Manjača

 

         

    Nastavilo se odmah sutradan  posle Štafete. General Bane pozvao odmah ujutro kolegu sa sprata na sastanak kriznog štaba. Smestili su se na obične drvene štokrlice na kuhinjskom balkonu, uz kafu, sunuli rakiju i zatvorili vrata. Sin još spava, a žena neka se bavi svojim domaćićkim poslovima.

Cilj: Odvući Mileta od političke karijere.

Sredstvo: Naći perspektivu u drugom poslu.

Dugoročno: plan general Radeta odnosio se na Mileta i  Radmilu kad završe fakultete.   Brat mu Blagoje iz vojne Uprave bezbednosti otišao u Genexovo predstavništvo u Frankfurtu i sigurno bi mogao da ih progura. Posao trgovine za proverene i probrane.  Primedba generala Baneta: šta ako se ovom mulcu svidi  kod Vlasija, obećaće mu nešto a ovaj idealista kakav je – poverovaće. Radmila završava za dve godine, ovaj mulac najesen. Da ide u vojsku posle diplome? Bolje da radi nešto pre, za vojsku je najbolje da ide kad se uzmu.

Kratkoročno: Da se vidi neki posao preko vojske. Evo jača vojno-ekonomska saradnja sa arapskim zemljama, naši vojni savetnici idu u Egipat, Libiju, Irak. Pregovara se da njihovi pitomci dođu na naše vojne akademije. A gde su stranci tu su i prevodioci.  

Prvi operativni zaključak – posle druge šljivovice: Skupiti dodatne informacije.

Nema oklevanja. Sedoše u Radetov Opel i pravo do generalskog kluba u Domu JNA. Na izvor informacija. Penzionisani generali stalno tamo vise, imaju i oni nezbrinutu decu,  znaju sve i svašta a ovi iz aktivnog generalskog saziva vole da svrate do kluba i proture važne informacije.

Tri dana nisu izbivali odande. Kao zovu ih kolege, sprema se neka proslava za Dan tenkista. Ni na ručak nisu dolazili a Smilja i Joka samo su slegale glavama, navikle da kad ovoj dvojici nešto na um padne, mir je u kući  niti išta traže nit bistre po politici. Bar ne u kući.

            Strateško opkoljavanje Mileta kao sina, tj. budućeg zeta desilo se ni nedelju dana posle Dana mladosti. Uleteli su u njegovu sobu dok je pakovao gitaru i spremao se za probu benda i svirku naveče u SKC.

-       Šta je hitno ćale, gde ste zapeli. Imam svirku večeras u SKC.

-       Hitno, da nema hitnijeg. Samo kažeš da pristaješ i ideš na tu svoju svirku. Ovaka stvar: Vojsci treba hitno mušku ekipa prevodioca u nastavi i praktičnoj obuci libijskih tenkista u Banja Luci. Šalje ih naš prijatelj Gadafi.

-       Koliko je hitno?

-       Ide se polovinom juna. Pola mjeseca priprema u Banja Luci, početkom jula dolaze Libijci. Na tri mjeseca.

-       Vi znate da spremam ispite za septembar. Najpre me pitaš kad će diploma,  a sada hoćeš da radim pre diplomiranja.

Više je Mile mislio na večerašnju snimku i obećanja nekih iz Jugotona da bi hteli snimiti nove bendove na beogradskoj sceni. Smešila im se jednomesečna turneja po moru.

-       Pojavila se dobra prilika. Izaći ćeš na diplomski kasnije. Šta ime veze par mjeseci. Bili Rade i ja kod nekih svojih. Trebaju im prevodioci. Nemaju dovoljno muških, treba za teren, penjanje na tenkove. Poligoni na Manjači, muški posao. Idi i pokaži u praksi šta si naučio na fakultetu.Ova praksa će ti biti najbolja priprema za diplomski.

-       Ali znate da sam se dogovorio sa Azemom da počnem da radim u septembru. Obećao sam čoveku.

