Manjača

 

         

    Nastavilo se odmah sutradan  posle Štafete. General Bane pozvao odmah ujutro kolegu sa sprata na sastanak kriznog štaba. Smestili su se na obične drvene štokrlice na kuhinjskom balkonu, uz kafu, sunuli rakiju i zatvorili vrata. Sin još spava, a žena neka se bavi svojim domaćićkim poslovima.

Cilj: Odvući Mileta od političke karijere.

Sredstvo: Naći perspektivu u drugom poslu.

Dugoročno: plan general Radeta odnosio se na Mileta i  Radmilu kad završe fakultete.   Brat mu Blagoje iz vojne Uprave bezbednosti otišao u Genexovo predstavništvo u Frankfurtu i sigurno bi mogao da ih progura. Posao trgovine za proverene i probrane.  Primedba generala Baneta: šta ako se ovom mulcu svidi  kod Vlasija, obećaće mu nešto a ovaj idealista kakav je – poverovaće. Radmila završava za dve godine, ovaj mulac najesen. Da ide u vojsku posle diplome? Bolje da radi nešto pre, za vojsku je najbolje da ide kad se uzmu.

Kratkoročno: Da se vidi neki posao preko vojske. Evo jača vojno-ekonomska saradnja sa arapskim zemljama, naši vojni savetnici idu u Egipat, Libiju, Irak. Pregovara se da njihovi pitomci dođu na naše vojne akademije. A gde su stranci tu su i prevodioci.  

Prvi operativni zaključak – posle druge šljivovice: Skupiti dodatne informacije.

Nema oklevanja. Sedoše u Radetov Opel i pravo do generalskog kluba u Domu JNA. Na izvor informacija. Penzionisani generali stalno tamo vise, imaju i oni nezbrinutu decu,  znaju sve i svašta a ovi iz aktivnog generalskog saziva vole da svrate do kluba i proture važne informacije.

Tri dana nisu izbivali odande. Kao zovu ih kolege, sprema se neka proslava za Dan tenkista. Ni na ručak nisu dolazili a Smilja i Joka samo su slegale glavama, navikle da kad ovoj dvojici nešto na um padne, mir je u kući  niti išta traže nit bistre po politici. Bar ne u kući.

            Strateško opkoljavanje Mileta kao sina, tj. budućeg zeta desilo se ni nedelju dana posle Dana mladosti. Uleteli su u njegovu sobu dok je pakovao gitaru i spremao se za probu benda i svirku naveče u SKC.

-       Šta je hitno ćale, gde ste zapeli. Imam svirku večeras u SKC.

-       Hitno, da nema hitnijeg. Samo kažeš da pristaješ i ideš na tu svoju svirku. Ovaka stvar: Vojsci treba hitno mušku ekipa prevodioca u nastavi i praktičnoj obuci libijskih tenkista u Banja Luci. Šalje ih naš prijatelj Gadafi.

-       Koliko je hitno?

-       Ide se polovinom juna. Pola mjeseca priprema u Banja Luci, početkom jula dolaze Libijci. Na tri mjeseca.

-       Vi znate da spremam ispite za septembar. Najpre me pitaš kad će diploma,  a sada hoćeš da radim pre diplomiranja.

Više je Mile mislio na večerašnju snimku i obećanja nekih iz Jugotona da bi hteli snimiti nove bendove na beogradskoj sceni. Smešila im se jednomesečna turneja po moru.

-       Pojavila se dobra prilika. Izaći ćeš na diplomski kasnije. Šta ime veze par mjeseci. Bili Rade i ja kod nekih svojih. Trebaju im prevodioci. Nemaju dovoljno muških, treba za teren, penjanje na tenkove. Poligoni na Manjači, muški posao. Idi i pokaži u praksi šta si naučio na fakultetu.Ova praksa će ti biti najbolja priprema za diplomski.

-       Ali znate da sam se dogovorio sa Azemom da počnem da radim u septembru. Obećao sam čoveku.

Umešao se i general Rade.

-       Slušaj zete moj perspektivni, Bane je u pravu. Ti znaš da se meni čini Vlasijeva ponuda fina stvar. Ako mu trebaš neka sačeka do januara. To su ti savezni organi, ne ide zapošljavanje tek tako. Znam ja da ti govoriš tolike jezike i svima su potrebni ovako školovani i pametni  kao ti. Sa jezicima ti se otvara svet, a sa politikom danas jesi, sutra nisi. Nije to za poštene ljude. Bane i ja se tu i tamo oko nečega ne slažemo ali ovde mu priznajem da je njegova jača.

Dvojica generala su osuli međusobno usklađenu paljbu ne planirajući nikakvu odstupnicu. Sad je Bane  uzeo ulogu razumnog i strpljivog tumača.

-       Sine, sve u svoje vreme. Najpre znanje i struka, diploma, pa na teren. Znaš kako je to u vojsci sa mladim oficirima, baciš ih negde u trupu da se kale na terenu. Koliko smo Rade i ja prokrstarili po Jugoslaviji , menjali kasarne i stalno vas vukli sa nama. Idi po arapskim zemljama dok vas dvoje ne oformite svoju porodicu, naši grade svuda, dobro se zarađuje, stičeš iskustvo. Posle već šta bude.

