Urmovača

 

Urmovača

            Radni dan od 7 do 12, sa pauzom za ručak od 12 do14 i popodnevnom smenom od 16 do 18 nikako nije odgovarao Miletu. Najteže mu padalo beskorisno jutarnje ustajanje. Njegov prevodilački posao nije počinjao pre 9 a retko kada bi zbog obaveza van kampa stizao u veme ručka. Nije hteo oko toga da se nateže sa direktorom Srejićem jer ovaj od prvog dana nije mogao da svari da običan prevodilac vozi rendžrovera a on, direktor pogona, koristi izraubovani Pežo 505. A vremenom  ga najviše smetalo što nikako nije mogao da kontroliše Mileta van radnog vremena i što mu nikada nije pričao kuda ide, s kim se druži, gde provodi vikende (četvrtak popodne i ceo petak), za koga sve radi do duboko u noć – sve izuzetno važne stvare koje je direktor toliko hteo da zna o svakome od ljudi u pogonu „Montinvesta“ u Bregi.

            Letnji ponedeljak, 17. juna 85. tako blizu najdužem danu u godini dodatno se otegao zbog popodnevne zapare i neumoljivih 34 stepena. Kao i obično Mile nije stigao na redovan termin ručka i leno se vukao iz menze sa somunom dobro natopljenim pilećim gulašom i kupus salatom. Sisata kuvarica Radojka nikada mu ne bi ostavila ništa jer je mrzela mršave tipove i intelektualce neklopljive u priprostu radničku klasu koju je celog svog života služila. Ponekad bi spremačica Mileva nešto sklonila za Mileta u Radojkinoj smeni, ali bi za to za smene stare kuvarice Bose, rodom iz kraja odakle su Tršići oko Gline u Hrvatskoj, uvek ostalo nešto umotano u menzi odmah do bidona sa hladnom limunadom.

Isticala je popodnevna pauza i Mile zamišljen kao uvek samo bi glavom otpozdravljao radnicima dok su se dovlačili iz baraka i ulazili u parkirane minibusove da odu do gradilišta i odrade popodnevnu smenu. Od menze, preko parkinga i i možda 20 metara do uprave. Da li da ode još 20 metara dalje do zidanog, prizemnog objekta gde mu je bila soba ili da ode odmah u kancelariju. Ako ode do sobe i prilegne posle jela – zaspaće,  a mogao bi direktor Srejić da vidi da ga nema u kancelariji i eto natezanja. Nema veze što je Mile retko koristio popodnevnu pauzu jer bi se raznim razlozima zadržao u gradu – direktor je strogo vodio računa da se poštuje radno vreme. Ako mogu radnici u 7 ujutro mora i administracija, ako radnici odlaze u 4 popodne ima sva administracija da bude u kancelarijama u to vreme. Nema iznimaka.   Nikakav razlog da se s njim nateže oko svog radnog vremena jer mu je ionako bilo mrsko da se popodne izležava u sobi bez klima uređaja sada kada je severna Afrika duboko zaronila u letnju žegu. Radije je bio u rashlađenoj kancelariji uz brundajući Westinghouse klima uređaj i uvek dobro raspoloženog sekretara pogona, pravnika Boru Zečevića, Crnogorca iz Ivangrada, krupnog grudnog koša i morževskih brkova, s kojim je delio kancelariju a bili su i soba do sobe i delili kupatilo u istom ulazu.

Elem, bolje da uživa u bogato napunjenom somunu,  sačeka direktora i zamoli ga za slobodne dane u subotu i nedelju kako bi po dogovoru u četvrtak posle prve smene,  otišao do Marije u Ras Lanuf, u petak je odvezao do Tripolija i subotu ispratio na JATov avion. Dva dana dobrog seksa uz oprezno planiranje šta da rade kad dođe u septembru u Beograd na odmor.  

Direktor Srejić je ušao u kancelariju tačno u minut do četiri i samo je mrmljajući prošao pored njih dvojice jedva i čuvši da bi Mile hteo da porazgovara sa njim.

-       Nemam sad vremena. Zvaću te kad završim ove glupe izveštaje.

Direktorova mrzovolja nije omela Mileta da uživa u dobrom somunu sve dok nije došao direktorov vozač, krivonogi Jova, i doneo poštu. Boro mu doturi jednu kovertu sa njegovim imenom i žigom iz Tripolija. Iz nje iskliznu slika Marije i njega na prvomajskom pikniku u pustinji  organizovanog od strane brižnog direktora HIPa Krivokuće koji se trudio da obeleži svaki državni praznik Jugoslavije. Piknik i roštilj u pustinji zahevao je dosta logistike a Mile se našao kao kec na deset sa svojim iskustvom pravljenja roštilja. Na slici je Mile viljuškom okretao kebabe na roštilju na nogarama a Marija stojala pored njega sa loncem u jednoj reci da prihvati gotov roštilj i poklopcem u drugoj da lonac zatvori i protrese se kako bi se kebabi dobro napili soka napravljenog od vorčester sosa, nane i bosilljka. Uz sliku i kratko pisamce na istrgnutom papiru iz notesa sa spiralom.

Dragi Mile,

Ne volim rastanke. Mi inženjeri, kao što sam znaš, volimo da je sve pod kontrolom.

Plašim se da ne bi bilo tako na rastanku.  Rastanci su uvek tužni ili banalni.

Zato putujem nedelju dana ranije nego što sam ti rekla.  Znam nisi zaslužio ovakvu vrstu prevare. Bezobrazno od mene.

Nemoj mnogo da se ljutiš. Stalo mi je da me razumeš.

Moj plan ti je poznat: Juli, Avgust - godišnji odmor – započeće radovi na kući kod mojih. Septembar -  počinjem da radim. Ne mrdam iz Pančeva.

Ako dolaziš na odmor  u septembru kako si planirao – javi se.

Ako ti se sve složi kako si mislio.

Marija.

PS  Pozdravljaju te Miljko i Lenka.

 

Hrana u ustima odjednom je zastala i postala smeša nečega ničega. Odložio je somun i u neverici ponovo pročitao iskrzani list. Nekako progutani zalogaj  zape negde u grlu, želudac se stisao i nije hteo ništa da primi. Uzdahnu  par puta duboko da bi telo doveo u funkcionalno stanje. Pročita pisamce i treći put  pa uze fotografiju i zagleda se u sebe, zadovoljnog i prepuštenog uživanju.

Prođe mu kroz glavu doček Nove godine 1985. kada su nakon više od mesec dana povremenih telefonskih razgovora osetili  jačinu privrženosti.