Umešao se i general Rade.

-       Slušaj zete moj perspektivni, Bane je u pravu. Ti znaš da se meni čini Vlasijeva ponuda fina stvar. Ako mu trebaš neka sačeka do januara. To su ti savezni organi, ne ide zapošljavanje tek tako. Znam ja da ti govoriš tolike jezike i svima su potrebni ovako školovani i pametni  kao ti. Sa jezicima ti se otvara svet, a sa politikom danas jesi, sutra nisi. Nije to za poštene ljude. Bane i ja se tu i tamo oko nečega ne slažemo ali ovde mu priznajem da je njegova jača.

Dvojica generala su osuli međusobno usklađenu paljbu ne planirajući nikakvu odstupnicu. Sad je Bane  uzeo ulogu razumnog i strpljivog tumača.

-       Sine, sve u svoje vreme. Najpre znanje i struka, diploma, pa na teren. Znaš kako je to u vojsci sa mladim oficirima, baciš ih negde u trupu da se kale na terenu. Koliko smo Rade i ja prokrstarili po Jugoslaviji , menjali kasarne i stalno vas vukli sa nama. Idi po arapskim zemljama dok vas dvoje ne oformite svoju porodicu, naši grade svuda, dobro se zarađuje, stičeš iskustvo. Posle već šta bude.

 

Tenkovski i raketni napad dvojice iskusnih generala ne bi izdržala ni bolje pripremljena i uigrana odbrana, tako da je uspeo da dobije samo tri dana za razmišljanje da vidi sa bendom šta će i kako će. Tri Miletu dodaljena dana dvojica generala su iskoristila na koncentrisan bočni udar  na slabu tačku - Radmilu. Koja se lako svrstala na njihovu stranu jer joj se nimalo nije dopala ideja da Miletov bend krstari po Jadranu bez nje. Zna ona kako to izgleda pre i posle svirke. Turistkinje i lokalne tinejdžerke vrište po koncertima a posle koncerta povataju se sa muzičarima. Strankinje na more došle zbog prolaznog seksa, a za lokalne ribe takav je seks najlakši i najslađi sa prolaznim muzičarima, samo da u lokalu niko ne zna.

„Bože Rado, mi smo bluzeri naša publika nije takva“

„Pričaj mi o tome. Mile, kao da ja ne vidim kako te gledaje klinke ovde kod nas“

„Ali Beograd je drugačiji. Ono tamo je more, svaki dan drugo mesto.“

„Taman tako. Jedno tucanje i doviđenja. Drugo mesto, drugo tucanje.“

Jedno dobra odrađena diverzantska akcija olakšava strateški uspeh operacije. Miletova odbranu letnjih planova brzo se razbila pod Radmilinim razornim dejstvom. Činjenica je također da im zagrebački producent iz „Jugotona“ posle koncerta u SKC nije ni prišao i tek su sutradan čuli da se sada traži čvrst i jak zvuk, svež izraz. A ne imitacija bluza, treba da se udara na uho a ne da ga se miluje. Radmila, ubačeni diverzent, o svemu je detaljno podnela izveštaj generalštabu i odloženi pregovori završeni su totalnom i bezuslovnom kapitulacijom. Neodlučni Mile se ponadao da ga vojska neće primiti zbog neiskustva a ispostavilo se da je morao i sam da potraži još par kolega sa treće godine da bi popunili potreban broj muških prevodilaca.   

            xxx

            Nakon prve nedelje pripremnog prevođenja nastavnog materijala na arapski i upoznavanja sa potrebnom terminilogijom usred strahova od skorašnjeg susreta sa živim, govornim jezikom, Mile je u preuređenom kasarnskom delu centra za obuku tenkista odlučio da preseče tok frustracija i neizvesnosti koji je obuzao njega i sve ostale kolege. Krenuo je na jutarnju gimnastiku gde je upoznao  jednog zastavnika zaduženog za fizičku pripremu polaznika obuke i dogovorio se sa njim šta i kako da radi na svojoj kondiciji i fizičkoj ponudi. Kolege su ga zafrkavale a zastavnik uzeo pod svoje videvši da je momak uporan.

