Nebrušen biser

 

Nebrušen biser

 

            Nešto se neobično zbilo jednog petka pre podne u septembru 1975.  kada je Ferid  izašao na balkon njihove sobe na prvom spratu da nameša svoju prvu jutarnju Nes kafu i nauživa se  jutarnjeg  pogleda na otvoreno more i niz pažljivo negovanih cvetnih bašti sa oniskim mladim palmama.

-       Cimeru budi se. Da vidiš čudo neviđeno na zemaljskom šaru.

-       Feride, mani me se, pusti me da spavam. Znaš kad sam legao.

-       Ovo mora da vidiš. Spustio nam Alah rajske vile iz svoje nebeske bašče.

-       Neka. To je za vas vernike.

Nije vredelo. Ferid ga na kraju nekoliko puta prodrmao i nije se imalo kud. Ustao je psujući i jedva otvarao kapke još uvek zavaljen u mirisnim livadama kojim bosonoge device donose krčage uskim vratova punih vinskog nektara a od dve, njemu namenjene lepotice prozirnih haljina,  jedna mu držala glavu u krilu a druga na usne spuštala bobice nara. Za razliku od rajskog pritajenog svetla, na balkonu ga zaslepilo sunce a kad je lagano otvorio oči sve one bosonoge device bile su obučene u duge haljine živih boja, strukirane ispod grudi, a po travi su se kretale kao da lebde između palminih baklji.

-       Šta je ovo sunce ti žarko? Sanjam li Feride?

xxx

            Tri je meseca grupa jugoslovenskih oficira i podoficira sa četiri prevodioca provelo leto u ograđenom turističkom selu za strance u Tađuri,  dvadesetak kilometara zapadno od Tripolija,glavnog grada Libije,  čekajući da se namontiraju rakete i radarska oprema u obližnjoj vojnoj bazi i počne osnovna obuka za libijske pitomce. Oprema nikako da dođe i mlađahna muškadija uz nekoliko oficira u ozbiljnijim godinama razbašakrila se na uređenoj plaži turističkog sela i provodila duge letnje dane u nenadanom  plaćenom odmoru u spratnim depadansima, u urednim sobama koje su svako jutro sređivali tuniski sobari, na balkonima otvorenim prema moru, sa baštama ispred objekata koje su održavali baštovani, sa velikim restoranom sa tri obroka dnevno, sa terenom za odbojku na pesku i dobro utabanim teniskim terenom sa crvenom šljakom. Kad se ispostavilo da od obuke sigurno celog leta neće biti ništa, a libijska strana insistirala da Jugosloveni ostanu jer eto opreme odmah s jeseni, svako je sebi uredio život lenčarenja koji niko u svojoj vojničkoj karijeri nije sebi mogao da priušti. Kupalo se i plivalo po ceo dan, naveče se slušao Radio Beograd i igrale karte, jamb i pikado na velikoj ovalnoj terasi restorana. Vođa grupe,  pukovnik Milisav Obradović, zvani Misa Šumadinac, je organizovao da četvorica prevodioca drže časove engleskog zainteresovanim ne bi li besposličare nečim uposlio. Odziv je u početku bio dobar ali je jenjavao makar koliko se npr. Mile trudio da primeni dobru metodičku praksu. Dobro organizovani Mile je konačno iskoristio okolnosti da nauči i zaigra tenis sa pukovnikom Misom Šumadincem,   stamene građe i dobre fizičke kondicije u svojim ranim šezdesetim, ljubiteljem tenisa i zaljubljenika sa kojim niko od mlađih nije hteo da igra niti ih je interesovalo da trče pod vrelim mediteransko-afričkim suncem.  Mileta je Misa odabrao za svog pulena još tokom priprema u Komandi vazduhoplovstva u Zemunu a nakon par razgovora sa nekdanjim svojim komandantom raketašom generalom Trebinjcem, budućim Miletovim tastom. Za svaki trening i igru Misa se spremao kao da ga očekuje važan meč na Vimbldonu, sa obaveznim zagrevanjem i oblačenjem po poslednjoj teniskoj modi.  Srpljivi Misa je pokazao Miletu osnovne udarce, način kretanja u malim koracima, kako pratiti protivnikove kretnje i pročitati mu namere tako da je u upornom učeniku Misa dobio dostojnog partnera čija je mladalačka energija i polet nadoknađivala tehničke nedostatke. I kada je jedne nedelje, kao obično čitava grupa  organizovano autobusom išla do Tripolija, najviše radi telefoniranja svojima iz pošte,  Misa je potegao Mileta da kupe tenisku opremu – od dobro našpanovanih Danlopovih drvenih reketa i Vilsonovih loptica do otmene bele odeće i patika na čemu je Misa posebno insistirao.

