Libijski šampanjac

 

Libijski šampanjac

Na sednici Saveznog veća skupštine Jugoslavije prihvaćen nacrt budžeta u 1985. godini u visini od 574 milijarde dinara. Po rečima Vlade Klemenčiča, saveznog sekretara za finansije, pri pravljenju nacrta naročito se vodilo računa da se spreči planiranje potrošnje koja unapred računa sa inflacijom. Pažnju poslanika posebno je izazvalo izlaganje saveznog sekretara za narodnu odbranu, admirala flote Branka Mamule o ozbiljnim problemima sa kvalitetnim obnavljanjem aktivnog starešinskog kadra naročito iz pojedinih republika i pokrajina.

-       Kako te ne mrzi da slušaš vesti. Uvek iste gluposti.

-       Navika sa dugih putovanja po Libiji noću kada se Radio Beograd  dobro čuje. Zar  tebe ne interesuje da je na 13. kongresu komunista Rumunije Nikolae Čaušesku danas primio delegaciju SKJ na čelu sa Dobrivoje Vidićem.

-       Jaka stvar.

-       Možeš ti da se zavitlavaš koliko hoćeš ali vest pročitana na početku ili objavljena na prvoj strani novina ima poseban značaj.

-       To što je neki rumunski  landara pišore primio nekog našeg landara pišora?

-       Ne, nego koliko je važan odnos Jugoslavije i Rumunije.

-       Ma daj.

...komisija je preispitala sve okolnosti afere u kojoj je svojevremeno francuska državna kasa olakšana za oko 400 miliona franaka. Toliko je u vreme Žiskarove vladavine isplaćeno inostranom pronalazaču “aviona njuškala” navodno sposobnih da u letu otkrivaju nalazišta vode i nafte. Afera je obelodanjena nedavno zahvaljujući napisima i otkrićima satiričnog dnevnika “Okovani patak”.  

-       Vidi, vidi. Šta tebi kaže ova vest?

-       Da je Žiskar maznuo lovu kroz proviziju.

-       Tačno. I šta još?

-       Da je vest objavljena na sredini emisije i da naši odnosi sa Francuskom nisu kao sa Rumunima i Čaušeskuom. Čaušesku nije maznuo lovu ali je maznuo državu. Ali šta to nas brige kad samo prijatelji. Na to si mislio?

-       Tako je. Brzo kapiraš.

-       Bila sam štreber u školi.

Vlada u Tripoliju je energično demantovala tvrdnje egipatskog predsednika Hosni Mubaraka da je Libijska Džamahirija umešana u ubistvo Indire Gandi.

-        Zašto bi Gadafi ubio Indiru Gandi? Ili to Mubarak hoće da naudi Gadafiju. Miriše na spletku.

-       Biće od tebe politički  komentator. Mi se držimo se po strani i gledamo da izmirimo Gadafija i Mubaraka. Teško ide jer se dva lidera ne podnose. 

-       Zašto?

-       Gadafi bi hteo da bude novi Naser, a Mubarak misli da je nasledio tu krunu. A veličine su nesravnjive. Egipat ima aktivnog vojnog sastava skoro koliko Libija ima stanovnika.

-       Ali Libija ima naftu i lovu.

-       Tako je. Zato mi volimo Gadafija i njegove investicije na kojima i ti i ja zarađujemo.

Na jučerašnjoj sednici Komisije za idejni i teorijski rad CK SKJ, uvodničar Kiro Hadživasilev je istakao da se SKJ uprkos teškoćama nije pokolebao niti će skrenuti sa puta borbe za vladajuću poziciju radničke klase..

-       E Mile, stvarno. Moramo li da slušamo sve ove gluposti.

-       Čekam rezultate današnjih utakmica.

-       Pratiš fudbal?

-       Ne, ćale je partizanovac, a ja ga zezam da sam zvezdaš čisto da mu oponiram. U životu nisam bio na fudbalskoj utakmici. Trenutno je Sarajevo na prvom mestu i voleo bi da tako ostane a ne da stalno pričamo o velikoj četvorki: Zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk.