 

Tenkovski i raketni napad dvojice iskusnih generala ne bi izdržala ni bolje pripremljena i uigrana odbrana, tako da je uspeo da dobije samo tri dana za razmišljanje da vidi sa bendom šta će i kako će. Tri Miletu dodaljena dana dvojica generala su iskoristila na koncentrisan bočni udar  na slabu tačku - Radmilu. Koja se lako svrstala na njihovu stranu jer joj se nimalo nije dopala ideja da Miletov bend krstari po Jadranu bez nje. Zna ona kako to izgleda pre i posle svirke. Turistkinje i lokalne tinejdžerke vrište po koncertima a posle koncerta povataju se sa muzičarima. Strankinje na more došle zbog prolaznog seksa, a za lokalne ribe takav je seks najlakši i najslađi sa prolaznim muzičarima, samo da u lokalu niko ne zna.

„Bože Rado, mi smo bluzeri naša publika nije takva“

„Pričaj mi o tome. Mile, kao da ja ne vidim kako te gledaje klinke ovde kod nas“

„Ali Beograd je drugačiji. Ono tamo je more, svaki dan drugo mesto.“

„Taman tako. Jedno tucanje i doviđenja. Drugo mesto, drugo tucanje.“

Jedno dobra odrađena diverzantska akcija olakšava strateški uspeh operacije. Miletova odbranu letnjih planova brzo se razbila pod Radmilinim razornim dejstvom. Činjenica je također da im zagrebački producent iz „Jugotona“ posle koncerta u SKC nije ni prišao i tek su sutradan čuli da se sada traži čvrst i jak zvuk, svež izraz. A ne imitacija bluza, treba da se udara na uho a ne da ga se miluje. Radmila, ubačeni diverzent, o svemu je detaljno podnela izveštaj generalštabu i odloženi pregovori završeni su totalnom i bezuslovnom kapitulacijom. Neodlučni Mile se ponadao da ga vojska neće primiti zbog neiskustva a ispostavilo se da je morao i sam da potraži još par kolega sa treće godine da bi popunili potreban broj muških prevodilaca.   

            xxx

            Nakon prve nedelje pripremnog prevođenja nastavnog materijala na arapski i upoznavanja sa potrebnom terminilogijom usred strahova od skorašnjeg susreta sa živim, govornim jezikom, Mile je u preuređenom kasarnskom delu centra za obuku tenkista odlučio da preseče tok frustracija i neizvesnosti koji je obuzao njega i sve ostale kolege. Krenuo je na jutarnju gimnastiku gde je upoznao  jednog zastavnika zaduženog za fizičku pripremu polaznika obuke i dogovorio se sa njim šta i kako da radi na svojoj kondiciji i fizičkoj ponudi. Kolege su ga zafrkavale a zastavnik uzeo pod svoje videvši da je momak uporan.

            Nakon mesec dana obuke, istog upornog i stasitog momka pod svoje je uzeo kapetan Nuri, vođa libijske grupe pitomaca i mlađih oficira. Trebao mu lični prevodilac u dnevnim razgovorima sa nadležnim jugoslovenskim oficirima u rešavanju raznih dnevnih problema. A kapetan Nuri ga zapazio kako bolje od njegovih pitomaca savladava prepreke na vojničkom poligonu i kako dobro sa njima komunicira i neprestano se trudi da nauči libijsku lehdžu, varijantu arapskog jezika koja se govori u teritorijalno velikoj i raznim plemenima retko naseljenoj zemlji na obodu južnog dela Mediterana gde se Sahara sudara sa morem. Sa arapskim koji je nakon prodora Arapa iz Bliskog istoka u 7. veku zahvatio plemensku kulturu i ostavštinu brojnih plemena raštrkanih po pustinjskim oazama i obogatio se rečima, izrazima i konstrukcijama lokalnih berberskih i afričkih jezika. Njegova upornost da nauči, da napiše sve što ne zna, da pita i traži objašnjenje u početku je zabavljala kapetana Nurija koliko god je organizovanost, staloženost i efikasnost stvorila od Mileta pravog partnera za rešavanje dnevnih zadataka i svih postavljenih ciljeva obuke.

            Nakon narednih mesec dana rad na teoriji i praksi došlo je vreme ta rad na poligonima Manjače, visoravni istoimene planine dvadesetak kilometara južno od Banja Luke. 

Praktičan rad preko celog dana na otvorenom, usred leta na visini od hiljadu metara bio je fizički zahtevan i jedini je Mile, dobro utreniran i fizički utemeljen, bez problema savladao sve izazove. Trećeg dana praktičnih vežbi na poligonima, Mile i kapetan Nuri su šetali  između spavaonica posle večere proveravajući da li je sve na svom mestu. U daljini, ka jezeru koje je vojska pretvorila u poligon za kretanje tenka po vodi, videla se logorska vatra i čula pesma uz gitaru. Obojica bez reči krenuše ka tamo zapalivši cigarete. Kapetan Nuri je osluškivao pesmu i uhvatio njen jednostavan ritam. Nakon par sekundi mrmljanja potiho je zapevao neku pesmu na arapskom na sličnu melodiju, a Mile uzeo da zapisuje.

-       Mile nerviraš me tim stalnim zapisivanjem. Znaš li ti da sam ja mislio da me špijuniraš kad si zapisivao  šta sam  ja govorio onim mojim glupim pitomcima, a ispade da ti nisi ni znao što sam govorio.

