Vranytzany

 

Vranytzany

Svašta. Moj sin ima da bude inženjer.

Smilja je znala kako sa mužom potpukovnikom i k tome tenkistom. Malo ga je bilo kući - kasarna, tereni, dopunsko školovanje, prekomande - sve je to Smilja pregurala od Ljubljane, Maribora, Gospića do Karlovca. Ona je išla za mužom i brinula najpre o ćerki Kristini a potom i dve godine mlađem sinu Miletu, rođenima u Ljubljani kad je on već prekomandovan u Maribor. On bi prvog donosio platu i samo rekao:"Imamo to što imamo, ti se snađi i nemoj da posuđuješ od drugoga." Ona se kućila i on je samo ponekad pitao "Šta će nam televizor kad imamo radio." ili "Šta, da kupim ćilim i gazim po sopstvenim parama." Kada bi trebalo da se kupi ili uradi, ona bi mu danima ubacivala u glavu dok mu ne bi dojadilo. 

Tako je bilo kad je razredni, nastavnik engleskog, Kajfež u OŠ "Mile Mraović Simić" posle nekog roditeljskog sastanka, a ko bi na te sastanke išao ako ne majka, rekao Smilji da malo ostane posle sastanka i sa puno entuzijazma nahvalio Mileta i njegov osobiti dar za brzo učenje jezika. On savetuje da odmah na početku 6. razreda počne da uči još neki jezik ali pošto u školi oni imaju samo ruski a i ta nastavnica ide na porodiljsko, on bi svakako preporučio da Mile uzima privatne časove ako oni to mogu priuštiti i da on zna kod koga. Profesorka nemačkog i francuskog u penziji, gospođa Vranicani, legenda karlovačke gimnazije. Smilja je čula za gospođu profesorku i njen ugled prpošne starice sa kojom je teško izaći na kraj. Zamisao potpukovnik Baneta o sinu inženjeru nikako se nije uklapala  sa učenjem jezika.  Kome trebaju jezici.

-          Sam si rekao da je budućnost na inženjerima. Inženjeri moraju znati jezike. Da neće možda inženjerske knjige čitati na kajkavskom.

Nakon mesec dana premišljanja i nagovaranja potpukovnik Bane našao je za Smilju drugi razlog - "Muž joj je bio ustaša" i  takvom se argumentu nema čime suprotstaviti.   Na kraju 5. razreda, nakon samo godinu dana učenja engleskog kod Kajfeža Mile je sa 11 godina pobedio na školskom, pa opštinskom i plasirao se na republičko takmičenje iz engleskog  za učenike do 12 godina a Kajfež ga mesec dana pripremao za finalno takmičenje u Zagrebu. Odakle se vratio sa plaketom za drugo mesto  i nekoliko knjiga na engleskom. "Drugi?" razočarano je reagovao otac, da bi mu Kajfež rekao da se Mile takmičio u kategoriji starijih od sebe a pobedio je sin nekog diplomate koji 5 godina ima privatnog učitelja engleskog.  Došlo je leto i Smilja sa decom je otišla na mesec dana kod muževljevih u selo Skela kod Gline. A kad je potpukovnik Bane posle mesec dana došao po sina, njegov ga otac sočno izpsovao na sva usta što unuka ne da ne jezike kada mu idu. Čitavog su leta popodne i uveče sva komšijska deca dolazila da slušaju Mileta i jedva čekala sutradan da čuju nastavak avantura Toma Sojera i Haklberi Fina i upoznali celu družinu Robina Huda i Malog Džona. A kada bi naveče došli i roditelji po decu, on bi dodao Marka Kraljevića i Kosovski boj. Odavno mu se u kući nisu toliko okupljali i srce mu je puno kad vidi unuka kako veze po knjigama.  Smilja je digla nos i ni reči nije dodala. Nema jasnijeg znaka od toga.

            Nedelju dana pred početak školske godine 1963/64 napokon se stvar okrenula. Počelo je tako što je potpukovnik Tršić je obukao civilno odelo, sinu rekao da se lepo obuče i očešlja i ženi kratko promrsio  da idu kod one babetine što se izdaje da je plemićkog porekla. Zapucali su ka Vrbanićevom perivoju gde je u jednoj skromnoj predratnoj, prizemnoj vili živela umirovljena gospođa Vranicani. Bedinerka, u crnom kompletu sa belom ovalnom keceljom sa blagovalovitim porubom, odvela ih je  iza kuće gde su videli jednu pogurenu staricu u baštenskom kombinezonu kako u gumenim rukavicama radi oko ruža u uglu pod konac sređene bašte u kojoj je Miletu odmah zapela za oko jedna figura anđela sa krilima kako stoji na jednoj nozi i samo što ne poleti. Potpuno seda, sitna i vižljasta gospođa je ispod naočala sa uzicom oko vrata pogledala pridošlice.

-          Milostiva, jen gospon vas išče.

