Dragi prijatelji,
CK
Sve je počelo ujesen 73. kad je
MileTršić upisao 4. godinu arapskog na
Filološkom fakultetu i svoju karijeru omladinskog i partijskog rukovodioca
doveo do predsednika Fakultetskog odbora Saveza studenata - FOSS i člana Univerzitetskog
Komiteta SK. Sa funkcijama došli su i mnoge političke aktivnosti van fakulteta
i univerziteta.Član ove komisije, uključen u onu radnu grupu, gotovo svakodnevno je špartao između zgrade
UK na Obilićevom vencu i moćnog Gradskog komiteta partije (naravno, GK) na Studentskom trgu pored Etnološkog muzeja. Organizatorske
sposobnosti, retoričke veštine i lako savladavanje aktualne političke
terminologije pomoglo mu penjanje na lestvici traženih mladih partijskih
kadrova a samopouzdanje naraslo toliko da su mu obični studentski razgovori o
ispitima, profesorima, rokovima, prepisivanju i studentskim tračevima bivali
dosadni i uvek je znao o svemu više od drugih i video dalje i bolje. Istina,
sve jemanje imao vremena da visi na
tribinama i posećuje programe u SKC, Domu omladine i Kolarcu a sva je sreća da
bluz bend u kome je basirao na fakultetu nije imao ozbiljnih koncertnih
ambicija i zadovoljavao se svirkama po stanovima, nekim alternativnim
prostorima i ponekad u SKC kad su uspevali da se skupe.
Ulazeći u
više studentske i partijske forume imao je osećaj da može više postići da
kreativnost mladih nađe sebi više prostora u institucijama ne samo kulture i
umetnosti nego i u samoj politici i premošćavanju jaza između generacija. Tako je veliku smeđu kovertu sa pozamašnim
štampanim materijalom i pozivom da prisustvuje zajedničkoj sednici
Predsedništva Centralnog komiteta SK Srbije ( kako drugačije nego CK
Srbije) i UK doživeo kao potvrdu
mogućnosti da se sve može ako se hoće i vredno radi. Nikad neće zaboraviti sa
kojim se osećanjem časti i strahopoštovanja podvrgavao protokolu
identifikovanja i overavanja ulaska u čuvenisoliter na Ušću poznatim u narodu pod
kratkim i jasnim nazivom – CK.
Mile ga
zamišljao kao epicentar svega što se dešava u Socijalističkoj Federativnoj
Republici Jugoslaviji, a sam poziv da tamo dođe uvrstio ga u krug povlaštenih i
odabranih. Valjano se pripremio pročitavši opširnu analizu stanja u Srbiji
nakon obračuna sa anarholiberalima i tehnokratima. Podcrtao je mesta na kojima
se ističe potreba još snažnijeg obračuna sa poraženim snagama u vrhu srpske
partije i na Beogradskom univerzitetu i u glavi tragao ima li takvih na
njegovom fakultetu. Dosta je profesora lepo govorilo o gospodstvenom i
kulturnom Nikeziću i vrednoj Latinki, ali sve je njih Mile znao kao fine ljude
i dobre profesore i nije mu bilo najjasnije šta su to skrivili. Uostalom zašto
bi se bavio time, ako i bude govorio, založiće se da bude više mladih u
političkim forumima i da se ima više poverenja u njihovo stvaralaštvo i
samoupravnu socijalističku svest.
U veliku salu na 8. spratu ušao je fasciniran
TV kamerama, spletovima mikrofona, kablova i jakih svetala sa pokretnih
reflektora. Ljudi sa TV su se užurbano nameštali a pozvani drugovi po grupicama
ozbiljno zauzimali mesta. Grupicu od 5 – 6 studenata iz UK,jedna od užurbanih
sekretarica iz kabineta Predsedništva partije postavila je na sam kraj jednog
kraka stolova spojenih u obliku slova П prekrivenih zelenom čojom, mikrofonima
sa trokrakim stalcima i pravilno raspoređenim pepeljarama. Za čelo stola u snopove svetala žmirkajući se
postaviše elitni srpski partijski kadrovi, sve likovi sa televizije. Predsednik
CK SKS Tihomir Vlaškalić za čelnim mestom ispred velike biste predsednika Tita,
a do njega profesor Milorad Bertolino, predsednik UK SK BU. Iza Titove biste
ulevo na zidu veliki portreti velike
trojice svetskog komunističkog pokreta. Pored bradatog i kosmatog Marksa našao
se Engels izdužene ravne brade a do
njega ćelavi Lenjin isturene jarčeve bradice. U uglovima sale 4 velika fikusa sa
čijih masnih listova su čistačice stalno brisale prašinu. Ona dva do samog zida
sa partijskim simbolima dobro su se razgranala iživahno izdizala, dok su se druga dva, kod ulaza u salu nekako ufitiljila i donji listovi
na stablu počeli da opadaju. Partijsku estetiku na glavnom zidu upotpunila je parola: PROLETERI SVIH ZEMALJA, UJEDINITE SE a
do nje uvećan znak SKJ sa Titovim likom iz profila kakav je bio otisnut na skorije izdatim novim partijskim
knjižicama. Glavni partijski enterijerista dobro je odradio posao odmeravajući da široka i duguljasta slova parola ne ugroze
impozantnost biste predsednika partije i države.
