Nebrušen biser
Nešto se neobično zbilo jednog petka
pre podne u septembru 1975. kada je Ferid izašao na balkon njihove sobe na prvom spratu
da nameša svoju prvu jutarnju Nes kafu i nauživa se jutarnjeg pogleda na otvoreno more i niz pažljivo
negovanih cvetnih bašti sa oniskim mladim palmama.
-
Cimeru budi se. Da vidiš čudo neviđeno na zemaljskom šaru.
-
Feride, mani me se, pusti me da spavam. Znaš kad sam legao.
-
Ovo mora da vidiš. Spustio nam Alah rajske vile iz svoje nebeske
bašče.
-
Neka. To je za vas vernike.
Nije
vredelo. Ferid ga na kraju nekoliko puta prodrmao i nije se imalo kud. Ustao je
psujući i jedva otvarao kapke još uvek zavaljen u mirisnim livadama kojim
bosonoge device donose krčage uskim vratova punih vinskog nektara a od dve,
njemu namenjene lepotice prozirnih haljina,
jedna mu držala glavu u krilu a druga na usne spuštala bobice nara. Za
razliku od rajskog pritajenog svetla, na balkonu ga zaslepilo sunce a kad je
lagano otvorio oči sve one bosonoge device bile su obučene u duge haljine živih
boja, strukirane ispod grudi, a po travi su se kretale kao da lebde između
palminih baklji.
-
Šta je ovo sunce ti žarko? Sanjam li Feride?
xxx
Tri je meseca grupa jugoslovenskih
oficira i podoficira sa četiri prevodioca provelo leto u ograđenom turističkom
selu za strance u Tađuri, dvadesetak
kilometara zapadno od Tripolija,glavnog grada Libije, čekajući da se namontiraju rakete i radarska
oprema u obližnjoj vojnoj bazi i počne osnovna obuka za libijske pitomce.
Oprema nikako da dođe i mlađahna muškadija uz nekoliko oficira u ozbiljnijim
godinama razbašakrila se na uređenoj plaži turističkog sela i provodila duge
letnje dane u nenadanom plaćenom odmoru
u spratnim depadansima, u urednim sobama koje su svako jutro sređivali tuniski
sobari, na balkonima otvorenim prema moru, sa baštama ispred objekata koje su
održavali baštovani, sa velikim restoranom sa tri obroka dnevno, sa terenom za
odbojku na pesku i dobro utabanim teniskim terenom sa crvenom šljakom. Kad se
ispostavilo da od obuke sigurno celog leta neće biti ništa, a libijska strana
insistirala da Jugosloveni ostanu jer eto opreme odmah s jeseni, svako je sebi
uredio život lenčarenja koji niko u svojoj vojničkoj karijeri nije sebi mogao
da priušti. Kupalo se i plivalo po ceo dan, naveče se slušao Radio Beograd i
igrale karte, jamb i pikado na velikoj ovalnoj terasi restorana. Vođa grupe, pukovnik Milisav Obradović, zvani Misa
Šumadinac, je organizovao da četvorica prevodioca drže časove engleskog zainteresovanim
ne bi li besposličare nečim uposlio. Odziv je u početku bio dobar ali je
jenjavao makar koliko se npr. Mile trudio da primeni dobru metodičku praksu.
Dobro organizovani Mile je konačno iskoristio okolnosti da nauči i zaigra tenis
sa pukovnikom Misom Šumadincem, stamene građe i dobre fizičke kondicije u
svojim ranim šezdesetim, ljubiteljem tenisa i zaljubljenika sa kojim niko od
mlađih nije hteo da igra niti ih je interesovalo da trče pod vrelim
mediteransko-afričkim suncem. Mileta je
Misa odabrao za svog pulena još tokom priprema u Komandi vazduhoplovstva u
Zemunu a nakon par razgovora sa nekdanjim svojim komandantom raketašom
generalom Trebinjcem, budućim Miletovim tastom. Za svaki trening i igru Misa se
spremao kao da ga očekuje važan meč na Vimbldonu, sa obaveznim zagrevanjem i
oblačenjem po poslednjoj teniskoj modi. Srpljivi
Misa je pokazao Miletu osnovne udarce, način kretanja u malim koracima, kako
pratiti protivnikove kretnje i pročitati mu namere tako da je u upornom učeniku
Misa dobio dostojnog partnera čija je mladalačka energija i polet nadoknađivala
tehničke nedostatke. I kada je jedne nedelje, kao obično čitava grupa organizovano autobusom išla do Tripolija,
najviše radi telefoniranja svojima iz pošte, Misa je potegao Mileta da kupe tenisku opremu
– od dobro našpanovanih Danlopovih drvenih reketa i Vilsonovih loptica do
otmene bele odeće i patika na čemu je Misa posebno insistirao.
