Bliskoistočna slagalica

Često pokušavam prijateljima i radoznalima objasniti kako je složena bliskoistočna slagalica i ima li načina da se ona složi makar tako da se većina složi o nekom održivom rešenju.

Pokušaću da pojednostavljenim prikazom ukazati na različite protivrečnosti.

Ako zanemarimo mnoge strane interese i sile koje su se od raspada turske imperije mešale u arapsko-tursko-persijske krajeve od mediteranskog dela Azije do Persijskog (Arapskog) zaliva, moglo bi se pojednostavljeno reći da koren međusobnih nerazumevanja naroda i država na toj teritoriji leži u rascepu koji je islam, kao religija svih naroda na tim prostorima (neka mi se ne zameri što za potrebe ovog pojednostavljenja zaboravljam manjinske hrišćanske, jevrejske i zoroastrijske religiozne zajednice) doživio ubrzo posle smrti proroka Muhameda u 7. veku. Priča o podeli na sunite i šiite u mnogočemu liči na rascep u hrišćanstvu na katolički i pravoslavni deo. Jedan Bog, jedan prorok (ovaj hrišćanski je obogotvoren) i više puteva ka njihovom obožavanju i uređivanju zajednica. Kao i u kasnijim daljim raslojavanjima na različite sekte, tako su i sunitii šiiti doživeli različite podele vezane ili za potrebe pojedinih vladara ili nastojanjima jakih ličnosti u pojedinim historijskim prilikama. Setite se Lutera, Kalvina ili Henrija VIII pa ne treba da idem u detalje.

Sadašnja sunitsko-šiitska mapa podneblja o kome govorim izgleda otprilike ovako:

Suniti su predominantni u prostoru od Turske preko Male Azije do Arabijskog poluostrva. Obzirom da se dva najsvetija mesta islama (Meka i Medina) nalaze na teritoriji Saudijske Arabije, ta najbogatija i najjača arapska zemlja azijskog Bliskog istoka smatra se predvodnikom u ekonomskom, političkom i religijskom smislu. Mnoge arapske zemlje u komšiluku ćutke prihvataju takvu ulogu jer ogromno naftno bogatstvo je donelo previše para koje Saudijci često troše hraneći potrebe okolnih oligarhija da ostanu na vlasti.

Glavna šiitska zemlja je Iran. Nikada ne treba zaboraviti da je Iran islamska zemlja ali da nisu arapska zemlja, da narodi nisu semitskog porekla,  da im je jezik potpuno drugačiji (kao što uostalom i turski jezik ima potpuno drugačije poreklo od arapskog) a kultura i civilizacija išli drugim tokovima. Razne šiitske grupe širile su se po zemljama Bliskog istoka tako da u gotovo svakoj od sunitskih zemalja ima stanovita šiitska manjina. Ponegde, kao u Bahrejnu 

npr, oni su većina ali je vladarska porodica sunitska, a ako neko zapreti vladajućoj porodici u Bahrejnu saudijski tenkovi pređu preko mosta 

 koji bahrejnsko ostrvo spaja sa Saudi Arabijom i uvedu red i pokornost. Vozio se i ja jedared četvrtkom kada nepreledne kolone iz Saudije ide do Maname na koju čašicu pića i dah liberalnijeg života. 

A sada da pređem na problematične zemlje.

U Siriji je na vlasti manjinska alavitska varijanta šiita otkako je Hafez Al Asad uzeo vlast u zemlji. Po njegovoj smrti na vlast je došao Bašar promovišući tako naslednu vlast.

 Otac i sin su se žestoko naslanjali i naslanjaju na Sovjetski Savez, odnosno Rusiju, i Iran. Građanskim ratom u Siriji to je vidljivije nego ikad. Bašar (najviši od sinova na porodičnoj fotografiji) mi deluje kao najtrgičnija ličnost. Izgleda mi da je on zaista hteo da unapredi život u prilično sekularnoj Sirijim ali mu okolnosti  raspada Iraka i pojava tzv. arapskog proleća nikako nisu išli na ruku. 

Irak je nesretna zemlja gde su suniti i šiiti jako izmešani ali bi se moglo reći da je šiita više, a posebno u istočnim delovima zemlje gde je granica sa Iranom. 

