Svake zore ili ranog jutra kada me bešika i/ili
prostata nateraju na urgentno a ponekad i imperativno mokrenje, sav prepun
olakšanja iz WC odem na balkon i proverim da li je ONA izašla na dečji-sportski
teren i pretrčala svoje pravolinijske deonice.
Zapazio sam
je čim sa se doselio na Medak (tako svi domaći zovu naselje Medaković). Svakog
jutra, mnogo pre nego što se bunovni stanovnici Medaka stušte na posao, mlađi
krenu u školu, a stariji nešto kasnije na pijacu, ONA izađe na teren i po uvek istom,
kao ucrtanom, pravcu trči s jednog kraja na drugi. Trči lagano i jedva dižući
noge od tla. Blago pognuta napred, više izgleda kao da nagnutost tera telo na
trčanje da se ne bi saplela. U zimsko doba, dok JE bila potpuno obučena, mislio
sam da se radi o muškarcu. Malo po malo, razotrkio sam da se radi verovatno o ženi između 35-40. Njeno
jednolično, usporeno trčanje, nije priprema za maraton ili neko takmičenje. Ne
znam ni da li se radi o nekoj medicinskoj potrebi, razgibavanju kukova, možda
kolena.
Možda samo
ima potrebu da dan počne onako kako ona hoće, da bi se suočila sa kasnijim
dnevnim obavezama. Kako god – divim joj se. I dok su me nekoliko zadnjih
meseci noći nesanice dovodile do
depresije, svitanje i pogled sa balkona na njenu pogurenu figuru koja taba
svojom putanjom odlučnosti, ulivalo mi je snagu da se vratim među živa bića.
Xxx
Autobus
subotom odjednom prepun devojaka u punom procvatu mladalačke energije i
nesputane fizičke prisutnosti. Unele su živost među bake i deke koji odlaze sa
pijace na Medaku III punih torbi čiji će sadržaj završiti kao ručak nekih isto
takvih devojaka koje su njihove ćerke ili možda unuke.
Jedna
crnokosa sa očima od crnih žeravica koje ne mogu da se smire.
Druga u
haljini dugoj do sandala sa visokom štiklom sa nekim floralnim motivima u
pastelnim bojama.
Treća oniža
ponosna držanja, uspravnog vrata i podignute glave kao da time želi da pokaže svoju
ravnopravnost (ako ne i nadmoć) sa višima od sebe.
Četvrta
dugih nogu u kratkim pantalonama koje nisu onako „bezobrazno“uske da ističu
svaki nabor Venerinog brega ili se usecaju međ guzove.
Xxx
Sendvič sa
pilećim belim pohovanim sa susamom. Od Bjelovarske do Gazele gde zaglavismo zbog
lančanog sudara.
Xxx
Na bazenu
subotnja poplava ženskih telesa raznih doba i letnjih tenova.
Ma šta je
ovo danas! Valja preživeti.
Xxx
Nekoliko mladih bračnih parova iz Nemačke
nekoliko se dana zadržalo u Beogradu. Hotelski gosti. Jedni od njih imaju bebu
koja širom otvorenih očiju promatra dešavanja oko sebe na bazenu uživajući u pažnji
svih oko nje. Ne umem da procenim starost (mladost) bebeću ali bih rekao da je
između 3 i 6 meseci. Uživa u vodi u šlaufu idealno dizajniranom za tako malo dete. Otac duge svetle kose
povezane u repić i nemarne brade ima tetovažu od lakta leve ruke preko ramena i
plećke do desnog ramena. Nekakva grana sa uskim lišćem podseća me na
eukaliptus. Na plećki vešto ukomponovan velikki grozd nekog cveća, rekao bih
kineska mimoza. Jedna od retkih tetovaža koja mi se dopada i doima kao likovni
doživljaj.
xxx
U bazen je
energično uskočio momak kod koga kasnije vidim tetoviranu „Maju“ nekim gotskim
fontom vertikalno duž kičme. Prava Maja mora da je ponosna na vernost svog momka/muža.
Ona, ako se o njoj radi, leno se razvlači na zagrejanom tepidarijumu
i
prelistava neki ženski časopis.
Xxx
Dva dečačića konstruišu nešto od lego kockica na ležaljci pored
koje prolazim u redovnom špartanju po ograđenoj livadici hotela koju zovem – farma D vitamina.
„Šta slažete?“ – prilazim oprezno i kao nehajno.
Mlađi se ne usuđuje da me pogleda. Stariji me gleda kao da me
proverava. Izustio je odgovor kada sam ja već krenuo misleći da me klinci ne
zarezuju ni za suvu šljivu.
„Vrt čudovišta.“
„Vau.“
Tu on izređa neka imena koja mi ništa ne znače i ne bi ih ni
upamtio a deo su njihovih života toliko da ne smem ni pitati o kome se radi.
„A gde bi stavili ovakvo veliko čudovište poput mene?“
„Ti nisi čudovište, ti si deda.“
„Pa jeste vala. Baš tako. Dede ne idu sa čudovištima. Zovite me da
vidim kada sve složite.“
Prođe tako neko vreme.
U bazenu sam odrađivao svoju šihtu držeći se neke rutine. I kad sam
jednom došao do jednog kraja bazena sačekao me manji od braće, onaj što nije
progovorio.
„Gotovo je. Dođi da vidiš.“
I šta ću, izvukoh se iz bazena i krenuh za njim. Zreo sam za dedu. Usvojenog. 
Нема коментара:
Постави коментар