Errare humanum est

Upozoren sam prijateljski da sam premijerki Ani BRNABIĆ  preinačio prezime dodavši „a“  između BR. Izvinjavam se gospođi predsjednici vlade i onima kojima je to zasmetalo. Mada mi ne izgleda da sam tim dodavanjem ušao u neku vrstu igre ismjevanja ili ruženja.

A kad se već uhvatih premijerke, spadam u one koji su bili ugodno iznenađeni kada joj je Gospodar Vučić dao mandat. Gđa Brnabićje je shvatila gdje joj je mjesto i u svom pristupnom govoru „urbi et orbi“ jasno je naznačila čime će se baviti da bi prisutni plebs shvatio da se neće baviti ni sa kojom osjetljivom političkom temom: Kosovom, privatizacijama, pravosuđem, vojskom, policijom... Njoj je dopala digitalizacija, osavremenjavanje javne uprave i gomila administativnog posla oko multidisciplinarnog povezivanja raznih sektora. Nije baš po Ustavu da premijer vlade (izvršni organ vlasti) nadležnost za krupne teme prebaci an ceremonijalnog predsjednika, ali nećemo valjda da se držimo Ustava kao pijan plota – kako je znao reći jedan pređašnji Gospodar naših sudbina – drug Tito.

Ali kad je zgodno naša premijerka umije da kaže da je npr. Poreska uprava mjesecima pretresala poslovanje jednog lokalnog medija (Južne vesti) i kaznila ih za neku banalnost zbog koje, kad bi se dosljedno primjenila, najmanje pola srpske privrede ne bi radilo. „Poreska uprava je postupila po zakonu“ – mantra je naše Brbljenovićke kao da ni sama ne zna da je partijska poreska uprava čeprkala po Južnim vestima čije im se (partiji i lokalnoj vlasti) pisanje nije dopalo.

Jednako su po zakonu pravosudni organi obrađivali komplikovani slučaj državnog rušenja objekata u Savamali u korist i za račun velikog projekta „Beograda na vodi“.

S druge strane, zaista mislim da je premijerka Brnabić više učinila za LG... zajednicu nego svi njihovi marševi, parade, konferencije, protesti i medijsko prisustvo svake vrste. Onaj obični narod je video jednu ženu koja vredno radi (štagod da radi), koja podržava Gospodara Vučića u nemogućoj misiji borbe protiv svjetskih moćnika i zala koji nas vrebaju sa svih strana i stalno uzimaju nešto što je naše još od vremena arheopteriksa ako već ne i ameba.

Jednako je hvalim što se izjasnila kao ateista i mogu zamisliti kako Srpska feudalna crkva gleda na njeno predsjednikovanje. Ne mogu da se ne sjetim kako se pokojni Đinđić u mladosti izjašnjavao kao ateista da bi došavši na vlast počeo da se krsti sa sve četiri. Njemu, kao vjernom Makjavelisti to nije smetalo. A naša premijerka nije morala brisati "A" iz "ateiste" kada je za crkvu već izjašnjenje po LG ... statusu dovoljan grijeh. (Sada mi nekako izgleda da ono "A" što ja ubacih u njeno prezime nije bez božije promisli tamo dospjelo. Ja nehotice oskrnavih njen ateizam, a ne znajući kuda ću sa jadnim "A" strpah ga u prezime. Da se nađe.)
A naša ateistička LG... premijerka svojoj biografiji ozbiljnog pregaoca dodala je i solidnu poslovnu karijeru.  Izgradnja vetroparkova i prodaje struje EPS po povlašćenim cijenama (što je  lijepo pokriveno evropskim inicijativama za alterntivnim izvorima energije) lijep je kolač koji je mogao dopasti samo odabranima. Odabranima? Pa probajte saznati tko se krije iza imena vlasnika malih hidroelektrana npr.

Xxx

Kad sam već kod svojih grešaka, proganjala me ona kada sam generala Trifunovića smjestio sa njegovom tenkovskom divizijom u Bjelovar a trebalo je u Varaždin. Zaboravio bih ja to da nisam pročitao na Peščaniku tekst Dubravke Ugrešić „Toplički palimpsest“ koji najtoplije preporučujem.  https://pescanik.net/toplicki-palimpsest/.

U njemu se pominje Bjelovar kao rodno mjesto znamenitog vajara Vojina Bakića. On je rodnom gradu poklonio skulpturu „Bjelovarac“

 koja je kažu bila nešto kao simbol grada. Da bi u ratu 90-tih skulptura uništena i pretopljena. Zato što je Vojin bio Srbin. Nestao je i naziv ulice „Braće Bakić“ (braću su mu ubile ustaše.Svu četvoricu). 