-       Iskreno Nuri, nisam ni znao. Ne znam ni sada mnogo. Evo, sada si pevao nešto a ja nemam pojma o čemu.

-       To ti je neka dečja pesmica iz sela  sa Zelene planine, kraj iza Bengazija odakle su moji. Pesmica o nebu iznad brda.

Miles se nasmeja jer je razabrao da se kraj vatre peva:

Oj Manjačo, bog te jebo,

dole kamen, gore nebo.

 

Naravno da je kapetan Nuri tražio da mu prevede ali mu bilo nezgodno dovesti boga uz  kod Balkanaca uobičajen glagol. Mučio se i na kraju preveo reč po reč.

-       Ovo je dobro. Alaha mi na taj način ne pominjemo ali bi se našla zamena.  Moraćeš da mi zapišeš, ali samo na srpskom. Da se Alah ne naljuti.

-       Zar Alah ne zna sve jezike?

-       Zna, ali mu je arapski zvanični jezik.

Zadovoljan svojom domišljatošću Nuri je požurio niz kamenjar do vatre pored jezera.

-        Koji su ovo dole oko vatre?

-       Mislim da su pitomci iz vojne akademije iz Beograda. Došli na tenkovsku obuku. Oni prolaze poseban dril, za mesec dana sve ovo što ćete vi raditi tri meseca. Ali naveče je pesma, a koliko vidim vrte se i janjci.

Upoznali su se sa grupom mlađih oficira oko kapetana Šarčevića, oniskog ali veoma dinamičnog i duhovitog oficira koji je uporno pričao sa Nurijem na engleskom povišena glasa valjda misleći da se tako bolje razume.  Što je omogućilo Miletu da se odmori od prevođenja i pređe na  janjetinu. Nije prošlo mnogo priče na engleskom  kad je Šarčević  bez reči ponudio Nuriju pljosku iz unutrašnjeg džepa a ovaj  je bez pogovora prihvatio i nategao.

-       Sad da mi ne ko kaže da Arapi ne piju. Piju ali da ih drugi ne vide. Nemoj to da mu prevodiš Tršiću. Reče Tršić? Jesi li neki rod generalu Tršiću?

-       Otac mi je.

-       Zajebavaš. Ja iz njegovih knjiga naučio ovo što znam o tenkovima.

-       A ja ga sada prevodim ovde Libijcima. Ovi naši  me zafrkavaju: Otac piše, sin prepisuje.

-       Ako si na oca biće nešto od tebe. Sreo sam ga par puta na akademiji. Pravi general. Ti su ti tenkisti posebna sorta. Čvrsti i odlučni. Pozdravi ga ako me se seti.

Šarčević ih prepusti kolegama i ostavi da se bave janjetinom i kao pravi oficir ode da obiđe pitomce raširene oko vatre po šatorskim krilima. Mile i Nuri se dadoše na razgovor o razlici između janjetine ovde u Jugoslaviji i tamo u Libiji kad Mile stade užurbano da zapisuje.

-       Jebi ga Mile, ne može čovek s tobom da zadene priču a da ne zapisuješ.

-       Kapetane Nuri, vi ste sada toliko reči pričali o janjetini a ja ni jednu ne znam.

-       Da se ti i ja dogovorimo. Pitaj me šta je šta i pamti, a posle zapisuj. Ako nešto zaboraviš pitaj. Nerviraš me ovako i obesmisliš ragovor.  Nema većeg užitka za pravog Libijca nego da se lepo priča, uz vatru i čaj. Ajd, mogla bi i rakija ovde kod vas. Upamti jednom: arapski ćeš naučiti kada budeš  jeo urme sa beduinima pod šatorom i pio čaj pod mesečinom.  I to na sva četiri ćoška  naše džamahirije a znaš da smo po teritoriji sedam puta veći od Jugoslavije. Pa ti vidi kako ćeš.

xxx

            Kako će – razbistrilo se u par meseci posle diplomiranja u januaru 75.  kad je u februaru počeo da honoriše kod Azema Vlasija. Priželjkivani stalni radni odnos nikako da se desi. Biće, čeka se konkurs. Mora najpre kao prevodilac preko prevodilačke službe saveznih organa, pa posle u stručne saradnike. Sedeo je u po par sati dnevno u nekoj maloj kancelariji na spratu omladinske organizacije da bi mu povremeno dali da uradi nekoliko dopisa u korespodenciji  i jedino bi za poseta stranih delegacija imao nekih stalnijih obaveza. Na razgovorima su prevodili starije, iskusnije kolege a on razvodio  delegacije po hotelima,  šetao ih po gradu u pauzama, pratio ih u posetama pojedinim partijskim i omladinskim organizacijama nižeg ranga. Vodio na ručkove i večere i organizovao vozače prilikom razvoženja. Vlasija nije ni viđao a sve obaveze dobijao je od sisate Anite, za njega važnijom od bilo kog predsednika omladine. Njoj  prijalo da od Mileta čuje kompliment na francuskom kog je studirala do nesretne ljubavi sa jednim perspektivnim političarom. Taj  joj namestio posao sekretarice u saveznim organima u SIV-u ali kad je dobio položaj u SIV-u postarao se da ona pređe u CK, u omladinu. Da ne bi bili u istoj zgradi, šta će reći ljudi, tj. da bi je lakše ostavio. Anita je bila i organizovana i zavodljiva, potpuno drugačije od one prve slike kapoa iz konclogora, a od stalne igre komplimenata Mile je imao dobar izvor informacija i ne malu korist jer je ona vredno i redovno obračunavala njegove honorare i slala naloge blagajni za brzu isplatu.