-       Kad u nečemu uživaš, uživaj do kraja i na nivou. Ništa napola. Zamisli da igraš sa nekim diplomatom u prvoklasnoj odeći, a ti došao u SMB majci, plavom šorcu i onim smrdljivim vojničkim patikama. Ne ide.

            Štedljiv kakav je bio, Mile se prema trošenju novca na tenisku opremu odnosio sa krajnjim oprezom koliko ga god Misa Šumadinac terao da kupuje najskuplje, dakle, najbolje. Deo plate u libijskim dinarima Miles je trošio na cigarete,  Rotmans mu najbolje legao, i poneki odlazak u poslastičarnice, za telefoniranje Radmili i svojima jednom nedeljno, poneku sitnicu i svakodnevnu kupovinu velikih i sočnih lubenica kojih se nauživao kao nikad u svom životu. Mile je bio najčešći gubitnik na kartanju kao i u svim drugim društvenim igrama  a gubitnik je nabavljao lubenica i, što je još gore, morao sam da ih donosi sa zelene pijace pola kilometra udaljene od turističkog sela. Uobičajena dnevna slika i posebno zadovoljstvo svih u naselju bila je kad bi Miles posle doručka otišao do pijace a po povratku ga barem nekoliko njih sačekalo na kapiji navijajući za njega i lubenicu od 15 kila na putu do velikog restoranskog frižidera kao da mu pružaju ohrabrenje i podršku na zadnjih sto metara maratonske trke kad kolena klecaju a stopala jedva da se odvajaju od staze.  

Igrajući svaki drugi dan sa Misom Šumadincem puna tri seta pred večeru Miles se video u društvu karlovačkih lekara, advokata i sudaca i njihove napadno bele odeće kada su skriveni iza guste žive ograde prebacivali teniske loptice na crvenoj šljaci teniskog terena pored Korane.

Kako se samo uzvišeno osećao kao da je na nekoj drugoj planeti kada ga je gospođa Vranicani, njegova privatna profesorica nemačkog i francuskog, videvši koliko je fasciniran tajnim, ograđenim prostorima, nekoliko puta uvela u malo gledalište pored terena i kako su se gospoda u belom sa uvažavanjem obraćala gospođi Vranicani na nemačkom ili francuskom. Opsednut njihovom posebnošću nije se obazirao ni na naknadne komentare gospođe Vranicani da je njihov nemački i francuski ispod nivoa zagrebačkih purgera i prstom pripretila černaestogodišnjem Miletu da se uvek trudi da govori pravilno i ne pravi jezičke kerefeke  iz jeftinih Zagorkinih romana kao ovi priučeni karlovački fiškali.  Sa takvim sećanjem, dvadesetčetverogodišnji Mile je, bez obzira na početni podsmeh ostalih iz grupe jugoslovenskih vojnih instruktora što se jedan nemarno obučeni prevodilac pretvara u belog labuda, uporno trenirao i vremenom postao dostojan protivnik Misi Šumadincu a jednom su čak u paru pobedili sovjetsko-češki dubl formiranih od vojnih instruktora Sovjetskog saveza i Čehoslovačke  pridošlih da glume libijske tenkiste na predstojećoj prvoseptembarskoj paradi. Tokom meča dubl Misa-Mile paradirao je u belom naspram protivnika u uniformnoj sportskoj obući propisanoj standardima  Varšavskog pakta,  Misa je dominirao na mreži a Mile je trčao svud unaokolo hvatajući visoke lobove i mekane pasove češkog protivnika i oštre ali često nekontrolisane udarce ruskog dela dubla zašlog u srednjovečne godine. Misa je sa ponosom na mreži prihvatao čestitke poraženih a kasnije u užem krugu jugoslovenskih oficira hvalio se kako su nesvrstani raketaši deklasirali tenkovsku velesilu Varšavskog pakta.