            Nakon mesec dana obuke, istog upornog i stasitog momka pod svoje je uzeo kapetan Nuri, vođa libijske grupe pitomaca i mlađih oficira. Trebao mu lični prevodilac u dnevnim razgovorima sa nadležnim jugoslovenskim oficirima u rešavanju raznih dnevnih problema. A kapetan Nuri ga zapazio kako bolje od njegovih pitomaca savladava prepreke na vojničkom poligonu i kako dobro sa njima komunicira i neprestano se trudi da nauči libijsku lehdžu, varijantu arapskog jezika koja se govori u teritorijalno velikoj i raznim plemenima retko naseljenoj zemlji na obodu južnog dela Mediterana gde se Sahara sudara sa morem. Sa arapskim koji je nakon prodora Arapa iz Bliskog istoka u 7. veku zahvatio plemensku kulturu i ostavštinu brojnih plemena raštrkanih po pustinjskim oazama i obogatio se rečima, izrazima i konstrukcijama lokalnih berberskih i afričkih jezika. Njegova upornost da nauči, da napiše sve što ne zna, da pita i traži objašnjenje u početku je zabavljala kapetana Nurija koliko god je organizovanost, staloženost i efikasnost stvorila od Mileta pravog partnera za rešavanje dnevnih zadataka i svih postavljenih ciljeva obuke.

            Nakon narednih mesec dana rad na teoriji i praksi došlo je vreme ta rad na poligonima Manjače, visoravni istoimene planine dvadesetak kilometara južno od Banja Luke. 

Praktičan rad preko celog dana na otvorenom, usred leta na visini od hiljadu metara bio je fizički zahtevan i jedini je Mile, dobro utreniran i fizički utemeljen, bez problema savladao sve izazove. Trećeg dana praktičnih vežbi na poligonima, Mile i kapetan Nuri su šetali  između spavaonica posle večere proveravajući da li je sve na svom mestu. U daljini, ka jezeru koje je vojska pretvorila u poligon za kretanje tenka po vodi, videla se logorska vatra i čula pesma uz gitaru. Obojica bez reči krenuše ka tamo zapalivši cigarete. Kapetan Nuri je osluškivao pesmu i uhvatio njen jednostavan ritam. Nakon par sekundi mrmljanja potiho je zapevao neku pesmu na arapskom na sličnu melodiju, a Mile uzeo da zapisuje.

-       Mile nerviraš me tim stalnim zapisivanjem. Znaš li ti da sam ja mislio da me špijuniraš kad si zapisivao  šta sam  ja govorio onim mojim glupim pitomcima, a ispade da ti nisi ni znao što sam govorio.

-       Iskreno Nuri, nisam ni znao. Ne znam ni sada mnogo. Evo, sada si pevao nešto a ja nemam pojma o čemu.

-       To ti je neka dečja pesmica iz sela  sa Zelene planine, kraj iza Bengazija odakle su moji. Pesmica o nebu iznad brda.

Miles se nasmeja jer je razabrao da se kraj vatre peva:

Oj Manjačo, bog te jebo,

dole kamen, gore nebo.

 

Naravno da je kapetan Nuri tražio da mu prevede ali mu bilo nezgodno dovesti boga uz  kod Balkanaca uobičajen glagol. Mučio se i na kraju preveo reč po reč.

-       Ovo je dobro. Alaha mi na taj način ne pominjemo ali bi se našla zamena.  Moraćeš da mi zapišeš, ali samo na srpskom. Da se Alah ne naljuti.

-       Zar Alah ne zna sve jezike?

-       Zna, ali mu je arapski zvanični jezik.

Zadovoljan svojom domišljatošću Nuri je požurio niz kamenjar do vatre pored jezera.

-        Koji su ovo dole oko vatre?

