Mona Liza u hotelu "Džebel"

 

Mona Liza u hotelu “Džebel”

    U isto ponoćno vreme, istog datuma , 21. u mesecu novembru ali 9 godina ranije, 1975,  Žiskar D’Sten je bio predsednik Francuske i radio na proviziji za narudžbu avion njuškala, a Čaušesku u punoj snazi učvrstio se na čelu svega u Rumuniji, po ugledu na Tita kome su svi brojali godine jedni se nadajući da je besmrtan, drugi pripremajući se za šta god bude posle. Jedan budući predsednik još nije dospeo u vesti ali je u hotelu “Džebel” (Brdo) na osamljenom zaravnjenom brdu van grada Sebha u libijskom delu Sahare, 800 kilometara od Mediterana, a da bude što bliži svojoj zemlji, snivao kako da uz libijsku pomoć i logistiku dođe na vlast u Čadu. Zvao se Gukuni Uedej i bio je na čelu pokreta Frolinat sastavljenog od raznih frakcija muslimanskih grupa na severu Čada česo u međusobnim svađama. Grupa jugoslovenskih vojnih instruktora se dve nedelje ranije prebacila iz Tađure, nakon letnjeg lenčarenja na moru, u Sebhu na zimsko lenčarenje u pustinji. Smestili su ih u hotel “Džebel” zauzevši drugi sprat hotela u kome su na prvom bili ruski vojni instruktori, a na trećem Gukuni Uedej i njegova kamarila uniformisanih sledbenika.

 

Raspored važeći sve do četvrtka, 20. novembra iste godine.

Tog su četvrtka pretponoćne trenutke četvorica prevodioca u svojoj sobi leškareći slušali na kasetofonu Bitlse i svako se zavukao u svoje misli. Mile je pisao pismo Radmili kad se začuo užurbani topot nogu u hodniku a ubrzo u sobu ušlo 5 ili 6 crnaca u maskirnim uniformama sa otkočenim šmajserima u rukama. Mile im je bio prvi na videlu i njegova kozja brada, zamršena kosa i mršavo lice možda bi ga mraku mogla zameniti za Gukuni Uedeja da nije bilo upaljeno svetlo i da boja kose i probledelo lice kao i face ostalih prepadnutih belaca u sobi nikako nisu odgovarali opisu Gukunija Eudeja i njegovih saboraca.

Vođa grupe je nakon kraće zbunjenosti shvatio grešku i komandovao je povlačenje. Jurnjavu i viku kroz hotel je nakon minut dva zamenila rafalna i pojedinačna pucnjava van hotela i jurnjava vojnih džipova. Niko nije spavao, niti se iko usudio da izađe svojih soba dok nije došla libijska vojna bezbednost i do jutra prečešljala svaku sobu pojedinačno.

            Ujutro su svi neispavani izašli na doručak i svako iz svog ugla prepričavao doživljaj. Mile je kao prevodilac  pukovnika Mise Šumadinca kroz razgovor sa libijskim oficirima saznao da su uhvaćena dva džipa sa osam terorista pripremljenih da ubiju Gukunija Uedeja. Informaciju o rasporedu soba i gde se najveća soba na spratu nalazi bila je ispravna  ali nisu znali da je uoči dolaska Jugoslovena  Gukuni preseljen na najviši, treći sprat. Posle neuspelog pokušaja ubistva, u toku prepodneva došlo je do novog premeštanja. Gukuni i njegovi prebacili su se na drugi sprat, da bi bio u sendviču iznad Rusa na prvom i Jugoslovena na trećem, a iznad njih, na čoškovima ravnog krova smestila sa četvorica do zuba naoružanih vojnika. Istovremeno sa njima sobari su u preostale dve sobe  užurbano prebacili  jednog starog Egipćanina sa četiri žene. On, one i vozači su stigli sa dva auta tri dana ranije i imali su svoje prostorije u prizemlju i po nalogu bezbednjaka morali su da se premeste na najviši sprat. Čim su četiri savršeno negovane i obučene žene, jedna od druge mlađa 10 godina, provetrile mali hotel svojim mirisima i lepršavim pojavama, svi su znali da je došao vlasnik hotela gospodin Hatami u redovnu godišnju kontrolu poslovanja svog hotela.

U sklopu vanrednih mera nakon pokušaja ubistva Gukuni Uedeja, tog petka, 21. novembra 1975. stari Egipćanin je dobio papir od Revolucionarnog komiteta opštine Sebha da mu je hotel nacionalizovan zbog osnovane sumnje da su neki od osoblja učestvovali u pripremi terorističkog akta ubistva stranog državnika. Dvojica sudanskih sobara su uhapšeni a vlasnik hotela je zalud tvrdio da nema nikakve veze sa terorističkim aktom koga naravno snažno osuđuje i samo je slučajnost da se čin terorizma desio u vreme njegovog boravka. Oficir bezbednosti je odmah naredio da se presele iz svojih odaja u prizemlju u dve znanto manje sobe na trećem spratu uy temeljito pretresanje svake pojedine stvarčice prenete iz prizemlja. Stari Egipćanin se našao pred izborom: ili će biti procesiran zbog terorističkog akta i biti doveden u vezu sa neprijateljskim obaveštajnim centrima iz Egipta a zna se da oni pošto poto žele nauditi tradicionalno prijateljskim odnosima Libijske Džamahirije i Čada ili će potpisati akt da nema nameru ni pod kojim uslovima od bilo koje sudske instance u zemlji i inostranstvu tražiti povraćaj oduzete imovine i već sutra pokupiti svoje lične stvari i napustiti hotel. Vojnici su doveli trojicu članova Revolucionarnog komiteta zaduženih da nadalje vode hotel a njihova zbunjenost odavala je utisak da nisu pojma imali kakvu su odluku doneli. Nekoliko su puta tokom popodneva  dolazili do uzrujanog Egipćanina a u foajeu ispred dva kraka hodnika okupljeni Jugosloveni su mogli čuti Egipćanina dok se na sočan način izražava o Gadafiju i njegovom načinu upravljanja zemljom. Zbunjeni trijumvirat Revolucionarnog komiteta pozvao je zaduženog oficira bezbednosti, a ovog je Egipćanin toliko iznervirao da je naredio je Egipćaninu da do sutrašnjeg dolaska istražnog sudije ne sme da izađe iz sobe i postavio  ispred sobe stražara da kontroliše sprovođenje odluke. Do večeri Egipćanin se smirio, razboritost mu je savetovala da je bolje zadržati glavu na ramenu i odreći se hotela, čija knjiga poslovanja mu je izazivala silne glavobolje jer su nenaplaćena potraživanja uveliko opteretila normalno poslovanje hotela. Problem je bio jasan: vojska kao jedini korisnik usluga redovno ispostavljene fakture plaćala je sa ogromnim zakašnjenjem, a dobavljači nisu trpeli odloženo plaćanje a zaposleni sobari, kuvari i kelneri iz Tunisa, Maroka, Sirije i Sudana svako malo kukali što im kasne plate. Sa sudbinom pomirenom Egipćaninu je najpre dozvoljeno da mu  žene povremeno izađu iz sobe a par sati posle večere koja im je doneta u sobe, kapetan je dobio papir sa Egipćaninovim potpisom i povukao vojnika a u prolazu šeretski namignuo Miletu:

-       Nije red da stražarimo dok matori zadovoljava svoje žene. Mada posle ovakvog dana ne verujem da mu je do seksa.