            Očevih 500 dolara, da se nađe ako zatreba, Mile nikako nije dirao i čvrsto je odlučio da ih vrati nedirnute. Sve dok mu pukovnik Misa nije očitao lekciju iz libijske političke ekonomije. Zna se: Libija živi od nafte, lepljiva tečnost curi iz zemlje, pretvara se u dolare i sliva se u Gadafijev džep. Drug pukovnik, vođa revolucije, mislilac i učitelj hrani  svih 3 miliona svojih podanika, gradi im kuće besplatno ili na dugoročne beskamatne kredite, gradi bolnice i pruža besplatno zdravstvo i školstvo, povezuje svoju džamahiriju putevima i premrežava veliku zemlju dalekovodima i dovodi struju do i najmanjeg sela i još  mu ostane pa između ostalog i da plati jugoslovenske oficire da sede besposleni u ugodnim turističkim objektima i čekaju nešto što nikako ne dolazi. Najzad, i najgora kalkulacija je ukazala da će se 500 dolara pretvorenih u 1500 libijskih dinara pretvoriti u robu vrednu na beogradskom tržištu najmanje 2500 dolara ako ne i celih 3000.  Sve stoga što su na crnom tržištu za 1 dolar dobijali 3 dinara, a sve uvozna roba obračunavala se po zvaničnom bančinom kursu 1:1 čime je sva uvozna roba  bila kudikamo jeftinija nego bilo gde druge.  Uporni pukovnik Misa Šumadinac je, maltene ga vodeći za ruku, odveo Mileta kod „svog“ menjača u suku, pa od radnje do radnje da potroši sve raspoložive dinare na Zipo upaljače, Parker hemijske olovke i nalivpera, Seiko satove, Rej Ban naočale i na sve to tri Tošibina kasetaša sa svim najnovijim čudima audio tehnike. Kad su u februaru bili na odmoru,  sa službnim pasošima i uvek praćeni vojnim protokolom carinu na oba aerodroma nisu ni videli. Mile je upaljače i parkerice ispoklanjao prijateljima, nešto zadržao za sebe a ostatak prodao u komisionu do samog Kolarca u Knez Mihajlovoj.  Od zarade vratio ocu 500 dolara i ostalo mu dovoljno da sa Radmilom ode na skijanje u Austriji.

xxx

            Dobro plaćeni i dug letnji odmor Mile je dobro iskoristio da za svog prvog boravka u Libiji, zajedno sa kolegom Feridom, što više i bolje ovlada libijskom lehdžom, narodnim govorom prepunih izraza i rečeničkih sklopova koji se tokom studiranja arapskog ne uče. Smucali su se po pijacama, radnjama, pričali sa sobarima, baštovanima i kelnerima, gledali libijski program na televizoru u restoranu, čitali dnevne novine, prevodili nastavni materijal i lagano se utapali u kulturni i jezički pejzaž. Pored svega toga, u svom omiljenom delu dana, u predvečerje kada se sunce gubilo u moru, Mile se dohvatio klasične arapske poezije a poslednjih nedelja posebno „Poslanice o oproštenju“ Abu Ala Al Maarija, čuvenog sirijskog pesnika i mislioca sa prelaza iz desetog u jedanaesti vek po rođenju Hristovu. Poslanicom Al Maari se izruguje pobožnom i krutom verniku Ibn el Karihu vodeći ga po raju gde, gle čuda, u rajskim slastima uživaju sve sami predislamski pesnici ogrezli u gresima pijančenja, ženskarenja i nadmetanja u samohvalisanju.

           

            Rajska medovina lila se u Miletovom snu i nebrojane device odjednom obučene u žive odeće razmilele su se po rajskim baštama turističkog sela u Tađuri. Mile je treptao ne verujući da vidi ono što se zbiva u njihovom turističkom raju dok mu je Ferid objašnjavao o čemu se radi. Za razliku od njega udubljenog u Al Maarijevu poslanicu, Ferid, društven kakvim ga Alah obdario, nakupio je najnovije informacije. Jučer došao kontingent od 100 medicinskih radnika iz Južne Koreje da rade u bolnici pored Murad Agine džamije. Napunili sinoć sve depadanse gde su do skora bili Rusi i Česi, isti oni tenkisti dovedeni da pripremaju i upravljaju tenkovskom kolonom na prvoseptembarskoj proslavi Gadafijevog dolaska na vlast.

-       Cimeru moj, od njih stotinu barem pola su medicinske sestre. Sve na isti kalup. Eno ih jutros skakutaju kao mlade gazele i slikaju se u svojim nacionalnim nošnjama. Da njihovi kod kuće vide u kakav su raj došle. Eto cimeru moj nama novih muka.

Suzdržan kikot i šuštanje svilenih haljina zarazno se širio libijskim parčetom mediteranske obale dok se na terasama depadansa načičkao mlađi deo jugoslovenske ekipe. Pukovnik Obradović, zvani Misa Šumadinac, i kolega mu radarista pukovnik Stamenković, zvani Okac, sedeli su zajedno na prostranoj terasi Misinog apartmana i procenjivali nadolazeće probleme oko pojačane muško-ženske ponude i potražnje.

