Čarli Braun

 

    Kad je Miljko dovezao iz grada svoju sestru od tetke Mariju,  prvo što su videli u dnevnoj sobi bila je gomila razbacanog dečjeg inventara kao bojno polje posle naročito nasilne borbe dveju ljutih armija. Poslednji preživeli pripadnik poražene armije je na kolenima i rukama bauljao zanoseći u krivinama kao prenatovaren auto izazivajući  radost pobedničke strane koju su činile dve rasposajane, razdragane devojčice, jedna uzrasta prvaka osnovne škole a druga dve godine mlađa. One su poraženu stranu jahale,  prednja kao starija poraženog je protivnika vukla za kosu kao ular a stražnja ga lupala u dupe da se brže kreće. Posle svakog takvog udarca poražena strana bi ritnula nogom i zabacila glavu čime bi uzbuđenje pobedničke strane došlo do neobuzdane cike. Kad bi cika prešla podnošljive decibele uključila bi se Lenka, majka pobedničkog dvojca Maje i Minje, zapomažući iz kuhinje.

-       Ama šta uradiste čoveku. Dosta je bilo. Mile, pobogu, gori si od njih dve zajedno.

Marija je razgoračenih očiju gledala kako joj se puzajuća prilika raščupanog čoveka nižih srednjih godina primiče brzinom nesvojstvenom za kretanje na kolenima te je spas našla u taktičkom povlačenju oko stola. Iz svog potlačenog položaja najahani niži srednjak  je video samo elegantne i vitke noge u Baly cipelama. 

-       Dosta vas dve, smesta da ste stavile sav ovaj krš u kutiju i u roku od odmah otišle u svoju sobu i spremile za spavanje.  Sredite se, vidi kakve ste raščupane! O bože, što me snađe. Mile, ovo je Marija, Miljkova sestra od tetke. Marija, ovo je naš prijatelj, Mile Tršić, prevodilac za arapski, došao danas iz Beograda. Inače radio ovde u Tripoliju sa Miljkom. Nikako da se otarasim vas na slovo M.  Bože, da li još postoji ona zagrebački kvartet „4 M“?

Razjahani Mile je ustao i vratio se u svoju muzičarsku prošlost da iskopa Ivicu Krajača i njegovu šoumensku grupu.

-       Mislim da ne. Sećate se onog hita  „Platno, boje, kist i tvist“ ili onog „Ne, ti ne“. Sličnu sam stvar svojevremeno izvodio na žurkama praveći šaljivi aranžman. Pesma se zove Čarli Braun. Kako ono ide.

Pronašao je ritam udarajući prstima po stolu i izvukao tekst:

Zašto uvijek svi na mene viču cijeli dan

Stripovi pod klupom, praćka i bonboni

Ne znajući račun opet jadan suze roni

Čarli Braun, Čarli Braun...

-       Mile, ne započinji opet. Vas dve, šou program je završen.

-       Ali mama.

-       Nema ali.  Nemojte da treći put kažem.

Otišle su pokunjene nadajući se nekom preokretu u poslednjem času.

-        Je li Mile šta si uradio sa gitarom?

-       Ostavio kod kuće. Gotovo je s tim. Nisam više u tom fazonu.

-       Nisi đavola. Da si ti to videla moja Marija, kad on dođe sa gitarom. Tog ludila sa njim i Majom. Mala opajdarica  voli da peva i da se krevelji. Zna sve Brenine pesme. Mile svira a Maja drži metlu u ruci kao mikrofon, peva i zabacuje noge kao Lepa Brena.  A mala Minja pobenavi od sreće.

 

            Mile Tršić je nakon 3 vinjaka sa ocem na aerodromu u Surčinu, 4 viskija na letu do Tripolija, preleteo kroz svoj život i melanholija mu se mešala sa odlučnošću da okrene novi list u životu. Ne novi list, uzimam novu knjigu – tumbao je u glavi odlučno odbacujući JAT-ov časopis pun istog materijala o različitim turističkim lokacijama Jugoslavije i destinacija u dosegu nacionalne avio kompanije. Ne baviti se pretovarivanjem uvek istog bagaža iz prošlosti. Sve uobičajene aerodromske aktivnosti: granična policija, čekanje kofera, carinska kontrola- sve ga to vratilo u jedan njemu poznat život toliko drugačiji od onog beogadskog. Zapuhnut poznatom aerodromskom vrevom, mirisima i opuštajućom svežinom afričkog predvečerja, Mile se oraspoložio čim je video Miljka Radovanovića, direktora  „Tapeksovog“ predstavništva u Libiji, i zaputio se sa njim do njihove kuće u Regati, naselju za strance pored mora u Gargarešu, otmenom delu Tripolija. Naravno da su ga Maja i Sanja odmah zaposele kao uvek  za dve poslednje  godine koliko je Mile radio za „Tapeks“. Toliko mu je bio potreban ventil da izbaci  emotivni kovitlac iz glave dodatno uzburkan neodmernim alkoholiziranjem i da nadoknadi sve što nije mogao da pruži svojoj Svetlani zbunjenoj razdvojenošću mame i tate i punoj teškog pitanja: „Tata, zašto nisi sa mnom i mamom?“

 

-       Drage dame, dopustite da se na trenutak povučem. Ove dve kamikaze uništile su mi reputaciju. Lenka, gde si ostavila moj kofer, da uzmem drugu košulju. Ovu možeš uzeti za krpu za brisanje prašine.

-       Eno je u gostinskoj sobi. Bože, Mile ti si jedno veliko dete.

Kad se Miljko vratio iz garaže, bojno polje je utihnulo  dok je Lenka u kuhinji objašnjavala Mariji ko je i šta je Mile i kako se vratio iz Beograda nakon razvoda koji je ona predvidela još kada je avgustu Miletova tada još ne bivša žena bila sa detetom u Tripoliju. Miljko i Mile su se izvalili u foteljama na terasi , uz pivo iz domaće Miljkove radinosti preturajući po novostima iz poslovnog sveta Tripolija i bližim i daljim planovima a sve vreme se dotičući  Miletovih burnih tri meseca i nužnog finala sa razvodom. Miljko se trudio da relativizira Miletov osećaj krivice da je Radmili naneo  tešku nepravdu.

