15.00 časova. Najlepši deo dana.
Sunce se primiče zatonu. Lagani vetrić sa mora. Možda je
koji stepen iznad 20.
Potrebno je napraviti 177 koraka da bi čovek sebi priredio
opuštanje pored bazena. Bazen je nekih 20 metara od moje sobe ali putevi u
kampu su labirintskog tipa.
Sedam pored bazena i nigde ljudskog bića u blizini.
Na
okolnim palmama, uredno poređanom drveću i grmlju koje uokviruje prostor oko
bazena samo ptice javljaju jedne drugima o pojavi nekog uljeza. Vremenom se
njihov žagor smirio videvši da sam se šćućurio u ćošku bazena, prepustio se
suncu sa leđa i ne pokazujem znake neprijateljstva. Ima vrabaca, gugutki i
nekih ljupkih žutokljunih ptičica veličine kosa ali sivkaste boje sa crnim
perima na krilima.
U ovom istom kampu sam bio ove godine u februaru i čudno je
kako se osećaš ugodno kada dođeš u mesto ili kraj u kome si ranije boravio.
Počneš ga osećati kućom. Prepoznaješ
zgrade, ulice, radnje. Većina osoblja je bila i u februaru, sećaju me se,
rukuju sa mnom osmehujući se kao da delimo neku tajnu.
Kada čovek promeni sredinu negde u svojoj zemlji ili zemlji
čiji jezik razume ne treba mu mnogo da se uklopi. Pa i kada putujemo po Evropi
(ko je u mogućnosti) nailazimo na slične zgrade, ulice, slično obučene ljude,
na isti ili sličan način organizovane gradove. Prepoznajemo zvuke i prihvatamo
dnevni ritam i brzo se u njega utapamo.
Kada dođete u veliki grad poput Dammama na arapskom Istoku
ipak nailazite na dosta drugačijih stvari od klime, jezika, drugačije
konfiguracije zgrada, pomerenog dnevnog ritma. Ovaj grad je netipičan za
arapske uslove zato što je potpuno urbanistički
izgrađen. Posle 2. Sv. rata došli američki naftaši i dovukli Bechtel, verovatno
najveću svetsku građevinsku firmu, koja je napravila plan grada, isparcelisala
ga na kvadratne celine, postavila infrastrukturu i postepeno stambenim
kockicama popunjavala šahovsku tablu. Grad je ispresecan autoputevima sa po 3
trake na jednoj strani i nema onih karakterističnih gužvi kao u gradovima
sličnog milionskog formata u vreme špiceva. Možda nešto malo ali se brzo
raščišava.
Nema ni onih emiratskih čudesa sa fantasničnim oblakoderima
i rekordnima tipa: najviša zgrada na svetu, najveće ono, najveće ovo. Visokih
zgrada ima (do nivoa Beograđanke) ali su rasute po širokom prostoru pa kao da
svaka od njih uživa u nezavisnosti od ostalih i druži se samo sa niskim 2-3-4
sprata visokim zgradama ravnog krova.
Natpisi su na arapskom uvek popraćeni engleskim nazivima
ispod ili iznad. Na tablama za ulice, na poslovnim zgradama, radnjama, nazivima
firmi. Mene kao arabistu nervira što nije ispoštovana dosledna transliteracija.
Kada sam neki dan o tome pričao sa nekim pismenijim Saudijcima, nisu razumeli o
čemu govorim.
Čak je i ovaj znak upozorenja koji prilažem dvojezičan. Buše
gume na privatnom parkingu ako ne pripadaš tom mestu. Nemoj reći da nisi znao.Tek kad sam umetnuo fotku vidim da se znak ne može pročitati, a nisam ovladao tehnikom uveličavanja. Piše: NO ENTRY TIRES WILL BE DAMAGED
Svaki kvadratić velikog urbanog prostora ima svoju džamiju.
Malu, savremenog dizajna i nisu jednoobraznog oblika. Naravno, mora se voditi
računa o pravcu klanjanja (sećate se kible iz nekog od prvih javljanja), mihrab
i mimbar, proctor za obredno pranje. Minaret je odmah pored. Ni jedan nisam
video da liči na one bosanske špicaste minarete (ne bih da upotrebim termin
koje su, a još uvek, pogrdno upotrebljavali razni srpsko-hrvatski osvajači BiH
).
Džamija do moje kancelarije je meni osobito lepa i nećete mi verovati da je
jedna strana ka ulici većim delom u staklu pa se izvana vide ljudi tokom
klanjanja.