Konkurs za stalni posao nikako da se pojavi, posao monoton, od arapskog ni traga, a s druge strane, bend je sve ređe uspevao da se okupi. Članovi krenuli svojim stazama a Mile nije imao ambiciju da uvede čvrstu disciplinu i napravi neki plan svirki. Drugi bendovi su se pojavili, slušao ih je i družio se sa njima, ali sve kao da je muziku usmeravalo ka snazi, nedefinisanom buntu ili pak ulagivačkom pop roku. Uz sve više droge i alkohola. Od para zarađenih u Banja Luci i u CK Mile je kupio dobar gramofon i slušalice a gomilala se i pristojna zbirka longplejki.  Radmila je pripremala teške ispite a on ponirao u dobar džez i bluz i nanovo pronađenim  zadovoljstvom, kako biva kad se nešto ne mora,  se vraćao staroj naklonosti prema predislamskoj arapskoj poeziji i njenoj savršenoj ritmici, rimi i neprohodnoj semantici. U kratkom roku je izašlo nekoliko dobro pripremljenih zbirki prevoda i on se odvažio da čita u originalu i prolazi kroz prevode sve više u mislima lutajući pustinjama Arabije tragovima Imrul Kajsa, Antare, Tarafe i drugih čuvenih arapskih plemenskih bardova.

            Sve su to iz prikrajka pažljivo osmatrali Bane i Rade jednako se trudeći da im ne promakne kakva novost iz generalskog kluba.  Dok jednom.

            Rade nije imao strpljenja čak ni da najpre sve ispriča prijatelju nego su obojica ušla u Miletovu sobu dok je u omiljenoj poluležećoj pozi  kopao  po velikom Muftićevom dvotomnom rečniku  ispisujući razne nazive za pustinjske lađe – kamile.

-       Spremaj se zete. Našao tebi tvoj tast suđeni posao u Libiji. Idu moji raketaši i radaristi da obučavaju Libijce na godinu dana. Pričao sam sa njima, uzeće te za prevodioca, dokazao si se, prošao si proveru, radio sa Libijcima. Vođa grupe, moj drug, pukovnik Obradović Milisav. Gospodin čovek i sposoban raketaš, Misa Šumadinac, sve ima u glavi. Znam ga 20 godina.  Pričao sam mu o tebi. Slušaj njega i nema greške. Puno ćeš naučiti. Lova do krova. Pola u dolarima ovde, pola u libijskim dinarima  da ti se nađe tamo. Sve plaćeno, na moru, hotelski smeštaj i hrana. Ne može bolje.

Zadovoljni otac ga podseti što mu je po povratku sa Manjače govorio  da se pravi  arapski uči sa beduinima uz urme i čaj u pustinjskoj noći. Eto ti sad. Mile ih je gledao zamišljen, iz ležeća položaja, u oči jednog i drugog. Oni su ućutali osećajući posebnu važnost trenutka. Onda je đipio sa kreveta i krenuo ka vratima.

-       Gospodo generali, sve važne odluke donose se uz dobar konjak. Ćale, izvuci onaj Henesi što ga kriješ od keve, čika Rade ajmo mi lepo na balkon da prođemo malo kroz detalje.

-       Zete moj perspektivni, takvog te volim.

            Sve se završi konačnim dogovoro oko detalja:

1.    On od 1. jula u Libiju na godinu dana, taman dok Radmila diplomira na ekonomiji.

2.    Kad se vrati – svadba, pa u vojsku. 

Dan mladosti 1974.

Zavšetak proslave Dana mladosti počeo je tako što su se kamere TV dnevnika direktno uključile sa ulaza na stadion JNA. Maršal iz Jajca pojavio se u ostarelom izdanju, opuštena obraza, sa pegama zamaskiranim prerano preplanulim licem. Maršalska šapka, nezaobilazne bele rukavice i  kićena uniforma ni nalik onoj sa portreta gologlavog maršala talasaste kose iz 1943. Ušetao je sa bulumentom pratilaca i zvaničnika u prostrani hol stadiona JNA dočekan usrdnim organizatorima i dečjim horom „Kolibri“ sa kolažom pesama o njemu i sreći što žive u njegovo doba. Ista je slika namah ušla u domove širom Jugoslavije i raznežila i suze izazvala kod miliona prikovanih uz televizore.  

U četverosobnom stanu u generalicama u Drugom bulevaru na Novom Beogradu dva su generala u penziji sa ženama gledali TV dnevnik i čekali da počne slet bratstva i jedinstva i predaja štafete. Branko Tršić - Bane, general-potpukovnik, tenkista i Radosav Trebinjac - Rade, general-potpukovnik RV i PVO, su popili drugu čašicu domaće. Doneo general Bane iz rodne Gline. Za meze -  tanke šnite njeguškog pršuta i crnogorski kajmak. Omiljenu kombinaciju obezbedio general Rade. A njegova Joka ispekla veliki domaći hleb i donela celi kolut. 

- Nisi trebala Joko. 

