Sabah

 

Sabah

            U stvari dan je počeo da ne može bolje. Mile se probudio u sendviču između dve devojčice koje su se ukotvile u njegovom krevetu sa prvim svitanjem. Kako mu je prijala toplina njihovih tela, njihovo poverenje i opuštenost dok im je milovao uvojke duge, razbarušene kose. U daljini se čuo prigušen poziv za sabah - prvo jutarnje klanjanje. Predočiti se Bogu na početku dana, pokoriti se i svesti sebe na ono što jesi. I kad se čuje i kad se ne čuje, mujezinov poziv ostaje u svesti slušaoca, smatrao se vernikom ili ne. Dok je bio mlađi, u ateističkom žaru, Mile se jasno opredelio  da  je vera samo opsena i veo koga treba skinuti da bi se došlo do svesti . Život i rad u arapskom islamskom okruženju  naveo ga da ceni veru kao deo nečijeg života i kada se ne bi slagao sa takvim životom naučio je da ga poštuje i prihvati. Milioni ljudi se sada bude i novi dan kreće. Znaju šta ih danas čeka i šta treba da urade. Zašto ne i on potaknut mujezinovim pevljivim pozivom. A kad posmatra zadnje godine braka, zašto njegov dan sa Radmilom nijednom poslednjih godina nije počinjao jutarnjim mirom i buđenjem bez prekora. Možda preformulisati pitanje. Zašto on nije mogao da prihvati Radmilin ritam neprestanog podsećanja „uradi ovo, uradi ono...nemoj da zaboraviš...vodi računa“. Zašto je svakog jutra jedva čekao da ode na posao u „Vijadukt“ gde se zaposlio posle vojske, kada je Radmila zatrudnila. Zašto mu je prijalo da svako malo kao prevodilac ide na službene puteve ili na boravke od par meseci u Jordan, Irak i Libiju gde je „Vijadukt“ imao gradilišta a da motiv nije samo u želji da vidi svet, upozna ljude, usavrši jezik i zaradi pare. Kako li se lako i sam pretvorio lovca na novac i uživao kada bi po povratku sa puteva pravio izveštaje sa puta i obračune dnevnica za direktora, sebe i ostale i na domišljate načine uvećavao  račune da bi i sam kući stalno donosio devize i Radmila ih planski raspoređivala za ovo ili ono. Kako je pristao da direktoru Terziću kao trošak kroz dnevnicu prizna nenormalno uvećan račun za gozbu priređenu investitoru i predstavnicima vlasti  u  Bagdadu povodom završetka prve faze izgradnje obilaznice oko grada iako je trošak plaćen od strane predstavništva u Bagdadu. Zašto je zbog prokletog novca uzimao lažne hotelske i kafanske račune i k tome svesno lagao članove radničkih saveta kada bi podnosio izveštaje o troškovima putovanja i reprezentacije jer je njega zapalo da ugošćava goste i zadovoljava njihove prohteve.  Koliko mu je i samom prijalo da dolazi alkoholisan kući kasno i spava odvojeno od žene da ne bi njoj bazdio i hrkao a ujutro trpeo neizbežne prigovore. Kako je došlo do toga da nakon dve godine takvog života i on i Radmila lako prihvate da on ode za prevodioca u vojno izaslanstvo Jugoslavije u Libiji u vreme kada je SDPR[1] toliko razgranao svoje poslove trgovine naoružanjem, vojnograđevinskim poslovima i ulazio u velike vojne projekte ambicioznog lidera prepunog para. Sebi, Radmili i roditeljima svojim i njenim  je objasnio da mu je dosta prevaranata u firmama i njihovog bogaćenja  sitnim i krupnim proneverama društvenog bogatstva, da se i sam oseća saučesnikom i pomaže im u svemu tome za neku sitnu korist i prolaznu fajdu,  a da niko i nikada ni prstom da mrde da se sa time prestane. U državnoj službi, vojsci posebno, sigurno nije tako. Raditi pošteno i korisno za državu i tako zaraditi. Oba generala su pomogla da dođe do čelnih ljudi SDPR, kadrovski karton iz vojske mu je dobar da bolji ne može biti. Radmila je s druge strane izračunala koliko im para treba da, uz pomoć  jednih i drugih roditelja, kupe svoj prvi stan i izađu iz podstanarskog statusa. Njegova libijska plata za godinu i po taman će zatvoriti konstrukciju a da ne moraju da uđu u kredit i da se odriču navika udobnog života. Zašto pri isticanju ugovorne obaveze sa vojskom, kada se nakupilo dovoljno novca,  nije imao želju da se vrati kući u raniji ritam.

Da li je to normalno da se nije zaželeo da miluje kosu uspavanog deteta kao sada Majinu i Miljinu.  Zašto se nije definitivno vratio kada je video koliko se mutnih radnji radi u vojnim vrhovima i kako vojna lica iz SDPR sve više rade poslove preko privatnih firmi neidentifikovanih vlasnika – kao tako se u svetu trgovine naoružanjem i vojnom opremom svuda radi. I kada je lično učestvovao u kupovini i ubacivanju u službeni avion vojske Jugoslavije velikog broja japanskih televizora najnovije generacije, kasetaša, kamera i fotoaparata i kojekakvih drugih čuda tehnike novcem i z kase vojnog predstavništva. Sve za saveznog sekretara za narodnu odbranu, gomilu generala i viših oficira koji su bili nedelju dana u poseti libijskim oružanim snagama i zaključili niz unosnih ugovora oko vojno-industrijske saradnje. Kad je ocu pričao o tome, Bane Tršić, general-potpukovnik u penziji, dugo je ćutao.