-       Dragi moj prijatelju, u braku postoje najmanje dve osobe i svaka krivica, ako je uopšte ima, nije samo na jednoj strani. Jedna stvar vuče drugu. Ti si ovde rintao kao konj a tvoja probirljiva žena nije htela da ti se priključi ovde, kao da mi ovde živimo u primitivnoj i neuređenoj zajednici. Nemoj molim te da je braniš.

 

            Kad su seli za večeru, Marija,  nasuprot njega za stolom, videla je novog Mileta, urednog i mirnog, uvučenog u sebe a inače udubljene oči dodatno se uvukle i samo bi se ponekad vratio u uobičajenu komunikaciju uz večeru. Domaćini su se na razne načine trudili da ga prodrmaju i izvuku dok je on prstima desne ruke uporno masirao čelo kao da iz glave potiskuje svu teskobu i muku.

-          Što mi je krivo što nisam naslutio da ćeš se vratiti. Mogli smo se dogovoriti da ostaneš u Tapeksu. Dobro je nam je išlo zajedno. Ne bi tražio drugog prevodioca.

-          Nisam bio siguran šta ću i kojom brzinom će se sve ovo...sa ženom završiti. Koga si uzeo na moje mesto?

-          Jednog tvog drugara, Ferida, onog iz Zenice.

-          Ferida? Dobar si izbor napravio. Ferid je odličan. Nas smo ti dvojica zajedno  došli prvi put u Libiju. Bili smo u Tađuri mislim 1975. Znaš ono turističko naselje za strane vojne instruktore.

-          Vi ste od 75. u Libiji?

Uključila se napokon Marija od koje je Mile video sam dugu kovrdžavu, kestenjastu, kosu što je slobodno padala svuda oko glave i  često pokrivala oči.

-          Manje više. Bio sam dok se žena nije porodila.  Dve godine u Beogradu sa njima.  Zadnje dve godine sa Miljkom. Do pre dva i po meseca. Nisam bio siguran da ću se vratiti, ali eto...

Moralo je iz njega da izađe jer je preterano opteretio ove prijatne ljude oko sebe.

-          Milice, izvinite što vam kvarim veče i susret sa bratom. Znate, razveo sam se nema mesec dana i nisam lako podnošljiv ni sebi ni drugima.

 Ućutao je jer ga steglo oko srca kao nekoliko puta zadnjih meseci. Gošća razigrane kose bavila se cigaretom i gledala ga. Dve slike istog čoveka treba da uđu u istu osobu. Jedan raščupani plavušan u neobuzdanoj igri  sa decom i drugi potišten i izgubljen između promašenog braka i traženja sebe u nekoj tuđoj i dalekoj zemlji.  Miljko i Lenka su tešiteljski pričali o vremenu koje sve leči, a život ide dalje. Sve je ličilo na natezanje vagona na istom koloseku kad ih povuče lokomotiva. Vagonima kao da nema kraja i kompozicija nikako da krene.  Dve otpravnice vozova, Maja i Minja, pripremljene za spavanje, naučene da se pozdrave sa gostima pre spavanja, iznenada su pokrenule kompoziciju i na praznom koloseku ostavile naglo ispuštenu paru iz kotla lokomotive. Miletove oči su se izvukle iz ponora, glava se uspravila, osmeh raširio na licu.Obuhvatio je obe devojčice oko struka i pustio ih da ga izljube.

-          Hajde devojke, dosta ljubljenja. Ja ostajem noćas ovde. Na spavanje i ujutro da vidim koja će prva kod mene u krevet.

Devojčice odlepršaše od sreće kao da jure da što pre zaspu. Marija je gledala nekog trećeg Mileta koji odjednom vidi sve oko sebe. 

-          Marija, vi ste ako se ne varam u Ras Lanufu u hemijskom kompleksu. Preko HIPa, Krivokuća je još tamo direktor?

-          Da. Krivi mi je šef. Poznajete ga?

-          Ih draga sestro, nema osobe u ovoj Libiji, naše ili domaće, koju Mile ne zna.

-          Bez Krivog  HIP ne bi dobio posao u Ras Lanufu. Dobro izugovaran posao, dobra realizacija – recept za dugoročnost ako bude pameti. Svraćao sam par puta kod njega. Jednom sam i noćio. Jeste li i vi u onom udobnom naselju za strance?

Sve se u mahu okrenulo i Mile je tek počeo da zagleda osobu preko puta sebe od koje je u početku video samo razigranu i neukrotivu dugu kosu. Učinila mu se mršavom i malo pognutom, kao da nema ženskih oblina iza sve te kose i ruku položenih na sto. Ona je između dimova cigarete izbacivala kratke rečenice o sebi. Hemijski inženjer. Radi u smenama. Na kontroli kvaliteta. Ugovor na dve godine. Ističe u junu naredne godine. Kao da deklamuje i jedva čeka da zatvori priču o sebi kao da ništa od nje ne postoji negde druge van podataka iz ugovora o radu.

-          Vi u Ras Lanufu, ja od sutra u Bregi. Tako reći komšije. Na 150 kilometara. Za libijske uslove kao da smo vrata do vrata. Novi posao, novo gradilište, novi ljudi. Novi početak. Jednu veliku knjigu sam pročitao. Nema hepi end. Odložiti na policu, zaboraviti je i uzeti drugu knjigu.  

           

Posle večere, izašli su u baštu ispred kuće. Malčice je zahladilo i zaogrnuli su se laganim džemperima. Miljko i Lenka su pričali, Mile se opustio nakon tolikih dana napetosti i prepustio se slušanju njihovih porodičnih priča. Stigao ga umor i počeo je da zeva. Milice je sve primetila i htela da krene. 

-          Ha, taman da vas odvezem.Da se malo rasanim i isprobam mog Rendžovera. Gde ste odseli?