Televizijske kamere snimile su deo
uvodnih izlaganja i ostavile skup partijskih drugova i poneke drugarice da u
atmosferi „otvorene razmene mišljenja bez prisustva javnosti“, kako je rekao
predsednik srpske partije, razmotre koliko i kako se univerzitet očisitio od
poraženih snaga anarholiberalizma i tehnokratizma.
Kasnije
naveče tokom TV dnevnika smrknuti
Miletov otac, Bane Tršić, penzionisani general, primetio je sina u jednom kadru
i pitao ga otkud on tamo. I šta mu treba da se petlja u čistku partijskih
kadrova privrženih idejama i delovanju Marka Nikezića i Latinke Perović.
„Kakva je
to glupost? Skinuli su Nikezića i Latinku a sada proveravaju ko je od vas na
kojoj strani. Nisi valjda učestvovao u diskusiji?“
„Jesam.
Moralo se. Svi iz UK su govorili redom pa je red došao i na mene.“
„Mulac! Vidiš
da svi skaču u bunar i ti za njima. Ovi
skinuli pametne ljude koji su vukli napred a ti se svrstao uz ove podguzne
muve.“
Nikakva
priča o iskusnim partijskim radnicima i prvoborcima nije mogla da prođe kod
ljutitog generala.
„Kakvi
crni prvoborci. Ti su izginuli. Ovo je
običan bašibozluk. Šta si pričao, da čujem, prije nego umrem od muke ako te
prikažu na televiziji.“
„ Neću
biti na TV. Kamere su otišle posle uvodnih izlaganja. Ćale nisam ništa govorio
o anarholiberalizmu. Bilo mi prvi put da govorim na ovako velikom skupu i držao
sam se priče o poverenju u omladinu i
studente i njihov kreativni potencijal.“
„Ajde de.
Tu ne može niko ništa da ti zamjeri. Ostavi drugima da dokazuju svoju
pravovjernost.“
Posle nije bilo meseca da barem jednom nije pozvan u CK, ali na tim sastancima nije bilo kamera, sastanci su bili neformalni i imalo je za šta na njima da se uhvati. Pričalo bi se u kuloarima, za pauza i bio je dovoljno nenametljivo nametljiv da bi ga važni drugovi zapazili, zapamtili i preporučivali kao vrednog momka koji ne voli previše da se ističe ali je vredan i sklon aktivizmu. Ubrzo je shvatio da jena velikim partijskim skupovima, onima sa kamerama i mikrofonima, sve unapred pripremljeno, od govora i pojedinačnih diskusija do zaključaka, tako da se na prvom narednom velikom skupu u istoj sali na 8 spratu zavukao u neutralni ugao u П poređanih stolova, nezanimljiv kamerama a udaljen od mikrofona i dao se na posmatranje ambijenta, nameštaja, slika, načina oblačenja zadubljenih faca u sivim ili tamnim odelima sa kravatama, užurbanih sekretarica, kelnerica ikafe kuvarica sa istaknutim oblinama i mišićavim nogama. Posebno su mu za oko zapele šoljice za kafu standardizovanog izgleda širokog oboda sa plavim obrubom širokim taman toliko koliko doseže donja usna. Promatrao je kako ljudi piju kafu, kako ko drži šolju, ko srče, ko lagano ispija, ko se igra sa šoljom na stolu, ko i kako pali cigarete, da li ih gasi u pepeljari ili tanjiriću od kafe, ko se igra sa kutijom šibica, ko kao piše po materijalima. Slušao je kako klokoće mineralna voda „Radenska“ i prpoše mehurići iz jednostavnih kafanskih čaša za gimišt. Zapazio je da su sve pepeljare iste, teške staklene, šesterougaone sa mehanički rezanim oštrim rubovima i polukružnim žljebovima za odlaganje cigareta. Kakve je viđao u generalštabu kad je dolazio do oca, a jednu takvu je otac doneo kući kad je otišao u penziju i stajala je na stočiću pored fotelje ispred televizora.