-       22 muškarca se otimaju oko jedne lopte i gledaju da je uguraju u mrežu protivnika. Bože koja glupa muškaračka igra. Samo bi da negde nešto nekome uguraju. Zamena za seks.

-       Počeo sam previše da se slažem sa tobom. Ne valja.

-       Ima dosta toga oko čega bi se mi mogli složiti. Ti voliš da jedeš a ja ne. Ti voliš izazove a ja ne. Ti praviš haos a ja volim red i poredak.

-       O vidi vidi, nepomirljivo je pomirljivo. Čudo za inženjera. Vi Inženjeri volite red i poredak, naučno proučeni uzroci  proizvode naučno predvidljive posledice. Determinizam i laž o slobodnoj volji.  Život preobraćen u šablon. Uz to i vera u večiti napredak ako bi se vama dala vlast.  Mladohegelijanski stereotip. E pa dobro, ajmo sa opšteg na posebno. Studija slučaja: Marija...koje ti je prezime?

-       Manojlović. Nisam menjala prezime pri udaji.

-       Ok. Marija Manojlović se udala za čoveka i nije uzela njegovo prezime. Zato mu ime ne pominjemo.  Volela ona njega, voleo on nju.  Ajde da pretpostavimo da je brak bio normalan, on nije napasnik,  alkoholičar  ili neki nedorastao mamin sin kome je žena zamenila majku. Šta ime je trebalo da se razvedu kad je sve bilo divno i krasno?

Ona je mirno pripalila novu cigaretu i posegla da promeni radio stanicu. U ubrzanom traženju nepoznatog nečega najčešće su se mešale arapska muzika  sa veselim brbljanjem raznih talijanskih stanica uhvaćenih u radio eteru. Kad je naletela na neku stanicu sa klasičnom muzikom, Mile  joj dodirnu ruku da ne menja stanicu.

-       Zanemari slučaj Marije Manojlović. Da razmotrimo slučaj  Hajdna.  Celog života je komponovao, svirao i vodio neku muzičku kapelu ... za koga? Za neke prinčeve ili grofove koji su ga plaćali da živi na njihovim dvorovima id a svira njima i njihovim plemenitim gostima. Kada volim da sipam sebe pepelom uporedim se sa njime. Radim za oe koji me bolje plate, ali za razliku od njega ima veću slobodu. Zašto? Zato što je prinčeva i grofova koji su mogli da priušte samo sebi da muzičari samo njima sviraju bilo malo, a ja imam vću mogućnost izbora gazda. On je slobodu nalazio u komponovanju, a ja što sam dovoljno dobar u svom poslu pa mogu pomalo da ucenjujem gazde da se otimaju za mene.

-       Da nisi malo prepotentan?

-       Ponekad jesam. I nadmen, i ciničan, možda i ohol. Kad bih umeo da komponujem možda bi bio drugačiji. Vidiš ova simfonija se zove “Jutro” a možeš da je doživiš i naveče u mraku severne Afrike. Slušaš klasiku?

-       Retko slušam muziku uopšte. Ali bila sam nekoliko puta na koncertima.Vodila me cimerka u studentskom domu u Novom Sadu. Završila je čelo na muzičkoj akademiji. Otišla posle u Nemačku na usavršavanje i ostala tamo. Mislim da svira u nekoj filharmoniji.  Volela sam da je slušam, pričala mi o dinamici, ritmu, harmoniji.  Ja sam mislila da u toj klasicinema ništa živo, opipljivo, a Biba mi je govorila da se iza svega u muzici kriju emocije. Samo treba imati uvo i nešto malo znati o muzici.

-       Da. Dobar zaključak. Intuitivno uživanje plus nešto znanja dovodi do punog uživanja. Ja sam imao učitelja gitare negde pri kraju osnovne škole, dobar je bio i nije me previše gnjavio teorijom. Vodio me kroz tehniku sviranja i govorio o unutarnjim odnosima i strukturi a da toga nisam bio svestan. Kasnije kada sam sam sklapao pesmuljke postajalo mi je jasno.

-       Bože Mile, gde nalaziš te izraze – sklapao  pesmuljke?

-       Doslovno tako.  Varirao muzičke fraze i sklapao motiva u celinu. Ništa naročito. Mislio sam da izražavam sebe a u stvari sam podražavao druge. Blaži oblik falsifikata.