-          Katice, ja nemam nikakvu vizitu zapisanu za danas. Žao mi je gospon, al ja nemam vremena za vas danas.

-          Drugarice, ja zbog sina. Meni je preporučio nastavnik Kajfež da dođem kod vas da ga učite njemački.

-          Prvo, gospon, bilo bi dobro da naučite hrvatski kak se spada. Profesor Kajfež odlično govori  njemački i njemu ne treba nikakve poduke.

-          Mislim ...da učite moga sina, drugarice Vranican.

-          Ja za vas nisam nikakva drugarica. Drugarice su one kaj su z vama ovce čuvale.  No dobro, kaj vi hoćete i  gdo ste vi uopće?

-          Ja sam potpukovnik Tršić.

-          No, krasno, gospon je potpukovnik. Potpukovnik bi trebal znat barem osnove bontona. Ak me memorija još služi, nekad su oficire tome učili.

Potpukovniku je para krenula na uši i jedva se uzdržavao da prkosnoj babetini ne odbrusi nekom ideološkom oznakom o ostacima propale buržoazije i sisanju narodne krvi, kao i da pomene muža ustašu. Ali su ga njeni nepokolebivi pogledi u svemu zaustavili i nekako je iz sebe, nakon dubokog uzdaha, izvukao pitanje kada bi mogao da dođe, sve sa profesorom Kajfežom.

-          U subotu u 7 naveče, ak to gosponu potpukovniku odgovara. Katice, izvedite gospodina potpukovnika van.

            Nastavilo se tako što se u subotu predveče, potpukovnik se, u istom odelu,  našao sa dobro raspoloženim nastavnikom Kajfežom u proletnom odelu sa leptir mašnom i zamotanom bonbonjerom u rukama. A lepo mu je Smilja  kad su krenuli dobacila da se u posetu staroj dami ne ide praznih ruku. Bez objašnjenja je u prvoj cvećari kupio buket ruža omotan u proziran celofan. Prvi puta da je nekome nosio cveće ako se ne računa 1951. kada je u ljubljansko porodilište ušao u uniformi a struk poljskog cveća strpao u oficirsku kožnu torbu da se ne vidi. Nastavnik Kajfež ga pogledao i samo iskrivio usne u blagi osmeh. Gospođa Vranicani ih je primila u dnevnoj sobi sa škripavim, uglačanim parketom. Obučena u jednostavnu, ispeglanu elegantnu plavu haljinu i sa bisernom ogrlicom oko vrata. U cipelama sa malom potpeticom otmeno se kretala po sobi i ponudila ih da sednu na dvosed za stočićem uvijenih linija i izvijenih nogara. Mile je kasnije puno saznao o secesiji i Vranicanijeva ga puno muštrala sa slikama nameštaja raznih stilova a za ovog prvog puta je samo široko raširenih očiju ušao u neku priču o prinčevima i princezama.  Ista ona bedinerka u nepromenjenoj odeći  sobarice donela je pribor za čaj a gospođa Vranicani je suvereno komandovala gde šta ide.

-          Gospon pukovnik svakako pije čaj. Odgovara jedan orandž pekou? Kod nas ga ni lako najti, ali ja imam nećaku u Švicarskoj pak mi ona donese. Sa mlekom, kaj ne?

-          Gospođo Vranicani, ja sam potpukovnik.

-          Dajte, dajte, gospon Tršić, koji to potpukovnik ne želi postat pukovnik. Čemu ta lažna skromnost.

Nakon ceremonije ispijanja čaja tokom koje je Mile očaran ukusom pite od trešanja posutom štaub šećerom, pogledom šarao po sobi punoj slika, tapiserija i čudnog nameštaja, da bi ga fiksirao na klavir u uglu pokriven čipkanim vezom, gospođa Vranicani (usput objasnivši gospodinu pukovniku da se njeno prezime piše Vranytzany) je prešla na strogo poslovni razgovor o potpukovnikovom sinu koji navodno, po tumačenju njenog nekadašnjeg đaka, ovdeprisutnog profesora Kajfeža, koga ona osobito ceni,  ima talenat za jezike.

-          No dobro, budemo videli. Nakon prvih mjesec dana ja bum vam rekla jel  vrijedi trošiti vrijeme.

xxx

            Gospođa Elvira Vranytzany-Bocskai je jako volela sladoled. Bedinerka Katica se trudila da sledi precizna uputstva kako da napravi dobar sladoled i uvek je stroga gospođa imala nešto da primeti. Te imaju grudvice, te ukus nije ravnomerno obuhvatio svu masu, a ni boje se nisu dobro sjedinile. Katica je upornošću domišljate domaćice pokušavala doseći kvalitet ali bi uspela samo potaći milostivina sećanja kada je sa mužem Rudolfom bila u budimpeštanskom Žerbou.