Nenaviklom posetiocu ipak najveći utisak ostavljaju pozivi
na klanjanje za pet obaveznih dnevnih namaza. Poziv na klanjanje je jednoobrazan što se
teksta tiče, ali su zapevanja mujezina stilski različita. U početku neukom uhu
sve zvuči isto, a potom vremenom počnete razlikovati individualne
karakteristike i glasove. Ovaj najbliži kampu deluje malo starački umorno, ali
zato odmereno i sigurno savladavajući zadate slogove. Onaj kod kancelarije pak
kiti krajeve i unosi snagu uverenja.
Pri tome, glasovi, premda preko razglasa, ne smetaju jedan
drugome i biće da postoji neko (ne)pisano pravilo koliko glasno može da se
pusti razglas. Tako ne možeš čuti da smetaju jedan mujezin drugome i sve se
stapa u druge gradske zvukove nenametljivo i gotovo bih rekao prirodno.
Sve radnje koje opslužuju kupce u vreme klanjanja zatvaraju vrata a zaposleni muslimani idu ili ne idu na klanjanje. Naša je firma administrativnog tipa i nema nas
mnogo u kancelarijama, ali vrata se zaključavaju i svetla ka ulici gase da ne
bismo upadali u oči. „Moji“ Pakistanci međutim ne idu u džamiju. Kažu da idu
obavezno petkom u najbližu stanu kome stanuju i u nekom drugom danu ako se nešto
posebno obeležava.
= 0 =
Mreška se voda u bazenu, Plivanja nema sigurno da
marta-aprila kada se temperature popnu do 30 i ne spuštaju sve do novembra.
Druge neke ptice kruže oko mene. Razmenjuju informacije sa onima ranije
došlima. Rastrgani beli oblaci klize nebom ka jugu. U daljini nad morem oblaci
su posiveli i galebovi se uspeli visoko hvatajući vetrove i vlagu.
U daljini neka
građevinska mašina ravnomerno brekće. Neki građevinci su očigledno zapeli sa
rokovima i žure da nadoknade izgubljeno.
Oseća se i čuje pojačani saobraćaj na ulicama. Uskoro će se
supermarketi napuniti porodicama. Supermarketi tipa Delta City glavni su način
porodične zabave pomešane sa kupovinama i restoranima. Puno je porodica sa
decom i ženama koje se retko viđaju na
ulicama. Jeste da su od glave do pete umotane u abaje (obavezna crna , široka
odeća za žene) ali i takve osvežavaju jednolični svet muškaraca. Prodavnice i
restorani često imaju posebne ulaze i odelenja gde mogu ići samo porodice. Sve
je to označeno i neko će te ljubazno upozoriti ako zaboraviš i nađeš se gde ti
nije mesto. Nakon nekog vremena navikneš
se i na umotane žene i primećujep razlike u stilu oblačenja i nošenja
abaje. Nisu sva lica pokrivena, oči su, koliko sam do sada video, uvek slobodne i veoma se vodi računa o maku-upu. A
onda po cipelama, patikama, sandalama, načinu hoda, ponekoj utegnutijoj abaji
prepoznate mlađu ili stariju osobu, vitkiju ili deblju, nonšalatno nestašnu ili
obzirno dostojanstvenu.
Strankinje često u zatvorenim prostorima megamarketa skinu
deo abaje sa kose. Čitao sam o nekim iskustvima strankinja koje su upozorene da
pokriju kosu, ali priča se isto tako da ovaj deo Arabije ima nešto liberalniji
odnos i dosta se razlikuje od Rijada, Džede a o Meki da ne govorimo.
Pretpostavljam da ste čitali da je ženama zabranjeno da voze
auto i da postoji neki nazovimo ga pokret ženskog nipodoštavanja zabrane.
Poneka žena objavi snimak svoje vožnje automobilom na Youtube, pa se povede
rasprava na forumima i blogovima (i sam sam pisao o tome), jedeno je vreme bio
hit na Youtube obrada čuvene pesme koju je neki saudijski DJ preimenovao u „No
woman, no drive“.
E pa kako da završim današnje javljanje a da vam ne kažem da
sam prvog dana ovog decembarskog boravka u Dammamu, pešačeći od stana, u kome
sam prvu nedelju boravio, do kancelarije video jednu umotanu damu koja je
vozila vozila vrlo prometnom ulicom centra grada i zamakla u jednu od sporednih
ulica. Izgledalo mi je da to niko ne primećuje sem mene.
Neko je izvojevao svoju malu veliku pobedu.
Idemo ka kraju godine sa osmehom i nadom.
Нема коментара:
Постави коментар