Tema o reformi visokoškolskog obrazovanja nije ga interesovala jer je kroz pripreme plenuma uvideo da se iza čitave priče o reformi krije samo uvođenje moralno političke podobnosti kao kriterijuma za opstajanje i odabir nastavnog kadra na fakultetima. Okrenuo je list poziva na sastanak i na praznoj poleđini pokušao olovkom da nacrta Titovu bistu. Znao je da nema talenta za crtanje i samo se potrudio da se drži proporcija. Kad je završio sa spoljnim obrisima biste jednostavno unutar upisa „JBTito“ . Ruka mu onda nekako sama od sebe krene prisećajući se kako je na ikonama u fruškogorskim manastirima čiji je obilazak organizovao prošlog vikenda za studente Filološkog fakulteta, neki sveštenik-vodič objašnjavao šta znači IH i TIS sa obe strane Isusovog lika okruženog oreolom. Napregnu se da seti grčih slova iz kratice: Isus Hristos, sin božji, spasitelj. Priseti se ono malo starogrčkog što je učio u gimnaziji i na levoj strani od JBTita lepo iscrta ἰχkrenu da napravi oreol oko obrisa glave JBT a sa druge θύς. Potom s leva ucrta u dva manja medaljona stamenog Marksa okrugle, runjave glave, te izduženo lice Engelsa sa pravom svetačkom bradom. Najpre htede iznad da upiše Sv. Petar i Pavle jer je na ikonama video da su ih slikari tako zamišljali ali mu to izgledalo pretenciozno pa samo ispisa „Braća Marx“. Ćelavog Lenjina je smestio desno od JBTita i dodao mu bradu dostojnu ruskih svetaca. Odmah mu se ukazalo da na desnoj strani fali simetrije radi četvrti lik ali je taj što se Jugoslavije tiče svoju priču završio 48. kad je Tito procenio da Staljinov model prisilnog slanja radnika i seljaka u socijalistički raj kod Južnih Slavena ne pije vodu. Da bi nekako popravio simetriju, Mile pored Lenjina upisa u medaljon poznatu maksimu:
„SOVJETSKA
VLAST +
ELEKTRIFIKACIJA
=
SOCIJALIZAM
„Nije
loše“ pomisli Mile primičući i odmičući papir da vidi šta remeti harmoniju
i simetriju. „Ah da, parola iznad glava svetaca“. Kad upisa PROLETERI
SVIH ... seti se kako mu je profesor sa italijanistike, okretni i žovijalni
Eros Sekvi, jednom pričao da je kao poznati antifašista u Istri neposredno
posle rata bio zadužen da organizuje mlade da ispisuju parole povodom novouvedenog
praznika Dana republike. Onako u brzini,
njegovi skojevci ispisaše PROLETERI SVIH ZEMLJA, UJEDITE SE! Ispisano
platno visilo je iznad svečane tribine i gorljivih govornika da bi ga tek uveče
oblasni partijski sekretar izgrdio zbog
provokacije i pozvao na odgovornost. Izvukao se na slabo znanje hrvatskog i
nedostatak budnosti lokalnog partijskog šefa koji je parole pregledavao i ništa
nije primetio. Zadovoljni Mile unese ZEMLJA, UJEDITE SE! U tom se probudi njegova budnost i da bi
izbegao višak aluzija tipa „JeBeTito“ ubaci tačke u inicijale i pretvori
partijskog Isusa Hirsta u manje opasno
„J.B.Tito“. Na krajevima dodade razgranate fikuse na čije je vrhove ucrtao
karanfile podsećajući se na dan prijem u partiju u gimnaziji kada mu je
partijsku knjižicu i karanfil udelila
partijska sekretarka u liku mlađahne, tek pristigle, profesorke
sociologije za kojom su se okretali svi momci iz starijih razreda. A njena tri sočna
poljupca došla su mu kao avans za obećani komunistički raj. Ipak, kada je
zanesen svojim sećanjem nakon nekog vremena spazio da učesnik sastanka sa
njegove leve strane ljubopitljivo gleda u njegovo likovno ostvarenje, posebno
izgleda baš u podvučeno i podebljanim slovima ispisano UJEDITE SE, kao nehajno je rukom prekrio poziv za sastanak
i iz velike smeđe koverte izvukao gomilu
radnog materijala o reformi visokog školstva i naglo obratio pažnju na jednog
govornika, uvaženog revolucionara i člana Saveta federacije. Stari revolucinar
je neuvijeno i prostim rečima govorio kako je nedopustivo da nam studente na
fakultetima odgajaju i vaspitavaju kadrovi sumnjive moralno političke podobnosti.
