петак, 26. децембар 2014.

Narednih 177 koraka do sreće - 5, Rabi'l I; 1436 H,

15.00 časova. Najlepši deo dana.
Sunce se primiče zatonu. Lagani vetrić sa mora. Možda je koji stepen iznad 20.
Potrebno je napraviti 177 koraka da bi čovek sebi priredio opuštanje pored bazena. Bazen je nekih 20 metara od moje sobe ali putevi u kampu su labirintskog  tipa. 
Sedam pored bazena i nigde ljudskog bića u blizini. 


Na okolnim palmama, uredno poređanom drveću i grmlju koje uokviruje prostor oko bazena samo ptice javljaju jedne drugima o pojavi nekog uljeza. Vremenom se njihov žagor smirio videvši da sam se šćućurio u ćošku bazena, prepustio se suncu sa leđa i ne pokazujem znake neprijateljstva. Ima vrabaca, gugutki i nekih ljupkih žutokljunih ptičica veličine kosa ali sivkaste boje sa crnim perima na krilima.
U ovom istom kampu sam bio ove godine u februaru i čudno je kako se osećaš ugodno kada dođeš u mesto ili kraj u kome si ranije boravio. Počneš ga osećati kućom.  Prepoznaješ zgrade, ulice, radnje. Većina osoblja je bila i u februaru, sećaju me se, rukuju sa mnom osmehujući se kao da delimo neku tajnu.
Kada čovek promeni sredinu negde u svojoj zemlji ili zemlji čiji jezik razume ne treba mu mnogo da se uklopi. Pa i kada putujemo po Evropi (ko je u mogućnosti) nailazimo na slične zgrade, ulice, slično obučene ljude, na isti ili sličan način organizovane gradove. Prepoznajemo zvuke i prihvatamo dnevni ritam i brzo se u njega utapamo.
Kada dođete u veliki grad poput Dammama na arapskom Istoku ipak nailazite na dosta drugačijih stvari od klime, jezika, drugačije konfiguracije zgrada, pomerenog dnevnog ritma. Ovaj grad je netipičan za arapske uslove  zato što je potpuno urbanistički izgrađen. Posle 2. Sv. rata došli američki naftaši i dovukli Bechtel, verovatno najveću svetsku građevinsku firmu, koja je napravila plan grada, isparcelisala ga na kvadratne celine, postavila infrastrukturu i postepeno stambenim kockicama popunjavala šahovsku tablu. Grad je ispresecan autoputevima sa po 3 trake na jednoj strani i nema onih karakterističnih gužvi kao u gradovima sličnog milionskog formata u vreme špiceva. Možda nešto malo ali se brzo raščišava.
Nema ni onih emiratskih čudesa sa fantasničnim oblakoderima i rekordnima tipa: najviša zgrada na svetu, najveće ono, najveće ovo. Visokih zgrada ima (do nivoa Beograđanke) ali su rasute po širokom prostoru pa kao da svaka od njih uživa u nezavisnosti od ostalih i druži se samo sa niskim 2-3-4 sprata visokim zgradama ravnog krova.
Natpisi su na arapskom uvek popraćeni engleskim nazivima ispod ili iznad. Na tablama za ulice, na poslovnim zgradama, radnjama, nazivima firmi. Mene kao arabistu nervira što nije ispoštovana dosledna transliteracija. Kada sam neki dan o tome pričao sa nekim pismenijim Saudijcima, nisu razumeli o čemu govorim.


Čak je i ovaj znak upozorenja koji prilažem dvojezičan. Buše gume na privatnom parkingu ako ne pripadaš tom mestu. Nemoj reći da nisi znao.Tek kad sam umetnuo fotku vidim da se znak ne može pročitati, a nisam ovladao tehnikom uveličavanja. Piše: NO ENTRY  TIRES WILL BE DAMAGED
Svaki kvadratić velikog urbanog prostora ima svoju džamiju. Malu, savremenog dizajna i nisu jednoobraznog oblika. Naravno, mora se voditi računa o pravcu klanjanja (sećate se kible iz nekog od prvih javljanja), mihrab i mimbar, proctor za obredno pranje. Minaret je odmah pored. Ni jedan nisam video da liči na one bosanske špicaste minarete (ne bih da upotrebim termin koje su, a još uvek, pogrdno upotrebljavali razni srpsko-hrvatski osvajači BiH ). 

