čašu hrvatskog sladoleda, na hrvatskoj terasi, uz gibanje prolaznika u bijelom platnenom odijelu sa reketima, uz skupe engleske i talijanske marke automobila, čovjek bi mislio da je doista u "Evropi". To je ta Evropa, o kojoj piše malograđanska štampa da je velegradska i zapadnjačka, zagrebačka Evropa. Međutim, sve to samo je esplanadska kulisa. Dođite, molim vas, sa mnom prijeko na drugu stranu kolodvora, iza Podvožnjaka, ni dvjesto metara od gradskog centra, slika je zakulisno kobna, kao što je sve fatalno sto je zakulisno:

Odatle ćete naime videti Trnje onog vremena dato u opisu pre Esplanade. Da ne pnavljam sliku.

Xxx

Hotel Esplanade je za mene uvek bio pojam. I pre nego sam se upoznao sa Krležinim esejem i postao kritičar svega postojećeg, taj hotel, izgrađen 1925. da bi bogataški putnici Orijent ekspresa imali gdje odsesti, prenoćiti i osećati se kao da nisu ni otišli iz sjaja svojih bogataških evropskih kuća i operetskih običaja uglađenosti i ležernog dendizma, privlačio me svojom grandioznošču, nedokučivošću i sjajem livrejisanih portira. Mladom junoši, tek stasalom članu partije, sa ambicijama menjanja sveta, činilo se da se ostvarenje životnih snova između ostalog karakteriše nonšalantnim ulaskom u hol proslavljenog hotela manirom nekoga ko svakodvevno odseda samo po takvim hotelima i u njima se suvereno kreće kao da zna svaki ćošak i smatra ga, makar za boravka, delom sopstvenog bića.

Kasnije se dešavalo da sam sjedio u njegovim salonima nalazeći se sa jednim norveškim biznismenom za koga sam i sa kojim sam povremeno nešto radio. Oko koga su se okupljali lokalni poslovnjaci i oni koji su se nadali da bi uz jegovu pomoć tako nešto mogli postati. Tada sam se uverio da su Esplanadini saloni mesto većine zagrebačkih i hrvatskih bogataških, kulturnih i sve više političkih klika gde valja biti viđen i videti ko je s kim.

Došlo je dakle vreme da u istom tom Orijent ekspres hotelu noćivam pune dve noći.

Moji američki rođaci trebali su stići iz ranih krajeva sveta tek predveče ali su meni pristigavšem najranije već na recepciji omogućili status kao da sam i sam neki bogati ujak iz Amerike. Soba iz kategorije de luxe na 5. spratu, posluženje dobrodošlice na stočiću.

Dok sam čekao jednog poslovnog prijatelja iz Zagreba, na čuvenoj terasi sa koje je Krleža gledao na Trnje, 

izgledao sam sebi kao da sam prodao ideale mladosti za udobnost posustale starosti kojoj je više stalo do popunjenih creva, udobne stolice, dobrog piva (Karlovačkog, dakako) 

i nadmenog pogleda ka raji koja gmiže po avgustovskoj vrućini u neki svoj jad nama probranima nepriličan.

Ajde, može biti da sam preterao – nisam se baš osećao tako nadmoćnim, ali priznaćete da takav stav više priliči Krležinim komilfo malograđanima koji sa terase Esplanade kukaju kako neobrazovani Trnjanci u svom polupijanom smradu ne vide kako je hrvatstvo terase Esplanade put ka Europi.

Ha, umalo zaboravih da je Hrvatska u EU, pa bi ovaj tekst valjalo nekako prebaciti u Beograd. Ali tog  se zadatka bolje od mene poduhvatio Basara u “Danasu” pa me potražite u njegovim tekstovima.