-
Kad u nečemu uživaš, uživaj do kraja i na nivou. Ništa napola.
Zamisli da igraš sa nekim diplomatom u prvoklasnoj odeći, a ti došao u SMB majci,
plavom šorcu i onim smrdljivim vojničkim patikama. Ne ide.
Štedljiv kakav je bio, Mile se prema
trošenju novca na tenisku opremu odnosio sa krajnjim oprezom koliko ga god Misa
Šumadinac terao da kupuje najskuplje, dakle, najbolje. Deo plate u libijskim
dinarima Miles je trošio na cigarete, Rotmans mu najbolje legao, i poneki odlazak u
poslastičarnice, za telefoniranje Radmili i svojima jednom nedeljno, poneku
sitnicu i svakodnevnu kupovinu velikih i sočnih lubenica kojih se nauživao kao
nikad u svom životu. Mile je bio najčešći gubitnik na kartanju kao i u svim
drugim društvenim igrama a gubitnik je
nabavljao lubenica i, što je još gore, morao sam da ih donosi sa zelene pijace
pola kilometra udaljene od turističkog sela. Uobičajena dnevna slika i posebno
zadovoljstvo svih u naselju bila je kad bi Miles posle doručka otišao do pijace
a po povratku ga barem nekoliko njih sačekalo na kapiji navijajući za njega i
lubenicu od 15 kila na putu do velikog restoranskog frižidera kao da mu pružaju
ohrabrenje i podršku na zadnjih sto metara maratonske trke kad kolena klecaju a
stopala jedva da se odvajaju od staze.
Igrajući
svaki drugi dan sa Misom Šumadincem puna tri seta pred večeru Miles se video u
društvu karlovačkih lekara, advokata i sudaca i njihove napadno bele odeće kada
su skriveni iza guste žive ograde prebacivali teniske loptice na crvenoj šljaci
teniskog terena pored Korane.
Kako
se samo uzvišeno osećao kao da je na nekoj drugoj planeti kada ga je gospođa
Vranicani, njegova privatna profesorica nemačkog i francuskog, videvši koliko
je fasciniran tajnim, ograđenim prostorima, nekoliko puta uvela u malo
gledalište pored terena i kako su se gospoda u belom sa uvažavanjem obraćala
gospođi Vranicani na nemačkom ili francuskom. Opsednut njihovom posebnošću nije
se obazirao ni na naknadne komentare gospođe Vranicani da je njihov nemački i
francuski ispod nivoa zagrebačkih purgera i prstom pripretila
černaestogodišnjem Miletu da se uvek trudi da govori pravilno i ne pravi
jezičke kerefeke iz jeftinih Zagorkinih
romana kao ovi priučeni karlovački fiškali.
Sa takvim sećanjem, dvadesetčetverogodišnji Mile je, bez obzira na
početni podsmeh ostalih iz grupe jugoslovenskih vojnih instruktora što se jedan
nemarno obučeni prevodilac pretvara u belog labuda, uporno trenirao i vremenom
postao dostojan protivnik Misi Šumadincu a jednom su čak u paru pobedili
sovjetsko-češki dubl formiranih od vojnih instruktora Sovjetskog saveza i
Čehoslovačke pridošlih da glume libijske
tenkiste na predstojećoj prvoseptembarskoj paradi. Tokom meča dubl Misa-Mile
paradirao je u belom naspram protivnika u uniformnoj sportskoj obući propisanoj
standardima Varšavskog pakta, Misa je dominirao na mreži a Mile je trčao
svud unaokolo hvatajući visoke lobove i mekane pasove češkog protivnika i oštre
ali često nekontrolisane udarce ruskog dela dubla zašlog u srednjovečne godine.
Misa je sa ponosom na mreži prihvatao čestitke poraženih a kasnije u užem krugu
jugoslovenskih oficira hvalio se kako su nesvrstani raketaši deklasirali
tenkovsku velesilu Varšavskog pakta.