Što se ne bi moglo reći za najmlađu od četiri žene od kojih je svaka bila deset godina mlađa od one pre sebe.

xxx

            Trospratni hotel “Džebel” imao je pedesetak soba i izgrađen je za kraljevine da bi imale gde da se smeste posade civilnih i vojnih aviona sa obližnjeg civilno-vojnog aerodroma. Promoćurni Egipćanin uspevao je i posle prvoseptembarske revolucije da održi hotelski biznis sve više se pretvarajući u hotel popunjen stranim vojnim instruktorima. Na svakom spratu hotela, odmah do stepenica bio je povelik foaje iz koga su vodila dva hodnika sa sobama sa svake strane. U foajeu nizovi troseda, dvoseda i fotelja u arapskom maniru divana poređani uz zidove  sa malim stočičima ispred. Ili je tako bilo u početku dok su svakog dana Jugosloveni premeštali dvosede i fotelje u krug da bi mogli da igraju šah, karte ili jamb da bi ih uporni sobari ujutro vraćali uza zid. Njihova upornost je trajala samo nedelju dana i kartaroški raspored udobnih fotelja i dvoseda više se nije menjao.

Tako je i u petak, 21. dana u novembru, raspored u foajeu trećeg sprat podešen po modelu tek pristiglih Jugoslovena. Ovi su do ponoći badavadžisali u foajeu nadajući se češćim izlascima dve najmlađe žene egipatskog doskorašnjeg vlasnika hotela čiji koketni osmejci nisu ostali nezapaženi kod mlađahnih muškaraca poduže lišenih telesnih slasti.  Tog uzbudljivog dana je Mile dremnuo dobar deo popodneva posle ručka i pokvario ritam spavanja i pred samu ponoć, kad je ostao sam u foajeu, dovukao hrpu knjižurina, Muftićeve rečnike i svoje sveske i uronio u Al Maarijevu “Poslanicu o oproštenju”. Za čitavih 5 meseci plaćenog nerada na svom prvom libijskom poslu običavao bi da čita, uči ili prevodi više knjiga odjednom. Seo bi, ili se zavalio u fotelju okružen knjigama pa šta mu se u kom trenu više svidi. Te večeri na niskom stočiću pored dvoseda u narandžastom arabeska plišu našli su se  Hegelova Fenomenologija duha, Pekićevo Zlatno runo i  3 knjige Al Maarijeve Poslanice o oproštenju, na arapskom, engleskom i arapskom. A Dilsovi Predsokratovci  odmarali su se na plišu dvoseda čekajući svoj red posle Al Maarija. Al Maarijeva poslanica je svakodnevno  predstavljala najveću strast pri preoravanju  originalnog teksta sa mnoštvom nepoznatih reči i konstrukcija uz pomoć dva različita prevoda i neizbežan Muftićev rečnik. 

Od dolaska u Tadžuru lepo je napredovao u proučavanju originala i prevoda i ispisivao svoje komenare sa strane. Za takvu svečanost morao je stvoriti poseban ugođaj tako da se te ponoći sam u foajeu na drugom spratu hotela “Džebel” uvalio u dvosed, noge digao na široki stočić visine prilagođene fotelji, a pored stavio dva Fruktalova soka od mešavine jabuke i šargarepe koje je na ogromno iznenađenje prekjučer popodne našao u nekoj radnji provlačeći se kroz natkriveni suk u starom delu Sebhe. Do nogu na stolu ležala je Hegelova Fenomenologija duha, koja je inače služila da koncentrisanim čitanjem sabere rasute misli raspuštenih moždanih ćelija a nekima od drugara je dobro došla za razbijanje nesanice. Neka Hegelovog duha u debeloj knjižurini ovog puta kao podloga za činiju sa kikirikijem. Dobro osvetljeni foaje imao je samo dva mala prozorčića na jednom zidu a na drugom praznom zidu visila je reprodukcija Da Vinčijeve Mona Lize. Miletu se činilo da je reprodukcija uvećana 1,5 puta u odnosu na original koga je video u Luvru, omomad kada je Radmilom bio u Parizu i sat vremena strpljivo čekao u Luvru da uđu u sobu sa Mona Lizom i buljukom Japanaca koji su, i pored upozorenja o zabrani, blicevima onemogućili dobar pogleda  poizdaleka na  Đokondinu figuru zaštićenu neprobojnim staklom. Tri identične reprodukcije su krasile sva tri foajea hotela “Džebel” s time što je bogato izrezbaren ram reprodukcije na drugom spratu doživeo neko iskrivljenje i nekako tužno iskrivio Mona Lizin osmeh. Što nikome od libijskih vojnika te noći u foajeu drugog sprata raspoređenih da čuvaju ugroženog Gukunija nije smetalo dok su se sve u uniformama i vojničkim čizmama razbaškarili po nameštaju opuštajući se pred dugu noć.

Tajnu Đokondinog osmeha Mile je pokušao da objasni samo donekle zainteresovanim jugoslovenskim kartanju naklonjenim raketašima i radaristima ali je jedino poručnik Šandor, raketaš poreklom iz nekog sela iz okoline Sente, sa pažnjom slušao i zagledao sliku. Obradovani Mile, željan da jugoslovenski oficiri i podoficiri pokažu interes za najvrednije deloslikarstva, kasnije je uvideo da Šandora veoma interesuje kako su majstori za pravljenje rama ofarbali ram u narandžasto sa rasprskanim zelenim pigmentima.