Kako se samo šugavo osećao kada mu je direktor Srejić, posle zahteva da dobije slobodna dva dana oko Nove godine, rekao da će u ponedeljak, na Staru godinu, kao obično napraviti zakusku u menzi i pozvati gradske zvaničnike i da neizostavno mora da bude tamo i prevodi. Može da ide u Ras Lanuf narednog dana ali da već u sredu  2. januara mora da se pojavi na poslu.

Kako li je samo Marija bila razočarana što će na dočeku sedeti sama kao jedina žena iz HIP-a okružena svim onim muškarcima i nategnutim razgovorima.

A koliko je nesuzdržano sretna bila kada je u 3 ujutro pokucao na vrata Krivokućinog apartmana gde se par njih,  posle zvanične proslave ugnjezdilo da popiju koju čašicu ilegalno unetog pića. Obesila mu se oko vrata i nesuzdržano zaplakala da je svima bilo jasno zašto je i zbog koga došao.

Nikada zaboraviti neće kako je svima bilo drago što se dvoje zrelih mladih ljudi raduju jedno drugome. A još kako se raspoloženje svih diglo dodatno kad je Mile iz torbe izvukao dve flaše viskija.

 

xxx

Sve se završilo jednim papirom istrgnutim iz notesa.

Boro Zečević  je gledao zblenutog Mileta kako pogledom beži kroz prozor, a na stolu, pored ostavljenog somuna, drhti mu ruka držeći neku fotografiju.

-          Šta je drugar? Loše vesti.

-          Marija je otputovala nedelju dana ranije i nije htela da mi kaže.

Pričao mu Mile za nju, često slušao njihove telefonske razgovore, delovalo mu da Miletu prija veza i uvek sa radošću odlazio u Ras Lanuf.

-          Kako bi ti ovo protumačio, druže moj Boro.

Boro nije voleo da uvija i sve mu odmah bilo jasno iz prvog čitanja pisma.

-          Zna ona da vas nema ništa. Nema tebe u njenoj  budućnosti. A mislim ni nje u tvojoj. Ovdje je to moglo, pasalo vam oboma, tamo ... ne ide. Pismo kaže da je ona toga svesna. Ako ti do sada nisi bio svjestan, saćeš bogumi morati da se osvjestiš.

-          Jebi ga, ličilo mi da bi mogli zajedno.

-          Jedno je kad ti dođeš na neki vikendaški seks. Nemoj da se ljutiš, ali to burazeru moj nije zajednički život ili brak.

Mile je ustao i kroz prozor gledao na prazan parking, menzu i polegnute barake. Njegov se život opet zaglavio.

-          Evo ti ključ moje sobe, u frižideru imaš pola flaše Acine urmovače. Stresi jednu.

Šakšuka

 

Šakšuka

-       Još jednom, molim te. 

Tiho je prozborio hvatajući se za njen struk. Ona se premišljala i neodolivši  veštim poigravanjem njegovim željama i moćima uspela uživala je da istisne poslednje rezerve njegove rasplodne moći. Oboma  je srce ludački udaralo i ona je onako u spavačici zaogrnutom svilenim noćnim ogrtačem grcala njemu za uho a on stiskao polovke njene zadnjice onoliko čvršće koliko je osećao da mu muškost gubi na snazi i sama izlazi iz njena lepljiva skloništa.

Probudio se u očaju tražeći da se ne odvaja od njega i brzo se umirio kad je javom razbistreni um video da ona leži do njega, glavom naslonjena na njegovo rame, kose rasute po njegovim grudima i jednom nogom prebačenom između njegovih. Nije bila oznojena, nije imala ni spavačicu ni ogrtač, guzovi su ličili na polovice nevelikih dinja a ne lubenica kakve je maločas stiskao, kukovi nisu bili zaobljeni nego se video isturen vrh bedrene kosti, oči sklopljene u snu nisu bile obrubljene Kleopatrinim crnilom. Ne leže na zavežljajima čaršava a prostorija nije ostava. Kada  je ona namah otvorila oči i pogledala osmehom zadovoljne žene, on se nežnim pokretima duž njene kičme, napipavajući svaki pršljen, preselio iz Sebhe u Ras Lanuf  - Fatima je beztežinski odlepršala ka vratima balkona jednom se okrenuvši ka njemu i poljubivši prst. Nestala je okrenuvši prst ka njemu i iza nje je ostala samo lelujava prozirna, bela zavesa. Rukom je stigao do zadnjeg repnog pršljena i obuhvatio čvrstu polovinu spljoštene dinje uljuljkujući Mariju u najslađe parče jutarnjeg sna. 

Fatimu je posle te noći video samo za doručkom, besprekorno uređenu i obučenu. Zadovoljno je čavrljala sa drugim ženama dok se matori Abdul Rašid Hatami užurbano muvao uokolo požurujući ih jer im predstoji dug put. Kada su ustale od stola, Fatima je ponosno podignute glave klizala između stolova hvatajući poglede ruske i jugoslovenske muškadije. Pogled je samo okrznuo Milesa i možda nešto nalik na izvijeni osmeh na kraju usana, ali zato napetom i punom iščekivanja Miletu nije promakao vragolasti pogled treće Hatamijeve žene, sa kojom je najmlađa delila sobu i poverenje.  Navratio je radoznali Mile pred Novu godinu 1976. do hotela „Merhaba“ kada je sa šefom, pukovnikom Misom Šumadincem, otišao na par dana u Tripoli na sastanke u vojno izaslanstvo oko izrade godišnjih izveštaja. Hotel je preuzela država a portir mu rekao da se matori Hatami nagodio da za pristojnu naknadu ustupi libijskoj državi preostale hotele i otišao za Kairo.  Dao mu je i Hatamijevu vizit kartu firme „Al Nahda“ sa sedištem u jednoj od glavnih ulica poslovnog dela Kaira. Kada je pet godina kasnije bio poslom u Kairu, prošao je ulicom Muhamed Mahmuda blizu trga Tahrir  i video veliki natpis firme a u izlogu slike hotela u Egiptu koji su bili deo Hatamijeve hotelske imperije.Nije imao kuraži da uđe a nije ni znao kako da se raspita za Fatimu a ko zna na kakvo bi iznenađenje mogao da naleti. Oprez je bio jači od radoznalosti.

            Jutarnja svežina, miris Marijine kose i prijatna zarobljenost njenom upijenošću sa boka i ravnomernim disanjem, pomogli  su Miletu da ponovo zaspe snom ispunjenog čoveka.

