HUBZ ARABI - 9. Rabi'l I, 1436. H.

Bio je i prošao Sv. Nikola,  provukao se Dan bivše armije nekako pre katoličkog Božiča i sada se dakako spremate za novogodišnje praznovanje. Kilogram ste već dobili pa vas očekuje koja stotina grama pride. Pogotovo što su vas ledeni dani prikovali za kuću i domaću kulinarsku radinost. Nema veze, kajati ćete se posle. Čuveno novogodišnje obećanje o početku dijete odmah posle praznika dobro će poslužiti kao izgovor.

Uostalom, samo jednom se živi. Sve je ostalo varka.. 

Predislamski Arapi više su gladovali nego se gostili. Datule su davale energiju, mleko (kamilje ili kozje) ostale hranjive materije. Znalo se i za hleb od tada dostupnih žitarica. Izraz „hubz arabi“ (arapski hleb) najčešći je izraz za jednostavn hleb od brašna i vode pečen na vrućem kamenju ili u kasnija vremena pećnicama. Kod nas (ovog časa mislim pri tome na Srbiju i Beograd) se u prodavnicama pojavila „Libanska pita“ što je samo drugi naziv za istu stvar.  A kako su se sorte žitarice usavršavale tako se i taj hleb verovatno više ne pravi od onakvog zrnevlja kakvo je bilo pre 1500 godina na primer.

Nema arapske zemlje gde nećete na ulici naći arapski hleb, pljosnat, najčepće okrugao, vruć i mamljiv. Ima on svoje lokalne nazive i svi će vam pričati kako samo oni znaju da naprave pravi hubz.  Ponegde ga zovu i „pita“ što vam zvuči poznato. Izraz smo dobili od Turaka, a oni ga zatekli na Levantu. Korene izgleda vuče od starih Grka, a ima i drugih teorija. U nas se sada pitama zovu razni kolači tako da je izraz doživeo svoje raznolike izdanke. Neka vala.

Prve nedelje boravka stalno sam jeo arapski hleb uz sva jela. Kada sam se prvog dana boravka u Dammamu probudio u zakupljenom stanu (let je bio noćni i u stan sam ušao oko 4 ujutro), sekretar naše firme, Farhan, doneo mi je ukusno upakovan ručak iz libanskog restorana „Maksim“. 

Najpre sam, još u pidžami,  iz užitka pojeo parče hubza, potom sam drugo parče namazao sa humusom  i pojeo ostatak ručka.

Humus - pire od leblebija i tahinija (samleveni susam) sa dodatkom celih leblebija i maslinovim uljem. Široko prihvaćeno meze uz hubz i druga jela.

Tokom narednih nekoliko dana smo Luka (novoupoznati drugar iz Beograda, čija firma ima ozbiljne 

namere da uspe u Saudijii, a moj partner i ja rado bismo da to bude sa nama)  i ja dobrano gošćeni na svim stranama, tako da sam ja nakon nedelju dana (a isprativši Luku za Beograd) prešao u kamp i dohvatio se teretane.

U kampu sam nastavio sa hubzom ali uskoro sam video da je đavo vraški odneo šalu pa sam odlučio (i odluku sproveo) da hleb potpuno izbacim iz ishrane.  To odricanje traje već 5 dana i... verujte nije mi lako. 

Još kada bi se odrekao i dezerta.

No, vreme odricanja sledi vam iz praznika. Januar je duuuugačak mesec. 

Pozdrav svima i puno radosti u Novoj godini. 

 

Sneg i hidžranska godina - 7. Rabi'l I, 1436. H.

Moj komšija Indus, koji je uredno šmrkanjem iščišćavao organizam pred spavanje, jutros je otišao klimnuvši mi glavom kao znak pozdrava. 

U 7.45 dok se smrzavate na brdovitom Balkanu i proklinjete sneg koji je verovatno iznenadio putare, sedim na baštenskoj stolici na travnjaku između kontejnera i dok čekam vozača uživam u milovanju jutarnjeg Sunca. 

Ima nekog sladostrašća nas iz onih naših krajeva (sada sve manje koristim izraz "iz Juge") koji se nađemo na drugom kontinentu, drugoj vremenskoj zoni, drugoj klimi. Jutros za doručkom razgovaram sa jednim Hrvatom iz Rijeke i razgovor se svodi na ono što smo preko interneta pokupili iz mnoštva zemalja bivše nam zemlje. Sneg u jednoj, sneg u drugoj zemlji, republici, državi - šta li je.

Čudna je pasija kojom se prati vesti iz domovine. Kao da očekujemo da se tamo desi nešto jako važno, nešto što će nam život promeniti a mi, eto, nismo tamo da tome svedočimo. 

Tako za doručkom, Indonežani sa razumljivim uzbuđenjem gledaju CNN i vesti o padu malezijskog aviona krcatog njihovim sunarodnicima. Mi, južni Evropljani, trgnusmo se na pomen zapaljenog feribota blizu Grčke.

