Osmijeh

 

            Mariju je pokupio u dvorištu ambasade u promenjenom izdanju. Sandale,  do članaka duga i široka haljina neupadljive boje,  platnena torba o ramenu i kofero na točkiće. Neukroćena kosa vezana u jednostavan rep. Konačno je uspeo da vidi njene sitne oči, lice bez šminke i uvučene usne. 

 „Previše mršava i suvonjava. Pognuta i krije male grudi. Pomalo hipi.“ – prvi je Miletov utisak o njenom jutarnjem izgledu praveći se da ne opaža da je neukrotivu kosu vezala u jednostavan rep. Konačno je uspeo da vidinjene oči, lice bez šminke i uvučene usne. U sandalama sa izukrštanim remenima, u dugoj i širokoj svetlo ljubičastoj haljini do članaka sa iznošenim blejzerom od teksasa i platnenom torbom o ramenu ličila je Miletu na turistu spremnog da se prepusti izazovima dana po propisanom turističkom programu.  Tako je on izlgedao i njoj u ulozi vodiča i bila je spremna da se prepusti njegovom poznavanju zemlje i dugog puta koji ih očekuje. On u ispeglanoj plavoj košulji dugih rukava uvučenim u teget letnje pantalone, u mokasinama bez čarapa,  nehajno očešljan i sveže obrijan, dobro raspoložen i predusretljiv ličio joj na Krisa Kristofersona  sa misteriozno intrigantnim uvučenim očima.

U suku i robnoj kući Mile je dokupio potrebnu garderobu koristeći njene savete u odabiru. Jedino se oko cipela nisu složili jer je on insistirao na udobnosti i jednostavnosti i nije hteo da potroši neke veće pare, a ona je zapela da je on kao prevodilac u javnosti predstavnik firme. Zašto je ona jučer bila formalno obučena u odeću poslovne žene, a danas može putovati u neformalnoj odeći. Mile je naučio da sluša ženske savete u tom pogledu i opirao se samo da bi se opirao. Ali je zato insistirao da ona kupi kupaći kostim jer neizostavno treba da se okupaju dok je more još toplo a on tačno zna gde i kada će tamo stići.

Kupili su pakovanje Ben Kašira [1] i taman krenuli kad je Mile stao u ulici Omara Muhtara, parkirao sa strane i čvrsto držeći volan sagnuo glavu premišljajući.

-       Nešto ste zaboravili?

-       Vidite onu radnju desno napred, sa muzičkim instrumentima.

-       Vidim.

-       Tu sam kupio svoju prvu i libijsku gitaru.

-       Da, i?

-       Ostavio sam je kući, a sada nešto mislim da ne bi bilo loše da u novo poglavlje krenem sa novom gitarom. Šta mislite?

-       Ne znam. Koliko sam shvatila, sinoć ste pričali da sviranje spada u vaš bivši život.

-       Tačno.

-       Ništa ne može da se izbriše ali mora se dalje. Znanja ostaju, iskustva takođe. Ne razumem zašto se odricati muzike i sviranja.

-       Marija, nije isto. Nemam onaj klinački poriv, praviti se važan pored devojkama, znate ono svirke na rođendanima, sviranje sa bendovima. To se izgubilo.

-       Muzika se nije izgubila. Jeste li svirali svoje stvari ili samo reprodukovali.

-       I jedno i drugo.

-       Ja bih na primer volela da čujem vaše stvari a da se predamnom ne pravite važni.

Mile je spustio ruke sa volana i zagledao se Mariji pravo u oči. Ona nije skrenula pogled i nešto poput osmeha otvorilo joj lice. Dovoljno za iznenadnu odlučnost.

-       Marija, zadovoljstvo je imati vas za saputnika. Pođite sa mnom. Da vidite kako se bira gitara.  Još nešto. Ako vam odgovara,  ja bih da pređemo na ti. Ceo dan je pred nama, hajde da nam bude ugodno i bez opterećenja.

-       Potpuno saglasna. Idemo po gitaru.

 

xxx

 

Zahlađenje odnosa u Tađuri nije dugo trajalo. Oboje su primenili taktiku omekšavanja svojih stavova i nakon dva sata vožnje raspravljalo se da šta najpre uraditi od troje: obići rimsku Leptis Magnu, okupati se na plaži gde su se Rimljani opuštali ili ručati u hotelu u Homsu. Sve to u razdaljini od par kilometara. Marijina inženjerska razboritost  odlučila je da najpre obiđu iskopine i potroše par stotina kalorija, da ih potom nadomeste ručkom i da ručak svare na plaži i okupaju se ako voda nije previše hladna.

