Akvarijum

 

30. juna 1976. Mile Tršić i Radmila Trebinjac stupili su u brak. 

30. oktobra 1984. Mile Tršić i Radmila Tršić  istupili su iz braka.

 

Sve se završilo dosta ranije a njegova odluka pala je u subotu,1. septembra 1984. godine na Zelenom trgu glavnog grada Libije, Tripolija. Mile je bio u velikoj masi ljudi i promatrao veliku vojnu paradu povodom 15 godina od Gadafijevog dolaska na vlast.  Danima je pre toga gledao kako se na trgu montira podijum i ukrašava sav okolni prostor zastavama, vencima sijalica, papirnatim cvetnim aranžmanima i dekorativnim biljkama  u saksijama. Gadafi se pojavio u uniformi sa krutom kragnom i gomilom odlikovanja nakačenim na zelenu lentu. Ispod šapke navučene na čelo razvukla se gusta afro frizura. Tribina ukrašena ćilimima i zastavama sa počasnim gostima iz inostranstva u svečanim odelima izgledala mu kao fasada nestvarnog života. Napirlitana predstava o lažnoj stvarnosti. Jedan vladar, dovoljno mlad da još dugo vlada okružio se bogatim vladarima siromašnih zemalja u udvaračkoj pozi pred bogatim i razmetljivim vođom. Grme tenkovi Zelenim trgom a uspravljeni oficiri stoje u kupolama i salutiraju vođi revolucije dlanom otvorenim prema napred. Da li su na mestima vozača, sakrivenih u oklopu, ruske ili češke posade  kao onomad pre 10 godina kada su u Tađuri, gradiću 20 kilometara od Tripolija mesec dana vežbali za istu takvu paradu a Mile danima prolazio pored njih noseći lubenicu od suka udaljenog pola kilometra od turističkog naselja izgrađenog za strane vojne instruktore gde je proveo svojih prvih 6 meseci prvog dolaska u Libiju 1975. godine.

            Petnaest dana pre parade,  Mile je ispratio ženu i ćerku nakon što su bile mesec dana sa njim u Tripoliju, prvi puta ya svih godina njegovog rada u Libiji. Na dan prvoseptembarske revolucije mu isticao dvogodišnji ugovor sa Tapeksom i trebalo je da se vrati u Beograd da bi, kao obično,  porodično otišli u Grčku na dve nedelje mora na srednjem prstenu Halkidikija.  Petnaest dana po njihovom odlasku je Mile ćutao, opijao se sam u stanu, retko išao do Kluba Jugoslovena gde su ga svi znali i u čudu se čudili da jedan uvek dobro raspoložen i predusretljiv prevodilac znan svima u Tripoliju jedva da progovara i bez prekida pali jednu na drugu cigaretu.   

Narednog dana, 2. septembra se vratio u Beograd. Žena i dete su bili kod njenih, na spratu iznad u generalicama, jer se novokupljeni stan u Bulevaru AVNOJ-a renovirao. Prespavao je kod svojih i ujutro 3. septembra rekao ženi da hoće da se razvede i vratio se sprat niže kod šokiranih roditelja.

            Našao je advokata i zahvaljujući dobrim vezama u sudu i pristajanjem na sve Radmiline zahteve, bez obzira na sve manevre jednih i drugih roditelja da se stvar otegne i on dobro razmisli o posledicama, sva se brakorazvodna operacija završila za nepuna dva meseca i 30. oktobra 1984.  Mile Tršić i Radmila Tršić zvanično su se razveli.

Iz sudnice je izašao sa osećanjem olakšanja i krivice.

Sedeo je sam u „Kolarcu“ i posmatrao kroz prozor kafane kako život topljikavog jesenjeg dana klizi Knez Mihajlovom mimo njega. Teskobna membrana krivice odvojila ga od stvarnosti užurbane ulice. Tako drugačije od one iste ulice pre deset godina kada je sa Radmilom sedeo u Kolarcu časteći par koleginica i kolega sa orijentalistike bogatim ručkom od prvih zarađenih para po povratku iz Banja Luke. Nigde  mirisa i ukusa, boje se razvukle u sivilo i okolni žamor se pretvorio u nemi film. Upao je u vodu nekog ogromnog akvarijuma bez dna i ostajao bez daha. Dobrodušna kelnerica Mina, znala ga iz studentskih dana kada je sa društvom sa fakulteta visio u kafani, trgla ga iz napada panike kada je donela drugu Rubinovu „Peticu“.

-       Šta je sa tobom drugar?

Praznom pogledu trebalo je koji sekund da prepozna dobrodušne bademaste oči poznate, punačke kelnerice.