            Probudio se sam u krevetu i stanu. Na stočiću pored kreveta bila je poruka na ceduljici iscepanoj iz notesa sa spiralom.  „Otišla  da kupim nešto za doručak.“ Prepustio se rutini jutarnje higijene i pažljivo zagledao stan. Sve sređeno hotelski uredno da se ne oseća bilo čije prisustvo. Jedino u kupatilu ispod ogledala nadžidžane razne kreme sa opširnog spiska ženske kozmetike. A čini mu se da je potpuno prirodna, niti je bila našminkana, niti je nosila nikakav nakit. Obukao se i seo  na baštenski dvosed na balkonu i gledao u mirno more 100 metara odatle. Da li je to onaj mir i spokoj toliko željen svih godina života i rada u Libiji koga je hteo da deli sa Radmilom  i detetom. Nalet melanholije polako ga obuhvatao kao nalet velikog talasa dok se pliva odmaknut od obale. Dohvatio se dna dok ga je talas nosio i spazio nečujnu Mariju kako raspoređuje kupljenu hranu postolu.  Ustao je i u kuhinji joj prišao sa leđa i poljubio u vrat. Bila je drugačija od juče. Kosa gumicom uvezana i puštena u dugačak raspušten rep. Blago osenčene oči i svetao ruž osvežavao je usne. Na ruci narukvica sa pravilno obrađenim plavim kamičcima.

-          Kako izlaziš na kraj sa tolikom kosom?

Štrpnula je kraj jednog okruglog, svežeg i mirisnog arapskog hleba i stavila njemu i sebi u usta.

-          Navikla sam. Celog života je imam. Hoćeš da ispečem  jaja, imam i nekog rendanog sira. Uzela sam paradajz i krastavac. Jedeš li sve to?

-          Još pitaš. Ali ja  spremam doručak. Imaš sve šta ti treba za jednu dobru šakšuku.

-          Šta ti je to?

-          Afričko-arapski mediteranski doručak.

-          Ti kao znaš gde šta stoji?

-          Svi u kuhnjama prave sličan raspored, snaći ću se. Imaš veliki tiganj, imaš maslinovo ulje, pribor je tamo gde treba da bude, namirnice si kupila. Sve je tu. Ajd da jedemo na terasi, ti napravi salatu od krastavca, belog luka i jogurta.

-          Nemam jogurt. Ne koristim ga. Ali imam krem sir.

-          Filadelfiju?

-          Da, moj omiljeni.

-          Može. Dobro promešaj. Kapni malo maslinovog ulja. Bez sirćeta. Dobro promešaj.

-          Ti ovako stalno komanduješ?

-          Ne, samo kad je hrana u pitanju.  Beli luk seci sitno i malo ga izgnječi da se mirisi pomešaju sa sirom.  Za 10 minuta šakšuka je gotova. Koliko ćeš jaja?

-          Dva.

-          Znači tri tebi, tri meni.

-          Ne mogu da pojedem tri jaja.

-          Ako ne budeš mogla, ima jedan koji može četiri. Dobro je što si uzela svež peršun. Odlično je za šakšuku a može i nana ako nema peršuna.

-          Obožavam ukus peršuna. Nanu koristim samo za čaj zimi i hladni napitak leti.

-          Pravilno. Malo izreckane nane, malo šećera ili meda, malo soli i u frižider. Rođeno za letnje vrućine. Mudar izbor.

Iseckao je dve glavice luka, usitnio nekoliko čenjeva belog luka, pažljivo na kvadratiće izrezao  dve zelene paprike zaboravljene u uglu frižidera, liznuvši jednu da oseti ljutinu. Dok se u tiganju na maslinovom ulju sve propržilo da dobije blagu smeđkastu boju, brzo je na sitno iseckao 4 krupna paradajza i ubacio u tiganj. So, biber, smeša začina i uporno mešanje da se smesa sjedini. Kad je dovoljno tečnosti iz smese isparilo udubio je ležišta za jaja i lagano u njih položio jedno po jedno pazeći da žumanca ostanu cela. Marija ga neko vreme gledala sa dovratka.

-          Liči na naš sataraš. Odakle ti sve to...recepti jela. Jučer ona libijska supa, kolači..

-          E dušo draga. Kultura i civilizacija jednog naroda i podneblja ogleda se u hrani i kulinarstvu. Godinama skitam po pravim arapskim uličicama i sukovima. Na primer, sve mediteranske zemlje, ove južne, od Maroka do Turske svojataju šakšuku. Obično narodsko jelo od onoga što se nađe u kući.  Upamti, jaja samo spuštiš u ove korpice. Nema mešanja. Neki vole da ostanu onako mekana i sluzava. Ja ih pustim da se zapeku. Gde ti je parmezan?  Parmezan se nikada ne kupuje izrendan, gubi miris i ukus. Kupiš parče i sama ga rendaš. Ako nemaš rende uzmeš tupu stranu noža. Ali, ovoga puta može da prođe. Da iseckamo malo peršuna povrh. Voala! Jesi li pripremila tanjire ili ćemo iz tiganja?

-          Tanjuri spremni, salata gotova.

-          Ajmo. Što dobro miriše hleb.

-          Kad nemam volje da bilo šta spremam, uzmem vruć arapski hleb i premažem filadelfijom.

-          Znaš ti šta valja. Čudo da si tako mršava.

-          Nisam primetila da ti je smetalo noćas.

-          Nije. Više volim mršavije ženske nego punije. Mada kada bi imala malo izraženije dupe.

-          Marš. Muškarački snovi o dupetima na drugoj strani jednačine izražavaju ženske brige oko strija.

-          Neka tebe takve, ne bunim se.

Stavio je tiganj na drvenu podlogu na stočiću na terasi i pogledao da li ima sve što treba. Kada je ona htela da sedne, on ju je uzeo za ruku, privukao sebi i hitro poljubio u usta.

-          Šta ti je čoveče? Šta si to ljuto jeo?

-          Papriku. Moram da ti ubacim malo balkanske strasti pre nego pređemo na mediteranski doručak.

Ona u uskim kapri pantalona i bali cipelama sa četvrtastim vrhom. Ispod svetlo zelenog  pulovera sa V kragnom bež košulja. Kovrđava kosa povezana u buket rasula se po leđima u svetlosmeđim prelivima.  

-          Nemoj slučajno da jedeš brzo. Gledao sam te jučer za ručkom,  tako se ne uživa u hrani.