-          Sine, oduvek je toga bilo. Od onih diplomatskih magacina posle rata,  posle ... da ti ne pričam. Malo je nas koji nismo u tome hteli da učestvujemo. Danas, sve je otišlo u kurac. Više se i ne trude da sakriju.

Otac je iz ozlojeđenosti  osamdesetih, posle Titove smrti, postao potišten i nije voleo da priča o nekadašnjim danima poleta i svojim izneverenim saborcima i kolegama ili pak onikima koji su izdali ideale. „Snašli se“ kako bi rekla majka Smilja usuđujući se da pnekad zameri mužu na neiskorištenim prilikama.  

-          Ovo su ti sine druga vremena i ja bih bio glup kad bih ti rekao da se držiš poštenja i morala za koji sam se trudio da ti usadim. Možda je tako bilo i ranije samo smo se pravili da ne vidimo. Imao sam jednog drugara, pukovnika, plavca, Dalmatinac. On je na jednom partijskom sastanku rekao da ovo što se gradi kod nas nije socijalizam nego ćapalizam. Odmah su ga penzionisali. Bilo je to u vreme brionskog plenuma i skidanja Rankovića. Proglasili su ga rankovićevcem. To ti je onaj kod koga rado odlazim svake godine  kad idemo na Brač. Čovjek ribari i pijucka bevandu lagano ceo dan. Pravo da ti kažem zavidim mu. Ja se nisam bunio kao on, al se nisam ni ukaljao. Da li sam griješio ili nisam, ne znam, jebi ga, sad je kasno. Radio sam svoj posao i čekao da odem u penziju čim sam ispunio uslov. Bilo mi važno da vas izvedem na put. Drugi generali mi govorili, šta ćeš u penziju Bane, možeš ti još, za godinu dvije general pukovnik. Nisam se predomislio. A ti sine, probijaj se svojim putem, gledaj da zaradiš kako umiješ, nemoj samo u kriminal da odeš, prema drugima da budeš nepošten i da naudiš porodici. Drugo ti ne umijem kazati. Ako zaradiš gledaj gdje ćeš i šta ćeš. Ovo kod nas mi se nimalo ne dopada. Da li je drugdje bolje ne znam. To ćeš sam vidjeti. Ja bih volio da ti i Radmila nađete svoj put i manete se iluzija na kojima smo mi gradili budućnost.

 xxx

            Kad se posle odmora, kada su Radmila i on ušli u kupovinu  stana, vratio u Tripoli da dogura do kraja svoj ugovor , sve je više vremena provodio sa kolegama prevodiocima  u različitim firmama i sve se više interesovao gde bi u kud bi posle isteka ugovora. Desilo se tako da je Mile sa kolegama prevodiocima sedeo u foajeu hotela Vahat odakle su se najbolje videle ekipe stjuardesa raznih svetskih kompanija i komentarisali da koliko god oni radili i zarađivali ženama kod kuće nikada dosta. Mile se kao šalio kako mu žena izmišlja gluposti i samo zadire u njegov račun kao džuboks. Kolegama reče da bi promenio posao i rado otišao u neku stranu firmu.  Jedan mu drugar dade  broj telefona nekog Novotnog, direktora iz  austrijske firme „Vest Alpina“. Traže prevodioca za arapski i engleski, a još kad bi znao nemački došao bi kao poručen. Završava se projekat izgradnje postrojenja za desalinizaciju morske vode u Zuejtini kod Bengazija i treba im neko na 6 meseci. Treba da se završe radovi, izvrši primopredaje, raspusti gradilište. Mile nikada nije radio za stranu firmu i već na prvom koraku dogovora oko svoje plate za šestomesečni ugovor nije znao kako da nastupi.  Pre nego što je išao na pregovore sa Novotnim, pričao je sa kolegama prevodiocima koliku platu da traži i svi su nekako došli do nedokučivih 2.000 dolara jer je tada najplaćeniji jugoslovenski prevodilac imao 1.500 dolara kod Energoinvesta. Dobio je od šefa dva dana odmora i auto i zaputio se 800 kilometara od Tripolija ka Bengaziju. Umoran nakon duge i dosadne vožnje jedva je Novotnom izustio da očekuje platu od  2.000 dolara i bio odmah spreman da traži manje. Novotni se nasmejao.

-       Po kompanijskim pravilima ne bih mogao da vas platim manje od 2.500 dolara. Vi ste fakultetski obrazovan čovek. Ali predložiću i za firmu i vas bolju varijantu.

 

Miletu, šokiranom iznosom ponuđene plate, u početku su jedva ulazila u uši Novotnijeva objašnjenja kako je od projekta ostala gomila neutrošenih libijskih dinara koje su delimično naplatili od investitora za troškove firme u Libiji a delom dobili unosom libijskih dinara kupljenih na crno.  Predložio mu je platu od 5.000 libijskih dinara bruto na račun koji će mu Vest Alpina otvoriti u Džamahirija banci sa pravom transfera 50% iznosa u dolare na račun u „Kreditanštalt“ banci u Beču gde „Vest Alpina“  može brzo da mu otvori nerezidencijalni račun na osnovu ugovora o radu. To znači 2.500 dinara za transfer u 2.500 dolara na računu u austrijskoj banci.

2.500 dinara mu ostaje i lokalnoj valuti. 500 treba da plati  porez na platu a sa preostalih 2.000 da radi šta hoće. Može, ako ništa drugo, da kupi oko 700 dolara na crno ( 3 dinara za dolar), a može da kupuje raznu jeftinu tehničku robu, nosi kući i preprodaje. 

-       Dobro tebi jer ćeš dobiti čistih 2.500 dolara na račun u Austriji, plus ono kako iskoristiš višak lokalne valute u Libiji. Dobro firmi jer ćemo za 2.500 dolara kupiti na crno 7.500 dinara, tebi dati 5.000 i ostaće nam 2.500 koje ćemo transferisati kao dobit nazad u Austriju i vratiti u kasu firme ono koliko smo dali tebi. Jasno?