Sadam Husejn je represivnim aparatom šiite držao u pokornosti, a mnogi smatraju da je njegovim rušenjem otvorena Pandorina kutija zla koje sada kulja na sve strane. Šiiti su osvojili centralnu vlast, Kurdi izvojevali svojevrsnu nezavisnost (o njima nekom drugom prilikom) a suniti počeli da se povlače i teritorijalno i politički. U takvoj situaciji Saudija i njeni zalivski saveznici su novcem i svakom drugom pomoći ojačali razne sunitske oružane grupe ne bi li zaustavili širenje šiita. Tako je nastao ISIS (ili ISIL) iliti „Islamska država“ u formi halifata sa Al Bagdadijem na čelu. 

Kao i u slučaju Al Kaide tridesetak godina ranije (stvorene da se bori protiv Rusa u Afganistanu), tako se i ISIS okrenuo protiv svog inicijalnog i glavnog sponzora – Saudijske Arabije i njenih saveznika zalažući se se za onu vrstu vraćanja korenima islama koje briše sve civilizacijske tekovine nastale posle Muhamedovog doba. Udarajući tako na vladarsku poziciju Saudove porodice, porodica je odlučila da uzvrati udarac, a mladi prestolonaslednik 

sada tera i konzervativne religijske krugove u Saudijskoj Arabiji da se izjasne na čijoj su strani. Pitanje biranje strana je pitanje opstanka glave na ramenima pa će glavni argument u raspravi (ako je bude) biti na strani onog u čijim je rukama topuz.

Na kraju imamo jednu malu zemlju – Liban, koja mi je povod za ovo pisanje. 

Ta mala mediteranska zemlja sa mešavinom naroda i religija još od doba Feničana, uvek je bila prozor Istoka prema Zapadu i vrata Zapada prema islamskom Istoku. Okružena jačima od sebe, vazda se dovijala kako da opstane a zadovolji apetite jakih komšija. Najpre opterećena velikim brojem palestinskih izbeglica, a od islamske revolucije u Iranu 1979. godine pod neprestanim uticajem šiitskim militantnih grupa koje su se uobličile u Hezbolah, razni libanski političari ponekad bi uspevali zadržati nezavisnost Libana i pomiriti mnogobrojne religijske zajednice. Tako je i Saad Hariri 

uspio sakupiti uticajne političke glavešine i formirati vlast u zemlji u kojoj su bili zastupljeni svi. Uključujući i Hezbolah.

E zbog Hezbolaha uključila se Saudijska Arabija. Ona nikako ne može prihvati da se na njenim severnim granicama formira jedan strateški niz prošiitskih zemalja presecajući sunitsku većinu. Kao što se u nas često priča o zelenoj transverzali kojom Turska želi u neprekinutom teritorijalnom nizu od Makedonije, preko Albanije, Kosova, Sandžaka i Bosne da se udene kao klin u evropski, dominantno hrišćanski, prostor, tako i Saudijci vide da širenje Irana, osvajanjem vlasti u Iraku, podrškom Bašar u al Asadu u Siriji i Hezbolahu u Libanu,  cepa i razdvaja sunitski prostor Bliskog istoka.

Tako je došla ova čuvena subota o kojoj sam pisao pre koji dan. Te je subote saudijski prestolonaslednik Muhamed zaseo na čelu Super komiteta za borbu protiv korupcije, pohapsio na desetine prinčeva i bogataša i pre nego je Super komitet formiran i krenuo da se obračunava sa onim delom familije i bogataša koji su u njemu videli opasnost za svoje pozicije i bogatstvo. Oni važniji su pozatvarani u Ric Karltonu i čekaju da legalni aparati sistema reše njihovu sudbinu. Oni manje poznati i značajni ne nalaze se u zatvoru sa spa centrima i bazenima.

Tog istog dana došao je Saad Hariri u posetu Rijadu. Umesto važnih državnih dostojanstvenika dočekala  ga služba bezbednosti i sprovela na odgovarajuće mesto da da ostavku na dužnost premijera optužujući Iran da rastura Liban a njemu prete gubitkom glave (kakvu je sudbinu inače imao njegov otac).

Nije prošlo ni par sata iza toga kad je blizu Rijada oborena balistička raketa upućena iz Jemena.

 Nije teško razaznati odakle Jemenu balistička raketa. Mladi prestolonaslednik je odmah optužio Iran a raketu su po njima u Jemen ili dovukli pripadnike Hezbolaha (za tu priliku prebačeni iz Libana) ili su je ispalili sami Iranci sa svojih položaja u Jemenu.