-       Mislim da su pitomci iz vojne akademije iz Beograda. Došli na tenkovsku obuku. Oni prolaze poseban dril, za mesec dana sve ovo što ćete vi raditi tri meseca. Ali naveče je pesma, a koliko vidim vrte se i janjci.

Upoznali su se sa grupom mlađih oficira oko kapetana Šarčevića, oniskog ali veoma dinamičnog i duhovitog oficira koji je uporno pričao sa Nurijem na engleskom povišena glasa valjda misleći da se tako bolje razume.  Što je omogućilo Miletu da se odmori od prevođenja i pređe na  janjetinu. Nije prošlo mnogo priče na engleskom  kad je Šarčević  bez reči ponudio Nuriju pljosku iz unutrašnjeg džepa a ovaj  je bez pogovora prihvatio i nategao.

-       Sad da mi ne ko kaže da Arapi ne piju. Piju ali da ih drugi ne vide. Nemoj to da mu prevodiš Tršiću. Reče Tršić? Jesi li neki rod generalu Tršiću?

-       Otac mi je.

-       Zajebavaš. Ja iz njegovih knjiga naučio ovo što znam o tenkovima.

-       A ja ga sada prevodim ovde Libijcima. Ovi naši  me zafrkavaju: Otac piše, sin prepisuje.

-       Ako si na oca biće nešto od tebe. Sreo sam ga par puta na akademiji. Pravi general. Ti su ti tenkisti posebna sorta. Čvrsti i odlučni. Pozdravi ga ako me se seti.

Šarčević ih prepusti kolegama i ostavi da se bave janjetinom i kao pravi oficir ode da obiđe pitomce raširene oko vatre po šatorskim krilima. Mile i Nuri se dadoše na razgovor o razlici između janjetine ovde u Jugoslaviji i tamo u Libiji kad Mile stade užurbano da zapisuje.

-       Jebi ga Mile, ne može čovek s tobom da zadene priču a da ne zapisuješ.

-       Kapetane Nuri, vi ste sada toliko reči pričali o janjetini a ja ni jednu ne znam.

-       Da se ti i ja dogovorimo. Pitaj me šta je šta i pamti, a posle zapisuj. Ako nešto zaboraviš pitaj. Nerviraš me ovako i obesmisliš ragovor.  Nema većeg užitka za pravog Libijca nego da se lepo priča, uz vatru i čaj. Ajd, mogla bi i rakija ovde kod vas. Upamti jednom: arapski ćeš naučiti kada budeš  jeo urme sa beduinima pod šatorom i pio čaj pod mesečinom.  I to na sva četiri ćoška  naše džamahirije a znaš da smo po teritoriji sedam puta veći od Jugoslavije. Pa ti vidi kako ćeš.

xxx

            Kako će – razbistrilo se u par meseci posle diplomiranja u januaru 75.  kad je u februaru počeo da honoriše kod Azema Vlasija. Priželjkivani stalni radni odnos nikako da se desi. Biće, čeka se konkurs. Mora najpre kao prevodilac preko prevodilačke službe saveznih organa, pa posle u stručne saradnike. Sedeo je u po par sati dnevno u nekoj maloj kancelariji na spratu omladinske organizacije da bi mu povremeno dali da uradi nekoliko dopisa u korespodenciji  i jedino bi za poseta stranih delegacija imao nekih stalnijih obaveza. Na razgovorima su prevodili starije, iskusnije kolege a on razvodio  delegacije po hotelima,  šetao ih po gradu u pauzama, pratio ih u posetama pojedinim partijskim i omladinskim organizacijama nižeg ranga. Vodio na ručkove i večere i organizovao vozače prilikom razvoženja. Vlasija nije ni viđao a sve obaveze dobijao je od sisate Anite, za njega važnijom od bilo kog predsednika omladine. Njoj  prijalo da od Mileta čuje kompliment na francuskom kog je studirala do nesretne ljubavi sa jednim perspektivnim političarom. Taj  joj namestio posao sekretarice u saveznim organima u SIV-u ali kad je dobio položaj u SIV-u postarao se da ona pređe u CK, u omladinu. Da ne bi bili u istoj zgradi, šta će reći ljudi, tj. da bi je lakše ostavio. Anita je bila i organizovana i zavodljiva, potpuno drugačije od one prve slike kapoa iz konclogora, a od stalne igre komplimenata Mile je imao dobar izvor informacija i ne malu korist jer je ona vredno i redovno obračunavala njegove honorare i slala naloge blagajni za brzu isplatu.