Džamija do moje kancelarije je meni osobito lepa i nećete mi verovati da je jedna strana ka ulici većim delom u staklu pa se izvana vide ljudi tokom klanjanja. 
Nenaviklom posetiocu ipak najveći utisak ostavljaju pozivi na klanjanje za pet obaveznih dnevnih namaza.  Poziv na klanjanje je jednoobrazan što se teksta tiče, ali su zapevanja mujezina stilski različita. U početku neukom uhu sve zvuči isto, a potom vremenom počnete razlikovati individualne karakteristike i glasove. Ovaj najbliži kampu deluje malo starački umorno, ali zato odmereno i sigurno savladavajući zadate slogove. Onaj kod kancelarije pak kiti krajeve i unosi snagu uverenja.
Pri tome, glasovi, premda preko razglasa, ne smetaju jedan drugome i biće da postoji neko (ne)pisano pravilo koliko glasno može da se pusti razglas. Tako ne možeš čuti da smetaju jedan mujezin drugome i sve se stapa u druge gradske zvukove nenametljivo i gotovo bih rekao prirodno.
Sve radnje koje opslužuju kupce u  vreme klanjanja zatvaraju vrata a zaposleni muslimani  idu ili ne idu na klanjanje.  Naša je firma administrativnog tipa i nema nas mnogo u kancelarijama, ali vrata se zaključavaju i svetla ka ulici gase da ne bismo upadali u oči. „Moji“ Pakistanci međutim ne idu u džamiju. Kažu da idu obavezno petkom u najbližu stanu kome stanuju i u nekom drugom danu ako se nešto posebno  obeležava.
= 0 =
Mreška se voda u bazenu, Plivanja nema sigurno da marta-aprila kada se temperature popnu do 30 i ne spuštaju sve do novembra. Druge neke ptice kruže oko mene. Razmenjuju informacije sa onima ranije došlima. Rastrgani beli oblaci klize nebom ka jugu. U daljini nad morem oblaci su posiveli i galebovi se uspeli visoko hvatajući vetrove i vlagu.
 U daljini neka građevinska mašina ravnomerno brekće. Neki građevinci su očigledno zapeli sa rokovima i žure da nadoknade izgubljeno.
Oseća se i čuje pojačani saobraćaj na ulicama. Uskoro će se supermarketi napuniti porodicama. Supermarketi tipa Delta City glavni su način porodične zabave pomešane sa kupovinama i restoranima. Puno je porodica sa decom i ženama  koje se retko viđaju na ulicama. Jeste da su od glave do pete umotane u abaje (obavezna crna , široka odeća za žene) ali i takve osvežavaju jednolični svet muškaraca. Prodavnice i restorani često imaju posebne ulaze i odelenja gde mogu ići samo porodice. Sve je to označeno i neko će te ljubazno upozoriti ako zaboraviš i nađeš se gde ti nije mesto. Nakon nekog vremena navikneš  se i na umotane žene i primećujep razlike u stilu oblačenja i nošenja abaje. Nisu sva lica pokrivena, oči su, koliko sam do sada video, uvek  slobodne i veoma se vodi računa o maku-upu. A onda po cipelama, patikama, sandalama, načinu hoda, ponekoj utegnutijoj abaji prepoznate mlađu ili stariju osobu, vitkiju ili deblju, nonšalatno nestašnu ili obzirno dostojanstvenu.
Strankinje često u zatvorenim prostorima megamarketa skinu deo abaje sa kose. Čitao sam o nekim iskustvima strankinja koje su upozorene da pokriju kosu, ali priča se isto tako da ovaj deo Arabije ima nešto liberalniji odnos i dosta se razlikuje od Rijada, Džede a o Meki da ne govorimo.
Pretpostavljam da ste čitali da je ženama zabranjeno da voze auto i da postoji neki nazovimo ga pokret ženskog nipodoštavanja zabrane. Poneka žena objavi snimak svoje vožnje automobilom na Youtube, pa se povede rasprava na forumima i blogovima (i sam sam pisao o tome), jedeno je vreme bio hit na Youtube obrada čuvene pesme koju je neki saudijski DJ preimenovao u „No woman, no drive“.
E pa kako da završim današnje javljanje a da vam ne kažem da sam prvog dana ovog decembarskog boravka u Dammamu, pešačeći od stana, u kome sam prvu nedelju boravio, do kancelarije video jednu umotanu damu koja je vozila vozila vrlo prometnom ulicom centra grada i zamakla u jednu od sporednih ulica. Izgledalo mi je da to niko ne primećuje sem mene.

Neko je izvojevao svoju malu veliku pobedu.


Idemo ka kraju godine sa osmehom i nadom.   

Нема коментара:

Постави коментар