-          Uvek sam tako žurila. Svi su me uvek kritikovali zbog toga.

-          Greška. Moraš da pustiš ukuse i mirise u sebe. Da se srediti.

Mile je govorio toliko bespogovorno kao da je dovoljno i s pravom ušao u njen život pun rutine.

-          Fantastična ti je terasa. Nisam znao da je more tako blizu. Šteta što se nisam setio da tražim ovde posao preko HIP-a.

-          Mogu da  se raspitam.

-          Kasno. Teče mi ugovor od juče. Na godinu dana.  

Sedeli su i jeli za okruglim baštenskim stolom od pruća u tišini prepunoj sećanja. Mile ju oduvek voleo zajedničko obedovanje sa dragim osobama. Sestra mu volela je da jede i uzima iz njegovog tanjira, majka mu ugađala često praveći kolače od breskvica i mađarice do študle sa jabukama, služavka gospođe Vranicani pravila je pitu sa višnjama posutu štaub šećerom, a sama , gospođa Vranicani ga često izvodila na sladoled i imala poseban ritual jedenja sladoleda iz čaše sa široko izvijenim rubom. A ništa mu nije bilo draže nego kada je vodio Anicu, svoju dečačku ljubav na sladoled i kako se onaslatko smejala njegovom ozbiljnom opisivanju pravljenja najboljeg sladoleda koje se jede u budimpeštanskom Žerbou. Pramenovi njene kovrdžave kose i puni obrazi vragolasto su ga zadirkivali kada bi o Žerbou pričao kao da ne prođe godina da nije tamo išao iako nikada preko granice nije kročio. Voleo je da gleda kako Anica oblizuje četvrtastu kašičicu za sladoled da joj ne promakne ni kap otopoljenog sladoleda i kako bi svojim duguljastim prstićima obuhvatala čašu sladoleda upijajući prijatnu letnju hladnoću. Marijine kretnje rukama i način kako je upotrebljavala nož i viljušku najviše ga podsećale na Radmilino unošenje u hranu koju treba što pre konzumirati i baciti se na kolače koje je volela možda i više od njega. Ali Marija je danas jela polako opuštajući se u društvu čoveka čija neobičnost i mirnoća su ušli u njen život u nepojmljivo kratkom vremenu popunjavajući prostor razarajuće samoće s kojom se godinama bori i navikla se da je popuni rutinom dnevnih obaveza. Posle jela pomogao joj je da raspremi stol kao da tako rade godinama.

Sazula se i izvalila na ležaljku u poluležećem položaju i zapalila cigaretu. On se prebacio na pleteni dvosed i podmetnuo jastučiće. Zagledao se u daljinu u nejasan i zamućen spoj mora i neba.

-          Koliko si rekao da ima odavde do Brege?

-          Mislim oko 100 do150 kilometara.  Ne sećam se tačno. Trebaće mi sat i po odavde otprilike.

-          Nov posao, novi ljudi, nova firma. Vama prevodiocima je interesantno sa svim tim promenama.

-          Zavisi od mnogo čega. Sa ovim iskustvom mi prevođenje nije teško. Malo u početku. Veći su problem same firme, organizacija, funkcionisanje, ko kome i koliko duguje. To zna da opterećuje.

-          Nama je lako. Meni je posao isti i ovde i Pančevu. Ovde mi je možda i bolje. Nema onog našeg zezanja, samoupravljanje, borba za vlast, međuljudski odnosi. Kakva ti je ta firma?

-          „Srbijamont“?  Poslovna zajednica više građevinskih firmi. Dve velike „Napred“ i „Hidrotehnika“ i par manjih. Grade kanalizaciju. Imaju nenaplaćena potraživanja ali se snalaze. Drugi projekti u Libiji krpe rupe. Avans iz novog posla pokriva troškove prethodnih poslova dok se ne naplati. Ne očekujem neke probleme. Treba mi miran posao, bez glavobolje, da se sredim.

Oboje su ućutali i prepustili se cigaretama.    

-          Marija,  ti si ovde do juna, ako se dobro sećam?

-          Da. Ugovor na 2 godine. Dosta.  Zaradila sam nešto para ovde  da sredim roditeljsku kuću u Pančevu i nastavim sa svojim životom. Kako god da ide.

-          Živiš sa roditeljima?

-          Sada da. Imam stan koji smo bivši muž i ja kupili zajedno. Isplatila sam njegov deo. Sada bih ga prodala. Roditelji stare, sve teže im je da održavaju kuću i žive sami.

Pažljivo je slušao i gledao kako gestakulira rukom sa cigaretom dok priča. Jučer su joj svi pokreti bili kontrolisani, danas je pored njega jedna druga Marija, opuštena i pristupačna.

-          Marija ...Da li bi ti odgovaralo da se viđamo ...dok si tu? ....Ponekad.

Marija se okrenula, pogledala ga i uvukla par dimova. Mislio je da će ostati bez odgovora.

-          Plašim se da kažem da bi. U stvari, da se ne lažemo, volela bih. Prijaš mi.  Deluješ da si normalno neuravnotežen.  Znaš da uživaš u stvarnosti.  Nisi dosadan, ništa ne tražiš.  Dolazi zima, dosadno je ovde kad si sam. Ima samo par ljudi sa kojima se družim. Neki su bili navalentni, ali su shvatili da mi se ne dopadaju. Ali Mile, da znaš,  ja ne mogu da idem odavde. Ne bih da se vucaram po hotelima, nemam svoj auto, a sve drugo je komplikovano.

-          Jasno mi je. Slušaj, ja sam na sto kilometara odavde, imam dobar auto.  Kao Beograd – Novi sad.  Ali računaj da u početku imam puno posla, nova sredina, navikavanje, ulaženje u probleme. Prva dva tri vikenda sigurno ne mogu da dođem. Ovde mogu sa Krivokućom da sredim ulaz kao da dolazim kod njega u posetu. Znaš šta to znači.

-          Znam, pročuće se. Ne smeta me. Važno je da domaći ne posumnjaju. Njihova moralna policija ponekad zalazi ovde, a na kapiji znaju ko je ko.

-          Vodićemo računa a Krivi je diskretan čovek. Pokriće nas.

-          Volela bi da dođeš za Novu godinu. Ne prija mi samoća kad su praznici. Mi kao pravimo proslavu, dođi nam kao gost.

-          Potrudiću se.

-          Prošle godine Krivi se potrudio da se osećamo kao da slavimo. Ipak, bilo je otužno. Sve muškarci i ja sa njima.  Svako sa mislima negde drugde.