Novotni je gledao kako nepripremljeni Mile prerađuje u glavi novoprimljene brojeve i kalkulacije još uvek nesvestan da ulazi u potpuno novi svet zarada o kakvima do tada nije ni sanjao.

-       Smeštaj, ishrana, auto?

-       Sve ovde na teret firme. Smeštaj u našem kampu, ishrana  u našoj menzi, dobijaš  Rendžrover na korišćenje, plaćeno gorivo i putni troškovi. Rendžrover posle kupiš od nas po pristojnoj ceni, po završetku projekta ako uspeš da ga preneseš iz privremenog uvoza na stalni i registruješ ga kao svoj auto. Tu ima neka začkoljica jer stranci ne mogu biti vlasnici terenskih vozila, koliko sam shvatio Rendžrover dođe nešto kao vojni obveznik. Ali ti poznaješ ovdašnje okolnosti, znaš kako se šta završava u Libiji pa se snađi.  Nama se ne isplati  da auto vraćamo u Austriju a nemamo novih projekata u Libiji.

-       Kad bih mogao početi da radim?

-       Sutra. Danas je već kasno.

-       Ne mogu pre subote, ističe mi sadašnji ugovor , treba da završim sve sa firmom i da se dogovorim sa ženom. Trebalo je da putujem kući. Odoh večeras za Bengazi, treba da se čujem sa njom, a znate kako je, mi se pravimo važni a žene odlučuju. A žene vole pare, tako da verujem da ćemo se dogovoriti.  Sutra pre podne se vidimo.

Mile se odvezao  do Bengazija potpuno opijen brojevima ne osećajući ni vreme ni umor od dugog puta iz Tripolija sve u glavi prevrčući i proveravajući cifre. Planirao je da ode i prespava kod kolega prevodioca u beogradskom PIMu koji je gradio ogromnu luku u Bengaziju. Kad je prošao pored jarko osvetljenog i nedavno otvorenog luksuznog hotela Uzu na samoj obali u najekskluzivnijoj zoni centra grada pomisli što ne bi sebi, prvi puta svojim novcem priuštio noćenje u skupom hotelu. U hotel je ušao praveći se kao da mu pola života protiče u ulaženju i izlaženju u hotele visoke klase, a jedva je savladao elektronsku bravu na ulazu u sobu a trebalo mu je 10 minuta da izađe na kraj sa komplikovanim slavinama za kombinovanje tople i hladne vode u kadi. Sat se vremena opuštao i brćkao u kadi sanjareći o velikim parama.

Opušten je otišao da večera u hotel Omar Hajam gde je ranije dolazio na dobru arapsku trpezu. Naručio je tadžin na libijski način sa govedinom, šargarepom, kajsijama, peršunom i kimom u keramičkoj posudi i ćaskao sa iskusnim kelnerom koji se prema svakom gostu odnosio kao da ga viđa svaki dan.

 

            Nakon šetnje po lepo uređenoj rivi, zalegao je na francuski ležaj u prostranoj sobi na šestom spratu i nazvao Radmilu. Pre nedelju dana ušla je u novokupljeni i renovirani stan od 56 kvadrata kod Fontane na Novom Beogradu. Dovoljno blizu roditelja a ipak odvojeni. Kako je rekao tast, mladi ljudi treba da žive o svom ruvu i kruvu. Radmila je odmah izašla sa planom da se za par godina od Miletovih deviza zarađenih u Libiji kasnije prošire u stan od barem 80 kvadrata kad dođe drugo dete da svako dete ima svoju sobu. Dobar argument da izađe sa novim predlogom. Kad joj je Miles izložio svoju računicu sa Vest Alpinom ispalo je da bi proširenje moglo da usledi mnogo pre nego su planirali.

-       Ali Rado, morao bih da počnem da radim odmah. Ne bih mogao da dođem na odmor kako smo planirali.

Radmila je odćutala.

-       Ne pruža se ovakva prilika svaki dan. Ne znam ni jednog mog kolegu da je dobio ovakvu ponudu.

-       Kad bi onda došao kući?

-       Ugovor je na 6 meseci. Znači polovinom septembra.

Tišina je pucketajući strujala kroz žicu. S jedne strane puna strepnje od njenog odgovora pomešane sa nadom da mu bolja finansijska ponuda otvara neka nova vrata. S druge strane se osećao teret života bez svog čoveka, sa detetom koje sve manje poznaje oca.

-       Mislila sam da uzmem odmor i u junu odemo u Grčku kao svake godine.

-       Otiđi ti sa detetom a kad ja dođem mogli bi opet. Imaćemo i za more i da uzmemo veći stan.

Duboko je uzdahnula i rekla da će onda u junu u Grčku sa bratom i njegovom ženom a u septembru bi uzela 2 nedelje neplaćeno.

 

            U utorak ujutro doručak sa bogatim švedskim stolom luksuznog Uzua dočekao je novog, preobraženog i samopouzdanog Milesa. U Zuejtini zadovoljni Novotni je pripremio ugovor čije potpisivanje su proslavili hladnim pivom iz kućne proizvodnje dok mu je Novotni pričao da češki deo njegove familije u Usti nad Labom stolećima proizvodi svoje lager pivo.

800 km do Tripoli prešao je u cugu neumorno vrteći po glavi cifre koje brže nego što je ikad zamišljao trajno rešavaju egzistencijalne pitanja.

U sredu naveče je u hotelu Vahat, u centru Tripolija okupio kolege prevodioce i pun sebe se pohvalio novim angažmanom.