A Vojinove su  i tri izvajane glave kod Gradske knjižnice u Karlovcu. Ljudevit Jonke i S.S. Kranjčević 
su preživjeli 90-te. Ali Ivan Goran Kovačić nije. On čini mi se nije bio Srbin. Ali je bio partizan. Ponekad se ne zna šta je gore. Istinu govoreći, knjižnica i dalje nosi Goranovo ime pa je za vjerovati da je neko 2004. skinuo bistu da bi prodao broncu kao sekundarnu sirovinu.

A pošto je Vojin Bakić autor znamenitog spomenika na Petrovoj gori

 za koga pročitah kod Ugrešićke da je poharan i u jadnom stanju, uzmem da se obavijestim malo o Vojinu i njegovim djelima.  Ispada da je malo koji od „partizanskih spomenika“ preživio. Jeste da bi trebalo pisati o njima, jer ih nema i svjedoci su nekog vremena, ali pročitajte molim vas Dubravkin tekst – naći ćete tamo mnoooogo više i bolje opisano od mog bijednog pretraživanja po internetu.

Xxx

A da nisam samo ja taj koji griješi – moraću dopuniti Dubravku. Dok sam tražio sliku Vojinovog „Bjelovarca“ naiđoh na vijest negdje iz 2010  da je spomenik ponovo napravljen i postavljen tamo gdje je bio. Bilo je to za predsjednikovanja kompozitora ozbiljne glazbe Ive Josipovića a vlast je držala Jadranka Kosor. Svi su tog dana došli u Bjelovar i govorili o hrvatskom antifašizmu.

Dakle Bjelovarac se vratio a Dubravka to nije konstatirala. Sem ako domoljubne horde mnogobrojnih udruga boraca i stradalnika domovinskog rata nisu u međuvremenu opet Bjelovarca pretopili u nešto korisnije. Na primjer u limene značke članova neke bjelovarske postrojbe iz domovinskog rata. Za pretpostaviti je da je članova iz godine u godinu sve više pa će znački trebati toliko da bi Bjelovarac mogao dobro doći.   

xxx

Errare humanum est (ljudski je griješiti) prvi je dio znamenite Senekine izreke koja u nastavku glasi: perseverare autem diabolicum (ali israjati u grijehu je đavolski).

Ja tako okajah ateistički svoje griješne greške da me vražji đavo ne bi uzeo pod svoje.

Venera vilendorfska u bikiniju

1908. na nekom paleoltiskom nalazištu u blizini Vilendorfa u Donjoj Austriji pronađena je figurina visine 11 cm od krečnjačkog kamena obojenog crvenim okerom. Statueta predstavlja žensku figure prenaglašenih grudi, bedara i stomaka i izuzetno smanjenih ruku i nogu. Procenjeno je da figurina potiče uiz vremena otprilik 24 – 22.000 godina pre naše ere a svi se slažu da je na neki način predstavljena kao boginja plodnosti.

Vremenom se ustalio naziv –Venera vilendorfska.

210 godina kasnije, 2018. godine, 28. 8. Venera vilendorfska je oživela.

Pojavila se na bazenu spa centra u hotelu “Crowne Plaza” u 11.05 praćena svitom pratioca i pratilja. Kada je skinula beli hotelski mantila ukazala se sa svim svojim oblinama u bikiniju koji ništa nije mogao da sakrije.

xxx

Otkako je naša država ukinula vize Iranu, sve se više Iranaca pojavljuje  na beogradskim ulicama. Dolaze avionom iz Teherana u čestim turističkim grupama. Jedan deo “turista” koristi tu foru da dođe do Srbije pa odavde nekako da se (i)legalno prebaci na Zapad. Ali dosta je onih, pretpostavljam bogatijih, koji zaista uživaju u čarima i turističkim izazovima Beograda.

Gotovo da nije bilo dana otkako idem na bazen da ih nisam viđao. Uglavnom se radi o mlađim bračnim parovima. Premda dolaze iz jednog ideološki i religiozno totalitarnog društva, nisam se začudio videvši mlade žene i devojke u potpuno evropskoj odeći i minimlističkim kupaćim kostimima. Znam ja da u Iranu postoji jak građanski sloj, obrazovan I moderan u zapadnom smislu te reči.

Xxx

Naša Venera je rasna crnka poluduge kose i tamna tena. Izuzetno jaka bedra i veoma izraženi kukovi krase njenu figuru. Ne krase je baš tako velike vilendorfske grudi I gotovo da nema stomaka (bar ne onog trudničkog).