Sa strane, pod pravim uglom u odnosu na njenu  zgradu, sprat niže, u istoj tipskoj zgradi bez balkona , neki je raščupani čovek otvorio klizajuće prozore i u potkošulji se nalaktio na okvir ponekad prinoseći ustima zapaljenu cigaretu. Imao je krupna ramena i bio izrazito kosmat. Pogledao je u nekom trenu ka Marijinom balkonu i delovao iznenađeno. Trudio se da identifikuje njenog gosta.

-          Ovaj u zgradi sa strane nas gleda.

-          Znam. Kolega Nemanja iz smene. Na mom ličnom spisku imena zovem ga Rutavi. Jedan od udvarača. Misli da se palim na dlakave muškarčine.  

-          Ovaj Rutavi se baš zagledao.

-          Provaljen si. Biće uzbudljivo.

-          Smeta te to?

-          Naprotiv.  Pomoći će mi da se odbranim od budala. Ajde da dodamo malo.

Osmeh joj je razvukao lice, izvukla se iz ležaljke i sela pored njega na dvosed i prebacila noge preko njegovih butina.

-          Neka gleda...

Jednom je rukom masirao njene gležnjeve a drugom išao duž unutrašnje strane butine.

-          Mile, ti tako umeš da opustiš čoveka.  Samo te jedno molim. Nemoj od mene ništa da tražiš, ništa da nudiš, ništa da obećavaš i ništa da očekuješ.

Isprepleli su prste.

-          Hoćeš lubenicu?

-          Neću. Sedi da uživamo malo u suncu. Lep je osećaj da ne moram da žurim. 

Mona Liza u hotelu "Džebel"

 

Mona Liza u hotelu “Džebel”

    U isto ponoćno vreme, istog datuma , 21. u mesecu novembru ali 9 godina ranije, 1975,  Žiskar D’Sten je bio predsednik Francuske i radio na proviziji za narudžbu avion njuškala, a Čaušesku u punoj snazi učvrstio se na čelu svega u Rumuniji, po ugledu na Tita kome su svi brojali godine jedni se nadajući da je besmrtan, drugi pripremajući se za šta god bude posle. Jedan budući predsednik još nije dospeo u vesti ali je u hotelu “Džebel” (Brdo) na osamljenom zaravnjenom brdu van grada Sebha u libijskom delu Sahare, 800 kilometara od Mediterana, a da bude što bliži svojoj zemlji, snivao kako da uz libijsku pomoć i logistiku dođe na vlast u Čadu. Zvao se Gukuni Uedej i bio je na čelu pokreta Frolinat sastavljenog od raznih frakcija muslimanskih grupa na severu Čada česo u međusobnim svađama. Grupa jugoslovenskih vojnih instruktora se dve nedelje ranije prebacila iz Tađure, nakon letnjeg lenčarenja na moru, u Sebhu na zimsko lenčarenje u pustinji. Smestili su ih u hotel “Džebel” zauzevši drugi sprat hotela u kome su na prvom bili ruski vojni instruktori, a na trećem Gukuni Uedej i njegova kamarila uniformisanih sledbenika.

 

Raspored važeći sve do četvrtka, 20. novembra iste godine.

Tog su četvrtka pretponoćne trenutke četvorica prevodioca u svojoj sobi leškareći slušali na kasetofonu Bitlse i svako se zavukao u svoje misli. Mile je pisao pismo Radmili kad se začuo užurbani topot nogu u hodniku a ubrzo u sobu ušlo 5 ili 6 crnaca u maskirnim uniformama sa otkočenim šmajserima u rukama. Mile im je bio prvi na videlu i njegova kozja brada, zamršena kosa i mršavo lice možda bi ga mraku mogla zameniti za Gukuni Uedeja da nije bilo upaljeno svetlo i da boja kose i probledelo lice kao i face ostalih prepadnutih belaca u sobi nikako nisu odgovarali opisu Gukunija Eudeja i njegovih saboraca.

Vođa grupe je nakon kraće zbunjenosti shvatio grešku i komandovao je povlačenje. Jurnjavu i viku kroz hotel je nakon minut dva zamenila rafalna i pojedinačna pucnjava van hotela i jurnjava vojnih džipova. Niko nije spavao, niti se iko usudio da izađe svojih soba dok nije došla libijska vojna bezbednost i do jutra prečešljala svaku sobu pojedinačno.

            Ujutro su svi neispavani izašli na doručak i svako iz svog ugla prepričavao doživljaj. Mile je kao prevodilac  pukovnika Mise Šumadinca kroz razgovor sa libijskim oficirima saznao da su uhvaćena dva džipa sa osam terorista pripremljenih da ubiju Gukunija Uedeja. Informaciju o rasporedu soba i gde se najveća soba na spratu nalazi bila je ispravna  ali nisu znali da je uoči dolaska Jugoslovena  Gukuni preseljen na najviši, treći sprat. Posle neuspelog pokušaja ubistva, u toku prepodneva došlo je do novog premeštanja. Gukuni i njegovi prebacili su se na drugi sprat, da bi bio u sendviču iznad Rusa na prvom i Jugoslovena na trećem, a iznad njih, na čoškovima ravnog krova smestila sa četvorica do zuba naoružanih vojnika. Istovremeno sa njima sobari su u preostale dve sobe  užurbano prebacili  jednog starog Egipćanina sa četiri žene. On, one i vozači su stigli sa dva auta tri dana ranije i imali su svoje prostorije u prizemlju i po nalogu bezbednjaka morali su da se premeste na najviši sprat. Čim su četiri savršeno negovane i obučene žene, jedna od druge mlađa 10 godina, provetrile mali hotel svojim mirisima i lepršavim pojavama, svi su znali da je došao vlasnik hotela gospodin Hatami u redovnu godišnju kontrolu poslovanja svog hotela.