= 0 =    

638. godine, 6 godina po smrti proroka Muhameda, drugi halifa (biran iz kruga Muhamedovih najbližih prijatelja i saboraca) imao je veoma praktičan problem. Islam se proširio vojno i osvajački na poveću teritoriju prelivši se  preko Arabijskog poluostrva. Omer je pismeno komunicirao sa svojim komandantima, sa potčinjenim vođama osvojenih naroda. Koji datum da stavu na pročelju pisama.  U Persiji su upotrebljavali sasanidski  kalendar mereći godinu od uspona poslednjeg sasanidskog kralja Jezdigarda III. U Siriji -  vizantijski  julijanski kalendara. Egipat je upotrebaljavao koptski kalendar. Svi su se držali solarnog principa i brojali 365 dana u godini ali su imali različite načine kompenzacije onog jednog dana koga povremeno treba nekako udenuti.

Što se Arabije pre islama tiče, upotrebljavali su se različiti sistemi merenja vremena.  U Južnom delu poluostrva upražnjavao se lunarni kalendar, a u većini drugih lunosolarni: Meseci su se određivali prema fazama Meseca (jeste li razmišljali ikada zašto se “Mesec” kao merna jedinica imenuje kao Zemljin satelit?) ali bi se ubacio poneki dan da bi se vreme podesilo sa godišnjim dobima. Himjariti su izgleda negde uoči islama upotrebljavali julijanski kalendar. U centralnoj Arabiji tok godine se ucrtavao po pozicijama zvezda na horizontu u svitanje ili sumrak, deleći ga na jednake delova prateći mesečeve mene od 28 dana.  Nazivi meseca preneli su se u islamsko doba i važe i danas. 

Kako se u Kur’anu kaže da vreme treba meriti po mesecu, a Persijanci, Sirijci i Egipćani su bili identifikovani kao narodi sa drugačijim religijama i kulturom,  Omer se odlučio da napravi novi kalendar i novo brojanje godina. Neka bude lunarni, podeljen na 12 meseci, ali ne baš sa 28 dana. Dodao je dan - dva pa se sa po 29 ili 30 dana koliko toliko primakao godišnjim dobima sakupivši 354 dana i nešto povrh.

 Ali koji dan uzeti za prvi dan, prve godine. On se odluči da to bude dan tzv. Hidžre, tj. kada se prorok Muhamed sa 70-tak sledbenika izvukao iz Meke, gde njegove monoteističke propovedi nisu baš oduševljeno prihvatili, da bi otišao u Medinu i tamo formirao prvu islamsku i političku zajednicu. Taj je datum 1. Muharram 1. godine a odgovara16. Julu 622. godine gregorijanskog kalendara.  Na zapadu se danas uvrežila upotreba skraćenice AH za označavanje islamskog kalendara, tj. Anno hegirae na latinskom,  što će reći “ godine Hidžre”.   

Onih 11 dana manjka u odnosu na solarnu godinu čini da se hidžranska godina pomera svake godine pa tako i svi islamski praznici. Ramazansko vreme posta sada pada u doba najdužeg dana što sigurno nije jednako iskušenjima za zimskog razdoblja kada uzdržavanje od  fizičko uživanja (uzimanje hrane, pića i bilo čega u usta, te uzdržavanje od seksa i drugih telesnih anomalija, tokom dana)kraće traje.

Kao što vidite, mi smo sada u mesecu Rabi’ul Awwalu (Prvom) 1436. Hidžranske godine.

A koga interesira kako se godine jednog kalendara pretvaraju u drugi neka se drže  formule:

Gregorijanska godina  = [(32 x hidžranska godina) ÷ 33] + 622

Hidžranska godina =[(Gregorijanska godina  – 622) x 33] ÷ 32

Naravno da  sam to odnekud prepisao i nisam proveravao. Koga intresuje neka proverava.

Dan mi je nedeljni bio izrazito radan. Vozikao sam se u krugu od 100 km,upakovani ručak  iz kampa  dao  vozaču  i sekretaru (obojica Pakistanci) i gladovao do 10 do 20.00 kada smo se vratili taman da večeram odlične riblje krokete, čorbu sa bamijama, špagete lionize i mešanu salatu od svežeg povrća (krastavac, paprika, paradajz, malo luka). Dezert bi trebao da izbegavam, ali kako odoliti pudingu od riže posutim mrvljenim bademima.

Evo vam malo cveća za kraj da vam ublažim mrzovolju izazvanu snežnim nevoljama. Sa istog travnjaka kojim prolazim svakodnevno. 

Narednih 177 koraka do sreće - 5, Rabi'l I; 1436 H,

15.00 časova. Najlepši deo dana.

Sunce se primiče zatonu. Lagani vetrić sa mora. Možda je koji stepen iznad 20.

Potrebno je napraviti 177 koraka da bi čovek sebi priredio opuštanje pored bazena. Bazen je nekih 20 metara od moje sobe ali putevi u kampu su labirintskog  tipa. 

Sedam pored bazena i nigde ljudskog bića u blizini. 

Na okolnim palmama, uredno poređanom drveću i grmlju koje uokviruje prostor oko bazena samo ptice javljaju jedne drugima o pojavi nekog uljeza. Vremenom se njihov žagor smirio videvši da sam se šćućurio u ćošku bazena, prepustio se suncu sa leđa i ne pokazujem znake neprijateljstva. Ima vrabaca, gugutki i nekih ljupkih žutokljunih ptičica veličine kosa ali sivkaste boje sa crnim perima na krilima.