-          U Bab al Bahru.

-          Dobar hotel. Bio sam u njemu jednom mesec dana kada se otvorio. Miljko, daj mi ključeve.

Nakon par meseci opet je seo u svoj Rendžrover, natankovan,  očišćen i uglancan.

Dobro je što nije morao da ga proda.  Osećao ga kao svoj auto i bio u svom elementu dobrog poznavaoca prilika u Tripoliju i Libiji dok su se vozili do hotela. Marija je ćutala sa neznanim mislima. Uparkirao se i otpratio je do recepcije.

-          Vi stvarno sutra idete do Brege? Sa ovim Rendžroverom?

-          Da. Ovo je moj auto. Srodio sam se sa njim. I kao da sam slutio da ću se vratiti. Pre odlaska na taj prokleti razvod nisam znao šta ću sa sobom posle toga i dogovorio sam se sa Miljkom da ga proda ako se ne vratim, ali ne pre nego mu javim. Eto, sudbina me ponovo sastavila sa mojim autom. Gde ja tu i on.

-          Kad krećete sutra?

-          Oko podneva. Imam ujutro da obavim neke sitnice. Predstavništvo Srbijamonta, ambasada, kupovine. Zašto pitate?

-          Ne bih htela da budem nametljiva, ali ako bih mogla sa vama do Ras Lanufa. Nas je pet u jednim kolima. Kolegama će biti udobnije, a meni da  i ne govorim. Usput vam je. Ako ne žurite.

-          Nemam razloga da žurim. Bilo bi lepo da tih 600 kilometara dosadnog puta podelim sa nekim. Jedino što morate da istrpite jednog vozača pomalo zarobljenog u prošlosti, zbunjenog u sadašnjosti i potpuno nejasne budućnosti.

-          Rizikovaću.

Jutro će promijeniti sve

 Tri sam noći spavao

iskreno o laži snivao,

a budio se zadovoljan što si pored mene

kao da će jutro promijeniti sve.

Četvrtu sam noć spavao do pola

nagrizao me strah od sutrašnjeg bola,

budan ispleo sam korpu od lažnih nadanja

ne bi li s tobom jutro promijenilo sve.

Pete sam noći san proveo u bijegu

teško se uspinjući prtinom u planinskom snijegu,

sve sam vrijeme grlio toplotu iščekivanja

da će osmijeh tvoj ujutro promijeniti sve.

Šesta je noć pala kad sam i sam pao

da berem po podu rasute zvijezde što sam sa tobom krao,

budila si se odsutna kao da smo vijekovima zajedno

nas dvoje bez nade,

ne, ne, to nismo mi.

Akvarijum

 

30. juna 1976. Mile Tršić i Radmila Trebinjac stupili su u brak. 

30. oktobra 1984. Mile Tršić i Radmila Tršić  istupili su iz braka.

 

Sve se završilo dosta ranije a njegova odluka pala je u subotu,1. septembra 1984. godine na Zelenom trgu glavnog grada Libije, Tripolija. Mile je bio u velikoj masi ljudi i promatrao veliku vojnu paradu povodom 15 godina od Gadafijevog dolaska na vlast.  Danima je pre toga gledao kako se na trgu montira podijum i ukrašava sav okolni prostor zastavama, vencima sijalica, papirnatim cvetnim aranžmanima i dekorativnim biljkama  u saksijama. Gadafi se pojavio u uniformi sa krutom kragnom i gomilom odlikovanja nakačenim na zelenu lentu. Ispod šapke navučene na čelo razvukla se gusta afro frizura. Tribina ukrašena ćilimima i zastavama sa počasnim gostima iz inostranstva u svečanim odelima izgledala mu kao fasada nestvarnog života. Napirlitana predstava o lažnoj stvarnosti. Jedan vladar, dovoljno mlad da još dugo vlada okružio se bogatim vladarima siromašnih zemalja u udvaračkoj pozi pred bogatim i razmetljivim vođom. Grme tenkovi Zelenim trgom a uspravljeni oficiri stoje u kupolama i salutiraju vođi revolucije dlanom otvorenim prema napred. Da li su na mestima vozača, sakrivenih u oklopu, ruske ili češke posade  kao onomad pre 10 godina kada su u Tađuri, gradiću 20 kilometara od Tripolija mesec dana vežbali za istu takvu paradu a Mile danima prolazio pored njih noseći lubenicu od suka udaljenog pola kilometra od turističkog naselja izgrađenog za strane vojne instruktore gde je proveo svojih prvih 6 meseci prvog dolaska u Libiju 1975. godine.

            Petnaest dana pre parade,  Mile je ispratio ženu i ćerku nakon što su bile mesec dana sa njim u Tripoliju, prvi puta ya svih godina njegovog rada u Libiji. Na dan prvoseptembarske revolucije mu isticao dvogodišnji ugovor sa Tapeksom i trebalo je da se vrati u Beograd da bi, kao obično,  porodično otišli u Grčku na dve nedelje mora na srednjem prstenu Halkidikija.  Petnaest dana po njihovom odlasku je Mile ćutao, opijao se sam u stanu, retko išao do Kluba Jugoslovena gde su ga svi znali i u čudu se čudili da jedan uvek dobro raspoložen i predusretljiv prevodilac znan svima u Tripoliju jedva da progovara i bez prekida pali jednu na drugu cigaretu.   

Narednog dana, 2. septembra se vratio u Beograd. Žena i dete su bili kod njenih, na spratu iznad u generalicama, jer se novokupljeni stan u Bulevaru AVNOJ-a renovirao. Prespavao je kod svojih i ujutro 3. septembra rekao ženi da hoće da se razvede i vratio se sprat niže kod šokiranih roditelja.

            Našao je advokata i zahvaljujući dobrim vezama u sudu i pristajanjem na sve Radmiline zahteve, bez obzira na sve manevre jednih i drugih roditelja da se stvar otegne i on dobro razmisli o posledicama, sva se brakorazvodna operacija završila za nepuna dva meseca i 30. oktobra 1984.  Mile Tršić i Radmila Tršić zvanično su se razveli.

