Čarli Braun

 

    Kad je Miljko dovezao iz grada svoju sestru od tetke Mariju,  prvo što su videli u dnevnoj sobi bila je gomila razbacanog dečjeg inventara kao bojno polje posle naročito nasilne borbe dveju ljutih armija. Poslednji preživeli pripadnik poražene armije je na kolenima i rukama bauljao zanoseći u krivinama kao prenatovaren auto izazivajući  radost pobedničke strane koju su činile dve rasposajane, razdragane devojčice, jedna uzrasta prvaka osnovne škole a druga dve godine mlađa. One su poraženu stranu jahale,  prednja kao starija poraženog je protivnika vukla za kosu kao ular a stražnja ga lupala u dupe da se brže kreće. Posle svakog takvog udarca poražena strana bi ritnula nogom i zabacila glavu čime bi uzbuđenje pobedničke strane došlo do neobuzdane cike. Kad bi cika prešla podnošljive decibele uključila bi se Lenka, majka pobedničkog dvojca Maje i Minje, zapomažući iz kuhinje.

-       Ama šta uradiste čoveku. Dosta je bilo. Mile, pobogu, gori si od njih dve zajedno.

Marija je razgoračenih očiju gledala kako joj se puzajuća prilika raščupanog čoveka nižih srednjih godina primiče brzinom nesvojstvenom za kretanje na kolenima te je spas našla u taktičkom povlačenju oko stola. Iz svog potlačenog položaja najahani niži srednjak  je video samo elegantne i vitke noge u Baly cipelama. 

-       Dosta vas dve, smesta da ste stavile sav ovaj krš u kutiju i u roku od odmah otišle u svoju sobu i spremile za spavanje.  Sredite se, vidi kakve ste raščupane! O bože, što me snađe. Mile, ovo je Marija, Miljkova sestra od tetke. Marija, ovo je naš prijatelj, Mile Tršić, prevodilac za arapski, došao danas iz Beograda. Inače radio ovde u Tripoliju sa Miljkom. Nikako da se otarasim vas na slovo M.  Bože, da li još postoji ona zagrebački kvartet „4 M“?

Razjahani Mile je ustao i vratio se u svoju muzičarsku prošlost da iskopa Ivicu Krajača i njegovu šoumensku grupu.

-       Mislim da ne. Sećate se onog hita  „Platno, boje, kist i tvist“ ili onog „Ne, ti ne“. Sličnu sam stvar svojevremeno izvodio na žurkama praveći šaljivi aranžman. Pesma se zove Čarli Braun. Kako ono ide.

Pronašao je ritam udarajući prstima po stolu i izvukao tekst:

Zašto uvijek svi na mene viču cijeli dan

Stripovi pod klupom, praćka i bonboni

Ne znajući račun opet jadan suze roni

Čarli Braun, Čarli Braun...

-       Mile, ne započinji opet. Vas dve, šou program je završen.

-       Ali mama.

-       Nema ali.  Nemojte da treći put kažem.

Otišle su pokunjene nadajući se nekom preokretu u poslednjem času.

-        Je li Mile šta si uradio sa gitarom?

-       Ostavio kod kuće. Gotovo je s tim. Nisam više u tom fazonu.

-       Nisi đavola. Da si ti to videla moja Marija, kad on dođe sa gitarom. Tog ludila sa njim i Majom. Mala opajdarica  voli da peva i da se krevelji. Zna sve Brenine pesme. Mile svira a Maja drži metlu u ruci kao mikrofon, peva i zabacuje noge kao Lepa Brena.  A mala Minja pobenavi od sreće.

 

            Mile Tršić je nakon 3 vinjaka sa ocem na aerodromu u Surčinu, 4 viskija na letu do Tripolija, preleteo kroz svoj život i melanholija mu se mešala sa odlučnošću da okrene novi list u životu. Ne novi list, uzimam novu knjigu – tumbao je u glavi odlučno odbacujući JAT-ov časopis pun istog materijala o različitim turističkim lokacijama Jugoslavije i destinacija u dosegu nacionalne avio kompanije. Ne baviti se pretovarivanjem uvek istog bagaža iz prošlosti. Sve uobičajene aerodromske aktivnosti: granična policija, čekanje kofera, carinska kontrola- sve ga to vratilo u jedan njemu poznat život toliko drugačiji od onog beogadskog. Zapuhnut poznatom aerodromskom vrevom, mirisima i opuštajućom svežinom afričkog predvečerja, Mile se oraspoložio čim je video Miljka Radovanovića, direktora  „Tapeksovog“ predstavništva u Libiji, i zaputio se sa njim do njihove kuće u Regati, naselju za strance pored mora u Gargarešu, otmenom delu Tripolija. Naravno da su ga Maja i Sanja odmah zaposele kao uvek  za dve poslednje  godine koliko je Mile radio za „Tapeks“. Toliko mu je bio potreban ventil da izbaci  emotivni kovitlac iz glave dodatno uzburkan neodmernim alkoholiziranjem i da nadoknadi sve što nije mogao da pruži svojoj Svetlani zbunjenoj razdvojenošću mame i tate i punoj teškog pitanja: „Tata, zašto nisi sa mnom i mamom?“

