37 koraka do sreće, sreda, 2.Rabi'l I, 1436 H.

Jedna neošišana spodoba,

 snimljeno u Beogradu dva dana pred put

bez doskorašnje bradice, visine do 190 cm, ako 62 godine i koji mesec povrh nisu smanjili hrskavični deo oko kostiju,  sa 106 normalnih kilograma što se protekle nedelje obilnog jedenja popelo do 108  kg, sa viškom šećera u krvi, sa verovatnim manjkom kalcijuma, sa reumatizmom koga vuče još od 20 kada je operisala kičmenu kilu,  jedanputa slomljenom nogom u potkolenici  ( uspomena na jedno pijano decembarsko jutro na prelazu autoputa mimo predviđenog mesta u Zagrebu 1986. /ako pamćenje pravilno ređa godine/) što oseća kroz bolove u kolenu pri promeni vremena jer su  joj  dva puta rezali da bi ubacili i izvadili šipku iz noge, a potom i treći puta zbog zaboravljeno čega) , sa okoštavajućim ramenima i škripućim vratom,  jednim lomljenim skočnim zglobom (desna noga, uspomena na momačko veče u Maloj Moštanici), jednim trnom u peti (leva noga) koji se sam nekako smirio i prilagodio, kukovima koji će jednom morati da se zamene veštačkim, poremećenom prostatom, staračkim očima koji ne daju da se čita bez naočala, sa lutajućom mrljicom u levom oku koja se usadila kao da se neka mala mušica začaurila i pliva u sluzavom delu rožnjače, sa novim zubalom gornjeg dela čeljusti,

u sadašnjem izdanju

dakle, takva jedna izraubana spodoba, ušla je jučer u dva navrata, svojom voljom (naglašavam: svojom voljom) u teretanu koja se nalazi 37 koraka od ulaza od sobe u metalnom kontejneru Tamimijevog kampa za strance u gradu Al-Hobar koji je deo jedne urbane površine stopiljene u jedan veliki grad imenom Dammam  u Kraljevini Saudijskoj Arabiji na obali Persijskog zaliva koga u arapskom delu Zaliva uporno zovu Arapskim.

ulaz u moj deo kontejnera

pogled ka rekreacionom centru (crvena fasadna cigla)

Ulaz u Gym & Recreation centar                     

Gotovo da i ne verujem da se radi o meni koji se tako uporno odupirao besciljnom fizičkom vežbanju, ali nemajući više izgovora da mi je teretana daleko pa bi se mogao onako oznojen prehladiti dok se vratim kući, a podstaknut sve većim strahom od fizičke nemoći, provirih prvog dana dolaska, u pauzi podeljenog radnog dana, u novoizgrađenu teretanu sa lepim nizom sprava za mučenje.

šta reći: ulepšane srednjovekovne naprave za izvlačenje istine

Nikog unutra sem ogledala koja su mi ukazali na prisustvo jednog u ramenima povijenog dugajlije, otromboljenog stomaka koji  je ličio na mene jer je nosio iste krem pantalone i riđkastu košulju sa okomitim prugama koje liče na one linije na bar kodu. Pročitah kod i videh da mi je istekao rok trajanja te da se moram dovesti u red da bih prevario kupca koji bi na prvi pogled odbacio predmet moguće upotrebe ako bi ga video u jedva sklepanom stanju.

Oko 22.30 po lokalnom vremenu (koje bi u naše beogradsko mogao prevesti sa 20.30) završih sa 4. tom sesijom (2 puta dnevno po 20 minuta!! Ha, šta velite za poduhvat) tako da mi nenavikli mišići (čuj: mišići – skoro bih mogao reći MUSKULATURA) bride a ramena kukaju.   Posle sam se častio jednom partijom bilijara, sam samcat u sali sa 2 bilijarska stola u upotrebljivom stanju, novim stolom za stoni tenis i foteljama za zamorene sportiste i televizorom sa nekakvim sportskim kanalom.

Dok pišem, u sobi do mene (kontejner je podeljen na dve stambene jedinice) moj komšija se sprema za spavanje. Njegovo kupatilo se nalazi  do mog kreveta a vizuelna, a samo donekle zvučna, metalna pregrada omogućava da za dve večeri snimim njegove predspavačke navike. Grgoljenje pri ispriranju grla (ko to još danas radi?), ispljuvavanje nečega što se izgleda nalazi kod peta  jer skoro da čujem kako se otkida i kotrlja uzbrdo udarajući u razne telesne prepreke dok ne izleti pretpostavljam u klozetsku šolju.  Potom pere zube kao da skida gleđ sa njih, glasno mrmljajući nešto na nekom od  jezika velike Indije. Trudi se da istera gasove iz creva i pevuši dok se tušira. Moraću da mu uzvratim sličnim ritualom, nadam se da mu se krevet nalazi sa one strane mog kupatila.

Nalazim se u pravougaonoj sobi  5 x 4 metra hotelskog tipa.  Nameštaj u pristojnom stanju. Gledam u pravcu Meke, na suprotnom zidu od fotelje u kojoj sedim nalazi se znak Kible koja označava pravac Kabe u Meki.  Ispod Kible frižider Daewoo lagano prede. Na njemu nalepnica koja kaže da ima dve zvezdice u kategoriji  energetske  efikasnosti.

Neki  veliju da je Dammam kao naziv potekao od onomatopjeskog “damdama” koje imitira bubanj koji se oglašavao u staro doba kada su ribolovci dolazili sa pučine.  Neki drugi pak veliju da je od arapske reči “dawwama”  koja označava vrtlog, dakle mesto koje na pučinu otisnuti treba da izbegavaju.  Ajde da se time ne bavim dalje ( nešto ne verujem da  neko  ovde ribari ili barem malo ko od toga živi) jer su tamo negde 30-tih godina prošlog veka, tragajući verovatno za pitkom vodom, otišli preduboko i naišli na naftu za koju se ispostavilo da je ima toliko da je stvorila današnju saudijsku kraljevinu, energetski napojila I napaja svet, stvarajući bogatstvo koje jei spojilo 3 ribarska seoceta u jedan metropolis sa,  kažu barem 2, ako ne i 3,  miliona stanovnika.

Eto ta nafta, ta dinamika razvoja dovela je mene u ovu zemlju saudijsku, u ovaj grad damdamdajući, da u ovih 20-tak kvadrata, izmučenih mišića  pogledavam na sat na kome  5 zadnjih minuta 22. Decembra  beže u prošlost. 

Jednog takvog dana je u malom mestašcu Rudo, nikad nisam znao gde je ta bosansko-hercegovačka zabit, postrojila se 1. Proleterska 1941. godine. Mi, oficirska deca očeva ratne generacije, znali smo za taj divni praznik kada su očevi oblačili svečane uniforme koje bi majke par dana pre toga izvlačile iz dubine ormana, oprale i ispeglale.

U nekom malom, jednako zabitom gradiću od par stotina duša u Koloradu, SAD,  umro je u 71. Džo Koker.  Sećam se njegovog hrapavog glasa i trzanja desne ruke na sceni. Ko odmah da se ne seti “with a little help of my friends”. Pre par godina je u tom gradiću otvorio “Mad dog café”.  
Svaka čast Joe Mad Dog Cockeru.