U sklopu vanrednih mera nakon pokušaja ubistva Gukuni Uedeja, tog petka, 21. novembra 1975. stari Egipćanin je dobio papir od Revolucionarnog komiteta opštine Sebha da mu je hotel nacionalizovan zbog osnovane sumnje da su neki od osoblja učestvovali u pripremi terorističkog akta ubistva stranog državnika. Dvojica sudanskih sobara su uhapšeni a vlasnik hotela je zalud tvrdio da nema nikakve veze sa terorističkim aktom koga naravno snažno osuđuje i samo je slučajnost da se čin terorizma desio u vreme njegovog boravka. Oficir bezbednosti je odmah naredio da se presele iz svojih odaja u prizemlju u dve znanto manje sobe na trećem spratu uy temeljito pretresanje svake pojedine stvarčice prenete iz prizemlja. Stari Egipćanin se našao pred izborom: ili će biti procesiran zbog terorističkog akta i biti doveden u vezu sa neprijateljskim obaveštajnim centrima iz Egipta a zna se da oni pošto poto žele nauditi tradicionalno prijateljskim odnosima Libijske Džamahirije i Čada ili će potpisati akt da nema nameru ni pod kojim uslovima od bilo koje sudske instance u zemlji i inostranstvu tražiti povraćaj oduzete imovine i već sutra pokupiti svoje lične stvari i napustiti hotel. Vojnici su doveli trojicu članova Revolucionarnog komiteta zaduženih da nadalje vode hotel a njihova zbunjenost odavala je utisak da nisu pojma imali kakvu su odluku doneli. Nekoliko su puta tokom popodneva  dolazili do uzrujanog Egipćanina a u foajeu ispred dva kraka hodnika okupljeni Jugosloveni su mogli čuti Egipćanina dok se na sočan način izražava o Gadafiju i njegovom načinu upravljanja zemljom. Zbunjeni trijumvirat Revolucionarnog komiteta pozvao je zaduženog oficira bezbednosti, a ovog je Egipćanin toliko iznervirao da je naredio je Egipćaninu da do sutrašnjeg dolaska istražnog sudije ne sme da izađe iz sobe i postavio  ispred sobe stražara da kontroliše sprovođenje odluke. Do večeri Egipćanin se smirio, razboritost mu je savetovala da je bolje zadržati glavu na ramenu i odreći se hotela, čija knjiga poslovanja mu je izazivala silne glavobolje jer su nenaplaćena potraživanja uveliko opteretila normalno poslovanje hotela. Problem je bio jasan: vojska kao jedini korisnik usluga redovno ispostavljene fakture plaćala je sa ogromnim zakašnjenjem, a dobavljači nisu trpeli odloženo plaćanje a zaposleni sobari, kuvari i kelneri iz Tunisa, Maroka, Sirije i Sudana svako malo kukali što im kasne plate. Sa sudbinom pomirenom Egipćaninu je najpre dozvoljeno da mu  žene povremeno izađu iz sobe a par sati posle večere koja im je doneta u sobe, kapetan je dobio papir sa Egipćaninovim potpisom i povukao vojnika a u prolazu šeretski namignuo Miletu:

-       Nije red da stražarimo dok matori zadovoljava svoje žene. Mada posle ovakvog dana ne verujem da mu je do seksa.

Što se ne bi moglo reći za najmlađu od četiri žene od kojih je svaka bila deset godina mlađa od one pre sebe.

xxx

            Trospratni hotel “Džebel” imao je pedesetak soba i izgrađen je za kraljevine da bi imale gde da se smeste posade civilnih i vojnih aviona sa obližnjeg civilno-vojnog aerodroma. Promoćurni Egipćanin uspevao je i posle prvoseptembarske revolucije da održi hotelski biznis sve više se pretvarajući u hotel popunjen stranim vojnim instruktorima. Na svakom spratu hotela, odmah do stepenica bio je povelik foaje iz koga su vodila dva hodnika sa sobama sa svake strane. U foajeu nizovi troseda, dvoseda i fotelja u arapskom maniru divana poređani uz zidove  sa malim stočičima ispred. Ili je tako bilo u početku dok su svakog dana Jugosloveni premeštali dvosede i fotelje u krug da bi mogli da igraju šah, karte ili jamb da bi ih uporni sobari ujutro vraćali uza zid. Njihova upornost je trajala samo nedelju dana i kartaroški raspored udobnih fotelja i dvoseda više se nije menjao.

Tako je i u petak, 21. dana u novembru, raspored u foajeu trećeg sprat podešen po modelu tek pristiglih Jugoslovena. Ovi su do ponoći badavadžisali u foajeu nadajući se češćim izlascima dve najmlađe žene egipatskog doskorašnjeg vlasnika hotela čiji koketni osmejci nisu ostali nezapaženi kod mlađahnih muškaraca poduže lišenih telesnih slasti.  Tog uzbudljivog dana je Mile dremnuo dobar deo popodneva posle ručka i pokvario ritam spavanja i pred samu ponoć, kad je ostao sam u foajeu, dovukao hrpu knjižurina, Muftićeve rečnike i svoje sveske i uronio u Al Maarijevu “Poslanicu o oproštenju”. Za čitavih 5 meseci plaćenog nerada na svom prvom libijskom poslu običavao bi da čita, uči ili prevodi više knjiga odjednom. Seo bi, ili se zavalio u fotelju okružen knjigama pa šta mu se u kom trenu više svidi. Te večeri na niskom stočiću pored dvoseda u narandžastom arabeska plišu našli su se  Hegelova Fenomenologija duha, Pekićevo Zlatno runo i  3 knjige Al Maarijeve Poslanice o oproštenju, na arapskom, engleskom i arapskom. A Dilsovi Predsokratovci  odmarali su se na plišu dvoseda čekajući svoj red posle Al Maarija. Al Maarijeva poslanica je svakodnevno  predstavljala najveću strast pri preoravanju  originalnog teksta sa mnoštvom nepoznatih reči i konstrukcija uz pomoć dva različita prevoda i neizbežan Muftićev rečnik. 

Od dolaska u Tadžuru lepo je napredovao u proučavanju originala i prevoda i ispisivao svoje komenare sa strane. Za takvu svečanost morao je stvoriti poseban ugođaj tako da se te ponoći sam u foajeu na drugom spratu hotela “Džebel” uvalio u dvosed, noge digao na široki stočić visine prilagođene fotelji, a pored stavio dva Fruktalova soka od mešavine jabuke i šargarepe koje je na ogromno iznenađenje prekjučer popodne našao u nekoj radnji provlačeći se kroz natkriveni suk u starom delu Sebhe. Do nogu na stolu ležala je Hegelova Fenomenologija duha, koja je inače služila da koncentrisanim čitanjem sabere rasute misli raspuštenih moždanih ćelija a nekima od drugara je dobro došla za razbijanje nesanice. Neka Hegelovog duha u debeloj knjižurini ovog puta kao podloga za činiju sa kikirikijem. Dobro osvetljeni foaje imao je samo dva mala prozorčića na jednom zidu a na drugom praznom zidu visila je reprodukcija Da Vinčijeve Mona Lize. Miletu se činilo da je reprodukcija uvećana 1,5 puta u odnosu na original koga je video u Luvru, omomad kada je Radmilom bio u Parizu i sat vremena strpljivo čekao u Luvru da uđu u sobu sa Mona Lizom i buljukom Japanaca koji su, i pored upozorenja o zabrani, blicevima onemogućili dobar pogleda  poizdaleka na  Đokondinu figuru zaštićenu neprobojnim staklom. Tri identične reprodukcije su krasile sva tri foajea hotela “Džebel” s time što je bogato izrezbaren ram reprodukcije na drugom spratu doživeo neko iskrivljenje i nekako tužno iskrivio Mona Lizin osmeh. Što nikome od libijskih vojnika te noći u foajeu drugog sprata raspoređenih da čuvaju ugroženog Gukunija nije smetalo dok su se sve u uniformama i vojničkim čizmama razbaškarili po nameštaju opuštajući se pred dugu noć.