U četvrtak se oprostio sa drugarima  iz vojnog izaslanstva u Klubu Jugoslovena.

U petak pokupio stvari a šef poslanstva  mu odobrio da ga njegov vozač odveze do Zuejtine.

U subotu je počeo da radi za Vest Alpinu i odmah je seo u Rendžrover i zaljubio se u njega na prvi pogled.  Kasnije ga otkupio za male pare, uspeo da ga prebaci formalno na „Tapeks“ i toliko se navikao na njega da nikako nije hteo da ga proda. Ćak i kada mu je istekao ugovor sa „Tapeksom“ i vratio se u Beograd da razreši šta će sa brakom, Mile je rekao Miljku da Rendžrover proda samo onda kad mu on javi iz Beograda.

xxx

            Novotnijev brzi kurs zapadnjačkog ćapalizma primenjenog na naglo obogaćene zemlje u razvoju, se nakon svega par meseci nadogradio višim kursom koji se namestio potpuno nenadano kada je Vest Alpina ugrabila jedan mali ali unosan poslić rekonstrukcije dela rafinerije naftne kompanije „Sirt“ u obližnjoj Bregi. Posao je bio hitan, „Vest Alpina“ imala ljude i opremu na licu mesta i sve je lako i brzo ugovoreno, još brže je dovučena potrebna mehanizacija i naručen materijal. Kad je došlo do izvođenja radova direktor Novotni  mu naložio da se na mesec dana, sa svim inženjerima i radnicima, smesti u Bregi da ne bi svakodnevno prelazili 100 km od Zuejtine do Brege.  „Vest Alpinina“ ekipa  inženjera i tehničara iznajmila je nekoliko stanova u  naselju za strance u Novoj Bregi koje je samo što je primilo svoje prve stanovnike i nastavilo da se gradi do same uređene obale mora sa svim objektima za ugodan život stranaca zaposlenih u „Sirtu“. Prevodeći gomilu tehničke dokumentacije i vodeći korespodenciju sa investitorom, nadzorom i lokalnom administracijom, te svakodnevno boraveći na gradilištu, Miles je upoznao sve važne ljude u „Sirtu“ a oni su, videvši koliko je efikasan, koristili priliku i davali mu dodatne materijale da prevede sa arapskog na engleski ili obrnuto. Dobro proučivši situaciju u kojoj se našao, Miles je u uslužnom prevođenju video šansu da se nametne i ubaci u „Sirt“ na platu bolju nego bilo gde drugde. Uslovi za rad kakvi se poželeti može, firma velika i organizovana, a posebno mu se svidelo stanovanje u novom apartmanskom naselju. Sanjario je da živi neko vreme na moru, u prostranom stanu, okružen mediteranskim zelenilom, sa ženom i detetom koje ima gde da se igra na otvorenom i provodi vreme na moru tokom cele godine. Svetlana je taman napunila 3 godine i šta bi falilo da provede idilične 2-3 godine na moru u uslovima koje bi i izbirljiva Radmila mogla da prihvati. Nekoliko puta u telefonskom razgovoru joj se sa oduševljenjem govorio o malom gradiću na moru u kome se živi skoro mediteranski opušteno, kao kad su odlazili u iznajmljeni apartman u Grčku, na srednjem prstenu Halkidikija.

U „Sirtu“ se družio sa svima i svima bio koristan, svi su odobravali njegovu ideju da dođe u „Sirt“ kad mu ugovor sa Vest Alpinom istekne, bio nekoliko puta u Odeljenju za ljudske resurse, ostavio tamo svoje generalije ali sve se nekako zapetljavalo i vrtilo u krug i niko da se na pravi način zauzme za njega.

 

            Negde pred kraj jednog toplog julskog dana Miles je sedeo sam u maloj kancelariji šefa gradilišta Vest Alpine u kancelarijskom kontejneru  pored samog ulaza u rafineriju   čekajući da se završi popodnevna smena. Pustio je potihu muzikicu sa radija, digao noge na sto i uživao u hladnom strujanju vazduha iz klima uređaja. Iznenada je, bez kucanja uleteo u kancelariju zajapuren u licu, 60-godišnji direktor istraživanja i razvoja Sirta, Amerikanac Nikolas Mekalister, glavni naručilac posla i strah i trepet svih zaposlenih ne samo u rafineriji nego celom „Sirtu“. Gospodin Mekalister je bio poznat po britkom jeziku i ophođenju bez uzdržavanja od psovke, galame i naredbodavnog tona. Sa svima na ti, bez zadrške, otvoreno i na prvu. Majstorski kurs kod njega počeo je krajnje neutralno.

-       Al je upeklo danas. Šta je Jugoslave, sam si?

Miles je brzo spustio noge i ustao, nudeći Mekalisteru da sedne na direktorsko mesto. Miles je kao prevodilac često pratio direktora Novotnog do Mekalistera. Mekalister  je svima nadevao imena koje je lako mogao da pamti, a Milesovo prezime nikakva mnemotenička veština ni za šta u inženjerskom mozgu Mekalister nije mogla da veže.

-       Direktor Novotni otišao u Zuejtinu malopre, ja ostao i čekam inženjere da završe smenu i da idemo u naselje. Nešto vam treba?

-       Ništa. Sklonio sam se od ovih budala iz rafinerije. Ništa sami ne znaju da preduzmu i čim dođem u rafineriju saleću me tolikom količinom gluposti da moram da se sklonim i da ne znaju gde sam. Ti si ovo dobro rashladio. Imaš neku vodu?

-       Ben Kašir u frižideru. Hoćete da vam spremim kafu iz automata?

-       Da znaš da bi mogao. Kako ide Jugoslave? Za 15 dana ste gotovi inšala. Ti se vraćaš u Zuejtinu?