            Zadovoljan sobom što je metodično došao do trećeg dela poslanice o blagodetima raja, ubacio se u odeljak kad su putnike kroz raj opkolile pevačice, a međ njima “prelijepa Basbas, naočita Dananir i darovita Inan” da bi im se uskoro iz  dalekih odaja na kraju raja priključile obe sestre Džarrada,  pevačice poznate po pesmama i poročnom životu vezanom za pesme, pevanje ili same pevačice. Sa životne stranutice ih u raj dovelo pokajanje i vera u božjog proroka sklonog praštanju svakome ko zna na pravi način da se pokaje. Kako je u raju sve moguće, sestre Džarrada su se na uljudnu molbu radoznalog putnika kroz raj, Al Maarijevog saputnika Ibn al Kariha, potaknute božjim nadahnućem setile stihova koje nikad nisu znale, a od pesnika za koga nikad nisu čule. U engleskom prevodu kaside Miletu nikako nije legla treća strofa koju u srpskohrvatskom prevodu mnogo lepše zvuči.

Usta su joj sočna

i poslije dugog sna,

kao da se napila vina

iz ćupa prašnjava  siva.

Morao je naglas da pročita nekoliko puta i original i prevod da bi u uhu osetio melodiju i da bi sam sebe proverio, zatvorio je oči i ponavljao stihove o svežim, punim i sočnim ustima. Kada je konačno otvorio oči uljuljkan prizorom rajskih pevačica,  između njega i Mona Lize na zidu ukazala se jedna od jedrih sestara Džarrada zaogrnuta laganim i poluprozirnim noćnim ogrtačem do stopala  a ispod se nazirao rub spavačice poviše kolena. Mlada pevačica iz raja pomno je gledala u sliku povremeno kriveći glavu na jednu ili drugu stranu tako da se duga i gusta kosa valovito opuštena do najužeg dela struka samo blago zatalasala. Kako da se Miletu pogled ne spusti sa struka na pozamašnu zadnjicu lubeničastih polovki i jake butine podržane čvrstim listovima izraslih iz širokih stopala usađenih u crvene turske nanule.

Bez obzira što te večeri nije čitao Hegela, Miletov um se brzo povratio iz zbunjenosti i identifikovao prisutnu Džarradu kao jednu od 4 žene matorog Egipćanina, po svemu sudeći onu najmlađu. Ona kao da je čekala moment prepoznavanja te se u času se prebacila s noge na nogu i rukom podbočila isturen kuk.  Ogrtač je jedva dosezao do lakta i bela izdužena mišica podlaktice je bilo najviše što je do tada Mile uspeo da vidi kod bilo koje Arapkinje za nepunih 6 meseci prvog boravka u Libiji.

-       Vi ste prevodilac za arapski ove jugoslovenske grupe?

-       Otkud znate?

Nije uspeo ništa drugo da pametnije da prozbori dok je ona i dalje bila okrenuta leđima i prebacivala težište sa jedne nogu na drugu isturivši jedan pa drugi kuk kao u nekom usporenom trbušnom plesu.

-       Videla sam vas jučer u restoranu za ručkom. Razgovarali ste sa konobarom ko će šta od vaših ljudi da naruči. Velik izbor između tri jela od sedam ili osam sa nedeljnog menija. Sad kada nova revolucionarna vlast preuzme hotel neće biti ni toliko.

-       A vi ste žena...

-       Da,  ja sam žena vlasnika hotela gospodina Hatamija. Četvrta.

Konačno se okrenula ka njemu i pogledala ga iskošene glave.

-       Ona najmlađa.

Sela je u fotelju udesno od Miletovog dvoseda, prekrstivši noge tako da je lagani kućni ogrtač skliznuo niz butine i otkrio rozikastu, prozirnu spavačicu sa čipkanim porubom na pola butina.  Sazula je nanule i počela da razgibava kratke prstiće lakirane u jarko crvenu boju. Mile se pravio da ništa od toga ne vidi i borio se sa sobom da suspregne nadolazeću energiju u slabinama. Kada ga upitala za ime hteo je u mahu da izmisli neko ime bolje od ovog običnog “Mile” i jedva ga izmrsio iz sebe gutajući knedlu.

-       Ja sam Fatima.

-       Fatima, ćerka božjeg poslanika.

Izletilo me u trenu uobičajena izrečica kad bi se izgovorilo ime prorokove ćerke. Smešak joj još više istakao okrugle jagodice lica očišćenog od šminke.

-       Ne. Samo Fatima. Žena Abdul Rašid Hatamija, vlasnika ovog hotela ... do pre 6 sati.

Tako je krenuo razgovor u kome sagovornici govore o jednom a misle na drugo. Reči su se nespretno oktrljale oko opisivanja dramatičnih sinoćnjih i današnjih događaja, a pogledi i misli svojim putevima želja i nadanja.  Mile je spustio noge sa stočića i primakao pepeljaru rubu stola bliže Fatimi kad je video da joj dogoreva cigareta. Sve manje zbunjeni Mile ju je sve slobodnije zagledao u lice sa punačkim jagodicama i isturenim usnama premazanim bezbojnim ružom za osvežavanje i sjaj otkrivajući pravilnu nisku blistavo belih zuba. Dobro iscrtane okruglaste obrve pomalo izvijene na spoljnim krajevima. Bademaste oči obrubljene crnim Kleopatrinim linijama. Saznao je da je Egipćanka, da su je njeni udali za bogatog Hatamija dok je bila na drugoj godini učiteljskog fakulteta. Njeni nisu mogli više da je školuju. Šest godina je u braku i nema dece sa matorim Hatamijem. Služi mu kao dekor u ranim društvenim događajima i putuje sa njim ostalim ženama obilazeći hotele u njegovom vlasništvu, dok im odrasla deca od prve i druge žene žive, rade ili studiraju u Kairu. Nije se ni najmanje uzrujala što joj je muž tako naprasto ostao bez dela imovine. Umela je da održava razgovor na temu “Ko je ko” i zašto se “ko” od njih dvoje zatekao ovog dana u ovoj pustinjskoj zabiti, a kad joj je dosadilo ustala je iz fotelje sklanjajući  Predsokratovce sa dvoseda da bi sela do njega i uzela u ruke otvorenu knjigu al Maarijeve poslanice.

-       Šta čitate?

-       Čitam, prevodim i pravim komentare o Al Maarijevoj Poslanici o oproštenju.

-       O oproštenju? Al Maari, slepi pesnik iz Sirije? Šetnja  po raju gde preislamski pesnici uživaju u rajskim plodovima. Svim onim koje je Al Maari sebi uskratio. Čitala sam ga na fakultetu. Vi uspevate da razumete njegov starinski jezik?

-       Teško, mučim se i služim pomoćnom literaturom .

Počela je glasno da čita i kad je došla do mesta sa poročnim devojkama pevačicama podigla je i izvila jednu iscrtanu obrvu i usta u zagonetan osmeh.

A njena svježina

-       to je od bistra, razblažena vina,

od rumenog nara

i zrelog voća tek ubranog.