„Odgoj i vaspitanje“ provukli su se u prostodušnom govoru starog revolucionara
toliko puta da se od jadne sintagme odlepio tek kad je snažno šakom udario o
sto rekavši:“Tako nešto partija ne može da dozvoli!“. Udarac o sto je probudio
prisutne i nagnao ih na aplauz iza koga je predsedavajući pozvao prisutne
drugove i drugarice na ozbiljnu diskusiju. Iza čega je usledila neprirodna
pauza tokom koje su se svi uvukli i smanjili za dva broja u svojim stolicama. „Čini
mi se da se prvi za reč javio drug, tamo sa kraja stola..“ pokaza
predsedavajući na čoveka osrednjih godina koji je sedeo do Mileta i rukom
krenuo da skloni Miletovu ruku da bi bolje video njegov kitnjasti crtež. Ne zna
se ko se više prenerazio: da li prozvani nevoljnik ili Mile, uveren da će
revnosni član CK da ospe paljbu na nesmotrene članove evo baš ovde među nama
kojinisu raskrstili sa religijom i izruguju se vođi revolucije i klasicima
marksizma. Međutim, navučeni član CK iz Knjaževca, našavši se u nevolji prozvanog, izvuče
pričom kako je u opštinskom komitetu sa drugovima iz lokala pozvao članove
partije koji studiraju u Beogradu i da se ozbiljno raspravljalo kako pojačati
budnost mladih članova partije i kako su pozvali sve činioce u prosveti da se
na bazi drugarske marksističke analize i kritike pročešljaju svi fakultetski
predmeti i njihovi predavači. Tu se nekako ohrabri i pohvali kako je Omladinska
politička škola „Ivo Lola Ribar“ u periodu od 7. kongresa SK Srbije do danas
obuhvatila svojim kursevima više od 170 omladinaca i omladinki iz Knjaževca i
okolnih sela. Kada je konačno završio svoje izlaganje, čovek odahnu i rastegnu
kravatu dok je Mile predusretljivo sipao njemu i sebi punu čašu „Radenske“. One
sa tri srca.
24. maj
1974
-
- Ime?
-
- Mile Tršić.
-
- Kod koga?
-
- Kod Azema Vlasija.
-
- Kod druga Azema Vlasija? Imate zakazano?
-
- Da.
Iza
masivnog pulta u prizemlju zgrade CK na Ušću, službenik na prijavnici, u odelu
sa konfekcijskom plavom kravatom na lastiš, uredno obrijan brka jake građe
odmeravao je dugokosog i mršavog pridošlicu novim u teget odelu, sa čistom
belom košuljom sa velikom kragnom i kravatom i usklađenom kravatom. Iskusno oko
dugogodišnjeg bezbednjaka pretpostavilo je da se iza pažljivo krojenog odela
verovatno razmeće sin nekog važnog političara ili direktora velikog preduzeća. Vrteo
je prezime Tršić u kartoteci svoje memorije pažljivo izgrađenoj tokom duge
bezbednjačke karijere. Valja prema plavušanu biti umereno grub ali ne i odbojan.
Čisto da se vidi da svoj posao obavlja ozbiljno bez obzira o kome se radi. Sve
po pravilima službe.
Dohvatio
se „Iskrinog“ četvrtastog telefona i razmenio informacije sa sekretaricom druga
Vlasija.
-
- Ličnu kartu. Idite levim liftom.
Dvanaesti sprat, soba 1210. Levo kad
izađete iz lifta. Šta vam je u torbi?
-
- Papiri.
- - Neka vam
sekretarica druga Vlasija potpiše ovu
potvrdu.