Ali ono što je krasi je neverovatan bikini. To kada sam video odmah se setih Venere vilendorfske. Naime, gaćice bikinija nisu presecale bedra i kukove nego sui h potpuno istakli tako što je donji rub opisao kružnicu oko kukova negde u visini bubrega a uska traka usekla se među zamamne guzove i izgubila u međunožju da bi ispred jedva oštrokraki trougao prekrio stidni deo i penjao se do pupka.

Sve bi to možda izgledalo groteskno da ova iranska Venera nije blistala od ponosa na svoju liniju i svoju pojavu kao i poglede muškog (a i ženskog) posetiteljstva izložbe. Pri tome se veoma vižljasto kretala među ležaljkama, legala, ustajala, ulazila  u vodu, osmehivala i neprestano se šalila sa očigledno veoma raspoloženim društvom.

Uza se sam imao računar i odmah potražio Veneru vilendorfsku i, nema sumnje, video njenu inkarnaciju u iranskoj verziji. I koliko god mi Venera iz Vilendorfa izgledala neobično neprivlačna (ne htedoh upotrebiti prideve vezane za gojaznost) toliko mi je ova iranska inkarnacija bila u svojoj ukupnosti prijatna za oko. Ne čini mi se da je prenaglašenost oblina njen ideal lepote, više je sve izgledalo kao zadovoljstvo sobom makar koliko se bitno fizički razlikovala od drugih. Sa dozom samoironije i očigledno bez kompleksa.

Od Medaka do tepidarijuma

Vožnja autobusom, pogotovo kada je duža linija, za mene je poseban prostorno-vremenski mikrokosmički događaj. Često zamišljam da pri ulasku u autobus ulazim u jedan poseban prostor koji odvojeno prolazi kroz neki veći prostor i ima svoja odvojena kosmička pravila. A ljudi koji ulaze i izlaze menjaju se već prema tome kakvu su sreću ili nesreću uneli u taj definisani prostor. Promatrajući ljude u autobusu zamišljam šta su to od sebe, od svoje tuge i nevolje, radosti i uživanja,  uneli u vreme/prostor autobusa. 

Autobuska linija br. 18

 je jedna od najdužih u gradu. 18 stajališta od početne u Medakoviću III do Sava centra gde silazim je otprilike pola linije koja se pruža do kraja Zemuna na okretištu u Bačkoj (ulici).

Sve vreme života u Beogradu (od 1971) koristio sam gradski prevoz tako da sam kao korisnik solidno verziran kako se on kroz decenije razvijao i širio. Ali o tome kada me GSB bude zvao da im održim slovo na nekoj svečanoj akademiji.

MEDAKOVIĆ 3

Do početne stanice stižem 29. iz Vojislava Ilića, ako mi se ne ide peške. Što jeste sada slučaj jer kondiciono još nisam za veće hodanje uzbrdo.

Početna stanica daje onu nesumnjivu prednost: biraš mesto za sedenje. Sedam obično otraga da bih mogao promatrati druge putnike, saučesnike u mikrokosmosu.

VOJISLAVA ILIĆA

Jedna od većih ulica u Beogradu. Spušta se ni voždovačku padinu do autoputa i preko Plavog mosta ka centralnom Beogradu. Ne znam da li neki pesnik ima dužu i značajniju ulicu u Beogradu.

ZAPLANJSKA

Preko puta stanice je moj omiljeni restoran (otkako ovde živim) i zove se Avenue.

 Ima divnu ljetnu baštu a i unutaršnjost je skladno uređena.

Do Avenije je Arapska-libijska škola.

 Kada krene školska godina u septembru zažuboriće arapska deca. Mada sam na zidu objekta video oglas za iznajmljivanje.

Zaplanje je planinski kraj negde u jugoistočnoj Srbiji, na području opštine Gadžin Han (nikad bio) i pruža se uz Suvu planinu. “Zaplanjci” su u stvari “Zaplaninci”, da ne kažem ljudi sa planina.

Blizu stajališta je moja omiljena burekdžinica. Ispod sača uvek vruć burek. Nije baš masan, onaj četnički, ali je odličan. Obično uzimam sa sirom.

Ovde ću prekinuti literarno putovanje 18.icom da vas ne smorim odjednom. Inače smatram da bi u osnovnim školama morao postojati predmet “Moj kraj” da đaci znaju ulice, ko je ko bio i po čemu je zaslužan. Historija (u obliku povjesti) i geografija na licu mesta.

Xxx

Čim je malo pala temperatura, lagane ljetne haljine zamenjene su uskim pantalonama. U modi su već koju godinu one koje ne dosežu do gležnjeva. Uske su toliko da mi nije jasno kako se oblače.