-       S jedne strane prepotencija znalca svog posla, s druge potreba da ne priznaš sebi da nešto umeš? U redu, ne moraš da budeš Hajdn, ali..

-       Ne radi se o tome Marija. Ne treba stvari zvati krivim imenima. Imam sluh, u redu, naučio sam da sviram i na sluh i po notama. Solidan reproduktivac, dovoljno dobar da pomalo  improvizuje. Ali to je daleko od  komponovanja. Komponovanje je stvaranje. Ineresantno je i zabavno da ponekad mislim da bih mogao. Zato se vraćam gitari. Možda nešto izađe. Jednom.

-       Nekoliko puta danas na razne načine izašao si sa nekim viškom iskrenosti. Kao da uživaš u tome. U početku sam mislila da time hoćeš da me impresioniraš.

-       Moguće. Višak iskrenosti? Imam problem sa terminom “iskrenost”. Ne znam šta znači. Većina ljudi pod iskrenošću podrazumeva da se govori ono što se misli. To je velika zabluda. Naše misli nisu uopšte tako udešene da su jasne i nedvosmislene jer dolaze iz više različitih slojeva našeg bića. Id, ego i super ego kažu psiholozi i psihijatru. U dnu bića smo životinje, vladaju nagoni i kada se iz dubine penjemo ka površini manipulišemo nagonima, izmišljamo, lažemo, štitimo sebe a na samoj površini se prikazujemo kakvim bi voleli da nas drugi vide. Elem naše konfuzne misli tek u govoru dobijaju smisao. Ili kroz pisanje. Samo kod retkih može se misao da se izbistri sama po sebi uz veliku koncentraciju. Recimo kod genija. Ali ako je ne zapišu ili na neki način ne materijalizuju – ode kao prosuta voda. U stvari u pitanju je traganje za istinom. Znatno teža stvar od iskrenosti.

-       Teža?

-       Da. Nije sva istina prihvatljiva. Zašto bi čovek sebi priznao neprijatnu istinu. Lakše je živeti u laži. Put ka istini je komplikovan  proces  i može da bude bolan i mučan. Retko kad otrežnjavajuć  a vrlo često voli da sakrije a i negira slabost.

-       Nije s tobom lako.

-       U stvari jeste. Prihvatiš me i ja se dajem. E tu bih mogao da prihvatim postojanje iskrenosti. Iskreno se dajem. Zvuči glupo ali mislim da je tačno.

Kada je zadnji puta bila ceo dan sa nepoznatom osobom, provela sate na manje od metar od nekoga, gledala ga kako vozi i gleda kroz prozor ukazujući na detalje u naoko dosadnoj i jednoličnoj pustinji, kako se pomera u sedištu, kako puši i rukama gradi svoj prostor, priča o običnim stvarima, vadi svoje uspomene i slaže ih sa stavovima, sluša ili ne sluša nju, ulazi ili ne ulazi u njene reči, iskazano ili neiskazano. Kao kad u kupeu voza sediš sa nepoznatim čovekom koga nikada pre nisi video, ne znaš mu ni ime ni kuda i zašto ide i raspredaš o sebi više nego što si ikad ikome od svojih bližnjih  jer je lako otvoriti se pred strancem koga verovatno nikad više nećeš sresti. Ništa nije lakše nego tada biti neobično iskren ili temeljno lagati. Nema posledica, postoji samo Ja koje sebi dozvoli da se pojavi.   

-       Zašto si ti ostavio ženu a ne ona tebe?

Pitala ga dok su se iz daljine primicali  kržljavom ostatku nekog sasušenog grma pored puta bez ikakvog rastinja kilometrima u krug.

-       Akacija. Ko zna kako je uspela da se uhvati ovde. Ali nije uspela da postane drvo. Međutim koren je tu. Kada počnu zimske kiše možda oživi. Šta si me pitala?

-       Ti si ostavio ženu, a ne ona tebe. Je li tako?

-       Pitanje nije korektno.

-       Zašto?

-       Zato što se gleda iz ugla jednog trenutka. Muž ostavio jadnu ženu.