U Leptis Magni lokalni vodič nije mogao da se načudi da neko dolazi u posetu po najvećem suncu pred ručak.   Brzo se odobrovoljio kad mu je Mile objasnio da je nebrojeno puta dolazio i ne treba mu vodič i neka se on slobodno izležava uz kućicu na ulazu. Kao pravi turistički vodič Mile je objašnjavao da nije bilo idealnijeg mesta između Kartage u današnjem tunisu i Nila da Feničani naprave svoju trgovačku ispostavu hiljadu godina pre naše ere. Mala rečica Lebda je donosila pitku vodu, prirodna uvala stvarala zaklon za lađe. U zaleđini su pustinjska plemena i berberi donosili raznoliku robu a sve je do punog zamaha došlo u vreme kada je rimski meštanin Septimije Sever  napravio veliku vojnu karijeru i postao rimski car. Trgovalo se afričkim zlatom, žitaricama iz plodnog zaleđa, afričkim životinjama za rimske gladijatorske igre, robovima, maslinama i istočnjačkim začinima. Do koje mere je grad prosperirao govori i ogromni teatar koga ni kasniji Vandali i Berberi nisu uspeli razoriti oko petstote godine naše ere kada je rečica Lebda presahla a pustinja zatrpala grad.

 

Sami samcati u velikom napuštenom gradu osećali su se kao duhovi koji su došli da ožive grad. Miletovi plastični opisi pijace, foruma, velike bazilike, njegovo recitovanje sa ogromne scene teatra, opis figurativne priče o životu i osvajanju cara i osnivača dinastije Severusa na izvanredno očuvanom četvorostranom slavoluku naveli su Mariju da se potpuno opusti i kao dete zapitkuje i raduje se svakom novom saznanju.

 

Time je još više inspirisala Mileta da svojim pričama doda sočnije izmišljene ili ne detalje. A vrhunac je naravno bio kada su došli do javnog toaleta gde su ugledni stanovnici izlučivali iz sebe ostatke gozbi prethodnih dana a razmenjivali informacije gde i kada će iznova kod nekog od njih biti nova gozba,  stići lađa sa robom iz Rima, ili karavan iz dubine pustinje sa novim robovima, slonovima, žirafama, lavovima i drugim životinjama. I naravno da su se slikali sedeći na kamenim toaletnim sedištima sa rupama i kanalom za odvod.Marija se divila inženjerskim i graditeljskim veštinama Rimljana dok je Mile objašnjavao da Vandali i Berberi kada su pustošili grad nikako nisu razumeli čemu služe sedišta sa rupama pa se oko tih građevina nisu ni trudili da ih poruše. Marija samo što se nije spustila u odvodni kanal zainteresovana da izračuna ugao nagiba i odakle je dolazila sveža voda a gde odlazila.

 

-       Ne mogu da verujem. Kolektivna higijena. Da ne kažem grupno sranje.

-       E draga Marija, zamisli na kom su civilizacijskom stepenu bili. Ovako brinuti o javnom zahodu, zgrada pored je bilo javno kupatilo. Inženjerski komplikovano i podrazumeva mnogo znanja. A zamisli, ja od sutra radim za firmu koja gradi kanalizaciju. Kao da se vraćam u doba pre Rimljana. Ponekad se razočaram što se tako malo nauči od prethodnih civilizacija. Dođu neki divljaci, poruše sve i onda treba dve hiljade godine da shvate da im treba kanalizacija. 

 

            Na terasi hotela „Morska obala“ jedva su našli slobodan stol. Dobro ogladnela, umorna od hodanja, raspoložena da se opusti, Marija je prepustila da se Mile bavi menijem.  Naručio je libijsku čorbu i jagnjeće kotlete sa obiljem salate. Spremanje šorbe libije Mile je do tančina opisao ulazeći u detalje kako se sprema u drugim delovima Libije, ko koje začine upotrebljava i zašto je ova u Homsu i „Morskoj obali“ najbolja.  

 

 

 

 

-       Šta je ovo dobro, malo ljutkasto taman po mom ukusu.

-       U šorbu libiju ide dosta kajen bibera i kurkume a stavlja se baharat što ti je mešavina raznih začina, naravno paradajz pire i obavezne leblebije. Ja volim da iseckam pri serviranju svežu nanu a ponekad ubacim  malo i harise da se dobije ljutina.

Posle kotleta morali su da probaju na Miletovo insistiranje basbusu od griza sa filom od datula.

-       Kolač je fantastičan ali ovo mi nije trebalo. Prejela sam se.

-       Ajde, ajde i treba malo da se ugojiš.  

-       Zvučiš kao moj bivši muž.

-       Šta i ti si bila u braku?

-       Jesam. Samo moj je trajao kraće od tvog, tri godine, i pre  tri godine završio. Brzo, hvala bogu.