-       Ništa Mina. Nisam svoj danas. Daj da platim.

Posegnula je za debelim buđelarom da vrati kusur.

-       Šta ti je dušo?

-       Razveo sam se danas.

Ostavio je kusur na stolu i zabezeknutu Minu. Tako je to lako izgovorio i nespreman da bilo šta objašnjava otišao a nešto mu se popelo u grlu i steglo ga. Po navici je krenuo pored bukinista u 1300 kaplara do Studentskog trga gde je kod Prirodno matematičkog ostavio Renoa. Kod ulaza u Filološki iz 1300 kaplara je zastao čuvši kako neko vežba na klaviru u podrumu Kolarca. Podrumski prozor je bio otvoren i video je samo ženske ruke kako prebiraju preko klavira. U grlu ga i dalje stezalo i morao je sesti na stepenice ulaza u fakultet i zapaliti. Dim i ritam uvlačenja dima ga smirio i odjednom vratio u Kolarac pre desetak godina. Kao studentskog aktivistu ugurali su ga u rukovodeće telo Muzičke omladine što je kao privilegiju donosilo besplatne karte za većinu koncerata u Kolarcu. Radmila je išla je sa njim reda radi i lako je prihvatila da on ide sam kada joj je jednom rekao da ne razume zašto ide na koncerte kad ne voli klasičnu muziku i samo zvera po sali čekajući kraj. Bilo je takmičenje muzičke omladine, te godine za mlade pijaniste, i Mile je otišao na finale. Deset solista na klaviru. Više devojaka nego muškaraca a zapazio je jednu vitku i visoku sa dugom, loknastom zlatnom kosom, belom bluzom i crnom suknjom do kolena. Naizmenično se pretvarala u plamen i hladan vodopad, čas iz visoka udarajući snažno, čas prevlačeći duge prste preko tipki vrteći glavom, čini mu se da je žmurila sve vreme i na licu se održavalo kad je bila nezadovoljna ili zadovoljna sopstvenim sviranjem dok je zlatni, neukrotivi uvojci poskakivali oko ramena. Seća se da je svirala Šopena ali nije mogao prizvati šta. Pobedila je i skamenjena primala cveće i plaketu u kožnom povezu prineseći stalno ruku na usta u neverici. Posle je u pokrajnjoj maloj sali bio koktel na koji je po prirodi svoje funkcije bio pozvan. Šetao je između stolova sa posluženjem sa čašom vina i časkao sa nekoliko poznatih ljudi  čekajući priliku da ode kad to bude pristojno i niko ne primeti. Pobednica takmičenja je stajala sa nekoliko drugih devojaka učesnica i nekim starijim ljudima. Mile je promatrao vidljivo ponosne ljude, sigurno roditelje, i uživao u njihovoj radosti. Ona, viša od ostalih, par puta je pogledala u njegovom pravcu uvek sklanjajući pogled kad bi im se oči srele na zamršenom preplitanju. On se malo igrao tražeći njen pogled i zaista bi se ona pognute glave i iskosa vraćala prikrivenin pogledom na njega, visokog i mršavog svetle, kovrdžave kose sa urednim razdeljkom i češljanjem sa desna na levo kako je video da se Jesenjin češljao. Izbrijano lice i elegancija sa kojom je prinosio čašu vina privukla ju je momku sa udubljenim očima i zagonetnim pogledom.  Kada je ostao sam pored stuba uhvatio je njen pogled i podigao čašu nazdravljajući joj. Ona se osmehnula ali su je odmah potom spopali neki prijatelji ljubeći sa njom i glasno je hvaleći dok su joj davali bukete. Sa buketima i naramku na mahove bi gledala u njegovom pravcu a njemu je bila simpatična njena nespretnost i nespremnost na slavljeničku situaciju. Nije imao priliku da joj priđe pored toliko ljudi oko nje. Nema veze, otići će na njen solistički koncert sa orkestrom – što je bila glavna nagrada pobedniku.

Nije otišao. Da li je zaboravio ili je neka obaveza bila u pitanju. Možda je bio sa Radmilom ili je bend svirao na nekoj privatnoj žurci.

            Klavirska proba u podrumu Kolarca je trajala. Pijanistkinja se mučila sa jednom muzičkom frazom i nekoliko puta je prekidala i vraćala se na nju. Mile je otpuhivao lagano dim Rotmansa. Da li bi sve bilo drugačije da je te večeri prišao mladoj pobednici, kako joj ono beše ime. Ponovo je osetio plam iz njenih nemirnih pogleda. Zaboga. Jedan pogrešan izbor koji tada nije izgledala tako. Radmila puna planova za oboje, on prepušten njenoj brizi. Pustio je da ga život nosi tokovima tuđih planova a vreme i razdvojenost  samo donelo da osećaji izblede, sve se pretvori u rutinu. Da je tada otišao do zlatokose i poljubio joj ruku čestitajući... U ovom času na stepenicama se setio da je upravo tako teatralno hteo da joj priđe, da je nisu uzbuđeni čestitari sa buketima opkolili.