-       Nisam rekla da je jadna. Preciznije pitanje bi bilo: Zašto ona nije ostavila tebe?

-       Obrćeš uloge. I ja sam se pitao ali nisam pronašao  odgovor. Mada imam utisak da je očekivala da će me proći bubice, upotrebljavam njen izraz, i jednom se smiriti. Ja sam se trudio da se smirim, znaš ono, oboje radimo i zarađujemo, jedno dete, drugo u planu, iz jednog stana u veći, roditelji hvala bogu živi i blizu, nedeljni ručkovi, menjanje nameštaja, letovanje u Grčkoj, skijanje u Austriji, dečji rođendani, roštilj s prijateljima.

-       Sprdaš se.

-        Pomalo. Nemam ništa protiv svega toga ali je forma pojela suštinu. Počeo sam da bežim od toga. To je moja žena zvala bubicama. Ja kažem ajmo na koncert Pogorelića, ona neće, ja odem sam. Ja odem u Libiju da se “smirim” i shvati da mi je ovde bolje i lepše nego tamo. Surovo i istinito. I eto ti kvrca. Suviše dugo smo živeli poslednjih godina razdvojeno i to je promenilo mene, promenilo nju i eto. Ona je čekala da se vratim i živimo po inženjerskom redu i poretku. Ja to nisam mogao. S druge strane, ona nije mogla da živi sa mnom ovde jer ovde vlada neki drugi inženjerski red i poredak. Njoj se ovde nije dopalo.

-       Nije s tobom lako.

-       To si već rekla malopre, i ja sam rekao da nije tako. Sada kažem da jeste tako. Protivrečim samom sebi. Teško je sa svakim ko se stalno preispituje i voli da kopa po ranama. Ako ne zameraš, mislim da i ti radiš isto ili slično samo ne voliš o tome da pričaš kao ja i radije se prepuštaš ritmu svakidašnjice. Onakve kakvu si sama sebi odredila.

-       Šta ti žena radi?

-       Bežanju nikad kraja. Neka ti bude. Šef jedne ekspoziture Jugobankine. Ekonomista. Savesna, vredna, tačna, ništa ne propušta. Uopšte gledano, dobro je organizovana. Posao, dete, kuća, roditelji. Sve postiže. U tome smo veoma slični.

-       Zvuči kao da je sve na svom mestu. A ipak ste se razveli. Tako zvuči studija slučaja Mile Tršič i Radmile... ona je verovatno uzela tvoje prezime. I nije ga promenila. Obično se tako radi, zbog deteta.

Hajdnov koncert ušao je u mirni pasaž reda i staloženosti. Ceo dan, svako malo, on je pričao o sebi, o Libiji, zaletao se u historiju prostora i vremena a ona ga podsticala da priča o svom braku tako skoro i naglo prekinutom. Prijalo mu da se rastereti pred nepoznatom mladom ženom, saputnicom na dugom i dosadnom putu, ali mu je nedostajala ravnoteža. Hteo je da čuje i sazna više o njoj. Bujna kosa kao oklop i ko zna koliko slojeva oklopa ispod nje.

Izbacila je popušenu cigaretu kroz prozor.

-       Mile...ja sam se razvela  posle abortusa. On je hteo dete, a ja nisam. Otišla sam na abortus bez njegova znanja. On me posle ostavio.Hoćeš studiju slučaja, evo ti je.

Kao sinoć Marija je nabrajala podatke o svom braku kao da popunjava formular. Upoznali se na 4. godini fakulteta, ona na hemiji, on naftaš. Ona se zaposlila u HIPu on u Rafineriji u Pančevu. Brak posle dve godine zabavljanja. Razvod posle njenog abortusa. Sinoć mu se činilo da samo ne želi da se bavi dosadnom biografijom. Sada sve odaje duboku i nezaceljenu ranu.  Šta sad? Držati se kao da ga ne interesira a interesira ga,  saosećati praznim rečima, čačkati po detaljima, amaterski psihoanalizirati, skrenuti temu na trivijalnosti.

-       Jebeno, Marija. Jebeno.

Iz nje izbi praskavi smeh oslobađanja od muke.

-       Nisam te do sada čula da psuješ.