Pred liftom je gledao kako se pale
lampice dok se lift spuštao sa 8 sprata. 8, 6,4..Sa „dvojke“ je ispala crvena
plastična folija pa je beličasta lampica kričavo oglašavala na tren svoju
ogoljenost. U lift je ušao sa nekim užurbanim čovekom čiju je sliku redovno
viđao u „Politici“ i na televiziji. „Na
TV izgleda veći nego uživo“.Član Predsedništva CK da l’ srpskog da l’
jugoslovenskog Saveza komunista. Mala posekotina od brijanja ispod naduvenog
obraza remetila je utisak samouverenosti. Ušli su zajedno i odćutali svoje u
liftu a na osmom spratu član CK je izašao bez pogleda i bez pozdrava. Na izlazu
iz lifta na 12. spratu Mile je pogledao u ispunjen formular. Upisano njegovo
ime, broj kancelarije, vreme prijavljivanja: 11.42, datum: 24.05.1974. U
kancelariji 1210, za radnim stolom sa dva telefona, pisaćom mašinom i uredno
složenim papirima jedna ozbiljna crnka, kose zategnute u mali repić, napadno
našminkana u bež bluzi sa ruskom kragnom, zakopčanim dugmadima i velikim, dobro
učvršćenim grudima. U kom li je ono filmu video ženskog kapoa u konc logoru
kako prodornim očima šiba po postrojenim ženskim logorašicama.
Kapo
sekretrica na ulazu u tridesete,
netremice ga gledala kao uljeza dok jepredsedniku Saveza omladine
Jugoslavije najavila dolazak druga Tršića
po preporuci GK.
-
- Izvolite. Drug predsednik vas očekuje.
Utegnute
sise su se malo uzgibale kad je odlučno ustala i otvorila tapecirana vrata
predsednikova kabineta. U dubini prostorije, predsednik Saveza omladine, drug
Azem Vlasi, ustao je od radnog stola, osmehnuo se i pošao mu u susret, čvrsto
stegao ruku i pokazao da sedne za jedan stočić u uglu, sa dve fotelje od skaja
sa velikim lučnim naslonima za ruke.
- - - Čime
možemo da vas poslužimo? Može kafa? Može. Anita, dva turske.
- - Naš
predsednik voli sa ratlukom. Hoćete i vi?
- - Hoću.
Volim rahatluk. Vi, predsedniče, donosite običaj pijenja turske kafe sa
rahatlukom iz vašeg kraja?
- - Da, kod
mene u kući se tako pilo. Ja sam rodom iz Kosovske Kamenice, znaš gde je to?
- - Ne znam,
nisam nikad bio na Kosovu.
- - Malo
opštinsko mesto na istoku Kosova. Poviše i nekako između Gnjilana i Vranja.
- - Zadovoljstvo
za grlo. Tako bi se prevelo arapsko „rahat
holkum“ .Kod nas došlo preko Turaka. Ime dezerta od skrobnog brašna i šećera u
prahu. U osnovi. Posle razni narodi i krajevi dodajvali ko šta ima, najčešće
voćni sirup, posebno ružinu vodicu. U poslednje vreme uobičajlo se da unutra
udenu delovioraha, badema ili lešnika.
- - Ja volim
ove sa orahom.
- - A ja kad
se doda sok od limuna. Majka mi uz jutarnji čaj donese ponekad rahatluk i
krišku limuna. Ona kafu, a ja čaj sa rahatlukom i limunom.
Predsednik
omladine Jugoslavije je radoznalo pogledao pričljivog gosta u elegantno
skrojenom odelu.
- - Večeras u Dom omladine ideš tako?
- - Da. Moja
majka bi umrla od muke da odem kako se normalno oblačim. Pogotovo što se
očekuje da će Tito, mislim, drug Tito, provesti veče u Domu omladine.
Vlasi,
tj. drug Vlasi, je bio skeptičan u pogledu Titovog dolaska, ali se nikad ne
zna. Zna on da promeni mišljenje.
-
- Čekam da protokol javi. Obično se oko 12 ili jedan zna hoće li.
Ipak on ima 82. Godine su to, pazi se na njegovo zdravlje.
- - Bezbednjaci
se tamo muvaju od jučer.
- - Rade svoj
posao. Za svaki slučaj. Znam od drugova iz Gradskog komiteta da si ti, možemo da pređemo na ti, zadužen za
program večeras u Domu omladine.