U ovom istom kampu sam bio ove godine u februaru i čudno je kako se osećaš ugodno kada dođeš u mesto ili kraj u kome si ranije boravio. Počneš ga osećati kućom.  Prepoznaješ zgrade, ulice, radnje. Većina osoblja je bila i u februaru, sećaju me se, rukuju sa mnom osmehujući se kao da delimo neku tajnu.

Kada čovek promeni sredinu negde u svojoj zemlji ili zemlji čiji jezik razume ne treba mu mnogo da se uklopi. Pa i kada putujemo po Evropi (ko je u mogućnosti) nailazimo na slične zgrade, ulice, slično obučene ljude, na isti ili sličan način organizovane gradove. Prepoznajemo zvuke i prihvatamo dnevni ritam i brzo se u njega utapamo.

Kada dođete u veliki grad poput Dammama na arapskom Istoku ipak nailazite na dosta drugačijih stvari od klime, jezika, drugačije konfiguracije zgrada, pomerenog dnevnog ritma. Ovaj grad je netipičan za arapske uslove  zato što je potpuno urbanistički izgrađen. Posle 2. Sv. rata došli američki naftaši i dovukli Bechtel, verovatno najveću svetsku građevinsku firmu, koja je napravila plan grada, isparcelisala ga na kvadratne celine, postavila infrastrukturu i postepeno stambenim kockicama popunjavala šahovsku tablu. Grad je ispresecan autoputevima sa po 3 trake na jednoj strani i nema onih karakterističnih gužvi kao u gradovima sličnog milionskog formata u vreme špiceva. Možda nešto malo ali se brzo raščišava.

Nema ni onih emiratskih čudesa sa fantasničnim oblakoderima i rekordnima tipa: najviša zgrada na svetu, najveće ono, najveće ovo. Visokih zgrada ima (do nivoa Beograđanke) ali su rasute po širokom prostoru pa kao da svaka od njih uživa u nezavisnosti od ostalih i druži se samo sa niskim 2-3-4 sprata visokim zgradama ravnog krova.

Natpisi su na arapskom uvek popraćeni engleskim nazivima ispod ili iznad. Na tablama za ulice, na poslovnim zgradama, radnjama, nazivima firmi. Mene kao arabistu nervira što nije ispoštovana dosledna transliteracija. Kada sam neki dan o tome pričao sa nekim pismenijim Saudijcima, nisu razumeli o čemu govorim.

Čak je i ovaj znak upozorenja koji prilažem dvojezičan. Buše gume na privatnom parkingu ako ne pripadaš tom mestu. Nemoj reći da nisi znao.Tek kad sam umetnuo fotku vidim da se znak ne može pročitati, a nisam ovladao tehnikom uveličavanja. Piše: NO ENTRY  TIRES WILL BE DAMAGED

Svaki kvadratić velikog urbanog prostora ima svoju džamiju. Malu, savremenog dizajna i nisu jednoobraznog oblika. Naravno, mora se voditi računa o pravcu klanjanja (sećate se kible iz nekog od prvih javljanja), mihrab i mimbar, proctor za obredno pranje. Minaret je odmah pored. Ni jedan nisam video da liči na one bosanske špicaste minarete (ne bih da upotrebim termin koje su, a još uvek, pogrdno upotrebljavali razni srpsko-hrvatski osvajači BiH ). 

Džamija do moje kancelarije je meni osobito lepa i nećete mi verovati da je jedna strana ka ulici većim delom u staklu pa se izvana vide ljudi tokom klanjanja. 

Nenaviklom posetiocu ipak najveći utisak ostavljaju pozivi na klanjanje za pet obaveznih dnevnih namaza.  Poziv na klanjanje je jednoobrazan što se teksta tiče, ali su zapevanja mujezina stilski različita. U početku neukom uhu sve zvuči isto, a potom vremenom počnete razlikovati individualne karakteristike i glasove. Ovaj najbliži kampu deluje malo starački umorno, ali zato odmereno i sigurno savladavajući zadate slogove. Onaj kod kancelarije pak kiti krajeve i unosi snagu uverenja.

Pri tome, glasovi, premda preko razglasa, ne smetaju jedan drugome i biće da postoji neko (ne)pisano pravilo koliko glasno može da se pusti razglas. Tako ne možeš čuti da smetaju jedan mujezin drugome i sve se stapa u druge gradske zvukove nenametljivo i gotovo bih rekao prirodno.

Sve radnje koje opslužuju kupce u  vreme klanjanja zatvaraju vrata a zaposleni muslimani  idu ili ne idu na klanjanje.  Naša je firma administrativnog tipa i nema nas mnogo u kancelarijama, ali vrata se zaključavaju i svetla ka ulici gase da ne bismo upadali u oči. „Moji“ Pakistanci međutim ne idu u džamiju. Kažu da idu obavezno petkom u najbližu stanu kome stanuju i u nekom drugom danu ako se nešto posebno  obeležava.

= 0 =

Mreška se voda u bazenu, Plivanja nema sigurno da marta-aprila kada se temperature popnu do 30 i ne spuštaju sve do novembra. Druge neke ptice kruže oko mene. Razmenjuju informacije sa onima ranije došlima. Rastrgani beli oblaci klize nebom ka jugu. U daljini nad morem oblaci su posiveli i galebovi se uspeli visoko hvatajući vetrove i vlagu.