-       Da. Još jedno dva meseca i ističe mi ugovor sa Novotnim, fabrika u Zuejtini je u primopredaji, Vest Alpina odlazi iz Libije.

-       Šta si naumio posle?

-       Ne znam. Imam dve-tri opcije sa jugoslovenskim firmama, mada bih ja radije za neku zapadnu firmu. Mnogo su bolje plate.

 

Direktor Mekalister je sjurio celu flašicu Ben Kašira pažljivo promatrajući Jugoslavena. Našavši se nasamo sa tako važnim čovekom iz „Sirta“ Miles odluči da neuvijeno pita kako da se zaposli u Sirtu. Uvideo je da im treba dobar prevodilac, ima puno svakodnevne dokumentacije za prevođenje u oba arapsko-engleska pravca. Umesto direktnog odgovora, Mekalister je neuobičajeno za njega neko vreme razmišljao na koji način da priđe simpatičnom Jugoslovenu.  Najbolje odmah u glavu.  

-       Ti si budala.  Samo budala radi badava za Sirt van onoga što mu je obaveza oko projekta sa Vest Alpinom.

-       Ali, ako smem da budem iskren sa vama gospodine Mekalister, ja sam mislio da prevođenjem pokažem šta umem i koliko vredim i da me angažuju u „Sirtu“. Da živim kao čovek u naselju za strance, dovedem ženu i dete.

-       Odmah da ti kažem Jugoslave da od zapošljavanja u Sirtu nema ništa. Budala si zato što ovi o kojih dobijaš materijale za prevođenje obećavaju nešto za šta odlično znaju da ne mogu da ispune. Čista  eksploatacija naivnih. Daj mi još jedan Ben Kašir pa da tebi matori Nik objasni kako novac vrti svet, zvao se on kapitalizam ili socijalizam. Znaš li koja je razlika između kapitalističke Amerike i socijalističke Libije? Ko deli profit. Kod nas u Americi vlasnik firme plati porez, gledajući da zajebe državu koliko može, a onda odlučuje šta će sa zaradom. Ovde je Gadafi vlasnik svega iako trabunja da nije i nije odgovoran nizašta niti bilo ko sme da ga pita kako troši pare. Tamo vlasnik umre, a deca ili nastave ili razjebu firmu. Ovde, posle Gadafija, njegova deca troškariće ono što je on sklonio, a veruj mi to nije malo, a firma, tj. država se raspadne i raja strada. Dok se ne nađe neki novi Gadafi. Tako u krug.  No, pusti to. 

Nik koji zadnjih 20 godina stalno rukovodio gomilom ljudi umeo je da osmotri svakog svog zaposlenog i brzo proceni šta vredi i gde mu je najbolje mesto. Tako je on  video da Jugoslav  odlično govori engleski i arapski a posebno se Mekalisteru svidela Milesova radna etika i efikasno obavljanje svih dnevnih poslova. Ne moraš da ga podsećaš i ništa ne ostavlja za sutra. Nije bežao od problema, dobro ih je raščlanjivao i dolazio do rešenja na najpraktičniji i najbrži način. Što da ne pomogne tako dobrom mladom čoveku.

Najpre mu je objasnio da svi poslovi prevođenja spadaju u sporedne poslove koje velike kompanije daju u takozvani  autsorsing i da to radi neka prevodilačka agencija iz Tripolija s kojom Mekalister nikako nije bio zadovoljan.

-       Kad dobijem neki prevod na engleski ne mogu da uhvatim smisao. Nema glave, nema repa. A kakav im je tek arapski neću ni da zamišljam. Da ne dužim, počni ti da radiš za mene.

-       Kako to zamišljate?

Neka sutra dođe kod njegove sekretarice Keti koja će mu pripremiti ugovor čija je suština da za prevod naplaćuje 10% manje po stranici od agencije iz Tripolija i, što je najvažnije, da se naplata vrši DIREKTNO sa blagajne Sirta u libjskim dinarima, BEZ otvaranja računa i BEZ prava na transfer.

-       Tako niko nema šta da zameri. Uzimaš hrpu dinara a Sirtu odlično, dobijaju jeftiniji prevod, brzo i dobro urađem o nemaju nikakvih obaveza prema transferu. Sa dinarima ne znaju šta će, a dolari ostaju netaknuti. Taman da ti dobro zaradiš a da ne ugroziš posao agencije. Iza agencije sigurno neko stoji i to ne smeš da dirneš, nikad ne znaš u čiji se džep zavukao ruku. Ovako, pomalo i tiho i svi zadovoljni. Ja imam papira za prevođenja da radiš samo za mene. Jedino ti treba da vidiš šta ćeš sa libijskim dinarima. Daj nekome nešto u nekoj banci, laki su za takvu vrstu dogovora,  daš im nešto da ti transferišu na tvoj račun napolju ili ti daju trevelers čekove. 1 dinar 1 dolara. Pun račun para. Posle taj dolar doneseš u Libiju i prodaš ga za 3 dinara i onda pustiš da pare prave pare. Tako ti ovde rade svi bogatiji Libijci a pogotovo oni na vlasti.

Kad mu Miles reče da je sa bankom već sredio preko Vest Alpina u Džamahiriji banci sa visokim limitom za transfer i da taj račun neće odjavljivati kad Vest Alpina ode, Mekaliser  pljesnu po stolu zadovoljan što je uradio nešto dobro. Miles se međutim ućutao i izgledao nekako nesabrano.