- - Nisam.
Mene su samo stavili da kontrolišem šta će sve u program. Da ne promakne nešto.
- - Na to sam
mislio. Znaš kako, ovi iz SUBNORa i
Saveta federacije uvek se plaše da omladina ne zastrani ovih dana slavlja u
maju. Prvi maj, Dan pobede, Štafeta, Dan mladosti, slet. Posebno su osetljivi
na zapadne uticaje na mlade. Znaš ono: duga kosa, rok, farmerke.
- - Seks,
droga i rokenrol.
Dodatno
su živnule sitne oči iznad sivkasto plavih utonulih podočnjaka proničući u
mogući sarkazam.
- - Recimo
tako. Svakog maja isti problem. Ne shvataju svi najbolje šta mlade interesira.
- - Znaju ovi
iz Doma omladine šta se radi u ovakvim prilikama. Za prve večernje časove
spremili su malo ozbiljne muzike, malo narodnjaka, izložbe o revoluciji, razne
tribine i folklor. Tako do ponoći, posle ide više zabavne i modernije muzike,
plesa, domaći rok, do ujutro. Mislim da će biti sve u redu. Hoćete da
pogledate?
Izvadio
je par zaheftanih papira i dok je Azem Vlasi preletao preko spiska učesnika u
programu, Miles je očima obilazio prostran kabinet druga predsednika.
- - Neka ide
sve svojim redom. Ali nisam te zvao zbog
toga. Rekli su mi iz Gradskog komiteta da govoriš 4 jezika plus studiraš
arapski.Jesi li u svemu ovako studiozan?
-
- Kod onih stvari koje volim. Volim da znam
zašto je nešto onako kako je. Engleski,
francuski i nemački znamdosta dobro još od osnovne škole, španski onako skorije
kad je počeo prvi kurs preko Kolarca.
-
- Otkud ti jezici? Otac ti diplomata,
živeli ste u inostranstvu?
- - Ma ne,
otac mi je general u penziji. Išli mi jezici, otac jeto prepoznao i forsirao a
meni bilo zabavno.
Kada je prsata sekretarica ušla sa poslužavnikom i počela da raspoređuje šolje sa kafom
i ratlukom, arsenal njenih ženskih atributa obuhvatio je dobro izvajane duge
noge i utegnutu zadnjicu istaknutu suknjom sa prorezom sa strane. Drug je Vlasi
pričao o nekakvoj reorganizaciji dok je drug Tršić pratio uigrane pokrete
sekretarice dugih prstiju i dugih u crveno lakiranih noktiju. Drug je Vlasi
objašnjavao zašto se Savez omladine i Savez studenata ukidaju tj. ujedinjuju u
novu organizaciju pod imenom Savez socijalističke omladine drug Tršić je pratio
ritam dobro upakovanih guzova na izlasku iz kabineta. Kad je vratio pogled na
hitre pokrete ruku i pronicljive oči budućeg predsednika SSO ovaj se uveliko
bavio neophodnom reorganizacijom stručnih službi. Hoće da ubaci što više
mladih, novih, ambicioznih i fakultetski obrazovanih kadrova sa znanjem što
više svetskih jezika da budu u sektoru za međunarodne odnose. Kad je počeo da
se raspituje za perspektivne omladince, kadrovici iz gradskog komiteta partije
odmah mu ukazaše na mladog Tršića sa Filološkog. A mladi Tršić se prisetio kolega sa
Filozofskog i njihovog ubeđenja da se Savez studenata ukida kao osveta za 68. i
strah da studenti opet ne započnu neke političke nemire. Kao član UK znao je da partija na Filozofskom nikako da
poništi izbor novog FOSS-a jer nisu izabrani u rukovodstvo partijski nametnuti
kadrovi. Ali zašto kvariti prijateljsku naklonjenost, jednostavnost u ponašanju kao i dobroćudnost
sadašnjeg predsednika Saveza omladine a budućeg predsednika iste omladine sa
socijalističkim predznakom i studentima pride. U ovako ujedinjenoj organizaciji
Miletu se ukazivalasjajna prilika da u svetlu budućnost socijalističkog razvoja
ugradi svoj znanje, volju i entuzijazam. Pogotovo ako bude radio neposredno sa
glavnim omladincem. Slušao je kako drug
Vlasi govori bez grešaka i akcenta kakav
se u izrugivanju i vicevima pripisuje Albancima i kako je uveren da će buduće
rukovodstvo SSO da progura reformsku agendu i stvori dinamičnu i prodornu
organizaciju primerenu modernim vremenima. Miletu se dopala sintagma „reformska
agenda“ koju je Azem par puta ugurao
ubeđujući ga da u toj agendi vidi njegovu ulogu kao perspektivnog ptrvodioca.