Jedan djevojčica u uskim pantalonama sivomaskirnih boja. U šljaštećim srebrnim patikama. Na sivoj majci veliki srebrni smajli. Dug vrat. Isposničko lice u zamišljenom osmehu. Duga vezana kosa, razdeljak po sredini. Pogledom putuje spoljnim prostorom. I sanja.

Xxx

Danas sam isprobao tepidarijum.  

Ležaljka je kao anatomski oblikovana. Od keramičkih pločica. Ispod su grejači a sa strane prekidači za regulisanje temperature. Nije loše, mada je za koščatog i ispoštenog tipa poput mene tvrdo i neudobno. Dobro dođu peškiri i jastučići sa fotelja.  

Xxx

Kada se izmaknemo iz ljetnog vremena, u spa centru se život vrati u normalu. Podrazumevam pri tome da prevladavaju redovni gosti -  pretplatnici. Godišnje, polugodišnje, tromesečne i mesečne karte. Kako ko sebi podesi i može da plati. Moja varijanta od 6 meseci, koja podrazumeva mogućnost korišćenja teretane, sauna (finska – suva i turska - parna) i bazena od 6.30 do 16.00 svakog dana košta me, sa popustom za dugogodišnje članove, oko 50.000 (tj. oko 400 i nešto evra). Cene nisu niske i predstavljaju faktor koji odlučujuće utiče o sastavu redovnih posetilaca: žene dobrostojećih muževa, biznismeni raznih fela, nešto novokomponovanih japija, tu i tamo neki pripadnik bolje stojećeg srednjeg sloja. I naravno, hotelski gosti.

Xxx

Danas mi se nešto nije radilo. Čitao sam novine i slušao Anđelinu Džordan.

Preporučujem:

https://www.youtube.com/watch?v=3prGThnLil4

Angelina Jordan / Young and beautiful

Srpsko "hrvatstvo" za poneti

Primjer 1:

Naša premijerka jednom izjavi nešto kao:

„Moj deda je Hrvat. Ne Srbin iz Hrvatske, nego Hrvat.“ To je uzela kao dokaz objašnjenja kako u Srbiji nije nacionalnost bitna da bi se uspjelo u životu, čak i u politici.

Nema sumnja da je Barnabićka dosta postigla. Kao što nema sumnje da je to uradila pod kišobranom Gospodara Vučića čija je pozicija u državi takva da može da predloži za premijera nekoga tko nije iz redova njegove partije, nije dokazani Srbin (Srbenda – što bi rekao Koča Popović), pri tome je iz LG... populacije (izvinjavam se što nikako da upamtim kraticu koja označava homoseksualce i ostale drugačije seksualno i rodno opredeljene građane). Jednako je vrijedno pomenuti kako je njegova partija prihvatila takvu Barnabićku iako je sigurno dobar deo (hajde da ne licitiram procentima) duboko protiv toga da im lezbijka vodi vladu. Ali šta je ta „nastranost“ spram ličnog interesa bivanja pod skutom Gospodara Vučića.

Dakle „Hrvatstvo“ koje ne spriječava da se bude dobar Srbin. To jest, Srpkinja ili Srbijanka LG...oprijedeljenja.

Primjer 2:

Otac Sava Janjić iz Visokih Dečana na Kosovu, monah i arhimandrit (ako se dobro razumijem u crkvene činove), koji se doima kao razborit čovjek kome narod iz okoline dečanskog kompleksa dolazi kada im treba pomoć i koja pametna riječ, ušao je spor sa vladajućom političkom nomenklaturom protektorata Gospodara Vučića, zbog različitog stava o budućem razrješenju kosovskog čvora. Ukratko, on smatra da će razgraničenje o kome se toliko govori biti katastrofalno za srpski narod južno od Ibra ako se pod razgraničenjem podrazumijeva razmjena teritorija: 

Srbiji da pripadne dio sadašnjeg Kosova sjeverno od Ibra (Sjeverna Mitrovica i par općina sa većinskim srpskim stanovništvom) a Kosovu ono što se u Srbiji naziva Preševska dolina (Medveđa, Bujanovac, Preševo) sa većinskim albanskim stanovništvom.  Kako izgleda tandem Hašim Vučić i Aleksandar Tači uveliko rade na tome i kao da u tome imaju podršku Trampove diplomatije i prilično nemušto odbijanje evropskih birokrata.