-       Retko. Nisam znao šta da kažem. Slučaj je veoma ...U stvari, čim kažem “slučaj” vidim da je moj pristup površan. Sve je mnogo dublje nego mojneuspešni brak.

Nije marila za njegovo izbegavanje razgovora o nečemu što nju glođe godinama. ne može da dopusti beg od neugodne teme.

-       Ne odobravaš abortus?

-       Tražiš od mene da se izjašnjavam o nečemu sa čime se nisam suočio. Nisam bio u takvoj situaciji. Ni Radmila ni ja. Oboje smo hteli dete i planirali trudnoću, ako tako može da se kaže. Načelno recimo da bih ovako mogao reći: žena ima zadnju reč oko trudnoće i abortusa, njeno je telo, ona nosi buduće dete. Njeno pravo. Ali nekako mi je nedovoljno da kažem “njeno pravo”, dete ipak prave dvoje i dvoje bi trebalo da odlučuju. Iskreno rečeno, meni bi bilo krivo da si otišla na abortus a da ja nisam znao.

-       Da li bi se naljutio i otišao bez reči?

-       Izvini što cepidlačim ali teško je odgovoriti jednim odgovorom na dva pitanja. Jedno o ljutnji, drugo o odlasku. Ne bi ih vezao u jedno. Da li bih se naljutio? Verovatno ne, ali ne bi mi bilo svejedno. Da li bih otišao bez reči? Svakako ne.

-       Jesi li ti pričao sa svojom ženom o razvodu? O razlozima? Ako se dobro sećam, ti si taj koji se odlučio na razvod i tvoja žena je bila zatečena.

-       Tako je. Nismo pričali o razvodu. Mislio sam da nema šta dodatno da se objasni, još manje da se popravi.

-       Sada ti je valjda jasno da nisam skretala sa teme. Svi ste vi kao muževi isti. Ja sam mužu naveče kad je došao sa posla rekla da sam tog jutra bila na kiretaži, on se naljutio, nije ni pitao kako mi je. Osećala sam se kao govno, kao da ne postojim u njegovom životu. Danima nismo razgovarali i on je jednog jutra kad sam otišla na posao pokupio svoje stvari  i nismo se nikada posle ni videli ni čuli. Otišao je u Sovjetski savez na neki projekat sa Rusima. Posle godinu dana me kontaktirao njegov advokat za razvod. Čula sam da se oženio nekom Ruskinjom i imaju dvojke.

Gudači su snažno zašli u prvi stav Hajdnove Simfoniju broj 45, “Zbogom”.  Mile je voleo Hajdna i prijala su mu njegova rešenja u kombinovanju instrumenata unutar klasičnog obrasca. Suptilan u komponovanju kao što je bio suptilan u odnosu prema ljudima. Simfoniju broj  “Zbogom” je komponovao kada se odužio boravak kapelmajstora  i njegovih muzičara na imanju grofa Esterhazija u dosadnoj seoskoj zabiti Mađarske. Da bi nekako princu pokazao koliko su se muzičari zaželeli svojih porodica i gradskog života, Hajdn je komponovao simfoniju i prilikom izvođenja adađa u poslednjem stavu svirale su samo dve violine, dok je kapelmajstor ugasio sveću za svojim pultom i napustio podijum.  Biti ovisan od nečije volje i svoju ropsku slobodu uživati u muzici. Ranije kad bi slušao Hajdna tražio bi odgovore o sopstvenoj poziciji i različitim načinima zarađivanja novca da bi mu taj novac dao potrebnu slobodu. Sada mu je muzika zvučala drugačije, ispod površine melodije izvire neki drugi smisao. Nije bezličan odnos prema apstrakciji o slobodi.  Ona se pred njim prostrla na pod ogoljena i ranjiva, povređena i nezaceljena.   

-       Marija, nismo isti. Ne mogu da se složim sa time. Moj brak nije funkcionisao ni pre razvoda, samo što sam ja to primetio pre nje. Recimo sad das am bio iskren prema njoj i sebi.  Vremenom će sigurno i ona da shvati. Sada jeljuta i gleda me kao kretena. Preživećemo.  Ali Marija,  ne bih mogao da napustim svoju ženu da je ne znam u kom slučaju otišla na abortus. Pa majku mu jebem, kakav bi to čovek trebao da budem.

