Olinjali samozvanirevolucionar, šetač, demonstrant,
uživalac u tuširanju pod vodenim topovima, navučen na suzavac, uvek spreman na
bežanje pred silom, jednako pogan na rečima kada silu treba ocrniti, uporan
idealista kada tome nije mesto ni vreme, vernik nade u ljudskost, nekadašnji
vernik kritičkog marksizma, večni uverenik da nešto svojim delom mora makar
malo pomeriti nabolje, utopista i površni intelektualac sa mestimičnim
prodorima prosvetljenja,
dakle, takav bivši i sadašnji (kako u čemu) sedi u
jedan sat po ponoći na balkonu sedmog sprata jedne zgrade na Medakoviću 2 u
glavnom i najvećem gradu više bivših i jedne sadašnje zemlje na dve velike reke
za koje zna da postoje ali ih ne vidi (a drago mu je da teku jer govore o
vječnosti i prolaznosti – ne može se u istu vodu dva puta kročiti),
i gleda u ne previše prozračno nebo na kome se vide
samo neke tri planete i tri četvrt Meseca sa osvetljenim onim delom koje liči
na nakreveljeno lice i spušta pogled povremeno sa tamnog neba koje izgleda tako statično a saznanje
mu govori da to nije tako i da je kosmos uzbudljivo dinamičan ako umemo da se
odlepimo makar u mislima od kaljuge, blata, balege i mutljaga raznih vrsta
naših prizemnih života,
a mučen kostoboljom, zastrašen virusom koji obožava imunološke oslabljene telesno
stare osobe, kalkulant oslabljene prostate spreman da se oda slatkom komforu
udobnog sedenja sa pitom od višanja pored sebe i čajem od kleke i šipka koji
daje lažan utisak brige o sopstveom zdravlju,
prati preko društvenih medija kako nove generacije
izneverenih pokušavaju stvoriti ili naći neku novu normalnost u ovoj neveseloj srbijačastoj Srbijici
raspamećenoj srbovanjem, manijakalnim vođama, negledanjem dalje od sopstvenog
slinavog nosa, uverenoj da su joj svi drugi krivi za sopstveni sunovrat, ogrezloj
u lenosti i nikad izašloj iz papazjanije
propalih snova o sopstvenoj veličini i značaju,
i opet se nada da ovi ostaci ostataka mlade pameti
imaju snage da pometu sve nas koji smo pristali da nas prave ovcama i magarcima
sve sa šarlatanima, trbuhozborcima, manipulatorima, drumskim razbojnicima i
mudomrsima koji nam (im) sede na grbači držeći nam (im) pred očima, nosom i
ustima kanap sa visećom šargarepom koju nikako da zagrizemo a ponekad liznemo
ostatke zemlje iz koje je izvađena .
U međuvremenu dve su planete zamakle za prozor, Mesec
se popeo i blista a treća planeta ga prati svojom putanjom i brzinom.
Fantastična nebeska mehanika planeta ovog našeg Sunčevog sistema mami da se
odmaknem od prizemnosti sopstvenog trajanja, Poneki osvetljeni prozor i
bledunjava svetlost soba u kojima titraju televizijski ekrani. Autoputem neko
pokušava da stigne negde gde misli da mu je mesto. Devojke iz redakcije naše
alumni produkcije živo razmenjuju utiske sa večerašnjeg sedenja ispred
skupštine koju vlast uporno naziva Dom narodne skupštine. I tek kad ispišem ovo
“Dom narodne skupštine” shvatim da su ovi što su posedali na asfalt i po
trotoarima i parkovima ispred Doma u stvari taj narod za tu skupštinu i koja bi
tek sa njima zaista mogla da se nazove Narodnom skupštinom.
Нема коментара:
Постави коментар