Iz sudnice je izašao sa osećanjem olakšanja i krivice.

Sedeo je sam u „Kolarcu“ i posmatrao kroz prozor kafane kako život topljikavog jesenjeg dana klizi Knez Mihajlovom mimo njega. Teskobna membrana krivice odvojila ga od stvarnosti užurbane ulice. Tako drugačije od one iste ulice pre deset godina kada je sa Radmilom sedeo u Kolarcu časteći par koleginica i kolega sa orijentalistike bogatim ručkom od prvih zarađenih para po povratku iz Banja Luke. Nigde  mirisa i ukusa, boje se razvukle u sivilo i okolni žamor se pretvorio u nemi film. Upao je u vodu nekog ogromnog akvarijuma bez dna i ostajao bez daha. Dobrodušna kelnerica Mina, znala ga iz studentskih dana kada je sa društvom sa fakulteta visio u kafani, trgla ga iz napada panike kada je donela drugu Rubinovu „Peticu“.

-       Šta je sa tobom drugar?

Praznom pogledu trebalo je koji sekund da prepozna dobrodušne bademaste oči poznate, punačke kelnerice.

-       Ništa Mina. Nisam svoj danas. Daj da platim.

Posegnula je za debelim buđelarom da vrati kusur.

-       Šta ti je dušo?

-       Razveo sam se danas.

Ostavio je kusur na stolu i zabezeknutu Minu. Tako je to lako izgovorio i nespreman da bilo šta objašnjava otišao a nešto mu se popelo u grlu i steglo ga. Po navici je krenuo pored bukinista u 1300 kaplara do Studentskog trga gde je kod Prirodno matematičkog ostavio Renoa. Kod ulaza u Filološki iz 1300 kaplara je zastao čuvši kako neko vežba na klaviru u podrumu Kolarca. Podrumski prozor je bio otvoren i video je samo ženske ruke kako prebiraju preko klavira. U grlu ga i dalje stezalo i morao je sesti na stepenice ulaza u fakultet i zapaliti. Dim i ritam uvlačenja dima ga smirio i odjednom vratio u Kolarac pre desetak godina. Kao studentskog aktivistu ugurali su ga u rukovodeće telo Muzičke omladine što je kao privilegiju donosilo besplatne karte za većinu koncerata u Kolarcu. Radmila je išla je sa njim reda radi i lako je prihvatila da on ide sam kada joj je jednom rekao da ne razume zašto ide na koncerte kad ne voli klasičnu muziku i samo zvera po sali čekajući kraj. Bilo je takmičenje muzičke omladine, te godine za mlade pijaniste, i Mile je otišao na finale. Deset solista na klaviru. Više devojaka nego muškaraca a zapazio je jednu vitku i visoku sa dugom, loknastom zlatnom kosom, belom bluzom i crnom suknjom do kolena. Naizmenično se pretvarala u plamen i hladan vodopad, čas iz visoka udarajući snažno, čas prevlačeći duge prste preko tipki vrteći glavom, čini mu se da je žmurila sve vreme i na licu se održavalo kad je bila nezadovoljna ili zadovoljna sopstvenim sviranjem dok je zlatni, neukrotivi uvojci poskakivali oko ramena. Seća se da je svirala Šopena ali nije mogao prizvati šta. Pobedila je i skamenjena primala cveće i plaketu u kožnom povezu prineseći stalno ruku na usta u neverici. Posle je u pokrajnjoj maloj sali bio koktel na koji je po prirodi svoje funkcije bio pozvan. Šetao je između stolova sa posluženjem sa čašom vina i časkao sa nekoliko poznatih ljudi  čekajući priliku da ode kad to bude pristojno i niko ne primeti. Pobednica takmičenja je stajala sa nekoliko drugih devojaka učesnica i nekim starijim ljudima. Mile je promatrao vidljivo ponosne ljude, sigurno roditelje, i uživao u njihovoj radosti. Ona, viša od ostalih, par puta je pogledala u njegovom pravcu uvek sklanjajući pogled kad bi im se oči srele na zamršenom preplitanju. On se malo igrao tražeći njen pogled i zaista bi se ona pognute glave i iskosa vraćala prikrivenin pogledom na njega, visokog i mršavog svetle, kovrdžave kose sa urednim razdeljkom i češljanjem sa desna na levo kako je video da se Jesenjin češljao. Izbrijano lice i elegancija sa kojom je prinosio čašu vina privukla ju je momku sa udubljenim očima i zagonetnim pogledom.  Kada je ostao sam pored stuba uhvatio je njen pogled i podigao čašu nazdravljajući joj. Ona se osmehnula ali su je odmah potom spopali neki prijatelji ljubeći sa njom i glasno je hvaleći dok su joj davali bukete. Sa buketima i naramku na mahove bi gledala u njegovom pravcu a njemu je bila simpatična njena nespretnost i nespremnost na slavljeničku situaciju. Nije imao priliku da joj priđe pored toliko ljudi oko nje. Nema veze, otići će na njen solistički koncert sa orkestrom – što je bila glavna nagrada pobedniku.

Nije otišao. Da li je zaboravio ili je neka obaveza bila u pitanju. Možda je bio sa Radmilom ili je bend svirao na nekoj privatnoj žurci.

            Klavirska proba u podrumu Kolarca je trajala. Pijanistkinja se mučila sa jednom muzičkom frazom i nekoliko puta je prekidala i vraćala se na nju. Mile je otpuhivao lagano dim Rotmansa. Da li bi sve bilo drugačije da je te večeri prišao mladoj pobednici, kako joj ono beše ime. Ponovo je osetio plam iz njenih nemirnih pogleda. Zaboga. Jedan pogrešan izbor koji tada nije izgledala tako. Radmila puna planova za oboje, on prepušten njenoj brizi. Pustio je da ga život nosi tokovima tuđih planova a vreme i razdvojenost  samo donelo da osećaji izblede, sve se pretvori u rutinu. Da je tada otišao do zlatokose i poljubio joj ruku čestitajući... U ovom času na stepenicama se setio da je upravo tako teatralno hteo da joj priđe, da je nisu uzbuđeni čestitari sa buketima opkolili.