Domaćica Smilja odradila je sve po bontonu zahvaljivanja kao da se ne viđaju svakog dana. Dve su supruge sa  dva para očiju buljile u ekran i istovremeno pazile da muževi ne pređu meru i ugroze  Radetov visoki pritisak i Banetov šećer.

- Kad su došli ono dvoje?

- Ne znam Rade. Ovaj moj legao danas u podne.

- U 11. 

Preciznija je  znala Banetova Smilja, od njega u intimnom društvu zvana Pepica, jer nikako nije podnosila ženu Edvarda Kardelja. 

- Ispovraćao se po cijelom kupatilu.

- Šta pričaš Bane. Dete pokvarilo stomak, ko zna šta je jeo noćas.

- Ne da Pepica na svog sina. U prevodu Rade, sin mi se napio. Nije navikao da banči cijele noći. 

- Neka ga, naučiće. Bogme ni mi Radmilu nismo mogli da probudimo. Ženo, je l i ova naša povraćala kad je došla?

- Bože Rade, ne trabunjaj. Vas dvojica, pustite decu  na miru.

- Da, da. Deca koja dolaze kući u 11 ujutro. 

Mile Tršić,  drugo dete i jedini sin Baneta i Smilje, tri dana jedva da je kući dolazio zabavljen organizacijom kulturno-zabavnog celonoćnog programa vezanog za prijem, noćenje i čuvanje Štafete mladosti u Domu omladine.  Mile je  svakog dana  dana išao sa izmenjenim spiskovima učesnika do UK i  GK partije, između Doma omladine, Obilićevog venca i Studentskog trga da iskusni kadrovi pročešljaju svako ime i svaku tačku programa. Paralelan program na više prostora istovremeno od 5 popodne 24. maja do 8 ujutro 25. maja kada štafeta ide na kruženje po beogradskim opštinama, složen je logistički zadatak kojim se Mile više bavio nego što je razmišljao o cenzuri. Naravno da je do zadnjeg časa neko imao primedbu na nekoga, neko je tražio da se neko dodatno ubaci.“Ovaj nikako ne može, znaš ko je bio njegov otac...“, „Daj stavi ovog, to ti je sin od druga...“

23. maja posla je bilo toliko da je Mile prenoćio u Domu omladine našavši par sati da dremne na dve spojene fotelje u direktorovoj kancelariji, a sutradan mu je Radmila donela pribor za brijanje, novo odelo, belu košulju, kravatu i cipele,  da se predstavi u najboljem sjaju pred svim najavljenim gostima . Pričalo se da bi i Tito mogao da dođe i bezbednjaci su se celi dan vrzmali po Domu omladine, ali od toga ne bi ništa. Pred kraj sastanka kod druga Vlasija, sekretarica utegnutih sisa javila je predsedniku omladine da Tito neće dolaziti što je Mile kao ekskluzivnu informaciju prenio direktoru Domu omladine pun sopstvene važnosti a iskusni direktor mu rekao da nikome ne govori. „Malo tenzije i iščekivanja ne škodi. Najavilo je dolazak dosta drugova iz partije. Doći će po običaju neki iz Saveza boraca i Saveta federacije, znaš kako je sa njima, sve merkaju i vole da se druže na tuđ račun“.  Navečer  je Radmila kružila prilepljena uz Mileta, dok je obilazio sve sale i gledao da li sve funkcioniše po planu, uživajući u njegovoj  nadnaravnoj veličini. Malo su sedeli i sa borcima, ponosnim na svoje nakačene ordene, a  nekolicini je na crvenoj vrpci oko vrata visio orden narodnog heroja. Uživali su u svojim pričama i besplatnom piću a direktor Doma omladine pobrinuo se i za meze.  Neki su se sećali Miletovog i Radmilinog oca i bili prijatno iznenađeni videvši ih kao par i dostojne nastavljače slavnih partizanskih prezimena. Već je sa njima Mile iskapio nekoliko vinjaka i doveo se do nivoa blage logoreje. Kada su se negde oko 10 naveče prisutni borci i političari uverili da maršal  ne dolazi a omladina se drži komsomolskog morala – jedan po jedan su odlazili  a direktor Doma omladine i Mile se opustili i prepustili programu. Sve je išlo po planu te je konačno i Mile  nešto prezalogajio i dodatno popio menjajući tip žestine. Duboko iza ponoći otišao je sa Radmilom da plešu u Dansing salu gde je konačno skinuo sako i kravatu nakon što je malo prebrzo stuštio još nekoliko čašica Stocka 84.  Pred jutro se uhvatio bas gitare da pomogne  bluz grupi drugara sa fakulteta koje je ugurao u program. Dobro im išlo uz kruženje Rubinovog vinjaka. Napredna omladina se oko 5 ujutro razilazila grabeći prve autobuse i trole, a oni su i dalje bluzirali sve dok  redari nisu izbacivali posustale i pijane, te ponekog drogiranog pripadnika avangardne socijalističke omladine. Tad je i Mileta uhvatila kriza uslovljena umorom, skinutom odgovornošću, neredovnim jelom i mešanjem pića. Međutim, Radmila je znala da ga dovede u red i kad se sve završilo i on bio svesno orijentisan, donela mu prvi jutarnji burek i trouglasti PKB jogurt. Posla ispraćaja štafete,  Radmila je u 10 uhvatila taksi i istovarila prebledelog Mileta u stan generala Tršića da bi se uspela sprat više kod svojih roditelja i sručila u krevet. Mileta je krevet prigrlio tek kada se polusvareni burek razleteo po kadi u kupatilu a  majka ga naterala da se skine i otušira pre leganja.