 U daljini neka građevinska mašina ravnomerno brekće. Neki građevinci su očigledno zapeli sa rokovima i žure da nadoknade izgubljeno.

Oseća se i čuje pojačani saobraćaj na ulicama. Uskoro će se supermarketi napuniti porodicama. Supermarketi tipa Delta City glavni su način porodične zabave pomešane sa kupovinama i restoranima. Puno je porodica sa decom i ženama  koje se retko viđaju na ulicama. Jeste da su od glave do pete umotane u abaje (obavezna crna , široka odeća za žene) ali i takve osvežavaju jednolični svet muškaraca. Prodavnice i restorani često imaju posebne ulaze i odelenja gde mogu ići samo porodice. Sve je to označeno i neko će te ljubazno upozoriti ako zaboraviš i nađeš se gde ti nije mesto. Nakon nekog vremena navikneš  se i na umotane žene i primećujep razlike u stilu oblačenja i nošenja abaje. Nisu sva lica pokrivena, oči su, koliko sam do sada video, uvek  slobodne i veoma se vodi računa o maku-upu. A onda po cipelama, patikama, sandalama, načinu hoda, ponekoj utegnutijoj abaji prepoznate mlađu ili stariju osobu, vitkiju ili deblju, nonšalatno nestašnu ili obzirno dostojanstvenu.

Strankinje često u zatvorenim prostorima megamarketa skinu deo abaje sa kose. Čitao sam o nekim iskustvima strankinja koje su upozorene da pokriju kosu, ali priča se isto tako da ovaj deo Arabije ima nešto liberalniji odnos i dosta se razlikuje od Rijada, Džede a o Meki da ne govorimo.

Pretpostavljam da ste čitali da je ženama zabranjeno da voze auto i da postoji neki nazovimo ga pokret ženskog nipodoštavanja zabrane. Poneka žena objavi snimak svoje vožnje automobilom na Youtube, pa se povede rasprava na forumima i blogovima (i sam sam pisao o tome), jedeno je vreme bio hit na Youtube obrada čuvene pesme koju je neki saudijski DJ preimenovao u „No woman, no drive“.

E pa kako da završim današnje javljanje a da vam ne kažem da sam prvog dana ovog decembarskog boravka u Dammamu, pešačeći od stana, u kome sam prvu nedelju boravio, do kancelarije video jednu umotanu damu koja je vozila vozila vrlo prometnom ulicom centra grada i zamakla u jednu od sporednih ulica. Izgledalo mi je da to niko ne primećuje sem mene.

Neko je izvojevao svoju malu veliku pobedu.

Idemo ka kraju godine sa osmehom i nadom.   

Boxing day in Dammam - 4. Rabi'l I 1436 H.

Petak. Neradni dan.

8.40 po lokalnom vremenu. 6.40 po srednjoevropskom. Priča o promeni vremenske zoine ima svog smisla. Telo naviknuto na jedan ritam treba vremena da se navikne na drugi. Ja na primer nisam mogao da zamislim da kod kuće doručkujem uopšte, a kamo li da to bude u 7. Ovde doručkujem u 7 (dakle  u 5 kako je naviklo moje beogradsko telo) i evo  nakon 10-tak dana navikavam se na to. Još kad bi se i crevna peristaltika i “velika stolica” (otkud taj izraz?) uskladili sa novim ritmom. Ali, to ostavljam svojoj privatnosti maker koliko svi ti pomešani ritmovi i dinamika dnevnih radnji utiču na dnevnu zbrku. 

Doručak je hotelski  jednoobrazan.  Jaja u 5-6 varijanti, izbor hleba i peciva, osnovne pahuljice, pudinzi i sutlijaši od riže, čajevi, kafe, sokovi. Ljubazno osoblje sastavljeno od Filipinaca, Indonežana i možda još Poneke istočnjačke nacije.

Sedim sam u bilijar sali dok sobar namešta sobu.

Ovo je zemlja kastinskog sistema. 20 miliona Saudijaca, 5 miliona stranaca muslimanskog porekla, 5 miliona stranaca nemuslimanskog porekla. Podaci su ugrubo preneti iz razgovora na zvaničnom nivou. Saudijska Arabija je nesumnjivo novcem bogata zemlja. Region u kome se nalazim proizvodi ¼ svetske nafte. U nekom kasnijem tekstu ću se možda baviti naftnom politikom ali za ovaj puta da kažem samo ono što će vam dati sliku kako se nagomilalo bogatstvo KSA (Kingdom of Saudi Arabia).

Ali privlačna strana bilijara je prevagnula. Ajde jedna jutarnja partija sa samim sobom. 

Jedanod mene dvojice je izgubio. 