U čitavom ovom galimatijasu svako ima svoje saveznike:

-   

       Amerikanci su za Obame počeli pregovore sa Iranom oko nuklearnog programa da bi došli do historijskog sporazuma. Time se žestoko zamerio Saudijcima i zadao im snažan udarac. Jer – Iran je oslobođen sankcija počeo da igra značajnu ulogu na tržištu nafte i počeo ekonomski da se oporavlja. Ne treba zaboraviti da su sankcije Iranu najviše pogodovale Saudijcima koji su zauzeli iransko mesto na tržištu naftom i uživali u blagodeti visokih cena nafte (dosta dugo i preko 100 dolara po barelu). Sa vraćanjem Irana na naftnu scenu, cena barela je pala na 50-tek dolara (na to imaju uticaj i drugi faktori: sve manja zavisnost Amerike od tuđe nafte razvijanjem tehnologije dobijanja nafte iz škriljaca, usporavanje tražnje zbog usporavanja svetskih ekonomija (Kina na primer), ukrajinske krize i izazivanje ekonomske krize u Rusiji. Došao je Tramp i popio kahvu sa kraljem Salmanom  i počeo da grmi i seva protiv Irana. 

Ali ipak ne ukida nuklearni sporazum.

-          Rusi su se priklonili Bašaru al Asadu u sirijskom građanskom ratu i čini se da su odlučujuće uticali da Bašar ne iskrvari te tako ostane bitan igrač u sirijskoj utakmici. 

U tom procesu Rusi su se približili  Iranu pa i Turskoj jer moraju da vode računa o svojim dugačkim granicama sa turskim ili proturskim i islamskim zemljama bivšeg Sovjetskog saveza.

-          Evrope nema nigde jer kada su kalašnjikovi, Migovi i Fantomi u igri Evropa može samo da vodi računa o humanitarnim akcijama i brine brigu o velikom broju izbeglica.

-          Izrael se ljubi sa  Donaldovom Melanijom

 jer mu je laknulo što Tramp želi da naudi Iranu jer se, kao i Saudijci, plaše neprekinute šiitske teritorije od Irana do Libana. A kako Iran zvanično i dalje smatra da Izrael ne treba da postoji, Izrael treba saveznike. Trampov zet je svako malo u Izraelu, a čini se da ima i kontakata između Izraelaca i Saudijaca. Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.

-          Turska sultana Erdogana 

se ponadala geografskom dobitku namirisavši pad Bašara u Siriji. Malo su se zaleteli jer je Rusija spasila Bašara. A onda je Donald počeo da okuplja anti ISIS-ovu koaliciju u koju su se spretno ubacili Kurdi gledajući da konačno reše svoje državotvorno pitanje. Na veliku brigu Turske u čijim istočnim krajevima (ka Iraku i Siriji) ima mnogo Kurda a ponegde su i većina.

Dakle, hoće li Iran i Saudijska Arabija zaratiti?

Oni su veću ratu. Preko drugih. U Jemenu npr.  Ili u Siriji a možda i Libanu. Uz stalne čarke u Kataru i Bahrejnu. Što Ameri vole da nazovu proxy ratovima. 

Iranci su zabavljeni širenjem protiv ISIS-a u Iraku, jačanjem svog prisustva u Siriji (blizu Damaska grade vojnu bazu),

 daljim jačanjem Hezbolaha u Libanu koja je dobro utrenirana i disciplovana vojna formacija.

Moj omiljeni prestolonaslednik u Saudiji se bori da učvrsti vlast i nađe izlaz za ekonomiju koja mora da zaposli velik broj mladih, kao i da reformiše konzervativnu doktrinu života na osnovu islamskih tradicija. Pri tome je ušao u rat u Jemenu. Rat u kome nema pobednika jer za Jemen se ne interesira nijedna od velikih sila.   

Toliko od mene u ovom kafanskom pabirčenju po svetskoj politici oko Bliskog istoka.

Unapred prihvatam sve zamerke na mom komentatorskom  pojednostavljivanju. Svaki puta iznova čitajući rado bih nešto dodao. Ali tom dodavanju nikada ne bi bilo kraja. Zato i ne volim da se bavim ovim ozbiljnim temama o kojima valjda nešto razmišljaju silni znalci iz think tankova po svetskim centrima moći.