Pred 8, kad je cela država sa nestrpljenjem čekala da počne prenos sleta, Mile se pojavio u dnevnoj sobi u farmerkama i teksas košulji, nepočešljane duge kose, podbulih očiju i usporenog kretanja. Jednako usporeno kao maršal koji se pojavio na centralnoj bini stadiona uz frenetičan aplauz krcatog gledališta i hiljade učesnika sleta na stadionu.

Ponosni otac i saučesnički nasmejan prijatelj Rade gledali su kako se oprezno Mile spušta na dvosed. 

- Jel bubnja?

- Šta ćale?

- Pitam jel bubnja u glavi.

- Uh, ne pitaj. Jel počelo?

Brižna majka mu je prinela tanjirić sa prepečenim hlebom premazanim kajmakom  što joj svakog petka donosi njena seljanka iz Jakova na maloj pijaci pored autoputa u Narodnih heroja. 

- Gde je Radmila, čika Rade?

- Ne znam sine šta si joj radio noćas al kad smo provirili u njenu sobu  da pogledamo živa li je - glava joj bila pokrivena jastukom. Ne verujem da je čula da smo uopšte ulazili u sobu. 

xxx

Dva su se penzionisana generala uselili u generalice maltene dan za danom u aprilu 69. Dok su drugi generali odustajali od stanova u generalicama kada su videli da će pored proći autoput, ni Tršić ni Trebinjac nisu hteli da čekaju godinu-dve da bi se ukotvili negde na Dedinju. Dvojica su se generala različitih vidova vojske sretali u raznim prilikama a više združili posle jednog partijskog sastanka na kojima su obojica govorili protiv pojava nepotizma u armiji i društvu. A beše neka prilika početkom 69. kada su nakon rada u nekoj generalštabskoj komisiji zaseli da ručaju u Domu garde i priča se povela o deci nekih njihovih kolega. Te ovaj se drogira, te onaj polupao očeva kola, te ćerku jednog hteli da izbace iz gimnazije jer je opsovala profesora, ovi prave raskalašne žurke po Dedinju a oni se pozapošljavali u Genexu i JAT-ovim predstavništvima u inostranstvu. Malo po malo, obojica generala dođoše do istog zaključka - svoju decu zaštiti od takva društva a najbolje bi bilo da ne čekaju stanove na Dedinju nego se presele na Novi Beograd i žive sa običnim nepovlaštenim narodom. Pogotovo im dozlogrdilo da gledaju kako se u generalskoj stambenoj komisiji glože oko kvadrata, kuća i stanova sa garažama na Dedinju i svi bi da budu što bliži Užičkoj. Čim se ukazala  prilika da u bloku 33 uzmu stanove od 109 kvadrata, jedan iznad drugoga, pristali su odmah i iste godine otišli u penziju i u nove stanove. Taman da  zadovolje porodične potrebe. General Tršić je imao da zbrine Kristinu i Mileta, a general Trebinjac, pored Radmile,  sina Jovana, koji se nakon godinu dana odselio i otišao u ženin stan na Dorćolu.  Miletova sestra Kristina, starija od njega 3 godine, udala se pre dve godine i živela sa mužem kod njegovih roditelja u kući na Banovom brdu i čeka već drugo dete.

Kad su se uselili, Mile je završavao treći, a Radmila drugi razred iste gimnazije. Jedni i drugi promoćurni roditelji videli su da bi moglo „nešto“ da bidne među njima i kao onako iz šale počeli se nazivati prijateljima i pre nego su Mile i Radmila počeli ozbiljno da se zabavljaju. Do tad bi ona  išla da ga sluša kako svira u nekim akustičarskim bendovima, a on nju vodio po kućnim žurkama dece političara i generala na Dedinju i Senjaku. Tek kad je Radmila upisala ekonomiju a Mile dao prvu godinu na arapskom na Filološkom fakultetu oboma  je prirodno došlo da ozvaniče zabavljanje. Sve im išlo na ruku, stanuju u istom ulazu zgrade na Novom Beogradu, nisu morali da se kriju od roditelja i postadoše par a da nisu mogli da odrede datum početka veze. Ona se držala datuma prvog poljupca a on prvog seksa kod njegovih u stanu kad su ovi kao svake godine otišli na letovanje na Brač a mladi par se spremao da ide prvi put zajedno na letovanje u Budvu.

xxx

Tito u maršalskoj tamnoplavoj uniformi, Jovanka sa pundžom, koju je Radetova žena Joka uporno imitirala, u pratnji članova Predsedništva SFRJ, zaslužnih revolucionara, nekoliko generala i predsednika omladine Azema Vlasija, smestio se u počasnoj loži i posle himne počeo je slet. Svi su netremice gledali u ekran skoro bez daha plašeći se da neko od izvođača ne napravi kakvu grešku. Rade je uporno posezao za parčadima pršute, mršteći se što je tako tanko sečen. Još bi ga onako ceremonijalno podigao da pogleda kroz njih. „Znaš li ti...“ redovno bi započinjao i svi su znali da će uslediti pohvala dobroj njeguškoj pršuti za koju se mora morska so dovući iz Uljcina a njegov mu dobavljač iz Erakovića tvrdi da se 48 dana dimio poizdaleka na ladnom dimu. 