Tajnu Đokondinog osmeha Mile je pokušao da objasni samo donekle zainteresovanim jugoslovenskim kartanju naklonjenim raketašima i radaristima ali je jedino poručnik Šandor, raketaš poreklom iz nekog sela iz okoline Sente, sa pažnjom slušao i zagledao sliku. Obradovani Mile, željan da jugoslovenski oficiri i podoficiri pokažu interes za najvrednije deloslikarstva, kasnije je uvideo da Šandora veoma interesuje kako su majstori za pravljenje rama ofarbali ram u narandžasto sa rasprskanim zelenim pigmentima.

            Zadovoljan sobom što je metodično došao do trećeg dela poslanice o blagodetima raja, ubacio se u odeljak kad su putnike kroz raj opkolile pevačice, a međ njima “prelijepa Basbas, naočita Dananir i darovita Inan” da bi im se uskoro iz  dalekih odaja na kraju raja priključile obe sestre Džarrada,  pevačice poznate po pesmama i poročnom životu vezanom za pesme, pevanje ili same pevačice. Sa životne stranutice ih u raj dovelo pokajanje i vera u božjog proroka sklonog praštanju svakome ko zna na pravi način da se pokaje. Kako je u raju sve moguće, sestre Džarrada su se na uljudnu molbu radoznalog putnika kroz raj, Al Maarijevog saputnika Ibn al Kariha, potaknute božjim nadahnućem setile stihova koje nikad nisu znale, a od pesnika za koga nikad nisu čule. U engleskom prevodu kaside Miletu nikako nije legla treća strofa koju u srpskohrvatskom prevodu mnogo lepše zvuči.

Usta su joj sočna

i poslije dugog sna,

kao da se napila vina

iz ćupa prašnjava  siva.

Morao je naglas da pročita nekoliko puta i original i prevod da bi u uhu osetio melodiju i da bi sam sebe proverio, zatvorio je oči i ponavljao stihove o svežim, punim i sočnim ustima. Kada je konačno otvorio oči uljuljkan prizorom rajskih pevačica,  između njega i Mona Lize na zidu ukazala se jedna od jedrih sestara Džarrada zaogrnuta laganim i poluprozirnim noćnim ogrtačem do stopala  a ispod se nazirao rub spavačice poviše kolena. Mlada pevačica iz raja pomno je gledala u sliku povremeno kriveći glavu na jednu ili drugu stranu tako da se duga i gusta kosa valovito opuštena do najužeg dela struka samo blago zatalasala. Kako da se Miletu pogled ne spusti sa struka na pozamašnu zadnjicu lubeničastih polovki i jake butine podržane čvrstim listovima izraslih iz širokih stopala usađenih u crvene turske nanule.

Bez obzira što te večeri nije čitao Hegela, Miletov um se brzo povratio iz zbunjenosti i identifikovao prisutnu Džarradu kao jednu od 4 žene matorog Egipćanina, po svemu sudeći onu najmlađu. Ona kao da je čekala moment prepoznavanja te se u času se prebacila s noge na nogu i rukom podbočila isturen kuk.  Ogrtač je jedva dosezao do lakta i bela izdužena mišica podlaktice je bilo najviše što je do tada Mile uspeo da vidi kod bilo koje Arapkinje za nepunih 6 meseci prvog boravka u Libiji.

-       Vi ste prevodilac za arapski ove jugoslovenske grupe?

-       Otkud znate?

Nije uspeo ništa drugo da pametnije da prozbori dok je ona i dalje bila okrenuta leđima i prebacivala težište sa jedne nogu na drugu isturivši jedan pa drugi kuk kao u nekom usporenom trbušnom plesu.

-       Videla sam vas jučer u restoranu za ručkom. Razgovarali ste sa konobarom ko će šta od vaših ljudi da naruči. Velik izbor između tri jela od sedam ili osam sa nedeljnog menija. Sad kada nova revolucionarna vlast preuzme hotel neće biti ni toliko.

-       A vi ste žena...

-       Da,  ja sam žena vlasnika hotela gospodina Hatamija. Četvrta.

Konačno se okrenula ka njemu i pogledala ga iskošene glave.

-       Ona najmlađa.

Sela je u fotelju udesno od Miletovog dvoseda, prekrstivši noge tako da je lagani kućni ogrtač skliznuo niz butine i otkrio rozikastu, prozirnu spavačicu sa čipkanim porubom na pola butina.  Sazula je nanule i počela da razgibava kratke prstiće lakirane u jarko crvenu boju. Mile se pravio da ništa od toga ne vidi i borio se sa sobom da suspregne nadolazeću energiju u slabinama. Kada ga upitala za ime hteo je u mahu da izmisli neko ime bolje od ovog običnog “Mile” i jedva ga izmrsio iz sebe gutajući knedlu.

-       Ja sam Fatima.

-       Fatima, ćerka božjeg poslanika.

Izletilo me u trenu uobičajena izrečica kad bi se izgovorilo ime prorokove ćerke. Smešak joj još više istakao okrugle jagodice lica očišćenog od šminke.

-       Ne. Samo Fatima. Žena Abdul Rašid Hatamija, vlasnika ovog hotela ... do pre 6 sati.