-       Šta si se pokunjio? Aha, hteo si da dovedeš ženu i dete. Žao mi je Jugoslave ali  to zaboravi ili nađi neki drugi način. Naselje u kome mi živimo regulisano je posebnim ugovorom i samo je za nas zapadnjake, da ne kažem Amerikance.  Vi iz Vest Alpine ste tamo privremeno kao austrijski izvođač radova i to samo dok radovi traju. „Sirt“ nas pokvarene imperijaliste i zapadnjake ograđuje od Libijaca i imamo unutar Zabranjenog grada, kako ga mi zovemo, slobodu i način života na koji smo mi navikli a Arapi nisu ili im vlast ne dozvoljava. Alkohol, slobodno kretanje žena i sve to.  Znaš da mi nemamo ni libijske pečate u pasošu, ne idemo sa normalnih aerodroma. Odvoze nas i dovoze sa Malte i svi kao radimo na Malti. Ispade ti Malta prebogata naftom. Jebi ga Jugoslave, tako to ide u ovom pokvarenom kapitalističkom svetu. Svi sve znaju a prave se da ne znaju.

Pogledao je ponešto klonulog Jugoslava zarobljenog svojim mislima o porodičnom životu.

-       Za porodični život moraš da smisliš neko drugo rešenje. Možda se to sutra promeni, ali danas je tako.

 

            Bez obzira što nije onako kako je zamišljao, Mile nije hteo da propusti priliku. Dalji poslovni koraci išli su sami od sebe. Mekalisterova  sekretarica Keti brzo mu sredila  ugovor sa „Sirtom“ po kome je nastavio da radi  i kasnije kada je završio sa Vest Alpinom i prešao u Tripoli da radi za Tapeks. Nastavio je da prevodi za Mekalistera a ovaj mu je pride dao dobre preporuke za važne pojedince u direkciji „Sirta“ u Tripoliju da ponešto radi i za njih i samo je morao da nađe dobru vezu u „Džamahirija“ banci u Tripoliju da nastavi transfer po istom ugovoru sa Vest Alpinom. U vreme kada se nisu mogle nabaviti strane cigarete u Libiji, bankarska veza ga koštala 10 boksova Marlbora mesečno.

            Račun u Beču se punio, a sa neplaniranim uduplavanjem prihoda Miles je odjednom došao dotle da ne mora da misli može li sebi i porodici priuštiti ovo ili ono.  Rad u Vest Alpini i kasniji prihodi od honorarnog rada za Sirt i dobra plata u Tapeksu proširili su stambeni prostor porodice na 93 kvadrata u Bulevaru AVNOJ-a, kupljena nova kola, omogućena skuplja i luksuznija letovanja. Koliko god mu je odgovaralo da žena vodi računa o kućnim investicijama i troškovima toliko ga je smetalo što se njihova veza svela na razgovore „treba nam za ovo, treba nam za ono“  a jednom se naljutila kada joj je on rekao da  često umesto „ treba nam“ kaže „treba mi“ i da ne vidi razlog da umesto letovanja na Halkidikiju treba da idu na skuplji Krit zato što tamo dolazi pristojniji svet. Kako nije imao volje da se objašnjava se ženom oko toga, Miles je jednostavno prestao da prijavljuje do u dolar  koliko ima para na računu u Beču u glavi praveći plan da se uštedi za otpočinjanje nekog posla. U Jugoslaviji se stvarala klima za privatni biznis, Miles je računao da bi kao prevodilac mogao raditi još 5-6 godina, dobro mu išlo, stekao je i dobru reputaciju,  taman dovoljno da zaradi i sam krene u neki posao. Jedino što žena nije pristajala da ona i kćerka dođu da žive sa njim u Libiji tih planiranih 5-6 godina i što mu je svaki odlazak na odmor u Beograd koliko god radostan zbog vremena provedenog s detetom postao istovremeno opterećenje jer se sve više udaljavao od žene i životi su im išli uporednim tokovima sa sve manje dodirnih tačaka.

 

xxx

            Iz razmišljanja ga prenuo Miljko na vratima sobe dajući znak da bi trebali da krenu u kancelariju. Kreće tempo predviđenog programa. Lagano izbavljanje iz kreveta da se devojčice ne probude, jutarnja higijena, ubacivanje stvari i odlazak sa Miljkom do predstavništva „Tapeksa“ u ulici Istiklal. Mile i Miljko su se slagali da ne može biti bolje. Znali su se dobro za Miletovih tripolijskih dana u SDPR i lako se dogovorili da pređe u „Tapeks“ odmah posle odrađenog ugovora sa „Vest Alpinom“. Svako je znao svoj posao, Miljko je dobro procenio da je najbolje Mileta pustiti da radi kako misli da treba, Mile je cenio poverenje i slobodu a ubrzo su videli da im se poslovni interesi uveliko podudaraju i sve je funkcionisalo na obostrano zadovoljstvo.

Prijatne uspomene prožete novih očekivanjima i novim planovima čim je ušao u poznate kancelarije „Tapeksa“ u ulici Istiklal. U kancelarijama još nigde nikoga sem sekretarice Tereze,  jedne pokrupne i vazda nasmešene crnke s kojom se Mile izljubio samo tako i izvukao iz torbe poklon - njen omiljeni Šanel 5. Ostavila ih same u Miljkovoj kancelariji da obave poslovni deo.

 

-       Ajmo najpre transferi. Dogovor je bio da te ostavim na platnom spisku „Tapeksa“ za transfer do kraja godine o tvom trošku. Dao si mi 8.000 libijskih dinara. Uplatio sam ti u Umma banku tri puta po dve hiljade. Otiđi u banku i transferiši tri hiljade dinara u tu tvoju austrijsku banku. Ostaje ti na računu tri hiljade dinara. Vidi šta ćeš s tim. Šta si planirao dalje?