 

-       Drage dame, dopustite da se na trenutak povučem. Ove dve kamikaze uništile su mi reputaciju. Lenka, gde si ostavila moj kofer, da uzmem drugu košulju. Ovu možeš uzeti za krpu za brisanje prašine.

-       Eno je u gostinskoj sobi. Bože, Mile ti si jedno veliko dete.

Kad se Miljko vratio iz garaže, bojno polje je utihnulo  dok je Lenka u kuhinji objašnjavala Mariji ko je i šta je Mile i kako se vratio iz Beograda nakon razvoda koji je ona predvidela još kada je avgustu Miletova tada još ne bivša žena bila sa detetom u Tripoliju. Miljko i Mile su se izvalili u foteljama na terasi , uz pivo iz domaće Miljkove radinosti preturajući po novostima iz poslovnog sveta Tripolija i bližim i daljim planovima a sve vreme se dotičući  Miletovih burnih tri meseca i nužnog finala sa razvodom. Miljko se trudio da relativizira Miletov osećaj krivice da je Radmili naneo  tešku nepravdu.

-       Dragi moj prijatelju, u braku postoje najmanje dve osobe i svaka krivica, ako je uopšte ima, nije samo na jednoj strani. Jedna stvar vuče drugu. Ti si ovde rintao kao konj a tvoja probirljiva žena nije htela da ti se priključi ovde, kao da mi ovde živimo u primitivnoj i neuređenoj zajednici. Nemoj molim te da je braniš.

 

            Kad su seli za večeru, Marija,  nasuprot njega za stolom, videla je novog Mileta, urednog i mirnog, uvučenog u sebe a inače udubljene oči dodatno se uvukle i samo bi se ponekad vratio u uobičajenu komunikaciju uz večeru. Domaćini su se na razne načine trudili da ga prodrmaju i izvuku dok je on prstima desne ruke uporno masirao čelo kao da iz glave potiskuje svu teskobu i muku.

-          Što mi je krivo što nisam naslutio da ćeš se vratiti. Mogli smo se dogovoriti da ostaneš u Tapeksu. Dobro je nam je išlo zajedno. Ne bi tražio drugog prevodioca.

-          Nisam bio siguran šta ću i kojom brzinom će se sve ovo...sa ženom završiti. Koga si uzeo na moje mesto?

-          Jednog tvog drugara, Ferida, onog iz Zenice.

-          Ferida? Dobar si izbor napravio. Ferid je odličan. Nas smo ti dvojica zajedno  došli prvi put u Libiju. Bili smo u Tađuri mislim 1975. Znaš ono turističko naselje za strane vojne instruktore.

-          Vi ste od 75. u Libiji?

Uključila se napokon Marija od koje je Mile video sam dugu kovrdžavu, kestenjastu, kosu što je slobodno padala svuda oko glave i  često pokrivala oči.

-          Manje više. Bio sam dok se žena nije porodila.  Dve godine u Beogradu sa njima.  Zadnje dve godine sa Miljkom. Do pre dva i po meseca. Nisam bio siguran da ću se vratiti, ali eto...

Moralo je iz njega da izađe jer je preterano opteretio ove prijatne ljude oko sebe.

-          Milice, izvinite što vam kvarim veče i susret sa bratom. Znate, razveo sam se nema mesec dana i nisam lako podnošljiv ni sebi ni drugima.

 Ućutao je jer ga steglo oko srca kao nekoliko puta zadnjih meseci. Gošća razigrane kose bavila se cigaretom i gledala ga. Dve slike istog čoveka treba da uđu u istu osobu. Jedan raščupani plavušan u neobuzdanoj igri  sa decom i drugi potišten i izgubljen između promašenog braka i traženja sebe u nekoj tuđoj i dalekoj zemlji.  Miljko i Lenka su tešiteljski pričali o vremenu koje sve leči, a život ide dalje. Sve je ličilo na natezanje vagona na istom koloseku kad ih povuče lokomotiva. Vagonima kao da nema kraja i kompozicija nikako da krene.  Dve otpravnice vozova, Maja i Minja, pripremljene za spavanje, naučene da se pozdrave sa gostima pre spavanja, iznenada su pokrenule kompoziciju i na praznom koloseku ostavile naglo ispuštenu paru iz kotla lokomotive. Miletove oči su se izvukle iz ponora, glava se uspravila, osmeh raširio na licu.Obuhvatio je obe devojčice oko struka i pustio ih da ga izljube.