            Promene u ritmu života osetile su se ni par dana nakon dolaska Koreanaca. Kod Mileta je nekoliko najmlađih vojnih instruktora naglo obnovilo interes za ubrzanim kursom engleskog jezika. Kako su Koreanke počele u prolazu da se smijulje i ljubazno klimaju glavama, balkanski momci naučiše najnužnije fraze i već su se prvog narednog  četvrtka uveče odvažili da, na roštiljijadi  na otvorenom na koju su pukovnici pozvali starije lekare i poneku lekarku iz Koreje, bace oko i poneku reč nekolikim mlađim medicinarkama uz neophodnu pripomoć četvorice prevodioca. Sa koreanske strane u prevođenje  se dalo nekoliko koleginica sa mršavim znanjem školskog arapskog izgovorenog na odsečan koreanski način. Narednih dana, Jugosloveni su pohvatali kako se Koreanke menjaju po smenama, a počeli su i da razlikuje pojedine od njih premda su im na početku sve izgledale isto. Kolege prevodioci se dadoše na koleginice prevodilice i samo je Mile u opštem povezivanju ostao po strani. Dok jednog  dana šef koreanske ekipe, suočen sa velikim problemom u svakodnevnoj bolničkoj komunikaciji, a videći da Jugosloveni besposličare u naselju, nije predložio jugoslovenskom parnjaku da jugoslovenski prevodioci pripomognu koreanskim koleginicama jer su one tek završile fakultet i ne snalaze se najbolje i svaka bi im pomoć iskusnih prevodilaca dobro došla. Naravno, Koreanci bi to uredno platili u kešu. Pukovnik Misa se obratio „iskusnim“ prevodiocima i svi bez oklevanja prihvatiše i ne pitaše za pare. 2-3 sata dnevno sa njima u bolnici, par sati u naselju kad ko stigne.

Miletu tako zapadne jedna stidljiva , mršava i kratkonoga koleginica po imenu O Hjun Ok. Imala je crnu ravnu kosu do ramena, šiške do obrva, široke okrugle naočale i prćast nosić.  Nit sisa, nit dupeta. Jedva je Miletu dosezala do ramena. Bila je ozbiljna i predana radu, upijala je svaku Miletovu reč i upustva. S njom je prošao sve bolničke formulare, arapske nazive bolesti, pitanja za anamnezu, uobičajene lekarske razgovore sa pacijentima. Bilo mu je drago da joj pomaže i nakon par nedelja viđali su ih da sede na terasi restorana,  gledaju libijski TV program a on joj objašnjava libijsku lehdžu. U početku je je zvao Miss O, a ona njega Mister Mili.

Na Hjun Ok, „mudar i lep biser“,  je prešao kad ju je jednog dana ugledao uplakanu na terasi njene jednokrevetne sobice u depadansu na samom kraju niza standardizovanih objekata. Mile je preskočio ogradu i seo na plastičnu stolicu do nje. Pogledala ga kroz naočale očiju prepunih suza. Pokušala je da priča na arapskom ali nije uspela da sklopi rečenicu i prešla je na engleski.

-       Mister Mili, ja ne mogu ovo da izdržim. Noćas nam je umrla jedna mlada Libijka na porođaju i dete ostalo jedva živo.

-       Hjun Ok, dešava se. Radiš u bolnici, tamo se umire.

-       Mister Mili,  imala je 17 godina.

Prvi puta da je Mili nju dotakao, spustivši svoju ruku na njenu.

-       Danas  je došao muž i roditelji drali su se na nas, da smo nemarni, da smo neznalice, da smo krivi za njenu smrt. A ona je imala tešku srčanu manu. Saslušavali su doktora Džonga i ja sam čitavo posle podne prevodila njegov pisani izveštaj. Strašno.

 

-       Tako sam ti ja Marija, u ovoj Tađuri, u ovom istom turističkom selu, u onim oronulim objektima tamo levo, u onom zelenilu tada bolje održavanon, među onim sada izraslim palmama , pre ravno devet godina upoznao jednu Hjun Ok, evo se danas setih njenog  imena i uplakanih očiju. Od nje sam naučio da pijem čaj ginseng ili ženšen, kako ko kaže, a tad sam prvi puta čuo za nj, jeo sam kimči, nešto kao naš kiseli kupus sa ukiseljenim rotkvicama, ali ne toliko kiselo a sočno i rskavo. Svašta čovek nauči u međunarodnom okruženju.

-       Niste se kresnuli?

Hitro ju je pogledao iznenađen neočekivano otvorenim pitanjem.

-       Neupotrebljavam taj izraz i ne mogu na taj način da razgovaram o ljudskim odnosima. Kao da se radi o trofejima. Kad je ko koga kresnuo, kada, koliko često.

-       Znači nisi. Što te toliko smeta obično pitanje. Toliko si lepo pričao o toj Hjun Ok, vidiš i ja sam upamtila njeno ime, da sam imala utisak da ti je bilo stalo do nje. Izvini šta pitam, nije moja stvar.