Elem, ona ista partijska poslušnička kamarila Gospodara Vučića osula je drvlje i kamenje na monaha Savu, pa je tamo neki opsurni poslušnik našao podatak da je majka monaha Save – Hrvatica. Ništa nije dodatno objašnjavao. „Njegova majka je Hrvatica“ je dovolljno samo ze sebe da definiše izdajnika „srpstva“ i da ga jasno diskvalificira kao bilo kakvog relevantnog sagovornika na temu o Kosovu.

Na stranu što nisam mišljenja monaha Save da se Kosovo ne sme „prepustiti“ Albancima jerbo ne znam kako bi to Srbija mogla ustanoviti suverenitet i vlast nad Kosovom, kao što ne mislim da se Srbi pod kosovskom vlašću nisu nekako snašli i pokušavaju da žive normalno (recimo kao preostali Srbi u Hrvatskoj).

Ali jadni Sava se suprotstavio vladaru a pošto mu se ne može naći neko koristoljublje i mrlja  iz prošlosti onda ..“njegova je majka Hrvatica.“ Šta može bitiviše diskvalificirajuće od toga. O sancta simplicitas!

Primjer 3:

Novak Đoković je za vrijeme Svjetskog nogometnog prvenstva na Tviter nalogu dao podršku „vatrenima“. E sada, da li je to bilo dok je naša (mislim, srpska) reprezentacija još igrala u kvalifikacijama ili nakon što smo očekivano ispali – ne znam. Ali kako neokaljana, vrhovna nacionalna vrijednost, dika i ponos nacije, nosilac najviših crkvenih (pravoslavnih) odlikovanja može navijati za – Hrvate. Našlo se tu nešto srbendisanih čistunaca koji su mu to zamerili. Iščeprkale su se slike Noleta sa Kolindom, pa druženje sa Čilićem, Bornom i drugim hrvatskim tenisačima. Međutim, ni dva dana ne prođoše kada nasta muk. Biće da je „odozgo“ neko rekao da se ne dira po Noletu, nacionalnoj veličini. Utihnuše Đukanovići, Vučićevići i ostali vučićevi uveoci. A kada je Nole uzeo Wimbledon pa i Cincinnati  onda je njegovo navijanje za „vatrene“ izgubilo na vrijednosti.

Ili je možda u pitanju i to što je moja malenkost kao i dobar dio meni poznate javnosti također navijao za „vatrene“ (mada me ne krasi vatrenost u bilo kom obliku navijanja) prosto zato što su momci dobro pikali nogometno-fudbalsku loptu.

Naravno, onaj sljedbeni dio priče o proslavi športskog uspjeha sve sa Thomsonom i ushićenim narodom koji je nedjelju dana zamislio sebe kao nešto što u stvarnosti nije, stvar je koji su vam mnogo bolje objasnili Hani Erceg, Boris Dežulović i Viktor Ivančić.  

Xxx

Kako živjeti sa tolikim budalaštinama.

Možda se sjetiti Tesle i njegova vizionarstva koje čini tako ništavnim sve te „naše“ priče o srpskom porijeklu i hrvatskoj (ako ne austrougarskoj) domovini. Bez da mnogo pričam pogledajte kako je Maskov „Tesla“ odjezdio u svemir i gleda ovu našu plavu lopticu ( treći kamen od Sunca) na kojoj potpuno neznatna zrnca prašine prebrajaju krvna zrnca jedni drugima. Pogledajte i sanjajte otvorenih očiju i pogleda izvan svakog zla. 

ONA i usvojeni deda

Svake zore ili ranog jutra kada me bešika i/ili prostata nateraju na urgentno a ponekad i imperativno mokrenje, sav prepun olakšanja iz WC odem na balkon i proverim da li je ONA izašla na dečji-sportski teren i pretrčala svoje pravolinijske deonice.

Zapazio sam je čim sa se doselio na Medak (tako svi domaći zovu naselje Medaković). Svakog jutra, mnogo pre nego što se bunovni stanovnici Medaka stušte na posao, mlađi krenu u školu, a stariji nešto kasnije na pijacu, ONA izađe na teren i po uvek istom, kao ucrtanom, pravcu trči s jednog kraja na drugi. Trči lagano i jedva dižući noge od tla. Blago pognuta napred, više izgleda kao da nagnutost tera telo na trčanje da se ne bi saplela. U zimsko doba, dok JE bila potpuno obučena, mislio sam da se radi o muškarcu. Malo po malo, razotrkio sam da se radi  verovatno o ženi između 35-40. Njeno jednolično, usporeno trčanje, nije priprema za maraton ili neko takmičenje. Ne znam ni da li se radi o nekoj medicinskoj potrebi, razgibavanju kukova, možda kolena.