-          Hajde devojke, dosta ljubljenja. Ja ostajem noćas ovde. Na spavanje i ujutro da vidim koja će prva kod mene u krevet.

Devojčice odlepršaše od sreće kao da jure da što pre zaspu. Marija je gledala nekog trećeg Mileta koji odjednom vidi sve oko sebe. 

-          Marija, vi ste ako se ne varam u Ras Lanufu u hemijskom kompleksu. Preko HIPa, Krivokuća je još tamo direktor?

-          Da. Krivi mi je šef. Poznajete ga?

-          Ih draga sestro, nema osobe u ovoj Libiji, naše ili domaće, koju Mile ne zna.

-          Bez Krivog  HIP ne bi dobio posao u Ras Lanufu. Dobro izugovaran posao, dobra realizacija – recept za dugoročnost ako bude pameti. Svraćao sam par puta kod njega. Jednom sam i noćio. Jeste li i vi u onom udobnom naselju za strance?

Sve se u mahu okrenulo i Mile je tek počeo da zagleda osobu preko puta sebe od koje je u početku video samo razigranu i neukrotivu dugu kosu. Učinila mu se mršavom i malo pognutom, kao da nema ženskih oblina iza sve te kose i ruku položenih na sto. Ona je između dimova cigarete izbacivala kratke rečenice o sebi. Hemijski inženjer. Radi u smenama. Na kontroli kvaliteta. Ugovor na dve godine. Ističe u junu naredne godine. Kao da deklamuje i jedva čeka da zatvori priču o sebi kao da ništa od nje ne postoji negde druge van podataka iz ugovora o radu.

-          Vi u Ras Lanufu, ja od sutra u Bregi. Tako reći komšije. Na 150 kilometara. Za libijske uslove kao da smo vrata do vrata. Novi posao, novo gradilište, novi ljudi. Novi početak. Jednu veliku knjigu sam pročitao. Nema hepi end. Odložiti na policu, zaboraviti je i uzeti drugu knjigu.  

           

Posle večere, izašli su u baštu ispred kuće. Malčice je zahladilo i zaogrnuli su se laganim džemperima. Miljko i Lenka su pričali, Mile se opustio nakon tolikih dana napetosti i prepustio se slušanju njihovih porodičnih priča. Stigao ga umor i počeo je da zeva. Milice je sve primetila i htela da krene. 

-          Ha, taman da vas odvezem.Da se malo rasanim i isprobam mog Rendžovera. Gde ste odseli?

-          U Bab al Bahru.

-          Dobar hotel. Bio sam u njemu jednom mesec dana kada se otvorio. Miljko, daj mi ključeve.

Nakon par meseci opet je seo u svoj Rendžrover, natankovan,  očišćen i uglancan.

Dobro je što nije morao da ga proda.  Osećao ga kao svoj auto i bio u svom elementu dobrog poznavaoca prilika u Tripoliju i Libiji dok su se vozili do hotela. Marija je ćutala sa neznanim mislima. Uparkirao se i otpratio je do recepcije.

-          Vi stvarno sutra idete do Brege? Sa ovim Rendžroverom?

-          Da. Ovo je moj auto. Srodio sam se sa njim. I kao da sam slutio da ću se vratiti. Pre odlaska na taj prokleti razvod nisam znao šta ću sa sobom posle toga i dogovorio sam se sa Miljkom da ga proda ako se ne vratim, ali ne pre nego mu javim. Eto, sudbina me ponovo sastavila sa mojim autom. Gde ja tu i on.

-          Kad krećete sutra?

-          Oko podneva. Imam ujutro da obavim neke sitnice. Predstavništvo Srbijamonta, ambasada, kupovine. Zašto pitate?

-          Ne bih htela da budem nametljiva, ali ako bih mogla sa vama do Ras Lanufa. Nas je pet u jednim kolima. Kolegama će biti udobnije, a meni da  i ne govorim. Usput vam je. Ako ne žurite.

-          Nemam razloga da žurim. Bilo bi lepo da tih 600 kilometara dosadnog puta podelim sa nekim. Jedino što morate da istrpite jednog vozača pomalo zarobljenog u prošlosti, zbunjenog u sadašnjosti i potpuno nejasne budućnosti.

-          Rizikovaću.