-       Šta je Mile, šta si se zamislio?

Prepoznao je bukinistu, sa tezgom najbližom ulazu u fakultet. Kod njega bi povazdan uzimao starija izdanja knjiga. Posebno filozofske literature. Svog je Platona i Aristotela iz poznate filozofske edicije Kulture sa plavim omotom omeđenim žutim obrubom godinama popunjavao po bagatelnoj ceni. Tada je čitao prve Platonove dijaloge i shvatio da filozofija nije mrtva vežba uma i zažalio što nije imao odvažnosti da studira filozofiju.  

-       Ništa drugar. Lamentiram nad prošlošću.

-       Rano je za to. Život je pred tobom. E, znaš šta imam za tebe. Doneo mi čovek pre neki dan. Dilsove predsokratovce, zagrebačko izdanje, u dva toma. Ne možeš nigde da je nađeš. Nisam ih iznosio na tezgu sve nešto misleći da ćeš naići.

-       Predsokratovci, veliš. Daj da pogledam.

-       Uzmi, odlično su očuvani.

Jednostavne korice. Herman Diels. Predsokratovci. Fragmenti. Znao je za knjigu. Profesor Branko Pavlović često se referirao na  pedantno sakupljene fragmente u izuzetno posećenim javnim predavanjima iz grčke filozofije u maloj sali Kolarca.

-       Uzimam. Koliko sam ti dužan?

 

xxx

Prelistavao je prvu knjigu dok je došao do Renoa. Nikad nije voleo taj auto kupljen na ženin nagovor. Svi su mu govorili da ne uzima „francuza“, mekan je i nežan, delovi su skupi, ali je pobedila Radmila koja ga ionako sve vreme vozila dok je on radio u Libiji. U podeli po utanačenom brakorazvodnom ugovoru njemu su ostavljene knjige i auto. U autu se osećao miris njenog parfema, njene cipele za vožnju,sa ravnom petom, bile su u gepeku, njena drvena brojanica sa krstom visila je sa držača retrovizora. „Kog će mi đavola ovaj auto. Treba da ostane njoj“ čvrsto je odlučio.

U istom se trenutku setio svog Tojotinog Rendžrovera ostavljenog kog Miljka, direktora Tapeksa, da ga proda ako se nađe kupac a Mile se ne vrati. „Šta ću ja ovde?“. Još jedna odluka je doneta.  Otići, što pre. Nije mu ovde mesto. Javiti Miljku da ne prodaje Rendžrovera i da se raspita za posao. „Drugar, što mi ne javi. Ne bi ja uzimao drugog prevodioca da sam znao. Videću kod drugih, naći će se nešto.“

Narednih je dana obilazio firme po Beogradu i gledao konkurse. Ubrzo je dobio ponudu “Srbijamonta” da radi  na mirnom poslu i malom projektu u provincijalnoj Bregi u Libiji. Kadrovska služba „Srbijamonta“ mesecima je tražila prevodioca jer niko nije hteo da radi i živi u prašnjavom provincijskom mestu na rubu pustinje. „Brega?“ – setio se Mile u trenu gospodina Nikolasa Mekalistera, Amerikanca na poziciji glavnog inženjera u naftnoj kompaniji „Sirt“ sa sedištem u Bregi. Radeći honorarno preko Mekalistera za „Sirt“, Mile je proteklih tri godine lepo zaradio i proširio stambeni prostor porodice pre nego je planirao. Stan ostaje Radmili i Svetlani, a on treba da zaradi za novi.   

-       Hej Jugoslav! Drago mi je da te čujem.Gde si momčino?

-       U Beogradu, gospodine Mekalister. Završio mi ugovor u Tripoliju. Gospodine Mekalister, treba mi mali savet. Imam ponudu jedne jugoslovenske firme da radim na jednom građevinskom projektu kod vas u Bregi. Ugovor na godinu dana sa mogućnošću produženja.  Nisu neke pare ali mi odgovara da se sklonim malo od odavde, pričaću vam, a imao bih dosta vremena da radim za vas u “Sirtu” ako ima posla za mene. Vidim da ste vi još tu.

-       Tu sam dok me ne izbace sa nogama napred. Posla za tebe ima uvek. Dolazi.

Manjača

 

         

    Nastavilo se odmah sutradan  posle Štafete. General Bane pozvao odmah ujutro kolegu sa sprata na sastanak kriznog štaba. Smestili su se na obične drvene štokrlice na kuhinjskom balkonu, uz kafu, sunuli rakiju i zatvorili vrata. Sin još spava, a žena neka se bavi svojim domaćićkim poslovima.

Cilj: Odvući Mileta od političke karijere.

Sredstvo: Naći perspektivu u drugom poslu.

Dugoročno: plan general Radeta odnosio se na Mileta i  Radmilu kad završe fakultete.   Brat mu Blagoje iz vojne Uprave bezbednosti otišao u Genexovo predstavništvo u Frankfurtu i sigurno bi mogao da ih progura. Posao trgovine za proverene i probrane.  Primedba generala Baneta: šta ako se ovom mulcu svidi  kod Vlasija, obećaće mu nešto a ovaj idealista kakav je – poverovaće. Radmila završava za dve godine, ovaj mulac najesen. Da ide u vojsku posle diplome? Bolje da radi nešto pre, za vojsku je najbolje da ide kad se uzmu.

Kratkoročno: Da se vidi neki posao preko vojske. Evo jača vojno-ekonomska saradnja sa arapskim zemljama, naši vojni savetnici idu u Egipat, Libiju, Irak. Pregovara se da njihovi pitomci dođu na naše vojne akademije. A gde su stranci tu su i prevodioci.  

Prvi operativni zaključak – posle druge šljivovice: Skupiti dodatne informacije.