Dogovor je brzo pao. Miljko će ga držati na „Tapeksovom“ spisku do oktobra sledeće godine kada mu ističe mandat. Mile je izbrojao 20.000 dinara a Tereza mu dala priznanicu i stavila lovu u sef.

-       Šta sam ti dužan za uslugu?

-       Ne zajebavaj. Časti malo Terezu kad dođeš. Znaš kako, usedelica, ima na grbači sestru i njenog bolesnog muža. Dogovori se s njom, dobro će joj doći. Ona će se pobrinuti  oko urednosti uplata i pokrivenosti papirima.  Ajmo dalje, šta ćeš sa autom?

-       Neka ga na „Tapeksu“ još neko vreme. Čuo sam da je onaj Srejić u Bregi dosta zajeban tip i ne bih hteo da prenesem auto na „Srbijamont“ i da mi pravi probleme. Dogovorio sam u Beogradu da koristim svoj auto, oni plaćaju benzin, registraciju, održavanje i sve oko auta i tražio sam i dobio dodatnih 100 libijskih dinara mesečno za korišćenje mog auta u poslovne svrhe.

-       Matori Srejić ima da popizdi. Poznat je kao veliki škrtac.Ok. To smo dogovorili. Nastavljaš posao sa Amerikancem u „Sirtu“?

-       Obavezno. Pored toga što mi treba miran posao da se malo sredim, za Bregu me opredelio Mekalister i honorarni posao sa njim.

-       Ista fora transfera - preko „Vest alpininog“ računa u „Džamahirija banci“?

-       Verovatno. Samo da nađem odgovarajuću facu iz banke u Bregi da ne bih potezao svako malo za Tripoli.

-       Ako si pametan možeš da vrtiš sve te dolare iz Austrije i lepo uvećavaš sumicu. Pare su najcenija roba pogotovo kada se ovde prodaju po trostrukoj vrednosti.  Naravno, ako ti nije žena očistila austrijski račun kod razvoda.

-       Otišla lova za stambeno proširenje. Rešio sam Radmilu i Svetlanu.  Ostalo 15.000 dolara i to sam podigao u Beču pre dolaska ovde. Da ti kažem novosti u svetskom bankarstvu. U Kreditanštaltu sam dobio svog ličnog bankara. Neki Ginter. Čovek me primio i rekao da preko njega mogu obavljati sve transakcije i da mu može biti savetnik za ulaganja. I šta je najbolje, transakcije mogu obavljati telefonom. Zovnem njega, razmenimo šifre, izdiktiram mu usmeno naloge za isplatu na druge račune. Ne moram za te stvari da idem u Beč. Jedino da podižem keš. U ugovor sa „Srbijamont“ sam stavio da pored redovnog plaćenog odmora, imam tri nedelje neplaćenog odmora. Kontam da bi mogao tri puta godišnje za Beč po gotovinu. Ginter je bistar i odmah je shvatio kombinaciju. Ne bi me iznenadilo da mi sledeći puta ponudi da odradim nešto za njega.

-       Dobro  smišljeno. Sa ovih 15.000 dolara možeš lepo da zavrtiš.  Valjda si se opametio.  Preko mene i „Tapeksa“ pa Amerikančeve pare i sada plata od „Srbijamonta“. Lova do krova. Ne znam samo kad će Libijci ukapirati da jedan čovek transferiše dve plate u dve različite firme.

-       Nema teorije da otkriju. Plaćanja idu preko dve različite banke, poreski sistem im nije uvezan a osim toga pojavljuju se različita imena. Zahvaljujući arapskoj transkripciji u „Tapeksu“ sam Mili Teršidž, a na Vest Alpininom ugovoru Mile Trshitsch.

Poslednje tema poslovnog sastanka iniciao je: Biznis planovi. On sa dva drugara, sva trojica inženjeri šumarstva i rade u drvnoj industrije, planiraju iduće jeseni da organizuje sopstvenu proizvodnju drvenarije. On sada koristi „Tapeksove“ poslovne veze u Libiji da bi došao do više kupaca i video šta bi od poslova opremanja mogao kanalisati na buduću firmu. Fali im neko u Tripoliju ko bi držao vezu sa kupcima i razvijao posao.

-       Uđi sa nama u posao. Radimo ne studiji izvodljivosti i biznis planu. Kad to završimo daću ti da pogledaš i vidiš da li te interesira. Ideja je: mi tamo, ti ovde. Druže moj, red je da počnemo da radimo za sebe. Mogućnosti su tu.

-       Pravo da ti kažem Miljko, ako bi ih kretao u privatni posao i ortakluk sa nekim, ti bi bio prvi. Imam to na umu, godina će brzo proći.  Za ovu godinu u glavi mi je da zaradim za stan, a onda da sredim život i budem što više sa detetom i krenem u privatni biznis. Tim redom. Mislim da bi mogli da se uklopimo.

-       Dogovoreno.

-       A sad da krenem. Treba do banke da transferišem lovu, posle do Obrada u „Srbijamont“ i na put. Dogovorio sam se sa tvojom sestrom da je pokupim u ambasadi  i ostavim u Ras Lanufu. Lepše je na dug put u društvu a i da ne ide njih pet u onom kršu od Krivokućine Honde.

-       Vodi računa o Mariji. Sestra mi je. Nemoj nešto da  muvaš s njom.

-       Znaš me.

-       Bože, baš sam budala. Šta bi vam falilo da se malo udružite.

-       Samo mi to fali.