-       Jeste stalo mi je. Eto upoznao sam jednu finu mladu ženu iz neke Koreje gde nisam nikada bio niti ću verovatno ikada ići i ta mala Koreanka ima mesto u mom srcu. Ajd idemo.

Takav razgovor skrenut  sa draži sećanja nije mu prijao i naglo je ustao, ostavio novac na stolu  i ona je morala žurno da pokupi cigarete i upaljač da bi ga stigla. Narednih nekoliko minuta su se ćutke vozili, ona je pušila i malo spustila prozor na svoj strani.

-       Izvini, preoštro sam reagovao. Jednostavno ne volim te hvalisave muške razgovore o seksu kao udaranju recki.  

-       Izvini ti. Pokvarila sam ti lepa sećanja.  Veruj mi nisam mislila ni na kakav trofejni seks, jednostavno si je tako dobro opisao da sam pomislila da ste bili bliski. Ništa više od toga.

-       I bili smo. Ja sam tada bio zaručen sa Radmilom i nisam razmišljao o drugim ženama. Hjun Ok nije bila neka vamp Azijatkinja da se čovek u nju zagleda. Osim toga bio sam skoro dve glave viši od nje. Obična devojka iz siromašne porodice koja se vinula u nepoznat svet puna kućnog stida i straha od nepoznatog.

-       Izgubljena duša. Šta je bilo posle?

-       To je bilo u septembru, mi smo u posle jedno dva meseca otišli iz Tađure u Sebhu, to ti je grad u pustinji, osamstokilometara od obale, prema Čadu. Koreanci su ostali. Hjun Ok je vredno učila  arapski, ima tu i moje zasluge i postala je samopouzdanija. Sada pretpostavljam gaji neke male Hjun Okovce ko zna gde u Koreji ili negde u svetu.  Imao sam jednu sliku sa njom, ne znam gde mi je.  Slikali smo se jednom kad je pravila palačinke na koreanski način sa medom i nekim dodacima. Imala je neki lep detinji osmeh. U stvari, bila je lepa na svoj način.  

-       Hjun Ok. Neobično ime. Mada su za nas verovatno sva njihova imena čudna.

-       Da. Mudar i lep biser, tako mi je rekla za značenje. Znaš kada sam je pitao za značenje imena  zacrvenela se.

-       Biser. Nebrušen biser, rekla bih.

-       Vala.

Mile se kolebao da li da kaže Mariji da se ipak kresnuo sa Hjun Ok nekako u vreme kada su u turističko naselje došli  tipovi iz libijske moralne policije i počeli da kontrolišu naveče gde se ko kreće i ko kod koga odlazi.  

 

xxx

 

Zabranjeno voće je najslađe i kad su jedne prohladne večeri u novembru sedeli kod nje na terasi i pili čaj od ginsenga da se ugreju, prošao je jedan službeni libijski moralista i kao prijateljski ih opomenuo, Mile ga pozvao da sednu sa njima i pokazao mu knjige iz kojih su vežbali arapski i sve potanko i strpljivo objasnio tako da je momku skoro bilo neugodno što im se obratio.

-       Uostalom da je nešto drugo u pitanju ne bismo sedeli ovako javno na terasi.

Kad je otišao, Hjun Ok je dugo ćutala i gledala u Mileta kroz široka stakla naočala. Skupila je noge na rubu stolice i široki džemper prevukla preko kolena i samo su joj mala stopala izvirivala ispod džempera u čarapicama sa izvezenim Duškom Dugouškom. Nije mu se išlo u svoju sobu a i ona ga zadržavala. Na isto su mislili i kad je veče poodmaklo, ustao je da ode a ona ga uhvatila za ruku.

-       Ostani još malo.

-       Moram Hjun Ok, postaće sumnjivo, kasno je. Ako hoćeš... mogu da dođem kasnije.

Samo je klimnula glavom i osmehnula se .

Čarli Braun

 

    Kad je Miljko dovezao iz grada svoju sestru od tetke Mariju,  prvo što su videli u dnevnoj sobi bila je gomila razbacanog dečjeg inventara kao bojno polje posle naročito nasilne borbe dveju ljutih armija. Poslednji preživeli pripadnik poražene armije je na kolenima i rukama bauljao zanoseći u krivinama kao prenatovaren auto izazivajući  radost pobedničke strane koju su činile dve rasposajane, razdragane devojčice, jedna uzrasta prvaka osnovne škole a druga dve godine mlađa. One su poraženu stranu jahale,  prednja kao starija poraženog je protivnika vukla za kosu kao ular a stražnja ga lupala u dupe da se brže kreće. Posle svakog takvog udarca poražena strana bi ritnula nogom i zabacila glavu čime bi uzbuđenje pobedničke strane došlo do neobuzdane cike. Kad bi cika prešla podnošljive decibele uključila bi se Lenka, majka pobedničkog dvojca Maje i Minje, zapomažući iz kuhinje.