Udahnula je duboko i pogledala negde ka vidljivom kraju neba i zapalila cigaretu. Mile je hteo da se o tome razgovara ali ona je mrštenjem i blagim pokretom ruku prekinula bilo kakvo zadiranje u tu temu. Zaobići i zaći u neutralnu poziciju.

-        Znaš li ti po čemu je poznat ovaj hotel?

-       Hotel je očigledno stara gradnja. Skorije renoviran rekla bih. Ako je postojao pre drugog svetskog rata onda recimo da je ovde odsedao Romel dok je sa svojim afričkim korpusom zajebavao Britance i Amerikance po severnoj Africi.

-       Hm, vrlo moguće. Ovde blizu je stari asfaltni put. Napravili su ga Italijani  30-tih godina kad je Musolini hteo da obnovi rimsko carstvo i od Sredozemnog mora napravi interno more. Ali, ipak idemo u skoriju prošlost. Ovde  je par meseci živeo Idi Amin Dada kada su ga prepar godina svrgnuli sa vlasti u Ugandi. Čula si za njega - onaj ogromni crnac, bivši bokser i vojnik koji je vojnim pučem došao na vlast i vojnim pučem  sa vlasti skinut.

-       Sećam ga se a znaš zašto. Kad je jednom bio kod našeg Tita  ovaj ga dočekao sa svom njegovom pratnjom od ne znam koliko žena i rodbine a moja ga majka gledala na TV onako velikog kako izlazi iz aviona i zakukala: Bože me skloni, ovi će sve da nam izedu, vidi koliki su.

-       E tog Idi Amina niko u Africi nije hteo da primi kad je pobegao iz Ugande. Potucao se dok ga nije primio Gadafi i smestio ga sve sa  ženama, gomilom dece i rodbine u ovaj hotel.  Bio par meseci i mislim da su ga Saudijci na kraju primili. Tu radio neki naš zemljak, on mi je sve ovo pričao, kao kuvar i poslastičar.  Idi Amin jeo samo kolače i ovaj naš je svaki dan pravio najmanje deset vrsta kolača i torti i je svaki dan sve to nestajalo kao da je tajfun prošao kroz hotel.

xxx

 

            Kad je planirao put i insistirao da se okupaju na plaži bivšeg rimskog grada, Mile je bio zaokupljen čestom idejom prebacivanja u ranije epohe. Kupanjem na plaži pored luke čiji su dokovi ostali delimično očuvani  potpuno bi mogao da se uživi u doba pre dve hiljade godina i da oseti svakodnevni život bogatog grada sa toliko dnevnih dešavanja. Nešto novo se sada uvuklo u željena očekivanja. Bilo je nešto u mršavoj Mariji bujne kose, tela sakrivenog u širokoj odeći, nesvesnoj njegovih čestih pogleda punih traganja za pokrivenim delovima tela. Po povratku u Leptis zapanjenom vodiču rekli da bi se rado malo odmorili na plaži pored luke, a i okupali ako je dozvoljeno.

-       Nije. Ali danas nema nikoga i praviću se da ne znam. Morate ponovo da platite karte da ne naiđe neka kontrola. Možete ovim sporednim putem kolima i dovešće vas do plaže bez ulaženja u grad. Ali to vam nisam rekao. Hej, jeste li vas dvoje muž i žena, znate da ne bi smeli...

-       Znam prijatelju. Ne brini. Mi smo ti u braku toliko da me ni u vodu ne pušta da idem sam.

Vodič je saučesnički klimnuo glavom.

-       Kako ti umeš sa ovim Libijcima. Pustio nas. Šta si mu rekao?

-       Da smo muž i žena. Znaš da ne bi inače mogli zajedno na plažu. 

-       Umeš da lažeš.

-       Toliko da i sam poverujem. Skoro da sam uveren da zaista jesmo u braku.

-       Ne preteruj.

-       Reci i sama. Da li je normalno da se jedna mlada žena i jedan koliko toliko mlad muškarac, dakle oboje u najboljim godinama, vozaju po jednoj muslimanskoj zemlji toliko rigoroznoj po shvatanju odnosa muškarca i žene, bezbrižno se opuštaju u međusobnom poverenju, uživaju u dobroj hrani, zar to dvoje nisu u stvari u najboljem od mogućih brakova. Formalnom ili ne, nije važno.

Prvi puta ju je video zbunjenu, makar za nekoliko trenutaka. Taman su kolima stigli do zgodnog mesta da se parkiraju u hladu nekoliko palmi.

-       Znaš šta Mile, teško mi je da priznam, ali mislim da si u pravu. A pošto si ti muško u našem braku, nađi neko zgodno mesto dok se ja presvučem.

„Da joj je barem dupe malo veće“  prvo je pomislio kad se spustila na peškir. „Kad se uspravi, nije da nema grudi“ zadovoljno je zaključio i uvukao stomak da poboljša vizuelni utisak o sebi.