Proizvodna cena nafte u KSA najniža je u svetu i iznosi 4-5 USD po barelu (cca 159 litara). Berzanska cena barela sada se kreće oko 60 USD a bila je do skoro oko i iznad 100 USD. A saudijski ministar za energetiku (tj. naftu) je pre neki dan na OPEC-u rekao da KSA nema nameru da smanjuje proizvodnju nafte da bi se smanjila ponuda i povećanom tražnjom došlo do povećanja cena. Što se nas tiče, reče on, mi možemo ići i do cene od 20 USD po barelu i imaćemo zaradu. Ali tada sve druge zemlje čija je proizvodna cena nafte znatno veća (Rusija, Zapadna Afrika, Brazil,  Venecuela, Severno more, nafta iz škriljaca /USA, Kanada/) ne mogu da prate tu trku. Možete zamisliti kakve poremećaje u svetu sve te igrarije sa cenama prave.

Recimo da je dnevna proizvodnja u KSA oko 10.000.000 barela, a mislim da jeste.  Prosta računica kaže:

Berzanska cena 60 USD – proizvodna cena 5 USD = 55 USD x 10.000.000 = 550.000.000 USD ili da kažemo pola milijarde dolara dnevno prihod.  Pretpostavićemo da rashodna strana ima još neku cifru koju ja u ovom času ne znam da izrazim kvantitativno.

Kako kraljevska porodica Ibn Saud deli ovo bogatstvo nije predmet ovog pisanija sem što mogu reći da kraljevskih prinčeva i princeza ima više hiljada i svi žive na VEOMA visokoj nozi (nije mi baš najjasnije zašto se tako kaže). 

Ostali Saudijci su dobili osnovne stvari: jeftino i lako dostupno školstvo, zdravstvo, povoljni novčani podsticaji za biznis itd.

Saudijci su na vrhu lanca ishrane. Njih hrani 10 miliona stranaca koji radi za njih: od onih koji rade  na naftnim poljima i uopšte naftnoj industriji i stvaraju saudijsko bogatstvo, do onih Filipinki koje rade kao kućne pomoćnice u kućama normalnih i supernormalnih Saudijaca i žive ponekad u ropskim uslovima. Možda je i do vas došla poneka priča o tome kako su seksualno iskorištavane od svojih „gospodara“, kako rade od jutra do sutra, nisu redovno i potpuno plaćene, ne idu na odmore...Jedan osobito dramatičan slučaj ovih je dana došao u međunarodnu medijsku javnost. Jedna jadna Etiopljanka je radila po 20 sati dnevno ne znam koliko godina bez dana odmora. Kada bi ženski članovi domaćinstva negde otišli, otac porodice je smatrao normalnim da mu ona pruži seksualna zadovoljstva. To je trajalo i trajalo. Nedavno je ona zatražila od oca porodice da joj isplati znatno zadocnele plate, ovaj se naljutio i... bacio je kroz prozor. Povredila je kičmu i ostala ukočena od pasa na dole. Kad se osvestila, otac porodice ju je smestio na invalidska kolica, kupio avionsku kartu za Adis Abebu i strpao je na avion. Ne treba mu invalid u kući. 

Ona nije imala nikakav ugovor sa njim, nema svedoka koji će potvrditi njenu priču…

Kastinski sistem među strancima? O da.  Amerikanci su na vrhu, Evropljani iza njih, a ostali se definišu po profesijama. Najviše je Pakistanaca i Indusa koji su svoje kastinske sisteme preneli ovamo. Indijski inženjer će indijskog radnika tretirati gore nego što bi to činio bilo koji Saudijac. Saudijac se jednostavno pravi da ih ne vidi, a Indijac voli da se vidi da je on važniji.

U tom sluganjskom odnosu kao da su svi prihvatili svoje uloge i drže da je to normalno. Moj pakistanski sekretar firme  (executive sercretary  - kako god preveli) koji je inače inženjer smatra da treba da mi nosi torbu kada ulazim ili izlazim iz auta. Dobro, ja jesam stariji gotovo tridesetak godina, i jesam nekakav senior manager, ali... Ali zato gorljivo izdaje komande drugom Pakistancu koji je kancelarijski potrčko i koji za gazdu obavlja sve nevidljive i nedifinisane poslove: od kupovine namirnica za kuću, vožnje dece u školu, razne popravke po kući, do kuvanja kafe i čaja u kancelariji itd.

Ta kastinska harmonija nije sva u krutosti. Ona samo definiše pozicije u kome se neko nalazi. Ljudska strana se vidi u malim potezima.

Sinoć sam zakasnio na večeru u kampu. Večera je do 20.00. Ja sam došao u 20.30. Konobari su raspremali stolove. Pitam sam najljubaznije recepcionara ima li šanse da nešto hrane spakujem i pojedem u svojoj sobi. On mi je rekao da pitam šefa sale. Šefu sale sam sve ušali rekao da znam da sam zakasnio ali da bi bilo dobro da ne ostanem gladan na Božić.

Don't worry Sir. You will not be hungry. We'll prepare something for you.

To something je došlo fino upakovano za par minuta.  Može biti da je ovo što sam definisao kao ljudsku stranu samo dobro zamaskiran kastinski odnos. Šefu sale je stalo da pripadniku više kaste (ne samo zato što sam gost koji plaća smeštaj i ishranu, nego sam  Evropljanin, da ne kažem belac) izađe u susret. Zamislite, možda bi se taj beli Evropljanin mogao požaliti njegovom šefu … itd.