Tad bi uzdahnula i do detalja se sećala u kakvoj je haljini bila i sa nepresušnim divljenjem se sećala velikih svećnjaka i lustera u stilu  Marije Terezije u velikom prostoru gde je svaki detalj bio do kraja izveden i imao smisla u spletu mermera, bronze i drveta. Tada bi prelazila na francuski govoreći Miletu kao da sve razume iako je on tek na početku 7. razreda počeo kod nje da uči francuski uz gunđanje oca, tada već pukovnika, da je francuski nevažan i da Francuska više nije ono što je bila. Jezik tehnike i inženjera je nemački i toga se treba držati.  Ni u drugom svetskom ratu nisu sami sebe Francuzi oslobodili i ko zna koliko bi Nemci tamo bili da nisu došli Amerikanci, a onaj nosati de Gol samo paradira i pravi se važan.

            O sladoledu je gospođa Vranytzany osobito volela pričati sa gospođom Piršić koja je držala slatičarnicu odmah iza leđa Zrinskog trga. Gospođa Piršić se uvek trudila da udovolji probirljivom ukusu čuvene gimanazijske profesorke još čuvenijeg  prezimena a Vranytzanyeva bi jezikom palacala po prohlađenim kuglama ne dajući nikakva komentara dok ne bi došla da zelenjikave kugle tuti frutija kada  bi zatvorila oči i lagano odmahnula glavom   tražeći sebe u Beču ili Budimpešti. A mali, u stvari u tih godinu dana naglo izrasli Mile, voleo je vanilu i čokoladu pa bi gđa Vranytzany i pukovnikov sin ližući omiljenu poslasticu važno prošli korzom pored palače Vranytzany licem okrenutu na nekadašnju stočnu pijacu. 

Kako Miletu nikako nije bilo jasno da su se na sadašnjem okretištu autobusa za prigradska naselja nekada sakupljali  okolni seljaci sa konjskim i volovskim zapregama, Vranytzanyeva mu je strpljivo objašnjavala da se gradovi razvijaju, gube ili dobijaju na značaju i da je Karlovac zbog trgovine koja se odvijala plovnom Kupom da Save bio važan trgovački centar. Da bi mu to plastično pokazala vodila ga od korzoa do dobro utvrđene obale Kupe i pokazala mu mesta na kamenoj obaloutvrdi gde su se videle stepenice  kojima se žito i drvena građa nekad pretovarali sa lađa u magaze bogatih trgovac među kojima su se osobito isticali i dobro obogatili upravo Vranytzanyevi.

Kod Kupe bi gospođa Vranytzany već grickala kornet pazeći da joj otopljeni sladoled ne kapne na bele, čipkane rukavice i svaki puta iznova dopunila Miletovo znanje o familiji Vranytzany. Sve to na nemačkom i pomalo francuskom jer je profesorka u penziji uporno insistirala da se jezikom najbolje ovlada ako se govori u svakodnevnim situacijama i jako je važno izaći iz zatvorenog prostora i kretati se među ljudima, prolaziti gradskim ulicama, razgledati trgovine i dodirivati se različitih tema.  

-          Sinek, jesi ti čul za peripatetičare. Naravno da nisi, ti si još pučkoškolac. Kad budeš u gimnaziji učil filozofiju, ako je ovi u međuvremenu ne ukinu, onda ćeš učiti o Aristotelu, a on ti je bil učitelj velikom osvajaču Aleksandru Makedonskom, za njega si čul, ne?

-          Jesam. Tata mi je pričao da je bio veliki vojnik i osvajač.

-          Bogme je. Alzo, taj ti je Aristotel svoje đake u Ateni vodio po nekim gajevima oko Akropole, to ti je jedno veliko brdo gdje su bili hramovi posvećeni boginji Ateni i dok su tako hodali pričal im je te svoje filozofske priče.

 U početku je Miletu bilo jako neugodno među seljacima na pijaci govoriti na stranom jeziku gde su ih gledali u čudu, ili kada bi ušli u neku prodavnicu i neumorna gospođa pokazivala jedan po jedan artikal i od Mileta tražila da ih nazove na nemačkom pa francuskom i da pohvata sličnosti i ko je od koga koji izraz pokupio. Strpljive prodavačice su poznavale čudnu gospođu i pred njom su bile jako ljubazne da bi čim gospođa u rukavicama izađe krenule da se smejulje i imitiraju njeno kretanje i raspitivanje o robi.

xxx 

Pukovnik Tršić je sedeo na kanabeu kod babetine Vranicanijeve, jeo vanilice i pio sok od razmućenog sirupa od višanja.

-          Ali stvoriće mu se zbrka u glavi . Dva jezika a sad još i neka muzika.

-          Kaj god. Djeca u tom uzrastu su vam kak spužva, sve upijaju i razlikuju. A vaš sin ... ja tak nekaj  do sad nisam imala.  Otpeljajte ga u muzičku školu.  Ja mislim da ima dobar sluh i talent za glazbu.. Šteta bi bila da se tak nešt propusti. Sad je došal sa muzičke akademije u Zagrebu jedan krasan mladi čovjek, ja sam mu oca znala, bio je direktor u pivovari, vi znate da su Vranytzany osnovali pivovaru.