Očevih 500 dolara, da se nađe ako
zatreba, Mile nikako nije dirao i čvrsto je odlučio da ih vrati nedirnute. Sve
dok mu pukovnik Misa nije očitao lekciju iz libijske političke ekonomije. Zna
se: Libija živi od nafte, lepljiva tečnost curi iz zemlje, pretvara se u dolare
i sliva se u Gadafijev džep. Drug pukovnik, vođa revolucije, mislilac i učitelj
hrani svih 3 miliona svojih podanika,
gradi im kuće besplatno ili na dugoročne beskamatne kredite, gradi bolnice i
pruža besplatno zdravstvo i školstvo, povezuje svoju džamahiriju putevima i
premrežava veliku zemlju dalekovodima i dovodi struju do i najmanjeg sela i još
mu ostane pa između ostalog i da plati
jugoslovenske oficire da sede besposleni u ugodnim turističkim objektima i
čekaju nešto što nikako ne dolazi. Najzad, i najgora kalkulacija je ukazala da
će se 500 dolara pretvorenih u 1500 libijskih dinara pretvoriti u robu vrednu
na beogradskom tržištu najmanje 2500 dolara ako ne i celih 3000. Sve stoga što su na crnom tržištu za 1 dolar
dobijali 3 dinara, a sve uvozna roba obračunavala se po zvaničnom bančinom
kursu 1:1 čime je sva uvozna roba bila
kudikamo jeftinija nego bilo gde druge.
Uporni pukovnik Misa Šumadinac je, maltene ga vodeći za ruku, odveo
Mileta kod „svog“ menjača u suku, pa od radnje do radnje da potroši sve
raspoložive dinare na Zipo upaljače, Parker hemijske olovke i nalivpera, Seiko
satove, Rej Ban naočale i na sve to tri Tošibina kasetaša sa svim najnovijim čudima
audio tehnike. Kad su u februaru bili na odmoru, sa službnim pasošima i uvek praćeni vojnim
protokolom carinu na oba aerodroma nisu ni videli. Mile je upaljače i parkerice
ispoklanjao prijateljima, nešto zadržao za sebe a ostatak prodao u komisionu do
samog Kolarca u Knez Mihajlovoj. Od
zarade vratio ocu 500 dolara i ostalo mu dovoljno da sa Radmilom ode na
skijanje u Austriji.
xxx
Dobro plaćeni i dug letnji odmor
Mile je dobro iskoristio da za svog prvog boravka u Libiji, zajedno sa kolegom
Feridom, što više i bolje ovlada libijskom lehdžom, narodnim govorom prepunih
izraza i rečeničkih sklopova koji se tokom studiranja arapskog ne uče. Smucali
su se po pijacama, radnjama, pričali sa sobarima, baštovanima i kelnerima,
gledali libijski program na televizoru u restoranu, čitali dnevne novine,
prevodili nastavni materijal i lagano se utapali u kulturni i jezički pejzaž.
Pored svega toga, u svom omiljenom delu dana, u predvečerje kada se sunce
gubilo u moru, Mile se dohvatio klasične arapske poezije a poslednjih nedelja
posebno „Poslanice o oproštenju“ Abu Ala Al Maarija, čuvenog sirijskog pesnika
i mislioca sa prelaza iz desetog u jedanaesti vek po rođenju Hristovu.
Poslanicom Al Maari se izruguje pobožnom i krutom verniku Ibn el Karihu vodeći
ga po raju gde, gle čuda, u rajskim slastima uživaju sve sami predislamski
pesnici ogrezli u gresima pijančenja, ženskarenja i nadmetanja u samohvalisanju.
Rajska medovina lila se u Miletovom
snu i nebrojane device odjednom obučene u žive odeće razmilele su se po rajskim
baštama turističkog sela u Tađuri. Mile je treptao ne verujući da vidi ono što
se zbiva u njihovom turističkom raju dok mu je Ferid objašnjavao o čemu se radi.
Za razliku od njega udubljenog u Al Maarijevu poslanicu, Ferid, društven kakvim
ga Alah obdario, nakupio je najnovije informacije. Jučer došao kontingent od
100 medicinskih radnika iz Južne Koreje da rade u bolnici pored Murad Agine
džamije. Napunili sinoć sve depadanse gde su do skora bili Rusi i Česi, isti
oni tenkisti dovedeni da pripremaju i upravljaju tenkovskom kolonom na
prvoseptembarskoj proslavi Gadafijevog dolaska na vlast.
-
Cimeru moj, od njih stotinu barem pola su medicinske sestre. Sve na
isti kalup. Eno ih jutros skakutaju kao mlade gazele i slikaju se u svojim
nacionalnim nošnjama. Da njihovi kod kuće vide u kakav su raj došle. Eto cimeru
moj nama novih muka.
Suzdržan
kikot i šuštanje svilenih haljina zarazno se širio libijskim parčetom
mediteranske obale dok se na terasama depadansa načičkao mlađi deo jugoslovenske
ekipe. Pukovnik Obradović, zvani Misa Šumadinac, i kolega mu radarista pukovnik
Stamenković, zvani Okac, sedeli su zajedno na prostranoj terasi Misinog
apartmana i procenjivali nadolazeće probleme oko pojačane muško-ženske ponude i
potražnje.
