Ja sam ateista.
Setih se toga
kada me „Danas“ danas podsetio na čuveno Raselovo dokazivanje nepostojanja Boga
- tzv. Raselov čajnik. Naime, ako bi kojim slučajem neki čajnik bio u orbiti
oko Zemlje niko ne bi mogao da ga detektuje postojećim tehničkim sredstvima
(tako barem beše u Raselovo doba, sada bi verovatno mogao). Tako onaj ko tvrdi
da ima neki čajnik u orbiti oko Zemlje ima pravo to da tvrdi ali mu je problem
da dokaže. S druge strane, Rasel naravno traži dokaz o postojanju (ili barem
detektovanju) čajnika da bi dokazao njegovo postojanje. Tako otprilike stoji
stvar sa Bogom. Teolozi, pa i vernici, ubiše se od dokazivanja postojanja Boga
ali nikako da nađu valjani dokaz. Kosmosu, Zemlji i prirodi na našoj planeti,
kaže Hoking, Bog nije neophodan da bi postojali. Teistima je još ostalo da se
bave neobjašnjivim fenomenima pa da tu negde lociraju Boga i da se valjano
potrude da naučnim metodama dokažu božju upletenost u do sada neobjašnjivo.
Naravno, postoji
ono što je neosporno - vera u Boga. Ona
se uzgajala hiljadama godinama i gomila civilizacija i naraštaja u njima uporno
je uveravano da Bog ili Bogovi postoje. Do te mere da je u nekim nekim
vremenima i kulturama svako ko bi posumnjao u Veru lako završio na točku za
razapinjanje. Da ne govorim da i danas svakodnevno neko u ime Vere nekoga liši
glave.
Moj ateizam za
sada nije u opasnosti ovde gde živim, mada ...
Setih se onog
vica (ili anegdote?) za ratnih godina 90-tih o Hrvatu koji je na Terazijama
vikao: „Ja sam Hrvat!“ i niko nije reagovao sem nekog prolaznika kome je
dosadilo njegovo vikanje pa mu je dobacio:“Ko ti je kriv.“ (Možda bi se vic
mogao okrenuti ka Srbinu naTrgu Bana Jelačića). To spada u tolerantniji odnos
većine prema manjini, ali takva tolerancija bi se izgubila prema nekome ko bi se sa crvenim zvezdaškim šalom usudio da se pomeša na fudbalskoj utakmici sa crno-belim šalovima Partizana. Pre
par godina je neki mlađahni Uroš („Pravda za Uroša!“) unakazio nekog policajca
u civilu na Marakani a na sudu se branio tvrdnjom „Mislio sam da je grobar (op.
BV Partizanovac).“ To mu dođe kao potpuno validno pravdanje za pokušaj ubistva,
ili barem olakšavajuća okolnost.
Elem, ja kao
ubeđeni ateista volim da zalazim u crkve. Divim se građevinama, majstorima koji
su ih gradili, slikarima koji su ih oslikali, orguljama koje u njima sviraju,
pesmama koje se pevaju i raznim historijskim pričicama koje se vezuju za stvarne i nestvarne događaje u ili van crkve. Čak mi i rituali izgledaju ponekad simpatično. U onima
koji se vezuju za rođenje, venčanje i smrt učestvujem kao nemi posmatrač i poštovalac tradicije.
+++
Tako sam konačno
ušao u crkvu Sv. Marka u Zagrebu. Za neupućene to je ona crkva na Gornjem gradu
koja ima onaj divni krov u bojama hrvatske zastave sa dva grba: Hrvatske i
Zagreba.
Zbog čega je postala simbol Zagreba jednako kao Meštrovićev Pobednik
na Kalemegdanu za Beograd. Pominjanje Meštrovića nije nimalo slučajno. U
unutrašnjosti relativno skromno uređene crkve čije se postojanje veže za 14.
vek, imaju dve Meštrovićeve skulpture: jedna sa bogorodicom koja drži Isusa u krilu (u tekstovima se sve češće sreće besmislen naziv „Hrvatska
Bogorodica“)
a druga je Raspelo na kome Isus ima neobično duge noge kao da su ga razvlačili na gore pomenutom točku.
Crkva
je pored toga poznata i po orguljama i dugoj historiji orguljanja. Međutim,
mene uvek više doima prostrani trg ispred crkve na kome je nekada bio stub
srama za kažnjavanje raznih prestupnika. Najčuveniji prestupnik koji je
zaslužio užarenu krugu i lomaču zvao se Ambroz Matija Gubec. Ne bih da
prepričavam osnovcima znanu storiju o Seljačkoj buni. Preporučio bih svima da
nađete na You tubu film Vatroslava Mimice sa fenomenalnim Fabijanom Šovagovićem
kao Gubcem.
Kad smo se te
večeri skrasili u Esplanadi i konačno umorne noge podigao na krevet, nakon
pregleda mejlova na laptopu, pogledao sam Mimičin film iz 1975. Kada sam ga
gledao tih godina nije ostavio na mene neki poseban utisak. Obično kada se ti
filmovi od pre 40 i nekoliko godina gledaju ponovo deluju naivno i
neubedljivo. Sada sam ga gledao kao jedan svevremeni film bez patetike i
idealističke heroike.
++
Moguće da je
dobrom utisku doprineo i odličan biftek u Bistrou Fotić u Gajevoj. U lepom ambijentu
i nakon uobičajenog predjela,
biftek (medium) uz malvaziju. Za potonje nemam snimak - verujte mi na reč.
Нема коментара:
Постави коментар