-          Nisam znao. Gospođo Vranicani moj sin neće biti nikakav muzikant.

-          I ne bu. Bude mnogo više od toga. Ne bu ni oficir, to je ziher. Glazba oplemenjuje dušu, a jezici joj daju širinu. Gospon general...

-          Pukovnik.

-          No dajte, dajte molim vas, valjda imate ambiciju da u toj vašoj vojsci napredujete. Vi ste još mladi,  onak držeći - prav za generala. Ali vaš sin bu išal svojim putem i u tome ga nemremo bremzati ni vi a ja još manje, nego ga pogurnuti dok nas sluša. A ja nikdar nisam imala poslušnijeg i talentiranijeg đaka. To mi možete vjerovati.   

Za odlazak u muzičku školu kod novopečenog profesora Vjekoslava Maraka bila je zadužena Smilja i puna ponosa se ponadala da će joj sin zasvirati harmoniku bez koje ona nikakvu muziku nije mogla da zamisli.  Za upis u muzičku su zakasnili ali je mladom Vjekoslavu je trebalo novca pored male plate u muzičkoj školi i brzo su se dogovorili da drži  dodatne časove što u kući svojih roditelja na Rakovcu, što koristeći instrumente i prostor u školi. Već na testiranju Vjekoslav je zaključio da Mile ima sluha i talenta i zapitao ga šta bi voleo da svira.

-          Harmoniku. – odgovorila je spremno Smilja.

-          Neću harmoniku. Hoću gitaru.

I odmah se zacrveneo. Razlog  je bio u dvije rupice na krajevima usana jedne devojčice njegovih godina kada je Mileta pogledala i osmehnula se zanjihavši dva, vrpcama zavezana, repića crvene kovrdžave kose. Sedela je u uglu učionice, pored klavira,  na stolici sa jednom nogom podignutom na pedalu  i vežbala skalu na gitari. Sve ja na njoj i oko nje Miletu bilo prekrasno, i njen tihi glas, i njena crvenkasta teško ukrotiva kosa, i njena bela bluza sa ovalnom izvezenom kragnicom, i duge ruke sa gibljivim prstima, i koleno kad proviri dok gitara nagore povlači plisiranu suknju, i ulaštene cipelice sa belim, nabranim čarapicama. Pogledavala je i ona u njega, onako suvonjavog i visokog, sa začešljanom svetlom kosom, lepo obučenog i mirnog dečaka. Dok se majka sa Vjekoslavom dogovarala oko rasporeda časova, Anica, ćerka zubara po prezimenu Turk, mu je pokazala kako da drži gitaru , kako da sedi i postavi levu i desnu ruku. Smejala se njegovoj početničkoj nespretnosti dok je mladi Marak video da će se očigledni osećaj za ritam, izuzetno pamćenje i dobar sluh kod mladog Tršića bolje razvijati ako bude išao na časove i vežbao sa Anicom koja jako dobro napreduje. Mladom Tršiću je svet oko njega zalepršao i nijednom se požalio nije na naporan raspored školskih obaveza, učenja njemačkog i francuskog kod Vranytzanyeve, te gitare kod Maraka, uz obaveznu Anicu. Otac nije mogao da se načudi, a majci je sve bilo jasno. Pogotovo kada ih je jednom  videla zajedno kako izlaze iz poslastičarnice „Piršić“ na početku promenade. On je nosio njenu gitaru u velikoj futroli, a ona vesela i pričljiva skakutala s noge na nogu.

Familija Turk imala je kuću podno starog grada Dubovca i njeni roditelju su voleli naglo izraslog momka sa finim ponašanjem. Otac je uvek izgledao nekako odsutno, a majka je stalno pekla uvek različite kolače.  Čuvši  jednom tako da Mile priča o Vranicanijevog kod koje uči njemački i francuski, otac se zainteresovano trgao u baštenskoj fotelji.

-          Francuski?

-          O da.  Gospođa Vranicani je predavala francuski na gimnaziji, uz njemački.

-          Da li bi ti Mile mogao odvesti  Anicu kod nje i videti sa njom da i ona uči francuski?

Mile bi poletio od sreće da je slučajno imao krila. Biće još više sa Anicom. Gospođa Vranytzany je lako shvatila Miletovo posredovanje i brzo se dogovorila sa zubarom iz poznate familije Turk sa kojom su njeni roditelji imali dobre poslovne i prijateljske odnose još pre onog Velikog rata protiv Srbije.

xxx

-          Pišeš li joj pisma?“

S jeseni, Mile je upisao osmi razred a Turkovi su naglo prodali kuću i otišli u Zagreb. Gospođa Vranytzany je lako pročitala njegovu tajnu. Kako ikome priznati da se dopisuje sa nekom devojčicom.