Promene u ritmu života osetile su se
ni par dana nakon dolaska Koreanaca. Kod Mileta je nekoliko najmlađih vojnih instruktora
naglo obnovilo interes za ubrzanim kursom engleskog jezika. Kako su Koreanke
počele u prolazu da se smijulje i ljubazno klimaju glavama, balkanski momci naučiše
najnužnije fraze i već su se prvog narednog četvrtka uveče odvažili da, na roštiljijadi na otvorenom na koju su pukovnici pozvali
starije lekare i poneku lekarku iz Koreje, bace oko i poneku reč nekolikim
mlađim medicinarkama uz neophodnu pripomoć četvorice prevodioca. Sa koreanske
strane u prevođenje se dalo nekoliko
koleginica sa mršavim znanjem školskog arapskog izgovorenog na odsečan
koreanski način. Narednih dana, Jugosloveni su pohvatali kako se Koreanke
menjaju po smenama, a počeli su i da razlikuje pojedine od njih premda su im na
početku sve izgledale isto. Kolege prevodioci se dadoše na koleginice
prevodilice i samo je Mile u opštem povezivanju ostao po strani. Dok jednog dana šef koreanske ekipe, suočen sa velikim
problemom u svakodnevnoj bolničkoj komunikaciji, a videći da Jugosloveni
besposličare u naselju, nije predložio jugoslovenskom parnjaku da jugoslovenski
prevodioci pripomognu koreanskim koleginicama jer su one tek završile fakultet
i ne snalaze se najbolje i svaka bi im pomoć iskusnih prevodilaca dobro došla. Naravno,
Koreanci bi to uredno platili u kešu. Pukovnik Misa se obratio „iskusnim“
prevodiocima i svi bez oklevanja prihvatiše i ne pitaše za pare. 2-3 sata
dnevno sa njima u bolnici, par sati u naselju kad ko stigne.
Miletu
tako zapadne jedna stidljiva , mršava i kratkonoga koleginica po imenu O Hjun
Ok. Imala je crnu ravnu kosu do ramena, šiške do obrva, široke okrugle naočale
i prćast nosić. Nit sisa, nit dupeta. Jedva
je Miletu dosezala do ramena. Bila je ozbiljna i predana radu, upijala je svaku
Miletovu reč i upustva. S njom je prošao sve bolničke formulare, arapske nazive
bolesti, pitanja za anamnezu, uobičajene lekarske razgovore sa pacijentima. Bilo
mu je drago da joj pomaže i nakon par nedelja viđali su ih da sede na terasi
restorana, gledaju libijski TV program a
on joj objašnjava libijsku lehdžu. U početku je je zvao Miss O, a ona njega
Mister Mili.
Na
Hjun Ok, „mudar i lep biser“, je prešao
kad ju je jednog dana ugledao uplakanu na terasi njene jednokrevetne sobice u
depadansu na samom kraju niza standardizovanih objekata. Mile je preskočio
ogradu i seo na plastičnu stolicu do nje. Pogledala ga kroz naočale očiju
prepunih suza. Pokušala je da priča na arapskom ali nije uspela da sklopi
rečenicu i prešla je na engleski.
-
Mister Mili, ja ne mogu ovo da izdržim. Noćas nam je umrla jedna
mlada Libijka na porođaju i dete ostalo jedva živo.
-
Hjun Ok, dešava se. Radiš u bolnici, tamo se umire.
-
Mister Mili, imala je 17
godina.
Prvi
puta da je Mili nju dotakao, spustivši svoju ruku na njenu.
- Danas je došao muž i roditelji drali su se na nas, da smo nemarni, da smo neznalice, da smo krivi za njenu smrt. A ona je imala tešku srčanu manu. Saslušavali su doktora Džonga i ja sam čitavo posle podne prevodila njegov pisani izveštaj. Strašno.
-
Tako sam ti ja Marija, u ovoj Tađuri, u
ovom istom turističkom selu, u onim oronulim objektima tamo levo, u onom
zelenilu tada bolje održavanon, među onim sada izraslim palmama , pre ravno
devet godina upoznao jednu Hjun Ok, evo se danas setih njenog imena i uplakanih očiju. Od nje sam naučio da
pijem čaj ginseng ili ženšen, kako ko kaže, a tad sam prvi puta čuo za nj, jeo
sam kimči, nešto kao naš kiseli kupus sa ukiseljenim rotkvicama, ali ne toliko
kiselo a sočno i rskavo. Svašta čovek nauči u međunarodnom okruženju.