-       Opet si opsovao.

-       Izvini. Pobesnim na tako nešto. Kreten sebični. Mogao je da se ne složi sa abortusom ali je morao da ode s tobom u bolnicu. Ponavljam – morao. Da, to je ono što mi je nedostajalo u čitavoj ovoj raspravi. Ti si donela odluku, on se nije složio ali morao je da te podrži. To je čvorna tačka ljubavi.

Mile nije video ni osetio kako joj je i tek kad mu je rekla da stane, da mora malo da izađe na svež vazduh, Mile je video tragove suza na licu.

Prvi puta da je neko nije prekorio za ono što je učinila.

Naslonila se na haubu i pušila pognute glave. Iznad njih se prostrlo zvedano nebo neomeđeno bilo kakvim veštačkim svetlom. Zvezde u horizontalnoj ravni kao das u nabijene jedna do druge a dele ih po dubini svetlosne godine. Seo je i on do njene mršave ruke i dlana ispruženoj po haubi. spustio je svoj dlan preko njenih prstiju i osetio blagi trzaj pa opuštanje. Ćutali su možda minut kad on odlučno ustade i iz prtljažnika izvuče par flašica Mirinde, pomeša sa Ben Kaširom i promućka. Vratio se i seo na isto mesto na haubi i ponudio joj jednu flašicu.

-       Libijski šampanjac. Red je proslavimo.

-       Proslavimo?

-       Sjebali smo dva braka. Nije to mali uspeh.

  xxx

-     Hoćeš da prespavaš kod mene?

Stigli su oko 11 u Ras Lanuf taman kada su završile vesti. Isključio je radio kada su  skrenuli sporednim putem do kapije ograđenog dela grada za strance. Na sve strane sve osvetljeno neprirodnim žućkastim svetlom. Stao je na parkingu ispred glavne kapije, a Marija je zapalila cigaretu. Nije joj se išlo u samoću. 

-       Mislim ... vozio si ceo dan. Ako ne žuriš, možeš ujutro u Bregu. Petak je sutra ne radi se.

Nije smela da ga pogleda.  Iz portirske kućice je izašao i protegao se neki čičica gledajući u njihovom pravcu i čekajući da se oni odluče – ko ulazi, ko odlazi, ko sme da uđe, ko ne sme. Mile je fiksirao pogled na njenu pognutu glavu ogrnutu raspuštenom kosom. Izgledala je krhko.

-       Hoću. Mada, nije mi baš do seksa.

Sada je ona pogledala njega, nakon što je on skrenuo pogled.

-       Meni jeste, ali nema veze. Zaslužili smo odmor. Dan je bio dug i popunjen. Možda ima nešto u frižideru da se gricne. Danas si onog vodiča lagao da smo muž i žena, ajd sad da i sebe lažemo.

-       I to što kažeš. Idemo.

Startovao je auto i lagano krenuo ka kapiji.

-       Kako misliš da uđeš?  

-       Zbog tebe bi tarabe preskako. Obrati pažnju.

Čičica je Mariju prepoznao i ovlaš je pogledao njenu propusnicu a Mile je samo pokazao svoj stari plastificirani dokument po kome radi u oružanim snagama Libije i rekao da se čuo sa direktorom jugoslovenske kompanije da prespava kod njega kada doveze gospođu nadzornog inženjera. Neka nazove direktora Krivokuću i proveri. Dovoljno ubedljiva laž da čičica odustane od bilo kakve provere u ovo doba noći,  pokorno salutira i propusti ih.

-       Ubedljiv si, nema šta.

-       Libijska škola.

            U njenom jednosobnom stanu na trećem spratu tipske četverospratnice sve je bilo novo, uredno i čisto. Izvadila je činiju sa grožđem iz frižidera i ostavila ga u fotelji da gleda na televiziji neki talijanski program preko satelita dok se otušira. Vratila se u belom frotirskom ogrtaču kose uvijene peškirom. Zatekla ga kako leži na podu potrbuške, nalakćen i izdignute glave.

-       Ispravljam kičmu. Ceo dan za volanom.