Možda samo ima potrebu da dan počne onako kako ona hoće, da bi se suočila sa kasnijim dnevnim obavezama. Kako god – divim joj se. I dok su me nekoliko zadnjih meseci  noći nesanice dovodile do depresije, svitanje i pogled sa balkona na njenu pogurenu figuru koja taba svojom putanjom odlučnosti, ulivalo mi je snagu da se vratim među živa bića.

Xxx

Autobus subotom odjednom prepun devojaka u punom procvatu mladalačke energije i nesputane fizičke prisutnosti. Unele su živost među bake i deke koji odlaze sa pijace na Medaku III punih torbi čiji će sadržaj završiti kao ručak nekih isto takvih devojaka koje su njihove ćerke ili možda unuke.

Jedna crnokosa sa očima od crnih žeravica koje ne mogu da se smire.

Druga u haljini dugoj do sandala sa visokom štiklom sa nekim floralnim motivima u pastelnim bojama.

Treća oniža ponosna držanja, uspravnog vrata i podignute glave kao da time želi da pokaže svoju ravnopravnost (ako ne i nadmoć) sa višima od sebe.

Četvrta dugih nogu u kratkim pantalonama koje nisu onako „bezobrazno“uske da ističu svaki nabor Venerinog brega ili se usecaju međ guzove.

Xxx

Sendvič sa pilećim belim pohovanim sa susamom. Od Bjelovarske do Gazele gde zaglavismo zbog lančanog sudara.

Xxx

Na bazenu subotnja poplava ženskih telesa raznih doba i letnjih tenova.

Ma šta je ovo danas! Valja preživeti.

Xxx

 Nekoliko mladih bračnih parova iz Nemačke nekoliko se dana zadržalo u Beogradu. Hotelski gosti. Jedni od njih imaju bebu koja širom otvorenih očiju promatra dešavanja oko sebe na bazenu uživajući u pažnji svih oko nje. Ne umem da procenim starost (mladost) bebeću ali bih rekao da je između 3 i 6 meseci. Uživa u vodi u šlaufu idealno dizajniranom za tako malo dete. Otac duge svetle kose povezane u repić i nemarne brade ima tetovažu od lakta leve ruke preko ramena i plećke do desnog ramena. Nekakva grana sa uskim lišćem podseća me na eukaliptus. Na plećki vešto ukomponovan velikki grozd nekog cveća, rekao bih kineska mimoza. Jedna od retkih tetovaža koja mi se dopada i doima kao likovni doživljaj. 

xxx

U bazen je energično uskočio momak kod koga kasnije vidim tetoviranu „Maju“ nekim gotskim fontom vertikalno duž kičme. Prava Maja mora da je ponosna na vernost svog momka/muža. Ona, ako se o njoj radi, leno se razvlači na zagrejanom  tepidarijumu

 i prelistava neki ženski časopis.

Xxx

Dva dečačića konstruišu nešto od lego kockica na ležaljci pored koje prolazim u redovnom špartanju po ograđenoj livadici hotela koju zovem – farma D vitamina.

„Šta slažete?“ – prilazim oprezno i kao nehajno.

Mlađi se ne usuđuje da me pogleda. Stariji me gleda kao da me proverava. Izustio je odgovor kada sam ja već krenuo misleći da me klinci ne zarezuju ni za suvu šljivu.

„Vrt čudovišta.“

„Vau.“

Tu on izređa neka imena koja mi ništa ne znače i ne bi ih ni upamtio a deo su njihovih života toliko da ne smem ni pitati o kome se radi.

„A gde bi stavili ovakvo veliko čudovište poput mene?“

„Ti nisi čudovište, ti si deda.“

„Pa jeste vala. Baš tako. Dede ne idu sa čudovištima. Zovite me da vidim kada sve složite.“

Prođe tako neko vreme.

U bazenu sam odrađivao svoju šihtu držeći se neke rutine. I kad sam jednom došao do jednog kraja bazena sačekao me manji od braće, onaj što nije progovorio.

„Gotovo je. Dođi da vidiš.“

I šta ću, izvukoh se iz bazena i krenuh za njim.  Zreo sam za dedu. Usvojenog. 

Bjelovarska

Nikada nisam bio u Bjelovaru. Niti sam prošao Bjelovarskom ulicom na Voždovcu.

Još dve asocijacije na naziv ulice.