Zastala je i pogledala ga u oči a on usplahiren  njenim okruglim grudima i zagasitim bradavicama koje su se nazirale ispod prozirne spavačice i noćnog ogrtača. Nije ni treptao ni skrenuo pogled kada je ona ustala, ugasila cigaretu u pepeljari na suprotnoj strani stola sagnuvši se pored glave Miletova podarivši ga nehajnim dodirom  ramenom, milovanjem kosom i dahom nekog diskretnog parfema. Da bi, uspravivši se, uhvatila ga za ruku i prislonivši prst na na sakupljene usne došapnula “Ne treba čekati da se tek na drugom svetu ubira zrelo voće.” Povukla ga za sobom do kraja hodnika i otključane ostave za držanje  čiste posteljine, peškira  i sredstava za higijenu. Na kratko je upalila  svetlo da bi u uglu prostorije do prozorčeta kroz koji je prodiralo svevideće mesečevo oko poređala dva velika zavežljaja uvezanih čaršava za pranje. Pažljivo je zatvorila vrata, ugasila svetlo i u polumraku skinula noćni ogrtač i počela odlučno da svlači Mileta iznenađenog brzinom odvijanja događaja. Ona ga navela da rukama  zađe ispod spavačice i uhvati je za kukove  dok je ubrzano skidala njegove pantalone i gaće i uhvatila ga za odskočeni penis. Svršio je odmah u njenoj ruci. Još nisu bili ni legli na zavežljaje. Blesak sećanja na preranu ejakulaciju mlađahnog momka- pripravnka na železničkoj stanici iz filma “Strogo kontrolisani vozovi”  prošao mu kroz glavu dok je ona znalački brzo obrisala sluz  izvukavši sa police jedan čist peškir da bi odmah  zalegla  požurujući ga da prevuče njenu spavačicu preko glave i oslobodi okrugle i pune grudi sa kolutovima bradavica neznatno razmaknutih u stranu. Zaronio je glavu između njenih dojki rukama stiskajući želatinastu masu razlivenih sisa. Vrlo brzo je ušao u nju  sa drhtavim uzbuđenjem  istraživanja obraslog Venerinog brežuljka. Nije potrajalo dugo kada su oboje došli do vrhunca oglašavajući se istovremeno  malim suspregnutim krikom zadovoljstva.  Zabacila je glavu duboko dišući i puštajući ga da u nju ubrizgava sva propuštena zadovoljstva života uz oronulog starca. Ponovilo se sve i treći puta kada je on ležao a ona sedela na njegovim kukovima klizajući po njegovom ukočenom prutu gore dole katkad sporo se nasađujući da bi brzim kretnjama nekoliko puta osetila i osujetila njegovu želju za ponovnim snošajem i tek kad ju je čvrsto stegao za zadnjicu da mu ne izmakne, dopustila mu da ubrizga dodatnu dozu u sve pore njene potrebe za oplodnjom.

Ležala je posle na njemu, oznojena polako usporavajući dah dok su se njene dojke umesile u njegove grudi a on rukama i dalje širio prste i dlanove da obuhvati  njene guzove. Bizarna mu misao kako bi voleo da otisne okrugao železnički pečat zabačene češke stanice na njene guzove, sine na momente da bi bila pomešana i potisnuta  njenim suspregnutim disanjem i stezanjem guzova ne dopuštajući da njegov penis isklizne iz supermom ulepljenog tunela njene utrobe.Dahtajući je pričala kako sutra ujutro idu u Tripoli. Ako uskoro dođe tamo neka diskretno pita u hotelu “Merhaba” za njenog muža, ili ako ga put nanese u Homs u hotel “Morska obala” ili u Bengaziju u hotelu “Ibn Haldun”. Ako im Gadafi ne konfiskuje i ta tri hotela. Kad disanje smirilo, naglo se  trgla i ustala.

-       Moram da idem. Ova pauza za pušenje je predugo trajala. Halima, treća žena, tražiće me.

Nije imao šta da kaže. Ne bi da se liši prijatne toplote njenog putenog tela, ali je trezvenost sve više ovladala njegovim mislima. Šta ako je neko potraži, uhvati za kvaku ostave. Još jednom, kao da se oprašta, pogladila je njegov opušten penis puneći ga krvlju. Nagon i želja lako odagnaše razboritost .

-       Još jednom, molim te. 

Libijski šampanjac

 

Libijski šampanjac

Na sednici Saveznog veća skupštine Jugoslavije prihvaćen nacrt budžeta u 1985. godini u visini od 574 milijarde dinara. Po rečima Vlade Klemenčiča, saveznog sekretara za finansije, pri pravljenju nacrta naročito se vodilo računa da se spreči planiranje potrošnje koja unapred računa sa inflacijom. Pažnju poslanika posebno je izazvalo izlaganje saveznog sekretara za narodnu odbranu, admirala flote Branka Mamule o ozbiljnim problemima sa kvalitetnim obnavljanjem aktivnog starešinskog kadra naročito iz pojedinih republika i pokrajina.

-       Kako te ne mrzi da slušaš vesti. Uvek iste gluposti.

-       Navika sa dugih putovanja po Libiji noću kada se Radio Beograd  dobro čuje. Zar  tebe ne interesuje da je na 13. kongresu komunista Rumunije Nikolae Čaušesku danas primio delegaciju SKJ na čelu sa Dobrivoje Vidićem.

-       Jaka stvar.

-       Možeš ti da se zavitlavaš koliko hoćeš ali vest pročitana na početku ili objavljena na prvoj strani novina ima poseban značaj.

-       To što je neki rumunski  landara pišore primio nekog našeg landara pišora?

-       Ne, nego koliko je važan odnos Jugoslavije i Rumunije.

-       Ma daj.

...komisija je preispitala sve okolnosti afere u kojoj je svojevremeno francuska državna kasa olakšana za oko 400 miliona franaka. Toliko je u vreme Žiskarove vladavine isplaćeno inostranom pronalazaču “aviona njuškala” navodno sposobnih da u letu otkrivaju nalazišta vode i nafte. Afera je obelodanjena nedavno zahvaljujući napisima i otkrićima satiričnog dnevnika “Okovani patak”.  

-       Vidi, vidi. Šta tebi kaže ova vest?

-       Da je Žiskar maznuo lovu kroz proviziju.

-       Tačno. I šta još?

-       Da je vest objavljena na sredini emisije i da naši odnosi sa Francuskom nisu kao sa Rumunima i Čaušeskuom. Čaušesku nije maznuo lovu ali je maznuo državu. Ali šta to nas brige kad samo prijatelji. Na to si mislio?

-       Tako je. Brzo kapiraš.