-       Hoćeš pod tuš? Nemam za tebe ogrtač, uzmi neki veliki peškir. Stavila sam nekoliko na grejače.

-       Grejače?

-       Da, zamisli. Projektovali Skandinavci. Vrlo funkcionalno i korisno.

-       Sumnjam da me tako nešto čeka u Bregi. Rekli su mi u Beogradu da se živi u kampu sa barakama za radnike i nekom zidanom objektu  za inteligenciju. Uslovio sam  da sam sam u sobi  za prvo vreme. Posle možda nađem neki stan u gradu. Ima fino naselje za strance. Strance Evropljane, da ne kažem bele, i strance iz Azije. Kastinski sistem.

-       Gde god da odeš  postoji segregacija. Inteligencija,  uglavnom inženjeri i uprava, Evropljani, svi smo u ovakvim zgradama. Šljakeri, Bangle, Indusi, Pakistanci žive u kampu, u barakama po 3-4 u sobi. Kao vojska.

-       Vojska lako zamenljivih piona. Radne životinje, kako bi rekli Rimljani. Ili možda antički Grci. u Stvari i jedni i drugi su imali robove. Danas se to ne zove ropstvo. Radnici su slobodni da prodaju svoj rad, poslodavci su slobodno da kupe radnika dok im treba i šutnu ga kad im ne treba.

-       Hoćeš nešto da jedeš? Naći će se nešto u frižideru. Jedino nemam hleba.

-       Neću. Imaš nešto slatko?

-       Videću.

 

Dok je on pod tušem skidao umor od vožnje i ostatke soli, ona je fenom sušila kosu i kad se vratio u sobu sa peškirom oko kukova ona je sedela na francuskom ležaju ispruženih i prekrštenih nogu. Pored nje, okrugla metalna kutija sa čajnim biskvitima. Jedan je mlad muškarac ušao neosetno u njen život i željno ga očekuje u krevetu.

On ušao u životni prostor jedne mlade žene  ne osećajući se kao prolazni stranac.

-       Hoćeš da gledaš televiziju?

-       Neću. Čuo sam već da je Čaušesku primio Vidića,  Žiskar uzeo proviziju, a Gadafi se svađa sa Mubarakom.

Uzeo je činiju sa grožđem, seo na krevet  i stavio činiju  pored danskih kolačića i uzimao naizmenično. Kosa joj je mirisala na šampon a čašica na polusavijenom kolenu pravila savršen preklop preko zgloba. Uspravio se i brzo se sagnuo da joj poljubi koleno.

-       Znaš onu Zaninu: Poljubi mi kolena, to bi baš volela.

-       Ako se dobro sećam ide: Dodirni mi kolena.

-       Pesnička sloboda. Imaš divna kolena. Da je Leonardo naslikao Mona Lizina kolena sigurno bi ih ovako nacrtao. Videla si kod Mona Lize, sve zaobljeno, ništa oštro i sve harmonično.  I kako da ne poljubim nešto tako savršeno.

-       Umeš sa ženama. Koja  to ne bi volela da čuje.

Kad je pojeo i poslednju bobicu, sklonio je činiju i otišao da ugasi svetlo. Kroz prozor je ulazilo neonsko svetlo. Vetrić se kroz poluotvoreni prozor poigravao sa prozirnom zavesom i na plafonu pravio nepravilne šare. Ona je skinula svoj ogrtač i gola se zavukla pod veliko proštepano i lagano ćebe.On se oslobodio peškira i privukao njoj.

-       Dugo nisam spavala sa nekim.

Okrenuo se na bok i rukom  prošao kroz njenu dugu i gustu, nedovoljno prosušenu kosu.

-       Lepo mirišeš.

-       Mile Tršiću?

-       Molim.

-       Drago mi je da sam te upoznala i da sam provela sa tobom jedan divan dan. I da ti priznam: Nikada nisam  legla sa muškarcem koga znam tek jedan dan.

-       Meni se samo jednom desilo.

-       Sa muškarcem?

-       Ma ne, ludo jedna.

Ona se nasmejala i dlanom mu upijala oblik njegova lica.

-       Trebala bi češće da se smeješ.