Sunce umilno greje.  Do podne će se primaći na 20 i neki stepen.  Boxing day u Dammamu. Pakistanci i Indusi će se popodne skupiti negde blizu obale van grada i puštati zmajeve. 

Bogati Saudijci će ići na pustinjske piknike. 

Siromašniji Saudijci će izvesti ženu i decu na Korniš (uređeni deo gradske obale, riva što bi rekli naši Primorci), razapeti šator uz more, zapaliti roštilj ili na plinu skuvati čaj.

Neki drugi stranci moje kategorije zalepiće se za laptove i jurcati po vestima iz domovine sve nešto misleći da će se nešto lepo desiti i promeniti u zemlji koja je sada hiljade km daleko. 

Posluga i sva ljudska mašinerija koja omogućuje da kamp u kakvom se nalazim normalno funkcioniše danas će prati svoj veš, srediti se da bi popodne i naveče otišli kod svoj zemljaka koji žive u boljim uslovima po iznajmljenim stanovima. 

Svaki čovek zaslužuje svoje parče sreće. 

Saudijski Božić - 3. Rabi'l I 1436 H.

Predsednik Upravnog odbora a možda i CEO najveće svetske multinacionalne kompanije održao je predbožićno zasedanje Upravnog odbora u proširenom sastavu. Direktori filijala, ćlanovi najvažnijih odbora i upravljačkih tela očekivali su pohvale za svoj rad, biće valjda i bonusa. . Ipak je praznik na vidiku, kompanija fino radi…

Prisutni se smestiše u udobne fotelje, a onda predsednik Upravnog odbora ustade sa nekim papirima (što mu ranije nije bio običaj) i iznese listu od 15 ozbiljnih bolesti od kojih boluju  prisutni članovi najvažnijih delova kompanije. Poređao ih je ovako:

1.    Osećanje besmrtnosti i nezamenljivosti. Već na samo pominjanje boljke pola prisutnih je zamrzlo face u iščekivanju na koga je to Predsednik mislio.  – Prva je prirodna reakcija svakog prisutnog.  A Predsednik je pun saosećanja uputio one koji boluju od pomenute boljke da odu do nekog groblja i vide šta je ostalo od onih koji su bili nezamenljivi I besmrtni.

2.    Previše prekovremenog rada. Tu im je laknulo, svi za sebe misle da su predani poslu preko svake mere za dobrobit kompanije.  “Dobro je da se svako ko je svoj posao  tokom dana završio odmori. Ako se ne odmorite bićete anksiozni i pod stresom. “ Ali odmah potom “a kako ste se to organizovali ako ne možete posao završiti za radnog vremena.”

3.    Mentalna i duhovna oguglanost. “Vrlo je opasno izgubiti ljudsku osetljivost na ono što se dešava oko vas. Treba tugovati sa onim koji tuguju, radovati sa se onima koji se raduju.” Šta on to priča? Na koga se to odnosi? Kakve su to gluposti?

4.    Previše planiranja.   “Svakako je dobro i nužno dobro se pripremiti, ali kakvo je to planiranje koje diktira i ograničava slobodu.” Kako ovo shvatiti? Šta se dešava?

5.    Rad bez koordinacije.” Svako radi za sebe i odjednom postajete orkestar koji umesto harmonije proizvodi buku i haos. Kada stopalo kaže ruci ‘nisi mi potrebna’, a ruka kaže glavi ‘ja sam ovde glavna’. Po sali za sednice uskomešaše se pogledi jer je svako nekoga prepoznao. Gazda hoće da se zna ko je ovde dirigent! Leteće glave. Valjda neće moja.

6.     Duhovni Alchajmer. Opa! “Zaraženi su izgleda zaboravili s kim imaju posla i grade oko sebe zidove robujući idolima koje su napravili sopstvenim rukama”. Ovo je bilo zbunjuće osobito za one koji su godina udobno sedeli u udobnim foteljama Upravnog odbora i nikada još nisu čuli za ovu dijagnozu.Mada je ovaj do mene počeo nešto da se znoji.

7.    Rivalstvo i hvalisavost. Sve gore od goreg! Kuda ovo vodi? “Zar vam je postalo važnije koje titule imate i koju brendiranu odeću nosite.” Svi počeše zagledati jedne druge i besprekorno ispeglanu odeću prikladnu za ovaj skup. Jeste da prilika diktira jednoobraznost u oblačenju, ali ipak vidi se da štofovi nisu isti.

8.    Egzistencijalna šizofrenija. Šta mu sad ovo znači? Predsednik je skrenuo, nešto nije u redu sa njim. Videći uskomešalost, predsednik se odluči da im objasni: “To vam je gospodo bolest onih koji žive dvostrukim životom, to je plod hipokrizije a tipično je za mediokritete koji su toliko duhovno prazni da ni najveće akademske titule tu prazninu popuniti ne mogu. Ta bolest često napada one koji su se latili birokratskog posla, te potpuno izgubili kontakt sa stvarnošću i konkretnim ljudima.” Ovde su bogme pali konkretni pogledi na par istaknutih pojedinaca koji su se i dalje pravili da se to na njih ne odnosi.

