6.14 je vreme namešteno za moje buđenje. Obično se budim pre budilnika. Ne i danas. Izmorenom kašljem i gripom koja me drži zadnjih par dana, danas mi se nije ustajalo.
The duty calls.
Kod semafora na raskrsnici sam čak i potrčao za autobusom koji kao da se trudio da ga ne stignem. Pobeđujem i stižem zadihan na zadnja vrata. Autobus pristojno pun. Iznad glava ljudi primećujem upadljivo crvena slova i brojeve autobusnog oglasnika. Prolazi na njemu kairon:
65 Kierunek: Bežanijsko groblje – Zvezdara. Za njim juri SRODA 17. PAZDZIERNIK 2012, a potom IMENIENY: Malgozata Wiktora i na kraju: Czas 6.08
Moj mobilni kaže da je 7.15. Poljaci idu ispred nas za 1 sat i 7 minuta. Ili moje vreme kasni.
Stojim do prijatnog mirisa šampona i sveže oprane kose jedne veštačke plavuše opuštene kose. Ne znam kako se zovu oni seksualni nasilnici koji se u autobusima u gužvi prislanjaju na ženske osobe dodirujući ih raznim delovima tela. To mi je palo na pamet u trenutku pisanja ovog teksta, a dok sam se vozio osećao sam samo kako me prijatan miris budi.
Uživao sam tako do Šest kaplara kada je ona izašla a ja se okrenuo ka zadnjim sedištima u nadi da ima neko prazno mesto. Neki su bili brži. Dve studentice sede jedna do druge i dele slušalice. Jedna drži mobilni u krilu i bira muziku, druga prelistava beleške iz mikrobiologije. U nekom posebnom trenutku obe se istovremeno nasmeše prepoznavajući samo njima poznat muzički mig.
U sivilu jesenje odeće, jedan devojčurak u crvenoj kožnoj jakni ulete kod Ušća i izlete posle Brankovog mosta unevši prilikom prelaska Save potrebnu živost jutra. S njom je izašla i jedna rasna crnka obučena u sve crno i pripijeno uz telo. Sve crno ali se ističu zelene lakovane štikle.
Нема коментара:
Постави коментар