-       Šta je Mile, šta si se zamislio?

Prepoznao je bukinistu, sa tezgom najbližom ulazu u fakultet. Kod njega bi povazdan uzimao starija izdanja knjiga. Posebno filozofske literature. Svog je Platona i Aristotela iz poznate filozofske edicije Kulture sa plavim omotom omeđenim žutim obrubom godinama popunjavao po bagatelnoj ceni. Tada je čitao prve Platonove dijaloge i shvatio da filozofija nije mrtva vežba uma i zažalio što nije imao odvažnosti da studira filozofiju.  

-       Ništa drugar. Lamentiram nad prošlošću.

-       Rano je za to. Život je pred tobom. E, znaš šta imam za tebe. Doneo mi čovek pre neki dan. Dilsove predsokratovce, zagrebačko izdanje, u dva toma. Ne možeš nigde da je nađeš. Nisam ih iznosio na tezgu sve nešto misleći da ćeš naići.

-       Predsokratovci, veliš. Daj da pogledam.

-       Uzmi, odlično su očuvani.

Jednostavne korice. Herman Diels. Predsokratovci. Fragmenti. Znao je za knjigu. Profesor Branko Pavlović često se referirao na  pedantno sakupljene fragmente u izuzetno posećenim javnim predavanjima iz grčke filozofije u maloj sali Kolarca.

-       Uzimam. Koliko sam ti dužan?

 

xxx

Prelistavao je prvu knjigu dok je došao do Renoa. Nikad nije voleo taj auto kupljen na ženin nagovor. Svi su mu govorili da ne uzima „francuza“, mekan je i nežan, delovi su skupi, ali je pobedila Radmila koja ga ionako sve vreme vozila dok je on radio u Libiji. U podeli po utanačenom brakorazvodnom ugovoru njemu su ostavljene knjige i auto. U autu se osećao miris njenog parfema, njene cipele za vožnju,sa ravnom petom, bile su u gepeku, njena drvena brojanica sa krstom visila je sa držača retrovizora. „Kog će mi đavola ovaj auto. Treba da ostane njoj“ čvrsto je odlučio.

U istom se trenutku setio svog Tojotinog Rendžrovera ostavljenog kog Miljka, direktora Tapeksa, da ga proda ako se nađe kupac a Mile se ne vrati. „Šta ću ja ovde?“. Još jedna odluka je doneta.  Otići, što pre. Nije mu ovde mesto. Javiti Miljku da ne prodaje Rendžrovera i da se raspita za posao. „Drugar, što mi ne javi. Ne bi ja uzimao drugog prevodioca da sam znao. Videću kod drugih, naći će se nešto.“

Narednih je dana obilazio firme po Beogradu i gledao konkurse. Ubrzo je dobio ponudu “Srbijamonta” da radi  na mirnom poslu i malom projektu u provincijalnoj Bregi u Libiji. Kadrovska služba „Srbijamonta“ mesecima je tražila prevodioca jer niko nije hteo da radi i živi u prašnjavom provincijskom mestu na rubu pustinje. „Brega?“ – setio se Mile u trenu gospodina Nikolasa Mekalistera, Amerikanca na poziciji glavnog inženjera u naftnoj kompaniji „Sirt“ sa sedištem u Bregi. Radeći honorarno preko Mekalistera za „Sirt“, Mile je proteklih tri godine lepo zaradio i proširio stambeni prostor porodice pre nego je planirao. Stan ostaje Radmili i Svetlani, a on treba da zaradi za novi.   

-       Hej Jugoslav! Drago mi je da te čujem.Gde si momčino?

-       U Beogradu, gospodine Mekalister. Završio mi ugovor u Tripoliju. Gospodine Mekalister, treba mi mali savet. Imam ponudu jedne jugoslovenske firme da radim na jednom građevinskom projektu kod vas u Bregi. Ugovor na godinu dana sa mogućnošću produženja.  Nisu neke pare ali mi odgovara da se sklonim malo od odavde, pričaću vam, a imao bih dosta vremena da radim za vas u “Sirtu” ako ima posla za mene. Vidim da ste vi još tu.

-       Tu sam dok me ne izbace sa nogama napred. Posla za tebe ima uvek. Dolazi.