Mile je slušao sve pažljivije i pogledom kružio po skromno nameštenom kabinetu
zamišljajući sebe u sličnom enterijeru. Pogled se zaustavi nekako iznad
Vlasijevog ramena na uramljenoj kopiji čuvenog Titovog partizanskog portreta,
čvrsta izraza lica i prodornog pogleda.
- Da ne
dužim, voleo bih da dođeš kod nas. Sprema se nova sistematizacija radnih mesta i
ja dodajem mesto stručnog saradnika za međunarodne odnose. Taman kad
diplomiraš.
Azem ga
gledao pravo u oči a preko ramena kao da ga i partizanski Tito gleda i samo što
ne kaže: „Trebaš nam“.
- -Božidar
Jakac.
- - Molim?
- - Ovaj
portret Tita napravljen u Jajcu u vreme 2. zasedanja AVNOJ-a nacrtao je poznati
slovenački slikar Božidar Jakac.
- - Je
li?Nisam znao.
- - Čitao sam
negde kako je Jakac rekao da su ga zadivile Titove sivo-plave oči. Da li
stvarno ima takve oči?
Drug Vlasi je više puta bio kod Tita ali ga nikada nije zagledao u oči.Uvek je na toliko stvari moralo da se misli kada se ide kod druga Tita. Njega je više fasciniralo kako je Tito baratao kubanskom cigarom kao da mu je srasla za ruku. A Mile je kopao po memoriji.
- - Liči mi
na Bodlera na ovom portretu. Ima jedna Bodlerova fotografija sa upečatljivim prodornim pogledom i
stisnutih usta kao da se nekom izruguje.
- - Bodler? Francuski pesnik?
- - Da. Cveće
zla. Kamen međaš moderne poezije.
- - Eto vidiš, poezija i revolucija. Jedan međaš u poeziji, drug Tito međaš u historiji južnoslovenskih i drugih naroda na Balkanu.
Predsedniku
se dopala sopstvena kvalifikacija uloge druga Tita – moraće da je zabeleži.
Zgodno za neki budući govor.
- - Nego, šta kažeš za ponudu? Ne znam šta si planirao ali ovo ovde bi bilo dobro. Znanje jezika, međunarodni kontakti, putovanja. Dobro polazno mesto za ambicioznog čoveka. Hoćeš još jednu kafu?
Drug
Vlasi je pozvao sekretaricu kao da upotrebljava posebno pripremljen adut u
nagovaranju. Utegnuta suknja i prsata bluza
je ponovo ušla i spustila svoje grudi do Miletove glave sakupljajući
šolje. Drug Vlasi saučesnički je uhvatio Tršićev iskošen pogled sa podignutom
obrvom.
-
- Znači računam na tebe?
Drug je
Vlasi nastavio da nagovara druga Tršića
pod budnim nadzorom druga Tita te se drugu Tršiću činilo da ga drug Tito lično uvlači u krug najužih
poverljivih saradnika. Poče neka zanosna kombinatorika u glavi da mu podstiče
ambiciju.
-
- U septembru se nadam diplomiranju.
Javljam se odmah potom.
-
-Odlično. Poklapa se. Ako dobro pamtim
rekao si da ti je otac bio general.
Dok je
pričao o ocu pogled mu se vraćao na veliku i tešku pepeljara od mašinski
obrađenog stakla. Ista kao na stočiću između očeve fotelje i televizora u kojoj je njegov otac nervoznim
pokretima gasio čikove uz TV dnevnik i gnevne komentare kako je partija izdala
ideale revolucije. Nije li i ove starinske fotelje sa velikim rukohvatima viđao
kod oca u generalštabu. Ne, tamo nisu bile od skaja, nego od izlizanog
tamnocrvenog pliša. Nameštaj iz šezdesetih ako ne i pedesetih kao da je vraćao
vreme nazad na prvih deset godina
od kada je Božidar Jakac vukao po kaljugama
u Jajcu mapu sa papirima za crtanje
čekajući da portretiše budućeg maršala.