Nema oklevanja. Sedoše u Radetov Opel i pravo do generalskog kluba u Domu JNA. Na izvor informacija. Penzionisani generali stalno tamo vise, imaju i oni nezbrinutu decu,  znaju sve i svašta a ovi iz aktivnog generalskog saziva vole da svrate do kluba i proture važne informacije.

Tri dana nisu izbivali odande. Kao zovu ih kolege, sprema se neka proslava za Dan tenkista. Ni na ručak nisu dolazili a Smilja i Joka samo su slegale glavama, navikle da kad ovoj dvojici nešto na um padne, mir je u kući  niti išta traže nit bistre po politici. Bar ne u kući.

            Strateško opkoljavanje Mileta kao sina, tj. budućeg zeta desilo se ni nedelju dana posle Dana mladosti. Uleteli su u njegovu sobu dok je pakovao gitaru i spremao se za probu benda i svirku naveče u SKC.

-       Šta je hitno ćale, gde ste zapeli. Imam svirku večeras u SKC.

-       Hitno, da nema hitnijeg. Samo kažeš da pristaješ i ideš na tu svoju svirku. Ovaka stvar: Vojsci treba hitno mušku ekipa prevodioca u nastavi i praktičnoj obuci libijskih tenkista u Banja Luci. Šalje ih naš prijatelj Gadafi.

-       Koliko je hitno?

-       Ide se polovinom juna. Pola mjeseca priprema u Banja Luci, početkom jula dolaze Libijci. Na tri mjeseca.

-       Vi znate da spremam ispite za septembar. Najpre me pitaš kad će diploma,  a sada hoćeš da radim pre diplomiranja.

Više je Mile mislio na večerašnju snimku i obećanja nekih iz Jugotona da bi hteli snimiti nove bendove na beogradskoj sceni. Smešila im se jednomesečna turneja po moru.

-       Pojavila se dobra prilika. Izaći ćeš na diplomski kasnije. Šta ime veze par mjeseci. Bili Rade i ja kod nekih svojih. Trebaju im prevodioci. Nemaju dovoljno muških, treba za teren, penjanje na tenkove. Poligoni na Manjači, muški posao. Idi i pokaži u praksi šta si naučio na fakultetu.Ova praksa će ti biti najbolja priprema za diplomski.

-       Ali znate da sam se dogovorio sa Azemom da počnem da radim u septembru. Obećao sam čoveku.

Umešao se i general Rade.

-       Slušaj zete moj perspektivni, Bane je u pravu. Ti znaš da se meni čini Vlasijeva ponuda fina stvar. Ako mu trebaš neka sačeka do januara. To su ti savezni organi, ne ide zapošljavanje tek tako. Znam ja da ti govoriš tolike jezike i svima su potrebni ovako školovani i pametni  kao ti. Sa jezicima ti se otvara svet, a sa politikom danas jesi, sutra nisi. Nije to za poštene ljude. Bane i ja se tu i tamo oko nečega ne slažemo ali ovde mu priznajem da je njegova jača.

Dvojica generala su osuli međusobno usklađenu paljbu ne planirajući nikakvu odstupnicu. Sad je Bane  uzeo ulogu razumnog i strpljivog tumača.

-       Sine, sve u svoje vreme. Najpre znanje i struka, diploma, pa na teren. Znaš kako je to u vojsci sa mladim oficirima, baciš ih negde u trupu da se kale na terenu. Koliko smo Rade i ja prokrstarili po Jugoslaviji , menjali kasarne i stalno vas vukli sa nama. Idi po arapskim zemljama dok vas dvoje ne oformite svoju porodicu, naši grade svuda, dobro se zarađuje, stičeš iskustvo. Posle već šta bude.

 

Tenkovski i raketni napad dvojice iskusnih generala ne bi izdržala ni bolje pripremljena i uigrana odbrana, tako da je uspeo da dobije samo tri dana za razmišljanje da vidi sa bendom šta će i kako će. Tri Miletu dodaljena dana dvojica generala su iskoristila na koncentrisan bočni udar  na slabu tačku - Radmilu. Koja se lako svrstala na njihovu stranu jer joj se nimalo nije dopala ideja da Miletov bend krstari po Jadranu bez nje. Zna ona kako to izgleda pre i posle svirke. Turistkinje i lokalne tinejdžerke vrište po koncertima a posle koncerta povataju se sa muzičarima. Strankinje na more došle zbog prolaznog seksa, a za lokalne ribe takav je seks najlakši i najslađi sa prolaznim muzičarima, samo da u lokalu niko ne zna.

„Bože Rado, mi smo bluzeri naša publika nije takva“

„Pričaj mi o tome. Mile, kao da ja ne vidim kako te gledaje klinke ovde kod nas“

„Ali Beograd je drugačiji. Ono tamo je more, svaki dan drugo mesto.“

„Taman tako. Jedno tucanje i doviđenja. Drugo mesto, drugo tucanje.“

Jedno dobra odrađena diverzantska akcija olakšava strateški uspeh operacije. Miletova odbranu letnjih planova brzo se razbila pod Radmilinim razornim dejstvom. Činjenica je također da im zagrebački producent iz „Jugotona“ posle koncerta u SKC nije ni prišao i tek su sutradan čuli da se sada traži čvrst i jak zvuk, svež izraz. A ne imitacija bluza, treba da se udara na uho a ne da ga se miluje. Radmila, ubačeni diverzent, o svemu je detaljno podnela izveštaj generalštabu i odloženi pregovori završeni su totalnom i bezuslovnom kapitulacijom. Neodlučni Mile se ponadao da ga vojska neće primiti zbog neiskustva a ispostavilo se da je morao i sam da potraži još par kolega sa treće godine da bi popunili potreban broj muških prevodilaca.   

            xxx

            Nakon prve nedelje pripremnog prevođenja nastavnog materijala na arapski i upoznavanja sa potrebnom terminilogijom usred strahova od skorašnjeg susreta sa živim, govornim jezikom, Mile je u preuređenom kasarnskom delu centra za obuku tenkista odlučio da preseče tok frustracija i neizvesnosti koji je obuzao njega i sve ostale kolege. Krenuo je na jutarnju gimnastiku gde je upoznao  jednog zastavnika zaduženog za fizičku pripremu polaznika obuke i dogovorio se sa njim šta i kako da radi na svojoj kondiciji i fizičkoj ponudi. Kolege su ga zafrkavale a zastavnik uzeo pod svoje videvši da je momak uporan.