Konkurs za stalni posao nikako da se pojavi, posao monoton, od arapskog ni traga, a s druge strane, bend je sve ređe uspevao da se okupi. Članovi krenuli svojim stazama a Mile nije imao ambiciju da uvede čvrstu disciplinu i napravi neki plan svirki. Drugi bendovi su se pojavili, slušao ih je i družio se sa njima, ali sve kao da je muziku usmeravalo ka snazi, nedefinisanom buntu ili pak ulagivačkom pop roku. Uz sve više droge i alkohola. Od para zarađenih u Banja Luci i u CK Mile je kupio dobar gramofon i slušalice a gomilala se i pristojna zbirka longplejki.  Radmila je pripremala teške ispite a on ponirao u dobar džez i bluz i nanovo pronađenim  zadovoljstvom, kako biva kad se nešto ne mora,  se vraćao staroj naklonosti prema predislamskoj arapskoj poeziji i njenoj savršenoj ritmici, rimi i neprohodnoj semantici. U kratkom roku je izašlo nekoliko dobro pripremljenih zbirki prevoda i on se odvažio da čita u originalu i prolazi kroz prevode sve više u mislima lutajući pustinjama Arabije tragovima Imrul Kajsa, Antare, Tarafe i drugih čuvenih arapskih plemenskih bardova.

            Sve su to iz prikrajka pažljivo osmatrali Bane i Rade jednako se trudeći da im ne promakne kakva novost iz generalskog kluba.  Dok jednom.

            Rade nije imao strpljenja čak ni da najpre sve ispriča prijatelju nego su obojica ušla u Miletovu sobu dok je u omiljenoj poluležećoj pozi  kopao  po velikom Muftićevom dvotomnom rečniku  ispisujući razne nazive za pustinjske lađe – kamile.

-       Spremaj se zete. Našao tebi tvoj tast suđeni posao u Libiji. Idu moji raketaši i radaristi da obučavaju Libijce na godinu dana. Pričao sam sa njima, uzeće te za prevodioca, dokazao si se, prošao si proveru, radio sa Libijcima. Vođa grupe, moj drug, pukovnik Obradović Milisav. Gospodin čovek i sposoban raketaš, Misa Šumadinac, sve ima u glavi. Znam ga 20 godina.  Pričao sam mu o tebi. Slušaj njega i nema greške. Puno ćeš naučiti. Lova do krova. Pola u dolarima ovde, pola u libijskim dinarima  da ti se nađe tamo. Sve plaćeno, na moru, hotelski smeštaj i hrana. Ne može bolje.

Zadovoljni otac ga podseti što mu je po povratku sa Manjače govorio  da se pravi  arapski uči sa beduinima uz urme i čaj u pustinjskoj noći. Eto ti sad. Mile ih je gledao zamišljen, iz ležeća položaja, u oči jednog i drugog. Oni su ućutali osećajući posebnu važnost trenutka. Onda je đipio sa kreveta i krenuo ka vratima.

-       Gospodo generali, sve važne odluke donose se uz dobar konjak. Ćale, izvuci onaj Henesi što ga kriješ od keve, čika Rade ajmo mi lepo na balkon da prođemo malo kroz detalje.

-       Zete moj perspektivni, takvog te volim.

            Sve se završi konačnim dogovoro oko detalja:

1.    On od 1. jula u Libiju na godinu dana, taman dok Radmila diplomira na ekonomiji.

2.    Kad se vrati – svadba, pa u vojsku.