-       Bila sam štreber u školi.

Vlada u Tripoliju je energično demantovala tvrdnje egipatskog predsednika Hosni Mubaraka da je Libijska Džamahirija umešana u ubistvo Indire Gandi.

-        Zašto bi Gadafi ubio Indiru Gandi? Ili to Mubarak hoće da naudi Gadafiju. Miriše na spletku.

-       Biće od tebe politički  komentator. Mi se držimo se po strani i gledamo da izmirimo Gadafija i Mubaraka. Teško ide jer se dva lidera ne podnose. 

-       Zašto?

-       Gadafi bi hteo da bude novi Naser, a Mubarak misli da je nasledio tu krunu. A veličine su nesravnjive. Egipat ima aktivnog vojnog sastava skoro koliko Libija ima stanovnika.

-       Ali Libija ima naftu i lovu.

-       Tako je. Zato mi volimo Gadafija i njegove investicije na kojima i ti i ja zarađujemo.

Na jučerašnjoj sednici Komisije za idejni i teorijski rad CK SKJ, uvodničar Kiro Hadživasilev je istakao da se SKJ uprkos teškoćama nije pokolebao niti će skrenuti sa puta borbe za vladajuću poziciju radničke klase..

-       E Mile, stvarno. Moramo li da slušamo sve ove gluposti.

-       Čekam rezultate današnjih utakmica.

-       Pratiš fudbal?

-       Ne, ćale je partizanovac, a ja ga zezam da sam zvezdaš čisto da mu oponiram. U životu nisam bio na fudbalskoj utakmici. Trenutno je Sarajevo na prvom mestu i voleo bi da tako ostane a ne da stalno pričamo o velikoj četvorki: Zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk.

-       22 muškarca se otimaju oko jedne lopte i gledaju da je uguraju u mrežu protivnika. Bože koja glupa muškaračka igra. Samo bi da negde nešto nekome uguraju. Zamena za seks.

-       Počeo sam previše da se slažem sa tobom. Ne valja.

-       Ima dosta toga oko čega bi se mi mogli složiti. Ti voliš da jedeš a ja ne. Ti voliš izazove a ja ne. Ti praviš haos a ja volim red i poredak.

-       O vidi vidi, nepomirljivo je pomirljivo. Čudo za inženjera. Vi Inženjeri volite red i poredak, naučno proučeni uzroci  proizvode naučno predvidljive posledice. Determinizam i laž o slobodnoj volji.  Život preobraćen u šablon. Uz to i vera u večiti napredak ako bi se vama dala vlast.  Mladohegelijanski stereotip. E pa dobro, ajmo sa opšteg na posebno. Studija slučaja: Marija...koje ti je prezime?

-       Manojlović. Nisam menjala prezime pri udaji.

-       Ok. Marija Manojlović se udala za čoveka i nije uzela njegovo prezime. Zato mu ime ne pominjemo.  Volela ona njega, voleo on nju.  Ajde da pretpostavimo da je brak bio normalan, on nije napasnik,  alkoholičar  ili neki nedorastao mamin sin kome je žena zamenila majku. Šta ime je trebalo da se razvedu kad je sve bilo divno i krasno?

Ona je mirno pripalila novu cigaretu i posegla da promeni radio stanicu. U ubrzanom traženju nepoznatog nečega najčešće su se mešale arapska muzika  sa veselim brbljanjem raznih talijanskih stanica uhvaćenih u radio eteru. Kad je naletela na neku stanicu sa klasičnom muzikom, Mile  joj dodirnu ruku da ne menja stanicu.

-       Zanemari slučaj Marije Manojlović. Da razmotrimo slučaj  Hajdna.  Celog života je komponovao, svirao i vodio neku muzičku kapelu ... za koga? Za neke prinčeve ili grofove koji su ga plaćali da živi na njihovim dvorovima id a svira njima i njihovim plemenitim gostima. Kada volim da sipam sebe pepelom uporedim se sa njime. Radim za oe koji me bolje plate, ali za razliku od njega ima veću slobodu. Zašto? Zato što je prinčeva i grofova koji su mogli da priušte samo sebi da muzičari samo njima sviraju bilo malo, a ja imam vću mogućnost izbora gazda. On je slobodu nalazio u komponovanju, a ja što sam dovoljno dobar u svom poslu pa mogu pomalo da ucenjujem gazde da se otimaju za mene.

-       Da nisi malo prepotentan?

-       Ponekad jesam. I nadmen, i ciničan, možda i ohol. Kad bih umeo da komponujem možda bi bio drugačiji. Vidiš ova simfonija se zove “Jutro” a možeš da je doživiš i naveče u mraku severne Afrike. Slušaš klasiku?

-       Retko slušam muziku uopšte. Ali bila sam nekoliko puta na koncertima.Vodila me cimerka u studentskom domu u Novom Sadu. Završila je čelo na muzičkoj akademiji. Otišla posle u Nemačku na usavršavanje i ostala tamo. Mislim da svira u nekoj filharmoniji.  Volela sam da je slušam, pričala mi o dinamici, ritmu, harmoniji.  Ja sam mislila da u toj klasicinema ništa živo, opipljivo, a Biba mi je govorila da se iza svega u muzici kriju emocije. Samo treba imati uvo i nešto malo znati o muzici.

-       Da. Dobar zaključak. Intuitivno uživanje plus nešto znanja dovodi do punog uživanja. Ja sam imao učitelja gitare negde pri kraju osnovne škole, dobar je bio i nije me previše gnjavio teorijom. Vodio me kroz tehniku sviranja i govorio o unutarnjim odnosima i strukturi a da toga nisam bio svestan. Kasnije kada sam sam sklapao pesmuljke postajalo mi je jasno.

-       Bože Mile, gde nalaziš te izraze – sklapao  pesmuljke?

-       Doslovno tako.  Varirao muzičke fraze i sklapao motiva u celinu. Ništa naročito. Mislio sam da izražavam sebe a u stvari sam podražavao druge. Blaži oblik falsifikata.

-       S jedne strane prepotencija znalca svog posla, s druge potreba da ne priznaš sebi da nešto umeš? U redu, ne moraš da budeš Hajdn, ali..

-       Ne radi se o tome Marija. Ne treba stvari zvati krivim imenima. Imam sluh, u redu, naučio sam da sviram i na sluh i po notama. Solidan reproduktivac, dovoljno dobar da pomalo  improvizuje. Ali to je daleko od  komponovanja. Komponovanje je stvaranje. Ineresantno je i zabavno da ponekad mislim da bih mogao. Zato se vraćam gitari. Možda nešto izađe. Jednom.