9.    Terorizam ogovaranja. “Od toga oboljevaju kukavički jadničci koji, nemajući hrabrosti da nešto kažu direktno, govore ljudima iza leđa.” Ohoho! Nema sumnje, neko leti. Došlo je do predsednikovih ušiju a mislili su da neće.

10. Veličanje šefova. “Od ove bolesti oboljevaju oni koji se udvaraju svojim pretpostavljenima nadajući se njihovoj naklonosti.” Pitam se ima li ovde ikoga ko se domogao svoga mesta a da se nije uvlačio šefu.

11. Indiferentnost prema drugima. “To se dešava kada pojedinac misli samo o sebi i gubi osećaj iskrenosti I toplote prema ljudskim odnosima, kada neko zbog ljubomore ili lukavosti uživa u tuđem padu umesto da mu pomogne i ohrabri ga.”Oladi malo matori pa nismo mi humanitarna organizacija.

12. Lice sa sahrane. “Iza kamenih lica utučenih ljudi, u stvarnosti, sa izrazom teatralne oštrine i sterilnog pesimizma što nije ništa drugo do simpotom straha inesigurnosti. Umesto da se bude pristojan, iskren, pun entuzijazma i sreće koja treba da zrači iz svakoga gde god da se pojavljuje”. Matori, ova ti je dobro. Ovaj preko puta se svima ogadio svojom namrgođenošću.

13. Zgrtanje blaga. Gde nađe taj izraz, pa nismo u 19. veku. “Kada se egzistencijalna praznina u srcu puni materijalnim bogatstvima, ne zato što su mu za život potrebna, nego zato što se uz svo to blago oseća sigurnije.” Oho, biće ispitivanja porekla imovine.

14. Formiranje zatvorenih kružoka. Ama svima je jasno da s u klanovi osnova našeg sistema. Čemu frka oko toga. “Ova bolest uvek počinje sa dobrim namerama a onda, kako vreme prolazi, ovisnici budu zahvaćeni kancerom koji preti harmoniji ovog našeg tela i proizvodi mnogobrojne javne skandale koji posebno štete našim mlađim kolegama.

15. Žudnja za korišću i pravljenje važnim. “Opasna je to bolest koja zahvate one koji se svojski trude da uvećaju svoju važnost obično tako što diskredituju i oklevetaju druge, k tome još u novinama i časopisima, naravno da bi prikazali sebe sposobnijim od drugih.” E ovo znam na koga se odnosi. Ubo si duboko.   

Sve vreme govora i nabrajanja bolesti koje su zahvatile vatikansku Kuriju, papa Franjo je stajao, u kapeli je odzvanjao samo njegov glas. A kada je seo, članovi Kurije nisu znali šta da rade. Neki blagi kurtoazni aplauz jedva da se začeo nakon mučne i neprijatne pauze. Kako li je bilo nakon fajronta i kako će radost Hristova rođenja ugrejati njihova ohladnjela srca.

op. BV: Rimska kurija (lat. Curia Romana) skup je središnjih ureda i ustanova koje pomažu papi u vršenju njegove pastirske službe.

U mojoj sobi, u kampu za strance, u gradu Dammamu , Saudijska Arabija, dočekao me na stolu večeras skroman božićni dar.   Kakva da je, svaka pažnja prija. 

37 koraka do sreće, sreda, 2.Rabi'l I, 1436 H.

Jedna neošišana spodoba,

 snimljeno u Beogradu dva dana pred put

bez doskorašnje bradice, visine do 190 cm, ako 62 godine i koji mesec povrh nisu smanjili hrskavični deo oko kostiju,  sa 106 normalnih kilograma što se protekle nedelje obilnog jedenja popelo do 108  kg, sa viškom šećera u krvi, sa verovatnim manjkom kalcijuma, sa reumatizmom koga vuče još od 20 kada je operisala kičmenu kilu,  jedanputa slomljenom nogom u potkolenici  ( uspomena na jedno pijano decembarsko jutro na prelazu autoputa mimo predviđenog mesta u Zagrebu 1986. /ako pamćenje pravilno ređa godine/) što oseća kroz bolove u kolenu pri promeni vremena jer su  joj  dva puta rezali da bi ubacili i izvadili šipku iz noge, a potom i treći puta zbog zaboravljeno čega) , sa okoštavajućim ramenima i škripućim vratom,  jednim lomljenim skočnim zglobom (desna noga, uspomena na momačko veče u Maloj Moštanici), jednim trnom u peti (leva noga) koji se sam nekako smirio i prilagodio, kukovima koji će jednom morati da se zamene veštačkim, poremećenom prostatom, staračkim očima koji ne daju da se čita bez naočala, sa lutajućom mrljicom u levom oku koja se usadila kao da se neka mala mušica začaurila i pliva u sluzavom delu rožnjače, sa novim zubalom gornjeg dela čeljusti,

u sadašnjem izdanju

dakle, takva jedna izraubana spodoba, ušla je jučer u dva navrata, svojom voljom (naglašavam: svojom voljom) u teretanu koja se nalazi 37 koraka od ulaza od sobe u metalnom kontejneru Tamimijevog kampa za strance u gradu Al-Hobar koji je deo jedne urbane površine stopiljene u jedan veliki grad imenom Dammam  u Kraljevini Saudijskoj Arabiji na obali Persijskog zaliva koga u arapskom delu Zaliva uporno zovu Arapskim.

ulaz u moj deo kontejnera

pogled ka rekreacionom centru (crvena fasadna cigla)

Ulaz u Gym & Recreation centar                     

Gotovo da i ne verujem da se radi o meni koji se tako uporno odupirao besciljnom fizičkom vežbanju, ali nemajući više izgovora da mi je teretana daleko pa bi se mogao onako oznojen prehladiti dok se vratim kući, a podstaknut sve većim strahom od fizičke nemoći, provirih prvog dana dolaska, u pauzi podeljenog radnog dana, u novoizgrađenu teretanu sa lepim nizom sprava za mučenje.