-       Ama šta uradiste čoveku. Dosta je bilo. Mile, pobogu, gori si od njih dve zajedno.

Marija je razgoračenih očiju gledala kako joj se puzajuća prilika raščupanog čoveka nižih srednjih godina primiče brzinom nesvojstvenom za kretanje na kolenima te je spas našla u taktičkom povlačenju oko stola. Iz svog potlačenog položaja najahani niži srednjak  je video samo elegantne i vitke noge u Baly cipelama. 

-       Dosta vas dve, smesta da ste stavile sav ovaj krš u kutiju i u roku od odmah otišle u svoju sobu i spremile za spavanje.  Sredite se, vidi kakve ste raščupane! O bože, što me snađe. Mile, ovo je Marija, Miljkova sestra od tetke. Marija, ovo je naš prijatelj, Mile Tršić, prevodilac za arapski, došao danas iz Beograda. Inače radio ovde u Tripoliju sa Miljkom. Nikako da se otarasim vas na slovo M.  Bože, da li još postoji ona zagrebački kvartet „4 M“?

Razjahani Mile je ustao i vratio se u svoju muzičarsku prošlost da iskopa Ivicu Krajača i njegovu šoumensku grupu.

-       Mislim da ne. Sećate se onog hita  „Platno, boje, kist i tvist“ ili onog „Ne, ti ne“. Sličnu sam stvar svojevremeno izvodio na žurkama praveći šaljivi aranžman. Pesma se zove Čarli Braun. Kako ono ide.

Pronašao je ritam udarajući prstima po stolu i izvukao tekst:

Zašto uvijek svi na mene viču cijeli dan

Stripovi pod klupom, praćka i bonboni

Ne znajući račun opet jadan suze roni

Čarli Braun, Čarli Braun...

-       Mile, ne započinji opet. Vas dve, šou program je završen.

-       Ali mama.

-       Nema ali.  Nemojte da treći put kažem.

Otišle su pokunjene nadajući se nekom preokretu u poslednjem času.

-        Je li Mile šta si uradio sa gitarom?

-       Ostavio kod kuće. Gotovo je s tim. Nisam više u tom fazonu.

-       Nisi đavola. Da si ti to videla moja Marija, kad on dođe sa gitarom. Tog ludila sa njim i Majom. Mala opajdarica  voli da peva i da se krevelji. Zna sve Brenine pesme. Mile svira a Maja drži metlu u ruci kao mikrofon, peva i zabacuje noge kao Lepa Brena.  A mala Minja pobenavi od sreće.

 

            Mile Tršić je nakon 3 vinjaka sa ocem na aerodromu u Surčinu, 4 viskija na letu do Tripolija, preleteo kroz svoj život i melanholija mu se mešala sa odlučnošću da okrene novi list u životu. Ne novi list, uzimam novu knjigu – tumbao je u glavi odlučno odbacujući JAT-ov časopis pun istog materijala o različitim turističkim lokacijama Jugoslavije i destinacija u dosegu nacionalne avio kompanije. Ne baviti se pretovarivanjem uvek istog bagaža iz prošlosti. Sve uobičajene aerodromske aktivnosti: granična policija, čekanje kofera, carinska kontrola- sve ga to vratilo u jedan njemu poznat život toliko drugačiji od onog beogadskog. Zapuhnut poznatom aerodromskom vrevom, mirisima i opuštajućom svežinom afričkog predvečerja, Mile se oraspoložio čim je video Miljka Radovanovića, direktora  „Tapeksovog“ predstavništva u Libiji, i zaputio se sa njim do njihove kuće u Regati, naselju za strance pored mora u Gargarešu, otmenom delu Tripolija. Naravno da su ga Maja i Sanja odmah zaposele kao uvek  za dve poslednje  godine koliko je Mile radio za „Tapeks“. Toliko mu je bio potreban ventil da izbaci  emotivni kovitlac iz glave dodatno uzburkan neodmernim alkoholiziranjem i da nadoknadi sve što nije mogao da pruži svojoj Svetlani zbunjenoj razdvojenošću mame i tate i punoj teškog pitanja: „Tata, zašto nisi sa mnom i mamom?“

 

-       Drage dame, dopustite da se na trenutak povučem. Ove dve kamikaze uništile su mi reputaciju. Lenka, gde si ostavila moj kofer, da uzmem drugu košulju. Ovu možeš uzeti za krpu za brisanje prašine.