-
Niste se kresnuli?
Hitro ju je pogledao iznenađen neočekivano
otvorenim pitanjem.
-
Neupotrebljavam taj izraz i ne mogu na
taj način da razgovaram o ljudskim odnosima. Kao da se radi o trofejima. Kad je
ko koga kresnuo, kada, koliko često.
-
Znači nisi. Što te toliko smeta obično
pitanje. Toliko si lepo pričao o toj Hjun Ok, vidiš i ja sam upamtila njeno
ime, da sam imala utisak da ti je bilo stalo do nje. Izvini šta pitam, nije
moja stvar.
-
Jeste stalo mi je. Eto upoznao sam jednu
finu mladu ženu iz neke Koreje gde nisam nikada bio niti ću verovatno ikada ići
i ta mala Koreanka ima mesto u mom srcu. Ajd idemo.
Takav razgovor skrenut sa draži sećanja nije mu prijao i naglo je
ustao, ostavio novac na stolu i ona je
morala žurno da pokupi cigarete i upaljač da bi ga stigla. Narednih nekoliko
minuta su se ćutke vozili, ona je pušila i malo spustila prozor na svoj strani.
-
Izvini, preoštro sam reagovao. Jednostavno
ne volim te hvalisave muške razgovore o seksu kao udaranju recki.
-
Izvini ti. Pokvarila sam ti lepa
sećanja. Veruj mi nisam mislila ni na
kakav trofejni seks, jednostavno si je tako dobro opisao da sam pomislila da
ste bili bliski. Ništa više od toga.
-
I bili smo. Ja sam tada bio zaručen sa
Radmilom i nisam razmišljao o drugim ženama. Hjun Ok nije bila neka vamp
Azijatkinja da se čovek u nju zagleda. Osim toga bio sam skoro dve glave viši
od nje. Obična devojka iz siromašne porodice koja se vinula u nepoznat svet
puna kućnog stida i straha od nepoznatog.
-
Izgubljena duša. Šta je bilo posle?
-
To je bilo u septembru, mi smo u
posle jedno dva meseca otišli iz Tađure u Sebhu, to ti je grad u pustinji,
osamstokilometara od obale, prema Čadu. Koreanci su ostali. Hjun Ok je vredno
učila arapski, ima tu i moje zasluge i
postala je samopouzdanija. Sada pretpostavljam gaji neke male Hjun Okovce ko
zna gde u Koreji ili negde u svetu. Imao
sam jednu sliku sa njom, ne znam gde mi je. Slikali smo se jednom kad je pravila palačinke
na koreanski način sa medom i nekim dodacima. Imala je neki lep detinji osmeh.
U stvari, bila je lepa na svoj način.
-
Hjun Ok. Neobično ime. Mada su za nas
verovatno sva njihova imena čudna.
-
Da. Mudar i lep biser, tako mi je rekla
za značenje. Znaš kada sam je pitao za značenje imena zacrvenela se.
-
Biser. Nebrušen biser, rekla bih.
-
Vala.
Mile se kolebao da li da kaže Mariji da se ipak
kresnuo sa Hjun Ok nekako u vreme kada su u turističko naselje došli tipovi iz libijske moralne policije i počeli da
kontrolišu naveče gde se ko kreće i ko kod koga odlazi.
xxx
Zabranjeno
voće je najslađe i kad su jedne prohladne večeri u novembru sedeli kod nje na
terasi i pili čaj od ginsenga da se ugreju, prošao je jedan službeni libijski
moralista i kao prijateljski ih opomenuo, Mile ga pozvao da sednu sa njima i
pokazao mu knjige iz kojih su vežbali arapski i sve potanko i strpljivo objasnio
tako da je momku skoro bilo neugodno što im se obratio.
-
Uostalom da je nešto drugo u pitanju ne bismo sedeli ovako javno na
terasi.
Kad
je otišao, Hjun Ok je dugo ćutala i gledala u Mileta kroz široka stakla
naočala. Skupila je noge na rubu stolice i široki džemper prevukla preko kolena
i samo su joj mala stopala izvirivala ispod džempera u čarapicama sa izvezenim
Duškom Dugouškom. Nije mu se išlo u svoju sobu a i ona ga zadržavala. Na isto
su mislili i kad je veče poodmaklo, ustao je da ode a ona ga uhvatila za ruku.
-
Ostani još malo.
- Moram Hjun Ok,
postaće sumnjivo, kasno je. Ako hoćeš... mogu da dođem kasnije.
Samo
je klimnula glavom i osmehnula se .
Нема коментара:
Постави коментар