-       Nekoliko puta danas na razne načine izašao si sa nekim viškom iskrenosti. Kao da uživaš u tome. U početku sam mislila da time hoćeš da me impresioniraš.

-       Moguće. Višak iskrenosti? Imam problem sa terminom “iskrenost”. Ne znam šta znači. Većina ljudi pod iskrenošću podrazumeva da se govori ono što se misli. To je velika zabluda. Naše misli nisu uopšte tako udešene da su jasne i nedvosmislene jer dolaze iz više različitih slojeva našeg bića. Id, ego i super ego kažu psiholozi i psihijatru. U dnu bića smo životinje, vladaju nagoni i kada se iz dubine penjemo ka površini manipulišemo nagonima, izmišljamo, lažemo, štitimo sebe a na samoj površini se prikazujemo kakvim bi voleli da nas drugi vide. Elem naše konfuzne misli tek u govoru dobijaju smisao. Ili kroz pisanje. Samo kod retkih može se misao da se izbistri sama po sebi uz veliku koncentraciju. Recimo kod genija. Ali ako je ne zapišu ili na neki način ne materijalizuju – ode kao prosuta voda. U stvari u pitanju je traganje za istinom. Znatno teža stvar od iskrenosti.

-       Teža?

-       Da. Nije sva istina prihvatljiva. Zašto bi čovek sebi priznao neprijatnu istinu. Lakše je živeti u laži. Put ka istini je komplikovan  proces  i može da bude bolan i mučan. Retko kad otrežnjavajuć  a vrlo često voli da sakrije a i negira slabost.

-       Nije s tobom lako.

-       U stvari jeste. Prihvatiš me i ja se dajem. E tu bih mogao da prihvatim postojanje iskrenosti. Iskreno se dajem. Zvuči glupo ali mislim da je tačno.

Kada je zadnji puta bila ceo dan sa nepoznatom osobom, provela sate na manje od metar od nekoga, gledala ga kako vozi i gleda kroz prozor ukazujući na detalje u naoko dosadnoj i jednoličnoj pustinji, kako se pomera u sedištu, kako puši i rukama gradi svoj prostor, priča o običnim stvarima, vadi svoje uspomene i slaže ih sa stavovima, sluša ili ne sluša nju, ulazi ili ne ulazi u njene reči, iskazano ili neiskazano. Kao kad u kupeu voza sediš sa nepoznatim čovekom koga nikada pre nisi video, ne znaš mu ni ime ni kuda i zašto ide i raspredaš o sebi više nego što si ikad ikome od svojih bližnjih  jer je lako otvoriti se pred strancem koga verovatno nikad više nećeš sresti. Ništa nije lakše nego tada biti neobično iskren ili temeljno lagati. Nema posledica, postoji samo Ja koje sebi dozvoli da se pojavi.   

-       Zašto si ti ostavio ženu a ne ona tebe?

Pitala ga dok su se iz daljine primicali  kržljavom ostatku nekog sasušenog grma pored puta bez ikakvog rastinja kilometrima u krug.

-       Akacija. Ko zna kako je uspela da se uhvati ovde. Ali nije uspela da postane drvo. Međutim koren je tu. Kada počnu zimske kiše možda oživi. Šta si me pitala?

-       Ti si ostavio ženu, a ne ona tebe. Je li tako?

-       Pitanje nije korektno.

-       Zašto?

-       Zato što se gleda iz ugla jednog trenutka. Muž ostavio jadnu ženu.

-       Nisam rekla da je jadna. Preciznije pitanje bi bilo: Zašto ona nije ostavila tebe?

-       Obrćeš uloge. I ja sam se pitao ali nisam pronašao  odgovor. Mada imam utisak da je očekivala da će me proći bubice, upotrebljavam njen izraz, i jednom se smiriti. Ja sam se trudio da se smirim, znaš ono, oboje radimo i zarađujemo, jedno dete, drugo u planu, iz jednog stana u veći, roditelji hvala bogu živi i blizu, nedeljni ručkovi, menjanje nameštaja, letovanje u Grčkoj, skijanje u Austriji, dečji rođendani, roštilj s prijateljima.

-       Sprdaš se.

-        Pomalo. Nemam ništa protiv svega toga ali je forma pojela suštinu. Počeo sam da bežim od toga. To je moja žena zvala bubicama. Ja kažem ajmo na koncert Pogorelića, ona neće, ja odem sam. Ja odem u Libiju da se “smirim” i shvati da mi je ovde bolje i lepše nego tamo. Surovo i istinito. I eto ti kvrca. Suviše dugo smo živeli poslednjih godina razdvojeno i to je promenilo mene, promenilo nju i eto. Ona je čekala da se vratim i živimo po inženjerskom redu i poretku. Ja to nisam mogao. S druge strane, ona nije mogla da živi sa mnom ovde jer ovde vlada neki drugi inženjerski red i poredak. Njoj se ovde nije dopalo.

-       Nije s tobom lako.

-       To si već rekla malopre, i ja sam rekao da nije tako. Sada kažem da jeste tako. Protivrečim samom sebi. Teško je sa svakim ko se stalno preispituje i voli da kopa po ranama. Ako ne zameraš, mislim da i ti radiš isto ili slično samo ne voliš o tome da pričaš kao ja i radije se prepuštaš ritmu svakidašnjice. Onakve kakvu si sama sebi odredila.

-       Šta ti žena radi?

-       Bežanju nikad kraja. Neka ti bude. Šef jedne ekspoziture Jugobankine. Ekonomista. Savesna, vredna, tačna, ništa ne propušta. Uopšte gledano, dobro je organizovana. Posao, dete, kuća, roditelji. Sve postiže. U tome smo veoma slični.

-       Zvuči kao da je sve na svom mestu. A ipak ste se razveli. Tako zvuči studija slučaja Mile Tršič i Radmile... ona je verovatno uzela tvoje prezime. I nije ga promenila. Obično se tako radi, zbog deteta.

Hajdnov koncert ušao je u mirni pasaž reda i staloženosti. Ceo dan, svako malo, on je pričao o sebi, o Libiji, zaletao se u historiju prostora i vremena a ona ga podsticala da priča o svom braku tako skoro i naglo prekinutom. Prijalo mu da se rastereti pred nepoznatom mladom ženom, saputnicom na dugom i dosadnom putu, ali mu je nedostajala ravnoteža. Hteo je da čuje i sazna više o njoj. Bujna kosa kao oklop i ko zna koliko slojeva oklopa ispod nje.

Izbacila je popušenu cigaretu kroz prozor.

-       Mile...ja sam se razvela  posle abortusa. On je hteo dete, a ja nisam. Otišla sam na abortus bez njegova znanja. On me posle ostavio.Hoćeš studiju slučaja, evo ti je.