-       Eno je u gostinskoj sobi. Bože, Mile ti si jedno veliko dete.

Kad se Miljko vratio iz garaže, bojno polje je utihnulo  dok je Lenka u kuhinji objašnjavala Mariji ko je i šta je Mile i kako se vratio iz Beograda nakon razvoda koji je ona predvidela još kada je avgustu Miletova tada još ne bivša žena bila sa detetom u Tripoliju. Miljko i Mile su se izvalili u foteljama na terasi , uz pivo iz domaće Miljkove radinosti preturajući po novostima iz poslovnog sveta Tripolija i bližim i daljim planovima a sve vreme se dotičući  Miletovih burnih tri meseca i nužnog finala sa razvodom. Miljko se trudio da relativizira Miletov osećaj krivice da je Radmili naneo  tešku nepravdu.

-       Dragi moj prijatelju, u braku postoje najmanje dve osobe i svaka krivica, ako je uopšte ima, nije samo na jednoj strani. Jedna stvar vuče drugu. Ti si ovde rintao kao konj a tvoja probirljiva žena nije htela da ti se priključi ovde, kao da mi ovde živimo u primitivnoj i neuređenoj zajednici. Nemoj molim te da je braniš.

 

            Kad su seli za večeru, Marija,  nasuprot njega za stolom, videla je novog Mileta, urednog i mirnog, uvučenog u sebe a inače udubljene oči dodatno se uvukle i samo bi se ponekad vratio u uobičajenu komunikaciju uz večeru. Domaćini su se na razne načine trudili da ga prodrmaju i izvuku dok je on prstima desne ruke uporno masirao čelo kao da iz glave potiskuje svu teskobu i muku.

-          Što mi je krivo što nisam naslutio da ćeš se vratiti. Mogli smo se dogovoriti da ostaneš u Tapeksu. Dobro je nam je išlo zajedno. Ne bi tražio drugog prevodioca.

-          Nisam bio siguran šta ću i kojom brzinom će se sve ovo...sa ženom završiti. Koga si uzeo na moje mesto?

-          Jednog tvog drugara, Ferida, onog iz Zenice.

-          Ferida? Dobar si izbor napravio. Ferid je odličan. Nas smo ti dvojica zajedno  došli prvi put u Libiju. Bili smo u Tađuri mislim 1975. Znaš ono turističko naselje za strane vojne instruktore.

-          Vi ste od 75. u Libiji?

Uključila se napokon Marija od koje je Mile video sam dugu kovrdžavu, kestenjastu, kosu što je slobodno padala svuda oko glave i  često pokrivala oči.

-          Manje više. Bio sam dok se žena nije porodila.  Dve godine u Beogradu sa njima.  Zadnje dve godine sa Miljkom. Do pre dva i po meseca. Nisam bio siguran da ću se vratiti, ali eto...

Moralo je iz njega da izađe jer je preterano opteretio ove prijatne ljude oko sebe.

-          Milice, izvinite što vam kvarim veče i susret sa bratom. Znate, razveo sam se nema mesec dana i nisam lako podnošljiv ni sebi ni drugima.

 Ućutao je jer ga steglo oko srca kao nekoliko puta zadnjih meseci. Gošća razigrane kose bavila se cigaretom i gledala ga. Dve slike istog čoveka treba da uđu u istu osobu. Jedan raščupani plavušan u neobuzdanoj igri  sa decom i drugi potišten i izgubljen između promašenog braka i traženja sebe u nekoj tuđoj i dalekoj zemlji.  Miljko i Lenka su tešiteljski pričali o vremenu koje sve leči, a život ide dalje. Sve je ličilo na natezanje vagona na istom koloseku kad ih povuče lokomotiva. Vagonima kao da nema kraja i kompozicija nikako da krene.  Dve otpravnice vozova, Maja i Minja, pripremljene za spavanje, naučene da se pozdrave sa gostima pre spavanja, iznenada su pokrenule kompoziciju i na praznom koloseku ostavile naglo ispuštenu paru iz kotla lokomotive. Miletove oči su se izvukle iz ponora, glava se uspravila, osmeh raširio na licu.Obuhvatio je obe devojčice oko struka i pustio ih da ga izljube.

-          Hajde devojke, dosta ljubljenja. Ja ostajem noćas ovde. Na spavanje i ujutro da vidim koja će prva kod mene u krevet.

Devojčice odlepršaše od sreće kao da jure da što pre zaspu. Marija je gledala nekog trećeg Mileta koji odjednom vidi sve oko sebe. 