-       Ajmo u vodu dok još ima sunca. Hoću da se osolim.

Ona nije delila njegovo oduševljenje. Voda joj je bila prehladna, kosu nije htela da smoči i teško ju je ukrotila u privremenu pundžu i brzo je izašla iz vode dok je on otplivao turu do kraja doka i par puta zaronio na mestima gde je nazirao potopljene rimske stubove zarasle u lelujavu morsku travu i alge. Delovi negdanje urbane arhitekture žive drugi život morskih staništa i neki drugi oblici života prisvojili su ih za svoje utočište i dom.

Ležali su na dva odvojena peškira i Mile se raspričao o nekoliko hiljada godina tokom kojih su se menjale i mešale vekovne domorodačke kulture sa širokih prostora u plodnom zaleđu sa naseljenicima čija veština vladanja morem, trgovinom i poznavanjem Mediterana je uspela da podigne veličanstveni grad toliko stran nomadskoj kulturi  starosedilaca. Živeli su skladu sa interesima jednih i drugih, nomadi su opstali a doseljenici nestajali kako je prestajala civilizacijska moć zemalja njihova porekla. Kada su početkom petog veka posle Hrista pustinjska plemena nenaviknuta na život u gradovima opljačkala Leptis i razrušila hramove, pustinja ih je vremenom osvojila, zatrpala i na svoj način sačuvala. Marija je zaspala ležeći na stomaku odmah nekako posle podizanja slavoluka Septimiju Severu a da to Mile nije ni primetio i tek na kraju priče se okrenuo ka njoj i njenoj razbacanoj kosi i osluhnuo njeno ravnomerno disanje. Dopala mu se linija njenih leđa i istaknute lopatice kukova, a ni dupence mu nije više igledalo malo. Duboko je uzdahnuo i otišao je do stvari ostavljenih u hladu da izgna požudne misli. Izvukao je gitaru iz kofera i milujući je pažljivo počeo da je uštimava sedeći u hladu bogato razgranate palme pored polegnutog rimskog stuba podalje od Marije i dovoljno tiho da je ne probudi.

Probudila se kad su iz gitare izlazile melodije i akordi za razgibavanje prstiju a on u glavi otvorio bogatu muzičku biblioteku. Premestila je svoj peškir do njega i počela da raščešljava kosu sedeći prekrštenih nogu okrenuta prema njemu koji je u trenutku stao sa svirkom, polegao nežno ruke preko tela gitare i naslonio glavu gledajući je u oči. Imala je potpuno prirodne obrve nejasna oblika.

-       Ima nešto renesansno u tvom liku. Duga kovrđava kosa,  lice neiskvareno šminkom. Nešto od lika Leonardove Mona Lize, jedino da vidim još i onaj zagonetni osmeh.

-       Ovako nešto.

Našalila se razvukavši usne i pokazujući preteće zube.

-       O da.

Brzo je promenila facu u zavodljivi osmeh naprćenih usana.

-       To je već bolje. Trebala bi češće da se smeješ. Znaš li ovu pesmu?

K'o Sunce što sja kroz dan
k'o Mjesec žut što noću sja
tako mi draga znaj, izgledaš ti
dok sa smiješkom promatraš svijet

-       Znam. Drago Mlinarec i „Grupa 220“. Slušala sam ga pre par godina u Novom Sadu. Kao klinka sam obožavala tu pesmu. Kako ono ide dalje?

K'o jutra što dolaze zorom
k'o rosa što na cvijetu sja
tako mi draga znaj, izgledaš ti
dok sa smiješkom promatraš svijet

Kako su se stihovi razlivali  njena opuštenost je prerasla u lagano njihanje glave u ritmu da bi pustila glas u refrenu.

Ne mijenjaj nikada
svoj osmijeh blag
čuvaj ga
on je sve što mi pružaš sad.

 

 Miles se nakon dva ponavljanja naglo stao kao da želi zabeležiti trenutak. Koliko je vremena prošlo od kada je sa radija i ploča skinuo Mlinarčevu pesmu pri kraju šezdesetih, tugovao s njom za prvom, pubertetskom, neostvarenom ljubavlju, svirao i pevao je na raznim druženjima u Beogradu, na moru, na putovanjima i izletima, udvarao se Radmili.  Marija se vratila na zadnju godinu studija u Novom Sadu kada je na koncertu Mlinarca upoznala budućeg sada bivšeg muža.  

Naglo je ustala i okrenula se ka moru i zalazećem suncu.

-       Ko bi rekao da će u nekoj Libiji doživeti ovako nešto...lepo.  Ajmo Mile, pomisliću da je ovo stvarnost.

---

[1] Ben Kašir – flaširana mineralna voda lokalnog proizvođača u širokoj upotrebi u celoj Libiji.