-          A ona tebi?

Klimnuo je glavom postiđen. Nakon nekoliko meseci, ona je prestala da mu šalje pisma da bi nakon mesec dana pauze dobio od nje pismo i sliku iz Kanade. Njeni su dobili iseljeničku vizu, žive u stričevoj kući dok se otac ne snađe. Ona se sada zove Ann. Na slici u boji sedela je na klupi urađenoj od polovica trupaca, u farmerkama i džemperu. Skraćene kose i sa radosnim a pomalo setnim osmehom i dve rupice na krajevima usana.

Gospođi Vranytzany se steglo grlo kada joj je Mile potiho tokom konverzacije na francuskom rekao da ona sadi živi u Montrealu u provinciji Kvebek.

-          Napisala mi je da se tamo govori francuski. Gospođo Vranytzany, je li ona zbog toga učila francuski?

-          Ne znam sinak. Moguće. Dosta je ljudi počelo odlaziti i nitko o tome ne priča. Samo odu.

xxx

Sve se završilo nakon 4 godine, kada je pukovnik Tršić, na kraju školske godine 65/66, kada je Mile završio prvi razred gimnazije “Dr Ivan Ribar” preko sina nagovestio da najesen sele po prekomandi u Beograd i da bi je hteo posetiti. Ugovorenog dana došao je pažljivo krojenom plavom odijelu sa velikim buketom ruža i velikom kutijom omotanom ukrasnim papirom i crvenom trakom. Mile je trčkarao za njim noseći kofer sa gitarom.Gospođa Vranytzany u kostimu u bojama proljetnog cveća, sa brošom u obliku pauna raširenog repa i neizostavnom ogrlicom od bisera za vratom iznenadila se kada je Katica odmotala kutiju i izvukla jednu neobično živim bojama iscrtanu vazu sa teget podlogom i širokim obodom.

-          Divna vaza, gospon general. Mora se reć, imate ukusa, svaka čast!

-          To je žena izabrala. Gospođo Vranicani, vi mene opet častite unapređenjem.

-          Dragi gospon Tršić, kad se mutate po gradu svašta se čuje. A recite i sami,  zakaj za miloga boga, bi neki pukovnik iz Karlovca išal v Beograd ak ni u pitanju promaknuće. Znate, moji su roditelji rado išli tam i imali poslovne prijatelje. I ne samo to. Vranytzany su u vreme ilirskog pokreta u Beogradu štampali narodne novine na hrvatskom i lađama ih ilegalno razvozuli po Hrvatskoj. Je, je, gospon general, i mi Vranytzany imamo ilegalnog iskustva, kak i vaši komunisti prije rata. Moj muž je bil par puta u Beogradu, al se meni nekak ni dalo. A poslije kad su ubili Radića ni Rudi ni htel ić.

-          Nikada vas nisam pitao za muža. Šta je bilo sa njim?  Gospođo Elvira, znate da se svašta priča.

Pukovnik se raspitivao i čuo razne priče od toga da je poginuo u ratu kao ustaša, da je pobegao 45. i da mu se izgubio svaki trag posle rata. Gospođa Vranytzany je ućutala pa onda naglo pozvala Katicu da mladog Tršića izvede u baštu i posluži ga sokom od višanja. Onim što ga Mile jako voli.

-          Nisam htela pred djetetom. Znate kakvi su vam ljudi, nekaj znaju, nekaj kao znaju, a nekaj sami zmišljaju i onda konstruiraju. Alzo, Rudolf i njegovi su bili apotekari za stare Jugoslavije, a i prije toga generacijama.  Njegovi su imali apoteke po Zagrebu. Po njemu sam ja Bočkai.  Ali  Vranytzany sam zadržala jer se loza Nikole Vranytzanya ugasila bez potomaka, a ja sam bočna grana njegovog brata koji nije imao muške djece. Alzo, to sada nije važno, ali je tada bil škandal, mislim to – da žena zadrži svoje djevojačko prezime.  Njegovi to mi nisu nikad oprostili.  Rudiju nije smetalo, bio je fin i obrazovan čovjek. Eh da... on je došal u Karlovac da bi se odvojil od svojih i otvoril je apoteku na placu u kući Fogina, znate onog što je po njemu nazvano Foginovo kupalište. A i taj vam je bil veliki fakin. No, da se vrnemo na Rudija. Išlo je fino, on u apoteci, ja profesor u gimnaziji. Napravili smo ovu kuću, fino živjeli. No, djece nismo imali. Dragi bog ni dal.

Pukovnik je pio čaj iz porculanske šoljice i iskreno se divio upornosti odvažne gospođe da u predratnom Karlovcu živi svoj otmeni život ne povlađujući nikome i nije mu padalo na pamet da je prekida.

-          Ja znam gospon  general

-          Nemojte gospođo Elvira..