Kao sinoć Marija je nabrajala podatke o svom braku kao da popunjava formular. Upoznali se na 4. godini fakulteta, ona na hemiji, on naftaš. Ona se zaposlila u HIPu on u Rafineriji u Pančevu. Brak posle dve godine zabavljanja. Razvod posle njenog abortusa. Sinoć mu se činilo da samo ne želi da se bavi dosadnom biografijom. Sada sve odaje duboku i nezaceljenu ranu.  Šta sad? Držati se kao da ga ne interesira a interesira ga,  saosećati praznim rečima, čačkati po detaljima, amaterski psihoanalizirati, skrenuti temu na trivijalnosti.

-       Jebeno, Marija. Jebeno.

Iz nje izbi praskavi smeh oslobađanja od muke.

-       Nisam te do sada čula da psuješ.

-       Retko. Nisam znao šta da kažem. Slučaj je veoma ...U stvari, čim kažem “slučaj” vidim da je moj pristup površan. Sve je mnogo dublje nego mojneuspešni brak.

Nije marila za njegovo izbegavanje razgovora o nečemu što nju glođe godinama. ne može da dopusti beg od neugodne teme.

-       Ne odobravaš abortus?

-       Tražiš od mene da se izjašnjavam o nečemu sa čime se nisam suočio. Nisam bio u takvoj situaciji. Ni Radmila ni ja. Oboje smo hteli dete i planirali trudnoću, ako tako može da se kaže. Načelno recimo da bih ovako mogao reći: žena ima zadnju reč oko trudnoće i abortusa, njeno je telo, ona nosi buduće dete. Njeno pravo. Ali nekako mi je nedovoljno da kažem “njeno pravo”, dete ipak prave dvoje i dvoje bi trebalo da odlučuju. Iskreno rečeno, meni bi bilo krivo da si otišla na abortus a da ja nisam znao.

-       Da li bi se naljutio i otišao bez reči?

-       Izvini što cepidlačim ali teško je odgovoriti jednim odgovorom na dva pitanja. Jedno o ljutnji, drugo o odlasku. Ne bi ih vezao u jedno. Da li bih se naljutio? Verovatno ne, ali ne bi mi bilo svejedno. Da li bih otišao bez reči? Svakako ne.

-       Jesi li ti pričao sa svojom ženom o razvodu? O razlozima? Ako se dobro sećam, ti si taj koji se odlučio na razvod i tvoja žena je bila zatečena.

-       Tako je. Nismo pričali o razvodu. Mislio sam da nema šta dodatno da se objasni, još manje da se popravi.

-       Sada ti je valjda jasno da nisam skretala sa teme. Svi ste vi kao muževi isti. Ja sam mužu naveče kad je došao sa posla rekla da sam tog jutra bila na kiretaži, on se naljutio, nije ni pitao kako mi je. Osećala sam se kao govno, kao da ne postojim u njegovom životu. Danima nismo razgovarali i on je jednog jutra kad sam otišla na posao pokupio svoje stvari  i nismo se nikada posle ni videli ni čuli. Otišao je u Sovjetski savez na neki projekat sa Rusima. Posle godinu dana me kontaktirao njegov advokat za razvod. Čula sam da se oženio nekom Ruskinjom i imaju dvojke.

Gudači su snažno zašli u prvi stav Hajdnove Simfoniju broj 45, “Zbogom”.  Mile je voleo Hajdna i prijala su mu njegova rešenja u kombinovanju instrumenata unutar klasičnog obrasca. Suptilan u komponovanju kao što je bio suptilan u odnosu prema ljudima. Simfoniju broj  “Zbogom” je komponovao kada se odužio boravak kapelmajstora  i njegovih muzičara na imanju grofa Esterhazija u dosadnoj seoskoj zabiti Mađarske. Da bi nekako princu pokazao koliko su se muzičari zaželeli svojih porodica i gradskog života, Hajdn je komponovao simfoniju i prilikom izvođenja adađa u poslednjem stavu svirale su samo dve violine, dok je kapelmajstor ugasio sveću za svojim pultom i napustio podijum.  Biti ovisan od nečije volje i svoju ropsku slobodu uživati u muzici. Ranije kad bi slušao Hajdna tražio bi odgovore o sopstvenoj poziciji i različitim načinima zarađivanja novca da bi mu taj novac dao potrebnu slobodu. Sada mu je muzika zvučala drugačije, ispod površine melodije izvire neki drugi smisao. Nije bezličan odnos prema apstrakciji o slobodi.  Ona se pred njim prostrla na pod ogoljena i ranjiva, povređena i nezaceljena.   

-       Marija, nismo isti. Ne mogu da se složim sa time. Moj brak nije funkcionisao ni pre razvoda, samo što sam ja to primetio pre nje. Recimo sad das am bio iskren prema njoj i sebi.  Vremenom će sigurno i ona da shvati. Sada jeljuta i gleda me kao kretena. Preživećemo.  Ali Marija,  ne bih mogao da napustim svoju ženu da je ne znam u kom slučaju otišla na abortus. Pa majku mu jebem, kakav bi to čovek trebao da budem.

-       Opet si opsovao.

-       Izvini. Pobesnim na tako nešto. Kreten sebični. Mogao je da se ne složi sa abortusom ali je morao da ode s tobom u bolnicu. Ponavljam – morao. Da, to je ono što mi je nedostajalo u čitavoj ovoj raspravi. Ti si donela odluku, on se nije složio ali morao je da te podrži. To je čvorna tačka ljubavi.

Mile nije video ni osetio kako joj je i tek kad mu je rekla da stane, da mora malo da izađe na svež vazduh, Mile je video tragove suza na licu.

Prvi puta da je neko nije prekorio za ono što je učinila.

Naslonila se na haubu i pušila pognute glave. Iznad njih se prostrlo zvedano nebo neomeđeno bilo kakvim veštačkim svetlom. Zvezde u horizontalnoj ravni kao das u nabijene jedna do druge a dele ih po dubini svetlosne godine. Seo je i on do njene mršave ruke i dlana ispruženoj po haubi. spustio je svoj dlan preko njenih prstiju i osetio blagi trzaj pa opuštanje. Ćutali su možda minut kad on odlučno ustade i iz prtljažnika izvuče par flašica Mirinde, pomeša sa Ben Kaširom i promućka. Vratio se i seo na isto mesto na haubi i ponudio joj jednu flašicu.

-       Libijski šampanjac. Red je proslavimo.

-       Proslavimo?

-       Sjebali smo dva braka. Nije to mali uspeh.

  xxx

-     Hoćeš da prespavaš kod mene?