U posleratnom periodu (nakon 90-tih) u novostvorenim državama su kao po dogovoru nestale ulice nazivane po narodnim herojima i svime što bi podsećalo na „komunizam“. Ulice nazivane po geografskim lokalitetima drugih država imale su sličnu sudbinu. Sa značajnim razlikama. Evo Bjelovarska u Beogradu je preživela a skoro da bih bio spreman da se opkladim da u Hrvatskoj nije preživeo ni jedan naziv ulice koji ime veze sa Srbijom. Nemam neki konkretni primer ali znam da se vozeći autoputem od Zagreba ka Beogradu, Beograd na saobraćajnim znacima ne pojavljuje pre Slavonskog Broda, ako ne i kasnije ili tek pre granice. U Beogradu oznaka pravca za Zagreb nije nestajala ni u najgora ratna vremena. Čak ni škrabotine nisam primetio.

Druga asocijacija vezana je za generala Vladu Trifunovića koji u ona vunena vremena nije svojim

tenkovima hteo da uništi grad i okolinu. Koliko toliko elegantno je izvukao svoje vojnike ostavivši tenkove koje, kako izgleda, nije ni imao ko da pokrene. U Srbiji mu je suđeno kao izdajniku. Posle je rehabilitovan i oslobođen optužbe za izdaju. Mada neki generali koje sam upoznao drže ga i dalje za izdajnika. Vojnička čast je u pitanju. Ili nekakvo suludo tumačenje iste.

Xxx

Jelena M. službenica policije u Vlasotincu odbila je da registruje putnički automobil Milorada Miljkovića iako je imao potpunu dokumentaciju. Tražila je od njega da potpiše dokument kojim će zabraniti svojoj snaji da upravlja automobilom. Iznervirani Milorad nije pristao na takvu glupost ali nije vredelo. Nakon par bezuspešnih pokušaja morao je da sačeka da na šalteru radi neko drugi i da završi posao. Ali to njemu nije bilo dovoljno. Čovek presavio tabak i žalio se policiji na postupak njihove službenice. Policija nečinjenjem pokušava da zaštiti svoju Jelenu. Ali Milorad baš zapeo. Moraće do Vučića.

Šta li joj se zamerila Miloradova snajka?

Xxx

Beli busen na glavi svakodnevno se pojavljuje na bazenu. Dolazi u nekoj mrežastoj haljini koja ništa ne sakriva. Svakih par dana u drugom kupaćem kostimu. Mrežasta haljina ništa ne sakriva ali zato izaziva pažnju i eventualno požudu. Poluskriveno dobro osunčano telo je izazovnije od golog.

Primećujem da ima još tetovaža. Duž kičme ide nešto ispisano na kineskom. Veštaćki nokti nenormalne dužine.

Moja mala nosi haljinu na kocke

Svaka kocka hoće da se bocka.

Pevao je Fabijan Šovagović kao domobranski čuvar u kultnoj seriji „Kuda idu divlje svinje“.

Xxx

Gradska vlast je proletos uredila dečje igralište ispod kojeg su garaže. Igralište je osvetljeno cele noći i dosta se omladine skuplja noću igrajuči košarku ili jednostavno gluvareći na ozidanoj ogradi. Antena na balkonu mog stana na 7. spratu ostatak je nekadašnjih vremena kada se TV program gledao "gađajući" Avalu ili neki drugi repetitor.

A kako je sve to izgledalo danju dok su radovi na rekonstrukciji tekli..

JE SUIS ROSE

Marija Zaharova, metalno zvonkim glasom  nadnela mi se nad glavu.

-       - Ne dolazi u obzir. Tri nedelje za redom produktivnost joj je 0,53% ispod polovine prosjeka ostalih radnica u sovhozu.

-       - Ali Marina Cvetajeva je pjesnikinja, ne možete od nje oćekivati da ima rezultate kao ostali. Sve su to seljanke navikle na seoske poslove.

-       - Ne vredi ti ta priča. Još ću posumnjati da je braniš iz nekog interesa.

-       - Ma hajte molim vas. Nećemo valjda rejonskom komitetu prijavljivati nekog ko je za 0,53% ispod prosjeka.

-       - Ispod polovine prosjeka. Tri puta za redom. Odgovornost je za sve ista. U ratu su streljali za takve stvari. 

     Pokušavao sam priprijetiti Federikom Mogerini i Johanesom Hanom na što mi se Marija Zaharova samo široko nasmijala i unijela u lice:

-       E našao si ta bijedna evropska naklapala da pomažu Soroševoj plaćenici.

Probudio sam se u goloj vodi. Znojava plahta mi se neprirodno omotala oko glave pripremljene za vješanje zbog neispunjenja plana produktivnosti.

Morao sam ustati da prekinem zlokoban san. Zalomio mi se divan pogled na Istočne kapije Beograda pred svitanje. .

 xxx

Jutrošnji sendvič za-poneti: somun, pašteta, margarin, mortadela, paprika i ljuta papričica. King size varijanta. Konzumiranje je potrajalo od Bjelovarske do Sava centra.