 

- Vidi ga, molim te. Prst slanine ima a ne odvaja se od mesa. Još kad me ne bi ova moja Joka terala da sečem ovako tanko. Kao žabari tako rade da bi se bolje osetio miris i ukus. 

Za hleb i sir Rade nije mnogo mario, a Joka je iza svakog njegovog posezanja za tanjirem isti odmicala što dalje od njegovog dosega. 

- Opet su mu ofarbali kosu. 

- Vidi se Zagorac. Gde taj da se pojavi kao sedi starac u maršalskoj uniformi. Video si na šta liči onaj oronuli Franko iz Španije. A ovaj naš prešišao osam banki a vidi ga.

- Je li ćale, šta će da bude kad Tile umre? 

Mile je nesabranih moždanih vijuga postavio pitanje koje niko nije smeo da izusti. Joka se prekrstila, Rade u svojoj fotelji posegao za čašicom da dobije na vremenu ako bude morao nešto da kaže, a Bane nastavio mirno da puši Drinu dok se dim cigareta penjao od požutelih prstiju. 

- Kako možeš našeg Titu tako da zoveš.

Pokušavala je majka da spasi posrnulog sina.

- Kevo, svi na fakultetu ga tako zovu. Neko kaže i Matori. Kao, u ratu vi ste ga zvali Stari, a mi sada...Mislim, ipak on ima 82 godine. Čitao sam u Njusviku kako Amerikanci predviđaju šta će da se desi u Jugoslaviji posle Tita. 

- Gde nalaziš to zapadno smeće?

- Čika Rade, u Američkoj čitaonici u Čika Ljubinoj. Učlanio sam se na prvoj godini. Zgodno mi, blizu fakulteta. Skoknem između časova. Uvek imaju svežu štampu na pultu, ne moram da kupujem.

- Sunce ti žarko Mile, da li si ti normalan? Znaš da ovi naši snimaju svakog ko ulazi tamo. 

- Nek snimaju, čika Rade. To je čitaonica, a ne špijunska baza CIA.

- Zelen si ti sinko za te stvari. Sve ti je to zapadna propaganda i obaveštajni rad. Čoveče božji, u samom centru grada, tamo gde ima najviše studenata za vrbovanje. Ja im nikad ne bi dopustio. 

- Ma kakvo vrbovanje. Meni  fino,  uzimam knjige, prelistam novine i slušam ploče. Imaju odličan gramofon sa slušalicama. Uživancija. Jedino mi žao što ove godine idem manje. Previše obaveza, previše glupih sastanaka. 

- Vidiš ti Bane kako ih truju besplatnom štampom. E moj zete perspektivni, ode ti u bitlesere, kosu si već pustio, još da se dovatiš droge. O ženo moja, vidiš li ti kakav nam se zet sprema za u kuću?

- Ajde Rade boga ti, pričaš svašta. 

- Znaš li ti, zete moj perspektivni,  da su mene jednom kad sam išao na neki prijem u sovjetski dom kulture tamo u Narodnog fronta, ovi naši tri dana propitivali, te s kim sam pričao, ko je ovaj, ko je onaj. Ja jednog zaboravio da pomenem, naši me pitaj ko je taj, a ja ne mogu da se setim. Sunce ti jebem, celo popodne sam se znojio, al ne vredi, nikako da se setim.  Naši me poslali, naši me ispitivali. Da ti ne pričam da svaki puta kad sam išao u Sovjetski savez, danima me pripremali da pamtim s kim sam bio, imena, činovi, šta smo pričali.  Svako veče kako se vratim u hotel ili u sobu u nekoj bazi, ja plajvaz u ruke i piši Rade s kim sam bio, s kim sam jeo i pio. Sobe sve ozvučene a ja pevam Kalinku i pišem imena i činove. Kad bi se vratio, tri dana bi  prebirao po beleškama i pisao izveštaje. 

Zamišljeni general Bane držao se Drine bez filtera i nije pratio  priču o obaveštajnim nedaćama  kolege generala tj. komšije s kojim treba da se orodi. Povremeno bi samo grickao požutele čekinjaste brkove.

- Raspašće se.

- Ko?

- Jugoslavija. Ne odmah ali vremenom. Ne znam da li za života Radetovog i mog, ali za vašeg  skoro sigurno.

Nastade muk jer kako pričati o Jugoslaviji posle Tita kad je maršal živ i zdrava izgleda, eno ga, uspravio se na fotelji počasne tribine stadiona JNA dok se vojnici po običaju izvodili svoju tehničku komplikovanu vežbu. Misli o raspadu rasplinule su se u apsolutnoj tišini dok su pratili čvrste bedeme stamenih vojnika kako se kao jedan na stadionu brane od nevidljivog neprijatelja.

 

f

Atmosferu podaničke omamljenosti besprekorno izvedenom sletskom tačkom nije poremetila ni Radmila kad je ušla kose sapete u repić šnalama, bez šminke, u iskrzanim farmerkama širokih nogavica i crvenom majicom kratkih rukava sa natpisom  HANDS OFF ME! preko grudi sapetih premalim grudnjakom. Odmah se ukotvila Milesu u krilo na dvosedu podvivši noge. 