šta reći: ulepšane srednjovekovne naprave za izvlačenje istine

Nikog unutra sem ogledala koja su mi ukazali na prisustvo jednog u ramenima povijenog dugajlije, otromboljenog stomaka koji  je ličio na mene jer je nosio iste krem pantalone i riđkastu košulju sa okomitim prugama koje liče na one linije na bar kodu. Pročitah kod i videh da mi je istekao rok trajanja te da se moram dovesti u red da bih prevario kupca koji bi na prvi pogled odbacio predmet moguće upotrebe ako bi ga video u jedva sklepanom stanju.

Oko 22.30 po lokalnom vremenu (koje bi u naše beogradsko mogao prevesti sa 20.30) završih sa 4. tom sesijom (2 puta dnevno po 20 minuta!! Ha, šta velite za poduhvat) tako da mi nenavikli mišići (čuj: mišići – skoro bih mogao reći MUSKULATURA) bride a ramena kukaju.   Posle sam se častio jednom partijom bilijara, sam samcat u sali sa 2 bilijarska stola u upotrebljivom stanju, novim stolom za stoni tenis i foteljama za zamorene sportiste i televizorom sa nekakvim sportskim kanalom.

Dok pišem, u sobi do mene (kontejner je podeljen na dve stambene jedinice) moj komšija se sprema za spavanje. Njegovo kupatilo se nalazi  do mog kreveta a vizuelna, a samo donekle zvučna, metalna pregrada omogućava da za dve večeri snimim njegove predspavačke navike. Grgoljenje pri ispriranju grla (ko to još danas radi?), ispljuvavanje nečega što se izgleda nalazi kod peta  jer skoro da čujem kako se otkida i kotrlja uzbrdo udarajući u razne telesne prepreke dok ne izleti pretpostavljam u klozetsku šolju.  Potom pere zube kao da skida gleđ sa njih, glasno mrmljajući nešto na nekom od  jezika velike Indije. Trudi se da istera gasove iz creva i pevuši dok se tušira. Moraću da mu uzvratim sličnim ritualom, nadam se da mu se krevet nalazi sa one strane mog kupatila.

Nalazim se u pravougaonoj sobi  5 x 4 metra hotelskog tipa.  Nameštaj u pristojnom stanju. Gledam u pravcu Meke, na suprotnom zidu od fotelje u kojoj sedim nalazi se znak Kible koja označava pravac Kabe u Meki.  Ispod Kible frižider Daewoo lagano prede. Na njemu nalepnica koja kaže da ima dve zvezdice u kategoriji  energetske  efikasnosti.

Neki  veliju da je Dammam kao naziv potekao od onomatopjeskog “damdama” koje imitira bubanj koji se oglašavao u staro doba kada su ribolovci dolazili sa pučine.  Neki drugi pak veliju da je od arapske reči “dawwama”  koja označava vrtlog, dakle mesto koje na pučinu otisnuti treba da izbegavaju.  Ajde da se time ne bavim dalje ( nešto ne verujem da  neko  ovde ribari ili barem malo ko od toga živi) jer su tamo negde 30-tih godina prošlog veka, tragajući verovatno za pitkom vodom, otišli preduboko i naišli na naftu za koju se ispostavilo da je ima toliko da je stvorila današnju saudijsku kraljevinu, energetski napojila I napaja svet, stvarajući bogatstvo koje jei spojilo 3 ribarska seoceta u jedan metropolis sa,  kažu barem 2, ako ne i 3,  miliona stanovnika.

Eto ta nafta, ta dinamika razvoja dovela je mene u ovu zemlju saudijsku, u ovaj grad damdamdajući, da u ovih 20-tak kvadrata, izmučenih mišića  pogledavam na sat na kome  5 zadnjih minuta 22. Decembra  beže u prošlost. 

Jednog takvog dana je u malom mestašcu Rudo, nikad nisam znao gde je ta bosansko-hercegovačka zabit, postrojila se 1. Proleterska 1941. godine. Mi, oficirska deca očeva ratne generacije, znali smo za taj divni praznik kada su očevi oblačili svečane uniforme koje bi majke par dana pre toga izvlačile iz dubine ormana, oprale i ispeglale.

U nekom malom, jednako zabitom gradiću od par stotina duša u Koloradu, SAD,  umro je u 71. Džo Koker.  Sećam se njegovog hrapavog glasa i trzanja desne ruke na sceni. Ko odmah da se ne seti “with a little help of my friends”. Pre par godina je u tom gradiću otvorio “Mad dog café”.  
Svaka čast Joe Mad Dog Cockeru.