Xxx

Bjelovarska. Uvijek kada 18.tica prođe pored Bjelovarske ulice sjetim se mog druga Zeke (isti gimnazijski razred u Karlovcu) rođenog u Bjelovaru. Roditelji vojna lica. Crnogorac koji nikada nije ni mislio da će život skončati u Crnoj gori. Rat devedesetih ga otjerao iz Karlovca gdje je ostvario pristojnu profesionalnu karijeru kao ekonomista. Devedesetih je prešao kod roditelja u Beograd i mislim da nikada nije prihvatio raspad Jugoslavije. Koliko smo samo dana i noći proveli u beskrajnim pričama o tome tko je i kako nešto skrivio, kako je trebalo postupiti da se zemlja sačuva. Ja sam ga zadirkivao zbog rusofilstva vodeći računa da mu ne podignem inače visok pritisak.

Meni je tada dobro išlo na poslu i mogao sam ga zaposliti na autogasnoj pumpi koju sam vodio. Mogao sam ga zaposliti kao običnog točioca goriva ali mi je bilo neugodno da mu ponudim posao ispod njegovog obrazovnog nivoa. On je pak bio previše ponosan da traži posao. Na kraju je pomogao zajednički gimanzijski drugar pa je Zeko par godina radio na pumpi savjesno i prilježno. I premda u relaciji gazda-radnik, uspjeli smo održati normalan odnos drugarstva. Na šta sam ponosan.

Poslije su se promijenili srpsko-crnogorski državni odnosi i on je izabrao ispravno: živjeti sa ženom u Podgorici. Sa dvoje djece koje je relativno kasno dobio.

Umro je pre dve godine. Srce.

Xxx

U autobus uđe JE SUIS ROSE natpis na majici jedne djevojke koje će jednog dana biti punačka ako ne bude povela računa. JE SUIS ROSE je pisalo na lijevoj strani grudi tako da se JE smjestilo iznad grudnjaka koji se nazirao ispod široke majice. U grudnjaku se stisnula  dva goluba kao u rukavu mađioničara čekajući da izlete potaknute vještim pokretom mađioničara. Iz bermuda sa reckavim resama spuštale se dobro izvajane noge pokrivene smeđkastim tenom ljetnog morskog sunca.

U ustima žvaka. Donji dio vilice kružio u pravcu kazaljke na satu usporenim, jednoličnim ritmom.

Iznenada zazvonio joj telefon. Stavila ga na uho i licem se razlio osmijeh pun dragosti.

Xxx

Naš predsjednik i vrhovni  komandant dobija podršku lokalnih odbora SSRN. (za neupućene: Socijalistički savez radnog naroda je bila polupartijska organizacija svih građana socijalističke Jugoslavije koja je najčešće služila za podršku  odluka one prave partije). Pošto se vladajuća stranka narodnjaka pretvorila u kvazi SSRN /ali mnogo više kao interesna organizacija/ onda lokalni odbori trće da daju što više podrške voljenom vođi podržavajući ga u traženju rešenja za problem Kosova. Što je posve neobično jer Vrhovni i voljeni vođa  javnorekao da još nikakvog prijedloga nema. Dakle, narodnjačke narodne mase podržavaju nikakav prijedlog i takmiče se ko će naći maštovitije objašnjenje. A pošto nitko ništa ne smije da kaže (teren je sklizak –ne valja se zalijetati) o mogućem rješenju kosovskog čvora, onda su se narodnjaci oborili na opoziciju i sve koji nisu oni i koji podmeću klipove u inače perfektnu mehaniku narodnjačke vlasti.

A u Srbiji kada hoćeš nekoga da ocrniš i satreš dovoljno je da ga staviš u pominjanju uz ime Sonje Biserko koja je nekako za ovih 20-25 godina postala općeprihvaćeni izdajnik srpstva. Štagod to značilo.

Xxx

U magli započinje svetska smutnja, po zemlji, u mraku, drveće - luta,

to u vidu grozdova beži vino sveže, to zvezde iz kuće u kuću beže,

to reke počinju da teku ka izvorima!

Htela bih da zaspim na tvojim grudima.

Marina Cvetajeva

Muž joj Sergej I kćerka Arijadna bijahu uhapšeni 1941 I optuženi za špijunažu. Muž joj je ubrzo streljan. Marina se obesila 31.8.1941. Navodno ju je NKVD nagovarao da postane njihov doušnik na šta nije pristala. Imala je 49 godina. A na slici ispod 33.