            Nakon mesec dana obuke, istog upornog i stasitog momka pod svoje je uzeo kapetan Nuri, vođa libijske grupe pitomaca i mlađih oficira. Trebao mu lični prevodilac u dnevnim razgovorima sa nadležnim jugoslovenskim oficirima u rešavanju raznih dnevnih problema. A kapetan Nuri ga zapazio kako bolje od njegovih pitomaca savladava prepreke na vojničkom poligonu i kako dobro sa njima komunicira i neprestano se trudi da nauči libijsku lehdžu, varijantu arapskog jezika koja se govori u teritorijalno velikoj i raznim plemenima retko naseljenoj zemlji na obodu južnog dela Mediterana gde se Sahara sudara sa morem. Sa arapskim koji je nakon prodora Arapa iz Bliskog istoka u 7. veku zahvatio plemensku kulturu i ostavštinu brojnih plemena raštrkanih po pustinjskim oazama i obogatio se rečima, izrazima i konstrukcijama lokalnih berberskih i afričkih jezika. Njegova upornost da nauči, da napiše sve što ne zna, da pita i traži objašnjenje u početku je zabavljala kapetana Nurija koliko god je organizovanost, staloženost i efikasnost stvorila od Mileta pravog partnera za rešavanje dnevnih zadataka i svih postavljenih ciljeva obuke.

            Nakon narednih mesec dana rad na teoriji i praksi došlo je vreme ta rad na poligonima Manjače, visoravni istoimene planine dvadesetak kilometara južno od Banja Luke. 

Praktičan rad preko celog dana na otvorenom, usred leta na visini od hiljadu metara bio je fizički zahtevan i jedini je Mile, dobro utreniran i fizički utemeljen, bez problema savladao sve izazove. Trećeg dana praktičnih vežbi na poligonima, Mile i kapetan Nuri su šetali  između spavaonica posle večere proveravajući da li je sve na svom mestu. U daljini, ka jezeru koje je vojska pretvorila u poligon za kretanje tenka po vodi, videla se logorska vatra i čula pesma uz gitaru. Obojica bez reči krenuše ka tamo zapalivši cigarete. Kapetan Nuri je osluškivao pesmu i uhvatio njen jednostavan ritam. Nakon par sekundi mrmljanja potiho je zapevao neku pesmu na arapskom na sličnu melodiju, a Mile uzeo da zapisuje.

-       Mile nerviraš me tim stalnim zapisivanjem. Znaš li ti da sam ja mislio da me špijuniraš kad si zapisivao  šta sam  ja govorio onim mojim glupim pitomcima, a ispade da ti nisi ni znao što sam govorio.

-       Iskreno Nuri, nisam ni znao. Ne znam ni sada mnogo. Evo, sada si pevao nešto a ja nemam pojma o čemu.

-       To ti je neka dečja pesmica iz sela  sa Zelene planine, kraj iza Bengazija odakle su moji. Pesmica o nebu iznad brda.

Miles se nasmeja jer je razabrao da se kraj vatre peva:

Oj Manjačo, bog te jebo,

dole kamen, gore nebo.

 

Naravno da je kapetan Nuri tražio da mu prevede ali mu bilo nezgodno dovesti boga uz  kod Balkanaca uobičajen glagol. Mučio se i na kraju preveo reč po reč.

-       Ovo je dobro. Alaha mi na taj način ne pominjemo ali bi se našla zamena.  Moraćeš da mi zapišeš, ali samo na srpskom. Da se Alah ne naljuti.

-       Zar Alah ne zna sve jezike?

-       Zna, ali mu je arapski zvanični jezik.

Zadovoljan svojom domišljatošću Nuri je požurio niz kamenjar do vatre pored jezera.

-        Koji su ovo dole oko vatre?

-       Mislim da su pitomci iz vojne akademije iz Beograda. Došli na tenkovsku obuku. Oni prolaze poseban dril, za mesec dana sve ovo što ćete vi raditi tri meseca. Ali naveče je pesma, a koliko vidim vrte se i janjci.

Upoznali su se sa grupom mlađih oficira oko kapetana Šarčevića, oniskog ali veoma dinamičnog i duhovitog oficira koji je uporno pričao sa Nurijem na engleskom povišena glasa valjda misleći da se tako bolje razume.  Što je omogućilo Miletu da se odmori od prevođenja i pređe na  janjetinu. Nije prošlo mnogo priče na engleskom  kad je Šarčević  bez reči ponudio Nuriju pljosku iz unutrašnjeg džepa a ovaj  je bez pogovora prihvatio i nategao.

-       Sad da mi ne ko kaže da Arapi ne piju. Piju ali da ih drugi ne vide. Nemoj to da mu prevodiš Tršiću. Reče Tršić? Jesi li neki rod generalu Tršiću?

-       Otac mi je.

-       Zajebavaš. Ja iz njegovih knjiga naučio ovo što znam o tenkovima.

-       A ja ga sada prevodim ovde Libijcima. Ovi naši  me zafrkavaju: Otac piše, sin prepisuje.

-       Ako si na oca biće nešto od tebe. Sreo sam ga par puta na akademiji. Pravi general. Ti su ti tenkisti posebna sorta. Čvrsti i odlučni. Pozdravi ga ako me se seti.

Šarčević ih prepusti kolegama i ostavi da se bave janjetinom i kao pravi oficir ode da obiđe pitomce raširene oko vatre po šatorskim krilima. Mile i Nuri se dadoše na razgovor o razlici između janjetine ovde u Jugoslaviji i tamo u Libiji kad Mile stade užurbano da zapisuje.

-       Jebi ga Mile, ne može čovek s tobom da zadene priču a da ne zapisuješ.