 

xxx

            Mujezinov poziv za sabah namaz Obrada je probudio sa glavoboljom.  Počela je  jučer popodne kada je dočekao novog „Srbijamontovog“ prevodioca za pogon u Bregi. A predradnje su došle kad je primio krajnje neobičan teleks iz Beograda najavljujući novog prevodioca Mileta Tršića. Van svih uobičajenih pravila i reda  uspostavljenog još pre 10 godina kada je prvi put došao da radi za „Srbijamont“ u Libiji. Zna se red i ko koga treba šta da pita.Pogon u Derni dve godine, silosi u Homsu godinu dana, a odonda u Tripoliju kao šef predstavništva. Svi radnici su dolazili uobičajenom procedurom: zahtev nadležnim ministarstvima da se odobri dolazak toliko i toliko radnika te i te struke, pa odobrenja, pa čekanje na vize, pa izbor kadrova u upravi, odobrenja u pogonima. Postoji brate neki red. Ovako dolazi novi prevodilac i to ko –  Mile Tršić dobro znan svima u Tripoliju.

Mile nije cenio tipove poput Obrada. Uvuku se u sistem da bi sistem radio za njih.

Ko zna koliko se dugo kao inženjer muvao po pogonima „Napreda“ u zemlji da bi došao za tehničkog direktora pogona u Derni, pa direktora pogona u Zaviji, a odonda u Tripoliju kao šef predstavništva. Osma godina. Jedini cilj da ostane što duže, transferiše što više i gleda da ga u kadrovskim kombinatorikama u Beogradu neko ne izigra.

Ni Obrad nije voleo Mileta. Sve on najbolje zna, govori tolike jezike i stalno to ističe, pravi se pametan i uvek je prepun para. Uvek je častio u Domu Jugoslovena, vozi Rendžrovera.  Otkud mu tolike pare? Ko zna šta je sve radio sa Miljkom. U „Tapeksu“ jesu odlične plate ali od plate ne bi mogao tako. I što nije dogovorio da se vrati u „Tapeks“? Ovo pitanje ga mučilo taman toliko da se ozbiljno upita otkud

jedan takav vrstan prevodilac ide u Bregu, na rubu pustinje, bogu iza nogu, na projekat koji se vuče i svima pravi glavobolje zbog nerešene naplate potraživanja, gde ni jedan inženjer neće da ide, a za poziciju direktora niko se ne interesuje i gde jedino matori Srejić ima neki svoj interes da ga ne pomeraju odande. Kako njega, Obrada Vukotića, znalca svih radnji i svih ljudi u Tripoliju niko iz Beograda da ne pita za tog Mileta Tršića.  Šta se dešava? Zvao je svog čoveka u upravi, pravnika Budišu i ovaj mu neodređeno rekao da je Tršić došao kod njih i pitao da li im treba prevodilac. Bio je neki konkurs na koji se niko nije javio. Svi bili sretni kad se on pojavio. Nije mu Budiša bio uverljiv a ni Srejić iz Brege mu nije ništa dodatno rekao. I on bio iznenađen. Toliko dugo čekaju da dođe zamena za onu smotanu Draganu i sada odjednom bez najave. Posle je zvao Miljka iz „Tapeksa“, ni on nije znao kakvi su Miletovi planovi. Kao Mile mu se javio pre par dana da pita može li kod njega da prespava pre nego krene sutradan svojim kolima do Brege. Rekao mu za ugovor sa „Srbijamontom“  i nešto kao – počinje ispočetka. Neće biti. Nešto nije u redu. Neko je nešto u „Srbijamontu“ zakuvao i sprema se kadrovska premeštaljka. Nije li mu upravo Budiša  pre mesec dana nagovestio neke rokade i neke nove ljude kao i to da su se neki interesovali za Obradovu poziciju, kao dosta je dugo u Tripoliju, mogao bi sada neko drugi. Kadrovsko osveženje – kako je rekao Budiša. Da li to Mileta spremaju za Tripoli? Malo u Bregu, da iznutra vidi kako idu poslovi i onda u Tripoli,  njemu u predstavništvo...

Svašta je prevrnuo u glavi Obrad Vukotić i kada se na aerodromu video sa Miletom i Miljkom sve bilo srdačno i prijateljski, Mile odmah otišao sa Miljkom i rekao da će doći u predstavništvo oko 10.

Sve je nekako isplanirao da jutros izmuštra Mileta i iskopa sve zakulisne radnje, a ispade da je Mile došao, popio kafu, pitao kako idu drugi projekti, gde je zapela naplata potraživanja od projekta u Bregi, ima li novih projekata u nagoveštaju. Šta sve to ima da interesuje običnog prevodioca.  U sebi se radovao što će novi prevodilac naići na tvrd orah u direktoru pogona u Bregi. Ali, nije li Srejić samo usputna stepenica.

-        Mile, meni, iskreno da ti velim, nije jasno šta ćeš ti tamo? Da si ostao u Tripoliju mogao si da biraš đe bi. Da si mene pitao ja bih te odmah uzeo za prevodioca u predstavništvu a ne da odeš u tamo neku Bregu.  

-       Jebi ga Obrade. Kad me već pitaš da ti kažem. Nisam planirao da dođem u Libiju, ali razveo sam se nema mesec dana i video da nema šta da radim u Beogradu.  Treba mi miran posao i da se maknem od gradske vreve i buke Tripolija. U Bregi sam jednom bio na kratko. Miran život, more i kupanje.

-       Vala od  Brege ti za tako nešto bolje nema. Niđe ničeg.

Nije Obrad toliko loš kad skineš fasadu, pomislio je Mile dok je u Rendžrover  ubacivao  neku Obradovu dokumentaciju za Bregu. Jednako je pomislio i Obrad sad kad se uverio da je Miletu „Srbijamont“ stanica za odmor i nema nikakvih ambicija da mu ugrozi status večitog predstavnika u Tripoliju. Ili je to sve samo maska.

[1] SDPR – Savezna direkcija za promet i rezerve – državno preduzeće za spoljnotrgovinski promet naoružanja i vojne opreme