-          No dajte, gospon pukovnik  ne budemo sad opet o tome, generalske epolete vas čekaju. Alzo, ja znam da vas interesira šta je bilo sa Rudijem. Nije on bio nikakav ustaša kak se priča. Dapače, uvijek bi mi doma pričao da su ti Pavelićevi crnokošuljaši obični fakini, niš koristi i kriminalci.Mi smo gledali svoja posla. Onda su ga 42. mobilizirali u domobrance, bila je ona ofanziva na Kozari, nisu imali dost ljekara i ode on u poljsku bolnicu. Nakon 2 mjeseca ga vrate u zalotanom, plehanom lesu. Samo su mi rekli da je nekakva bomba pukla dok su skupljali ranjenike. Ak nisu lagali.  Tak je moj dragi Rudi poginul.

Starica je na ovom mestu zastala i pognula glavu, a pukovniku je došlo da je primi za ruku. Onda se namah trgla i vratila u stvarnost izoštrenog sećanja.

-          Ovdje su htjeli praviti špetakl od sprovoda kao junački poginul od odmjetnika i razbojnika. Tad se još nije pričalo puno o partizanima. Ja to nisam dala, da oni cirkusiraju  a ja izgubila svog Rudija. Al sam uzela nekakvu državnu penziju, znate kak, od nečeg se mora kruha jesti, apoteka je radila ali je jedva pokrivala troškove. Rat je, ljudi nisu imali novce i ko bi još mislio na lijekove. Kad je rat završil, mene se ispitivali za Rudija i ja sam rekla sve kaj sam znala.

Gospođa Vranytzany je ovde zastala dvoumeći se načas da li sve da kaže.

-          Gospodine Tršić, vi ste jedan fini čovjek. Mi nismo iz istog svijeta i to je normalno. Ja sam neko prošlo vrijeme, vi ste sada, a vaš talentirani sin, on je budućnost. A on vam je ... on je .... biser. Vidite, gospon general, ova moja biserna ogrlica je poklon mog muža na vjenčanju. A znate kak nastaju biseri. Neko zrnce pijeska uđe nekako u školjku, ona oko tog zrnca taloži nekakvu sluz da bi se sirota  zaštitila. Onda dođe neki ronioc i izvadi školjku, otvori je i nađe biser. Onda vješta majstorska ruka dovede ga do ovakvog sjaja i ljepote. I na kraju on  završi na vratu jedne babetine  da, da, gospon general, ja jako dobro znam kak me zovu u Karlovcu.

Gledao je budući general  ozbiljnu staricu živa duha kojoj ništa ne promiče i puna životnog iskustva i dalje radoznalo gleda šta se dešava u svijetu. Tako je i njemu ispričala da je u Beču kao devojčica videla cara Franju Josipa, a posle velikog rata u Zagrebu  kako kralj Aleksandar iz kočija maše narodu.  Isti je taj narod bacao cveće pred kola kada je Tito sa Naserom došao u Karlovac.

-          No, ja sam se baš raspričala. Jeste li vi gospon general za jednu finu kapljicu francuskog konjaka?

Ne čekajući njegov odgovor je hitro ustala i iz barskog dela elegantnog ormana iznela kruškoliku flašu Hennessy Q.O i sipala pažljivo u široke, ovalne čaše od kristala. Pukovnik je sa nešto opreza promešao tečnost na dnu čaše, pomirisao i liznuo te znalački po bontonu poznavaoca pića prošetao ga po usnoj duplji i jeziku.

-          Oho, gospođo. Prvoklasan konjak.  Imate ukusa.

-          Navika vam je čudo, gospon Tršić. Sad onak gucnem si kad je nešto baš specijal. A vi i vaš sin jeste nekaj posebnoga. No,  što smo ono pričali. Prije nego su partizani u maju 45. ušli u Karlovac,  jako je puno familija  pobjeglo . Neki s razlogom, neki bogme od straha. Bojali su se kakva će vlast doć s ovima iz šume.  Partizani – i samo ime je zvučalo opasno. Ja nisam htjela ić. Ja u svojoj pedesttrećoj d, imala sam ovu kuću,  Karlovac jako volim, tu sam se rodila i zakaj bi išla iz njega. Nikom nisam naudila.  Kad su partizani došli, bilo je i straha i oduševljenja. A tak je to uvijek.

-          Znam, ja sam bio među partizanima u Karlovcu tih majskih dana. Znam da su nas se mnogi plašili. Neki danima nisu izašli iz kuća.