-       Kapetane Nuri, vi ste sada toliko reči pričali o janjetini a ja ni jednu ne znam.

-       Da se ti i ja dogovorimo. Pitaj me šta je šta i pamti, a posle zapisuj. Ako nešto zaboraviš pitaj. Nerviraš me ovako i obesmisliš ragovor.  Nema većeg užitka za pravog Libijca nego da se lepo priča, uz vatru i čaj. Ajd, mogla bi i rakija ovde kod vas. Upamti jednom: arapski ćeš naučiti kada budeš  jeo urme sa beduinima pod šatorom i pio čaj pod mesečinom.  I to na sva četiri ćoška  naše džamahirije a znaš da smo po teritoriji sedam puta veći od Jugoslavije. Pa ti vidi kako ćeš.

xxx

            Kako će – razbistrilo se u par meseci posle diplomiranja u januaru 75.  kad je u februaru počeo da honoriše kod Azema Vlasija. Priželjkivani stalni radni odnos nikako da se desi. Biće, čeka se konkurs. Mora najpre kao prevodilac preko prevodilačke službe saveznih organa, pa posle u stručne saradnike. Sedeo je u po par sati dnevno u nekoj maloj kancelariji na spratu omladinske organizacije da bi mu povremeno dali da uradi nekoliko dopisa u korespodenciji  i jedino bi za poseta stranih delegacija imao nekih stalnijih obaveza. Na razgovorima su prevodili starije, iskusnije kolege a on razvodio  delegacije po hotelima,  šetao ih po gradu u pauzama, pratio ih u posetama pojedinim partijskim i omladinskim organizacijama nižeg ranga. Vodio na ručkove i večere i organizovao vozače prilikom razvoženja. Vlasija nije ni viđao a sve obaveze dobijao je od sisate Anite, za njega važnijom od bilo kog predsednika omladine. Njoj  prijalo da od Mileta čuje kompliment na francuskom kog je studirala do nesretne ljubavi sa jednim perspektivnim političarom. Taj  joj namestio posao sekretarice u saveznim organima u SIV-u ali kad je dobio položaj u SIV-u postarao se da ona pređe u CK, u omladinu. Da ne bi bili u istoj zgradi, šta će reći ljudi, tj. da bi je lakše ostavio. Anita je bila i organizovana i zavodljiva, potpuno drugačije od one prve slike kapoa iz konclogora, a od stalne igre komplimenata Mile je imao dobar izvor informacija i ne malu korist jer je ona vredno i redovno obračunavala njegove honorare i slala naloge blagajni za brzu isplatu.

Konkurs za stalni posao nikako da se pojavi, posao monoton, od arapskog ni traga, a s druge strane, bend je sve ređe uspevao da se okupi. Članovi krenuli svojim stazama a Mile nije imao ambiciju da uvede čvrstu disciplinu i napravi neki plan svirki. Drugi bendovi su se pojavili, slušao ih je i družio se sa njima, ali sve kao da je muziku usmeravalo ka snazi, nedefinisanom buntu ili pak ulagivačkom pop roku. Uz sve više droge i alkohola. Od para zarađenih u Banja Luci i u CK Mile je kupio dobar gramofon i slušalice a gomilala se i pristojna zbirka longplejki.  Radmila je pripremala teške ispite a on ponirao u dobar džez i bluz i nanovo pronađenim  zadovoljstvom, kako biva kad se nešto ne mora,  se vraćao staroj naklonosti prema predislamskoj arapskoj poeziji i njenoj savršenoj ritmici, rimi i neprohodnoj semantici. U kratkom roku je izašlo nekoliko dobro pripremljenih zbirki prevoda i on se odvažio da čita u originalu i prolazi kroz prevode sve više u mislima lutajući pustinjama Arabije tragovima Imrul Kajsa, Antare, Tarafe i drugih čuvenih arapskih plemenskih bardova.

            Sve su to iz prikrajka pažljivo osmatrali Bane i Rade jednako se trudeći da im ne promakne kakva novost iz generalskog kluba.  Dok jednom.

            Rade nije imao strpljenja čak ni da najpre sve ispriča prijatelju nego su obojica ušla u Miletovu sobu dok je u omiljenoj poluležećoj pozi  kopao  po velikom Muftićevom dvotomnom rečniku  ispisujući razne nazive za pustinjske lađe – kamile.

-       Spremaj se zete. Našao tebi tvoj tast suđeni posao u Libiji. Idu moji raketaši i radaristi da obučavaju Libijce na godinu dana. Pričao sam sa njima, uzeće te za prevodioca, dokazao si se, prošao si proveru, radio sa Libijcima. Vođa grupe, moj drug, pukovnik Obradović Milisav. Gospodin čovek i sposoban raketaš, Misa Šumadinac, sve ima u glavi. Znam ga 20 godina.  Pričao sam mu o tebi. Slušaj njega i nema greške. Puno ćeš naučiti. Lova do krova. Pola u dolarima ovde, pola u libijskim dinarima  da ti se nađe tamo. Sve plaćeno, na moru, hotelski smeštaj i hrana. Ne može bolje.

Zadovoljni otac ga podseti što mu je po povratku sa Manjače govorio  da se pravi  arapski uči sa beduinima uz urme i čaj u pustinjskoj noći. Eto ti sad. Mile ih je gledao zamišljen, iz ležeća položaja, u oči jednog i drugog. Oni su ućutali osećajući posebnu važnost trenutka. Onda je đipio sa kreveta i krenuo ka vratima.

-       Gospodo generali, sve važne odluke donose se uz dobar konjak. Ćale, izvuci onaj Henesi što ga kriješ od keve, čika Rade ajmo mi lepo na balkon da prođemo malo kroz detalje.

-       Zete moj perspektivni, takvog te volim.

            Sve se završi konačnim dogovoro oko detalja:

1.    On od 1. jula u Libiju na godinu dana, taman dok Radmila diplomira na ekonomiji.

2.    Kad se vrati – svadba, pa u vojsku.