-          Marija, vi ste ako se ne varam u Ras Lanufu u hemijskom kompleksu. Preko HIPa, Krivokuća je još tamo direktor?

-          Da. Krivi mi je šef. Poznajete ga?

-          Ih draga sestro, nema osobe u ovoj Libiji, naše ili domaće, koju Mile ne zna.

-          Bez Krivog  HIP ne bi dobio posao u Ras Lanufu. Dobro izugovaran posao, dobra realizacija – recept za dugoročnost ako bude pameti. Svraćao sam par puta kod njega. Jednom sam i noćio. Jeste li i vi u onom udobnom naselju za strance?

Sve se u mahu okrenulo i Mile je tek počeo da zagleda osobu preko puta sebe od koje je u početku video samo razigranu i neukrotivu dugu kosu. Učinila mu se mršavom i malo pognutom, kao da nema ženskih oblina iza sve te kose i ruku položenih na sto. Ona je između dimova cigarete izbacivala kratke rečenice o sebi. Hemijski inženjer. Radi u smenama. Na kontroli kvaliteta. Ugovor na dve godine. Ističe u junu naredne godine. Kao da deklamuje i jedva čeka da zatvori priču o sebi kao da ništa od nje ne postoji negde druge van podataka iz ugovora o radu.

-          Vi u Ras Lanufu, ja od sutra u Bregi. Tako reći komšije. Na 150 kilometara. Za libijske uslove kao da smo vrata do vrata. Novi posao, novo gradilište, novi ljudi. Novi početak. Jednu veliku knjigu sam pročitao. Nema hepi end. Odložiti na policu, zaboraviti je i uzeti drugu knjigu.  

           

Posle večere, izašli su u baštu ispred kuće. Malčice je zahladilo i zaogrnuli su se laganim džemperima. Miljko i Lenka su pričali, Mile se opustio nakon tolikih dana napetosti i prepustio se slušanju njihovih porodičnih priča. Stigao ga umor i počeo je da zeva. Milice je sve primetila i htela da krene. 

-          Ha, taman da vas odvezem.Da se malo rasanim i isprobam mog Rendžovera. Gde ste odseli?

-          U Bab al Bahru.

-          Dobar hotel. Bio sam u njemu jednom mesec dana kada se otvorio. Miljko, daj mi ključeve.

Nakon par meseci opet je seo u svoj Rendžrover, natankovan,  očišćen i uglancan.

Dobro je što nije morao da ga proda.  Osećao ga kao svoj auto i bio u svom elementu dobrog poznavaoca prilika u Tripoliju i Libiji dok su se vozili do hotela. Marija je ćutala sa neznanim mislima. Uparkirao se i otpratio je do recepcije.

-          Vi stvarno sutra idete do Brege? Sa ovim Rendžroverom?

-          Da. Ovo je moj auto. Srodio sam se sa njim. I kao da sam slutio da ću se vratiti. Pre odlaska na taj prokleti razvod nisam znao šta ću sa sobom posle toga i dogovorio sam se sa Miljkom da ga proda ako se ne vratim, ali ne pre nego mu javim. Eto, sudbina me ponovo sastavila sa mojim autom. Gde ja tu i on.

-          Kad krećete sutra?

-          Oko podneva. Imam ujutro da obavim neke sitnice. Predstavništvo Srbijamonta, ambasada, kupovine. Zašto pitate?

-          Ne bih htela da budem nametljiva, ali ako bih mogla sa vama do Ras Lanufa. Nas je pet u jednim kolima. Kolegama će biti udobnije, a meni da  i ne govorim. Usput vam je. Ako ne žurite.

-          Nemam razloga da žurim. Bilo bi lepo da tih 600 kilometara dosadnog puta podelim sa nekim. Jedino što morate da istrpite jednog vozača pomalo zarobljenog u prošlosti, zbunjenog u sadašnjosti i potpuno nejasne budućnosti.

-          Rizikovaću.

Jutro će promijeniti sve

 Tri sam noći spavao

iskreno o laži snivao,

a budio se zadovoljan što si pored mene

kao da će jutro promijeniti sve.

Četvrtu sam noć spavao do pola

nagrizao me strah od sutrašnjeg bola,

budan ispleo sam korpu od lažnih nadanja

ne bi li s tobom jutro promijenilo sve.

Pete sam noći san proveo u bijegu

teško se uspinjući prtinom u planinskom snijegu,

sve sam vrijeme grlio toplotu iščekivanja

da će osmijeh tvoj ujutro promijeniti sve.

Šesta je noć pala kad sam i sam pao

da berem po podu rasute zvijezde što sam sa tobom krao,

budila si se odsutna kao da smo vijekovima zajedno

nas dvoje bez nade,

ne, ne, to nismo mi.