-          Tak je. Neki da. A neki su bili mobilizirani u domobrance pak su se plašili. Neki nemaju mirnu savjest, nakralili su se tuđe muke.  Znate bila je velika je propaganda. I sad je. Vama to mogu slobodno reći da ja slušam njemačke radio stanice, Dojče vele se dobro čuje.  To sam navikla još kako je Rudi  kupil prvi radio. Grundig, i sada ga imam negdje u podrumu.  Svašta se priča. I laže i pretjeruje, a svakak ima i istine. Ja uglavnom vidim da se dosta gradi, sirotinje je sve  manje, sva djeca idu u školu, grad se širi. Dobro, ima preveć vojske,  ali u Karlovcu je uvijek bilo tak. Uostalom zato ga je onaj nesretni nadvojvoda  Karlo nacrtal takvega 1579.  kao tvrđavu u obliku zvijezde.

-          Vidite kak je to, Karlo nacrtao zvijezdu od koje je nastao Karlovac, a 45.  je zvijezda ušla u grad na kapama. Tak neki  mladi mulci iz vlasti sa zvijezdom na čelu htjeli su me zatvorit kao suradnika okupatora. To vam je bedasto, velim ja njima, Vranicanijevi su se borili i protiv Turaka, i protiv Ugara i protiv Francuza. Ali kaj ćete, mladost, puna sebe, mi buržuji protivnici narodne vlasti i tak to nekak ide. Takva vremena.  Znate ono kak u francuskoj revoluciji, giljotina je mnoge glave odrezala. Moram priznat nije mi bilo lako. Ali bio je tu, sada vam to isto mogu reći, Veco Holjevac, moj đak u gimnaziji prije rata, on vam je sad glavni u Zagrebu..

-          Znam generala Holjevca, veliki heroj ovog kraja, on je vodio čuvenu akciju kada su prerušeni u domobrane partizani 41. ušli u Karlovac pun ustaša i Talijana i iz bolnice izvukli jednog važnog partijskog rukovodioca.

-          O da, jako se dobro toga sjećam. Kak je to odjeknulo! Ali vidite, do sad nisam znala da je Veco bil u to upleten.  Je, on je uvijek bio vrag, spretan i inteligentan. Alzo, taj moj predmet je nekak došal do Vece i on je rekal da me ne diraju. Čak je jenput došal do mene , znate onak krupan, s brcima,  i  odpelal me u džipu  u gimnaziju i naredio da me vrate na posal. Direktor gimnazije je bil u čudu, kak se može njemački učiti kad su oni bili okupatori. Dan danas se sjećam  kak se Veco nasmijal, na zidu nova Titova slika, a još se  videlo bijelo na zidusa strane jer je Pavelićeva slika bila veća, i baš se pitam kud je sa njom,  i on veli direktoru da je došlo novo vrijeme ali da đaci moraju učiti i više i bolje nego ranije. Ako je prije rata bil njemački, francuski i latinski dodaće se ruski i engleski. I mene vrate.  Predavala sam i francuski i njemački a bogme i latinski dok nije došal Del Tozo.  Do 57. Trebala sam ranije u mirovinu ali nije imao tko držati  francuski. Tak vam je to. Sad sam u penziji. Od penzije se može živjeti ali skromno a ja sam ipak navikla da imam malo više nego drugi, tako da malo dajem štrukle, ima ljudi koji mogu platiti da im djeca znaju nekaj više. Dosta mi šalje rodbina iz Švicarske, svakog ljeta dođe moja nećaka, tu na Koranu kupat se. Bude tu mjesec dana i donese mi sve kaj se ovdje nemre najti  i ostavi mi penez. Znate Vranytzanyevi su prije rata imala dost akcija na berzi i bude tu neka dividendica. Dost za mene i moju Katicu.  Rođaci iz Švicarske me stalno zovu kod njih.   A meni najprije nisu dali putovnicu a poslije više nisam ni tražila.  

-          Mogao bih to da vam sredim.

-          Neka hvala gospon general. I Veco mi je nudil. Meni je 74.  Nisam za putovanja. I volim ovaj grad. Drugi mi ne treba. Tu sam rođena 892. tu ću i skončat.

-          Vi ste znači Titova vršnjakinja.

-          Eto vidite. Zagorac je sve mlađi a ja sam sve starija. Vidim da razumijete šalu. Vidjela sam ga kad je bio u Karlovcu sa Naserom. Živahan, u dobrom odijelu. 

Ti  Zagorci su vam uvijek voljeli dobru obleku. Zato Zagorci idu za kelnere u Zagreb a Ličani za finance i žandare.

-          To vam se gospođo Vranicani nije mnogo promijenilo.

-          Ah gospon Tršić sve se mijenja. Ja sam kao curica bila u Beču i prije rata, onog prvog, vidjela cara Franju Josipa i bogme sam mislila da je besmrtan i da je Austro-Ugarska vječna. Je vraga. Vidjela sam u Zagrebu i kralja Aleksandra. Izgledao mi je nekako mršav i sušičav. I on je dojmim jedini u staroj Jugoslaviji  vjerovao u jugoslavenstvo i sinovima dao i slovensko i hrvatsko i srpsko ime.

Neupitni kvalitet Hennessy Q.O razmileo se po gospođinom krvotoku a glavi probudio sve ćelije pa su sećanja na prošlost tekla iz nje kao nabujali potok posle topljenja zimskog snega.