- Gde si ćeri moja, moja noćna tico! Moj prijatelju Bane, odoše nam deca u imperijaliste. Ovaj tvoj zalazi u Američku čitaonicu, špijunsko gnezdo CIA usred Beograda, a ova moja okačila stranske parole. 

Smilja je prinela tepsiju savijače sa sirom tek izvučenu iz rerne i počela da iseca vruće komade a prija Joka da ih razmešta po tanjirićima sa bršljenastim ukrasima po rubu. 

- Uzmi snajka, da se ne oladi.

- Pepice, dajder meni parče.

- Nema za tebe. Daću ti je Pepice. Dosta ti je što si nabio šećer ovom tvojom rakijetinom.

Dok su se Mile i Radmila  zdušno bacili na pitu dahčući od vreline Joka je fiksirala pogled na ekran i svaki puta kada se Jovanka pojavila u kadru nešto bi prokomentarisala.

 

- Vidiš li Smiljo kako se utegla Titina Ličanka. 

- Pričala mi ona Nata iz Maršalata, što radi u kuhinji, da ih Jovanka postrojava svaki dan. Nema dana da nekog ne izbaci.  Veli Nata da ju je Jovanka grdila pre neki dan što je imala malo kraću suknju. 

- Da joj ga ne bi Zagorac surduknuo.

- Ajde Rade šta pričaš gluposti. 

- Ženo moja, pojma ti nemaš. Stari ima osam banki al se ne da. Znaš da ga dve maserke dva puta dnevno masiraju. Čuo sam da Jovanka ne može očima da ih vidi. 

- Je l to stvarno istina čika Rade?

- Zete moj perspektivni, čuo ja od generala Miškovića, a ako neko zna, on je taj.

Rade je svoje parče pite prekrio šnitom pršuta da se malo opusti od toplote i lakše klizi. Igrači na stadionu počeli su da se okupljaju za završnu scenu  na sredini stadiona telima okružujući  improvizovanu kulu na tri nivoa. 

- Otud će sigurno zadnji nosilac štafete. Ko je ove godine izabran?

- Prijo, neki Slovenac, čitala sam u Politici. Ko je onaj lepi momak pored Tita?  

 

- Azem Vlasi, predsednik omladine. Bio sam sa njim u zgradi CK juče.  

- Zvali te u CK?  Što ne reče jadan ne bio!

- Kad čika Rade, to bilo juče. Bio sastanak organizacionog odbora štafete u Gradskom komitetu partije i javili mi da me Azem zvao da popriča sa mnom. Ja mislio da me zove zbog programa u Domu a on se raspitivao kad ću da diplomiram, zna da govorim jezike, šta planiram i da li bi hteo da uđem u politiku, kao trebaju im takvi kao ja za međunarodnu saradnju. Treba da počnem u septembru čim diplomiram.

- Jesi li ti čuo ovo Bane! Vidiš kako se otvaraju vrata mladim kadrovima. Zovu ga a još nije ni diplomirao. A ti ovamo pričaš raspadamo se. 

- Ko se raspada?

Budila se Radmila u Miletovom krilu.

- Jugoslavija.

Mirno je nastavio general Bane držeći se svoje Drine.

- Je li Smiljo šta si ti dala ovom svom za ručak danas. Bunike?

- Ma pusti njega Rade. Radmila kćeri, hoćeš li puding, ostalo mi danas mleka. Pomešala sam kesice sa kajsijom i limunom. To Mile voli. 

- E to kevo, daj i meni ako je ostalo. Ako me to ne spasi danas, ništa neće.   

Na vrhu  kule opkoljene ljudskim telima pojavila se figura poslednjeg nosioca štafete. Komentator sleta Dragan Nikitović izdeklamova ime nekog Slovenca, mršavog crnokosog momka, duge kose, uspravna držanja u svetlom odelu. Držeći štafetu u desnici spustio se improvizovanim stepenicama sa kule i odmerenim trčanjem kroz špalir pomešane omladine, vojnika i pionira, došao do počasne tribine i počeo da se uspinje lagano trčeći uz stepenice.

- Samo da se ne saplete.

- Neće Joko. Treniraju oni to svaki dan. Trčanje uzbrdo, vežbe disanja, na sve se misli. Ovaj mi nešto mršav.Vidi i on ima dugu kosu.Sve bitleser do bitlesera. I ti zete perspektivni treba da se ošišaš. Vidi na šta ličiš. 

- Ćuti Rade da čujemo Slovenca. 

Cela se Jugoslavija utišala dok je momak u strukiranom odelu sa velikom kravatom bez greške na slovenačkom izrecitovao čestitku. 

Na „ti“ sa doživotnim predsednikom, koji je posle održao kraći govor o slavnoj prošlosti i svetloj budućnosti. Ima da je izgradi napredna socijalistička omladina žarom predaka u njihovim venama. Rečenice su bile kratke i nepovezane, kao da se muči sa novim zubima.  Na velikom ekranu stadiona JNA, pojavio se veliki portret Tita kako ga je Božidar Jakac nacrtao u Jajcu 1943. Kamera iza Tita uhvatila je predsednikovo uglačano lice opuštenih obraza i fokusirala se na portret iz partizanskih dana. General Bane  je pritisnuo kraj cigarete o unutrašnjost pepeljare. One iste kakvu je Mile video jučer kod Azema. 

Radmila je pojela svoj puding iz staklene činije rezbarenog ruba i grabila sa Miletom iz njegove.