Tako je krenuo razgovor u kome sagovornici govore o jednom a misle na drugo. Reči su se nespretno oktrljale oko opisivanja dramatičnih sinoćnjih i današnjih događaja, a pogledi i misli svojim putevima želja i nadanja.  Mile je spustio noge sa stočića i primakao pepeljaru rubu stola bliže Fatimi kad je video da joj dogoreva cigareta. Sve manje zbunjeni Mile ju je sve slobodnije zagledao u lice sa punačkim jagodicama i isturenim usnama premazanim bezbojnim ružom za osvežavanje i sjaj otkrivajući pravilnu nisku blistavo belih zuba. Dobro iscrtane okruglaste obrve pomalo izvijene na spoljnim krajevima. Bademaste oči obrubljene crnim Kleopatrinim linijama. Saznao je da je Egipćanka, da su je njeni udali za bogatog Hatamija dok je bila na drugoj godini učiteljskog fakulteta. Njeni nisu mogli više da je školuju. Šest godina je u braku i nema dece sa matorim Hatamijem. Služi mu kao dekor u ranim društvenim događajima i putuje sa njim ostalim ženama obilazeći hotele u njegovom vlasništvu, dok im odrasla deca od prve i druge žene žive, rade ili studiraju u Kairu. Nije se ni najmanje uzrujala što joj je muž tako naprasto ostao bez dela imovine. Umela je da održava razgovor na temu “Ko je ko” i zašto se “ko” od njih dvoje zatekao ovog dana u ovoj pustinjskoj zabiti, a kad joj je dosadilo ustala je iz fotelje sklanjajući  Predsokratovce sa dvoseda da bi sela do njega i uzela u ruke otvorenu knjigu al Maarijeve poslanice.

-       Šta čitate?

-       Čitam, prevodim i pravim komentare o Al Maarijevoj Poslanici o oproštenju.

-       O oproštenju? Al Maari, slepi pesnik iz Sirije? Šetnja  po raju gde preislamski pesnici uživaju u rajskim plodovima. Svim onim koje je Al Maari sebi uskratio. Čitala sam ga na fakultetu. Vi uspevate da razumete njegov starinski jezik?

-       Teško, mučim se i služim pomoćnom literaturom .

Počela je glasno da čita i kad je došla do mesta sa poročnim devojkama pevačicama podigla je i izvila jednu iscrtanu obrvu i usta u zagonetan osmeh.

A njena svježina

-       to je od bistra, razblažena vina,

od rumenog nara

i zrelog voća tek ubranog.

Zastala je i pogledala ga u oči a on usplahiren  njenim okruglim grudima i zagasitim bradavicama koje su se nazirale ispod prozirne spavačice i noćnog ogrtača. Nije ni treptao ni skrenuo pogled kada je ona ustala, ugasila cigaretu u pepeljari na suprotnoj strani stola sagnuvši se pored glave Miletova podarivši ga nehajnim dodirom  ramenom, milovanjem kosom i dahom nekog diskretnog parfema. Da bi, uspravivši se, uhvatila ga za ruku i prislonivši prst na na sakupljene usne došapnula “Ne treba čekati da se tek na drugom svetu ubira zrelo voće.” Povukla ga za sobom do kraja hodnika i otključane ostave za držanje  čiste posteljine, peškira  i sredstava za higijenu. Na kratko je upalila  svetlo da bi u uglu prostorije do prozorčeta kroz koji je prodiralo svevideće mesečevo oko poređala dva velika zavežljaja uvezanih čaršava za pranje. Pažljivo je zatvorila vrata, ugasila svetlo i u polumraku skinula noćni ogrtač i počela odlučno da svlači Mileta iznenađenog brzinom odvijanja događaja. Ona ga navela da rukama  zađe ispod spavačice i uhvati je za kukove  dok je ubrzano skidala njegove pantalone i gaće i uhvatila ga za odskočeni penis. Svršio je odmah u njenoj ruci. Još nisu bili ni legli na zavežljaje. Blesak sećanja na preranu ejakulaciju mlađahnog momka- pripravnka na železničkoj stanici iz filma “Strogo kontrolisani vozovi”  prošao mu kroz glavu dok je ona znalački brzo obrisala sluz  izvukavši sa police jedan čist peškir da bi odmah  zalegla  požurujući ga da prevuče njenu spavačicu preko glave i oslobodi okrugle i pune grudi sa kolutovima bradavica neznatno razmaknutih u stranu. Zaronio je glavu između njenih dojki rukama stiskajući želatinastu masu razlivenih sisa. Vrlo brzo je ušao u nju  sa drhtavim uzbuđenjem  istraživanja obraslog Venerinog brežuljka. Nije potrajalo dugo kada su oboje došli do vrhunca oglašavajući se istovremeno  malim suspregnutim krikom zadovoljstva.  Zabacila je glavu duboko dišući i puštajući ga da u nju ubrizgava sva propuštena zadovoljstva života uz oronulog starca. Ponovilo se sve i treći puta kada je on ležao a ona sedela na njegovim kukovima klizajući po njegovom ukočenom prutu gore dole katkad sporo se nasađujući da bi brzim kretnjama nekoliko puta osetila i osujetila njegovu želju za ponovnim snošajem i tek kad ju je čvrsto stegao za zadnjicu da mu ne izmakne, dopustila mu da ubrizga dodatnu dozu u sve pore njene potrebe za oplodnjom.

Ležala je posle na njemu, oznojena polako usporavajući dah dok su se njene dojke umesile u njegove grudi a on rukama i dalje širio prste i dlanove da obuhvati  njene guzove. Bizarna mu misao kako bi voleo da otisne okrugao železnički pečat zabačene češke stanice na njene guzove, sine na momente da bi bila pomešana i potisnuta  njenim suspregnutim disanjem i stezanjem guzova ne dopuštajući da njegov penis isklizne iz supermom ulepljenog tunela njene utrobe.Dahtajući je pričala kako sutra ujutro idu u Tripoli. Ako uskoro dođe tamo neka diskretno pita u hotelu “Merhaba” za njenog muža, ili ako ga put nanese u Homs u hotel “Morska obala” ili u Bengaziju u hotelu “Ibn Haldun”. Ako im Gadafi ne konfiskuje i ta tri hotela. Kad disanje smirilo, naglo se  trgla i ustala.

-       Moram da idem. Ova pauza za pušenje je predugo trajala. Halima, treća žena, tražiće me.

Nije imao šta da kaže. Ne bi da se liši prijatne toplote njenog putenog tela, ali je trezvenost sve više ovladala njegovim mislima. Šta ako je neko potraži, uhvati za kvaku ostave. Još jednom, kao da se oprašta, pogladila je njegov opušten penis puneći ga krvlju. Nagon i želja lako odagnaše razboritost .

-       Još jednom, molim te.