-           Dopao mi se onaj Naser iz Egipta. Lijep čovjek. Da ni bilo njega i da ga nije Tito vodil u Ozalj na ručak ne bi Ozalj dobil asfalt. A čula sam od ljudi da ste i vi pomogli svom selu kod Gline da dođe asfaltni put do njih.

-          Selo Sklela. To vam je gospođo Vranicani  vojska napravila.

-          Bi oni napravili figu  da neko nije potegal. No,  cijenim i poštujem vašu skromnost. Znate gospon Tršić, godine prolaze, vlasti se mijenjaju, neke traju duže neke kraće. Ne znam kaj bu bilo kad Zagorac ode, ali znam da će ostati ono što je napravljeno. Ta vaša cesta do Skele, sve ove fabrike su oživile, Jugoturbinu ste napravili, Tito je vodil Nasera tamo. Eto vidite svake godine djeca iz Karlovca idu u Selce na more. To ranije nije bilo. Svijet se mijenja htjeli mi to ili ne. Tako i vi vašeg sina, pun je talenta za puno toga, a vi i sami znate da nije za oficira, pustite ga da se razvija. On je dečec za neki budući svijet. Vraga dečec, momak je postal, vidite kak je narastal za ove četiri godine, kontemplativan je, s njim se može pričati, voli knjigu, jezici mu idu kao od šale, ima dara i za muziku. No, čujete ga kak svira u vrtu Katici. Kad već idete u Beograd za generala,  to vam je jako dobra prilika da sinu priuštite još više. On vam je pravi biser. Ja sam ga malo izbrusila a vi ipak idete u glavni grad. Tam ima sigurno boljih brusača mladih mozgova od mene. Nemojte propustit priliku.   Ja vidim da vi to razmete, ali znajte ... jednom će otploviti od vas. Za njega je svijet van ovih granica.

-          I meni tako izgleda.

-          Pustite ga. Znam, neće vam biti lako. Roditelji, pogotovo kad stare, vole da su im djeca blizu. Svijet je velik ali je sve postal bliže. Pre stoga godina su išle lađe od Karlovca do Zemuna i Beograda, danas ide vlak, autoput je napravljen. Moja nećaka iz Švicarske dolazi avionom.

Za to vreme Mile je čitao Katici poslednje Anicino pismo i prebirao po gitari.  Sinoć je sa tek izašle ploče “Grupe 220” skidao akorde jedne lagane pesme.

K'o Sunce što sja kroz dan
k'o Mjesec žut što noću sja
tako mi draga znaj, izgledaš ti
dok sa smiješkom promatraš svijet

K'o jutra što dolaze zorom
k'o rosa što na cvijetu sja
tako mi draga znaj, izgledaš ti
dok sa smiješkom promatraš svijet

Ne mijenjaj nikada
svoj osmijeh blag
čuvaj ga
on je sve što mi pružaš sad

 

Pukovnik i gospođa Vranytzany su utihnuli slušajići Miletov tugaljiv glas.

-          Je je, gospon general, sin vam lijepo pjeva. A znate kak je, i to se mora reć - prva ljubav zaborava nema.

I budućem generalu nije bilo svejedno.

-          Znam, gospođo, pričala mi žena o nekoj Anici. Iselili su za Kanadu, kako čujem. Moja žena je pročitala neka njena pisma. Nije to lijepo, ali je majka majka - voli sve da zna. Molim vas nemojte mu reći, neka ostane njegova tajna.  Treba vremena za zaborav.

xxx

            Kad su otac i sin Tršić otišli, starica je izašla u baštu i sela na pletenu baštensku fotelju. Katici je rekla da joj donese čašu konjaka i ostavi samu. Nije htela da se vide njene suze.

            Kad su se otac i sin Tršić vratili u stan, Smilja ga saletela odmah sa vrata.

-          Gde ste do sad? Šta je bilo?

Pukovnik Tršić je skinuo cipele i sako i seo na iscepanu fotelju koju je Smilja izbacila na balkon i u kojoj je Bane voleo naveče da se izvali i sa 4. sprata gleda zalazak sunca.

-          Daj mi jednu rakiju... Ne nemoj rakiju. Daj mi onaj konjak.

-          Kurvoazje? Onaj za goste? Neko dolazi?

-          Ne ženo. Sam ću da se urokam.  Nije Henesi ali poslužiće.

Smilja se prekrstila u čudu i donela konjak u maloj rakijskoj čašici.

-          Ženo, konjak se sipa u velike široke čaše.

-          Bože Bane, odakle mi. Mrštio si se kad sam kupila onaj komplet za vino.

-          Vidi pa kupi. Al nemoj da ti uvale neke bez veze. Sjedi Smiljo. Svašta sam se pametna naslušao. Ona babetina Vranicani  je ...čudo od babca.