Stigli su oko 11 u Ras Lanuf taman kada su završile vesti. Isključio je radio kada su  skrenuli sporednim putem do kapije ograđenog dela grada za strance. Na sve strane sve osvetljeno neprirodnim žućkastim svetlom. Stao je na parkingu ispred glavne kapije, a Marija je zapalila cigaretu. Nije joj se išlo u samoću. 

-       Mislim ... vozio si ceo dan. Ako ne žuriš, možeš ujutro u Bregu. Petak je sutra ne radi se.

Nije smela da ga pogleda.  Iz portirske kućice je izašao i protegao se neki čičica gledajući u njihovom pravcu i čekajući da se oni odluče – ko ulazi, ko odlazi, ko sme da uđe, ko ne sme. Mile je fiksirao pogled na njenu pognutu glavu ogrnutu raspuštenom kosom. Izgledala je krhko.

-       Hoću. Mada, nije mi baš do seksa.

Sada je ona pogledala njega, nakon što je on skrenuo pogled.

-       Meni jeste, ali nema veze. Zaslužili smo odmor. Dan je bio dug i popunjen. Možda ima nešto u frižideru da se gricne. Danas si onog vodiča lagao da smo muž i žena, ajd sad da i sebe lažemo.

-       I to što kažeš. Idemo.

Startovao je auto i lagano krenuo ka kapiji.

-       Kako misliš da uđeš?  

-       Zbog tebe bi tarabe preskako. Obrati pažnju.

Čičica je Mariju prepoznao i ovlaš je pogledao njenu propusnicu a Mile je samo pokazao svoj stari plastificirani dokument po kome radi u oružanim snagama Libije i rekao da se čuo sa direktorom jugoslovenske kompanije da prespava kod njega kada doveze gospođu nadzornog inženjera. Neka nazove direktora Krivokuću i proveri. Dovoljno ubedljiva laž da čičica odustane od bilo kakve provere u ovo doba noći,  pokorno salutira i propusti ih.

-       Ubedljiv si, nema šta.

-       Libijska škola.

            U njenom jednosobnom stanu na trećem spratu tipske četverospratnice sve je bilo novo, uredno i čisto. Izvadila je činiju sa grožđem iz frižidera i ostavila ga u fotelji da gleda na televiziji neki talijanski program preko satelita dok se otušira. Vratila se u belom frotirskom ogrtaču kose uvijene peškirom. Zatekla ga kako leži na podu potrbuške, nalakćen i izdignute glave.

-       Ispravljam kičmu. Ceo dan za volanom.

-       Hoćeš pod tuš? Nemam za tebe ogrtač, uzmi neki veliki peškir. Stavila sam nekoliko na grejače.

-       Grejače?

-       Da, zamisli. Projektovali Skandinavci. Vrlo funkcionalno i korisno.

-       Sumnjam da me tako nešto čeka u Bregi. Rekli su mi u Beogradu da se živi u kampu sa barakama za radnike i nekom zidanom objektu  za inteligenciju. Uslovio sam  da sam sam u sobi  za prvo vreme. Posle možda nađem neki stan u gradu. Ima fino naselje za strance. Strance Evropljane, da ne kažem bele, i strance iz Azije. Kastinski sistem.

-       Gde god da odeš  postoji segregacija. Inteligencija,  uglavnom inženjeri i uprava, Evropljani, svi smo u ovakvim zgradama. Šljakeri, Bangle, Indusi, Pakistanci žive u kampu, u barakama po 3-4 u sobi. Kao vojska.

-       Vojska lako zamenljivih piona. Radne životinje, kako bi rekli Rimljani. Ili možda antički Grci. u Stvari i jedni i drugi su imali robove. Danas se to ne zove ropstvo. Radnici su slobodni da prodaju svoj rad, poslodavci su slobodno da kupe radnika dok im treba i šutnu ga kad im ne treba.

-       Hoćeš nešto da jedeš? Naći će se nešto u frižideru. Jedino nemam hleba.

-       Neću. Imaš nešto slatko?

-       Videću.

 

Dok je on pod tušem skidao umor od vožnje i ostatke soli, ona je fenom sušila kosu i kad se vratio u sobu sa peškirom oko kukova ona je sedela na francuskom ležaju ispruženih i prekrštenih nogu. Pored nje, okrugla metalna kutija sa čajnim biskvitima. Jedan je mlad muškarac ušao neosetno u njen život i željno ga očekuje u krevetu.

On ušao u životni prostor jedne mlade žene  ne osećajući se kao prolazni stranac.

-       Hoćeš da gledaš televiziju?

-       Neću. Čuo sam već da je Čaušesku primio Vidića,  Žiskar uzeo proviziju, a Gadafi se svađa sa Mubarakom.

Uzeo je činiju sa grožđem, seo na krevet  i stavio činiju  pored danskih kolačića i uzimao naizmenično. Kosa joj je mirisala na šampon a čašica na polusavijenom kolenu pravila savršen preklop preko zgloba. Uspravio se i brzo se sagnuo da joj poljubi koleno.

-       Znaš onu Zaninu: Poljubi mi kolena, to bi baš volela.

-       Ako se dobro sećam ide: Dodirni mi kolena.

-       Pesnička sloboda. Imaš divna kolena. Da je Leonardo naslikao Mona Lizina kolena sigurno bi ih ovako nacrtao. Videla si kod Mona Lize, sve zaobljeno, ništa oštro i sve harmonično.  I kako da ne poljubim nešto tako savršeno.

-       Umeš sa ženama. Koja  to ne bi volela da čuje.

Kad je pojeo i poslednju bobicu, sklonio je činiju i otišao da ugasi svetlo. Kroz prozor je ulazilo neonsko svetlo. Vetrić se kroz poluotvoreni prozor poigravao sa prozirnom zavesom i na plafonu pravio nepravilne šare. Ona je skinula svoj ogrtač i gola se zavukla pod veliko proštepano i lagano ćebe.On se oslobodio peškira i privukao njoj.

-       Dugo nisam spavala sa nekim.

Okrenuo se na bok i rukom  prošao kroz njenu dugu i gustu, nedovoljno prosušenu kosu.

-       Lepo mirišeš.

-       Mile Tršiću?

-       Molim.

-       Drago mi je da sam te upoznala i da sam provela sa tobom jedan divan dan. I da ti priznam: Nikada nisam  legla sa muškarcem koga znam tek jedan dan.

-       Meni se samo jednom desilo.

-       Sa muškarcem?

-       Ma ne, ludo jedna.

Ona se nasmejala i dlanom mu upijala oblik njegova lica.

-       Trebala bi češće da se smeješ.