Avnojske breskvice

Žicom umutiti jaja i šećer vrlo malo pa dodati ulje koje ćete treba umutiti dok se ne sjedini sa jajima.

U umućenu smjesu dodati 3 žlice mlijeka i vanilin secer pa i dalje mutiti žicom,i na kraju dodati 2 žličice praška za pecivo i 3 jače žlice brašna.  Sve to sjediniti pa ostaviti u frižider da odstoji dva sata.

Izvaditi poslije dva sata pa dodati 425 gr brašna, nemojte staviti cijelu količinu brašna, jer dosta zavisi od veličine jaja, umješati brašno pa istresti na pobrašnjenu radnu površinu i muljati dok ne dobijete glatko testo.

Ako vam se lijepi za prste dodati još brašna dok ne bude fino tijesto koje se ne lijepi za prste.

Do ovog mjesta sam prepisivao iz Coolinarke odakle sam posudio (kršeći prava intelektualne svoje – uostalom to sam radio i u dosadašnjim pisanijama pa nekako više i ne mislim da činim krivično djelo) a sada je vrijeme da se ubacim svojim sočinenijama zasnovanim na sjećanjima.

Danas nam je Praljak ukrao sjećanje na Dan Republike i AVNOJ, kao što nam je bijeda tranzicije u kapitalizam pljaškaške vrste (mada sam sklon proglasiti sintagmu pleonazmom jer koji to  kapitalizam nije pljačkaški) oduzela podsjećanje na 100 godina od Oktobarske revolucije. Dok nam Oktobarska nije u neposrednom sjećanju, ova naša Avnojevska jeste jer smo se tokom tog vremena rodili, formirali, a dobar dio nas većim dijelom i ostvarili.

Elem, Dan Republike.

Ti praznički dani (ah kako se to lijepo umjelo povezati u cijelu nedjelju) su u mojoj porodici bili osobito svečani. Otac tada ne bio bio na terenu, u kasarni, na vježbama i sa vojskom. Stričevi i ujaci su klali svinje na selu i u kući je bilo stalno svježeg mesa. A majka je po cijele dane pjevušila i pravila kolače.

Otuda su breskvice danas na tapetu. Moj omiljeni kolač (mada bi se i mađarska pita mogla umiješati u konkurenciju za naj naj). Sva ta užurbanost oko brašna, jaja, soli, šećera i ostalog  mi nije ništa posebno značila dok majka nije rekla da odem po crveni krep papir i rum za kolače u prodavnicu koja je bila u ulici JNA (danas Domobranska) u Karlovcu. Koliko god sam mrzio da idem u prodavnicu i uvijek nalazio razloge da odložim odlazak, na pominjanje ruma i krep papira ja bih se ozario i otprašio do prodavnice a da majka nije završila spisak što još treba da donesem. Iskustvo mi je govorilo da ću ići bar još dva puta u prodavnicu jer, bože moj, nešto mora ponestati.

Od gotovog testa  kidati loptice, ja  volim da ih radim sa ovom spravicom, koja je ustvari da se vade loptice iz dinje i lubenice, i onda su vam sve iste, dobro ih dlanovima uradite da vam budi glatke, jer ako nisu glatke, pucaće vam.

Istinu govoreći, ne vjerujem da je majka loptice od tijesta pravila nekom posebnom spravicom pa je ovaj tehnološki novitet više danak modernih vremena. 

Staviti na pleh, koji ste prekrili sa papirom za pečenje i peći ih dok vam blago ne porumene na 165-170*C u zavisnosti od vaše rerne.(na mojoj rerni je 160*C i peku se oko 18 minuta)

U mom sjećanju nema papira za pečenje ali se dobro sjećam pravougaone posude za pečenje u rerni.

Mlake kuglice dubiti ivicom oštrog noža i stavljati ih na pladanj, koji ste postavili kuhinjskim papirom (takođe vam može poslužiti ovaj nožić na drugom kraju ove alatke za dubljenje)

Mrvice od kuglica pomiješati sa domaćim džemom od šljiva

 i dodavati ruma po želji. Treba da vam se rum osjeti više od džema.

Do ovog dijela tehnološkog postupka ja sam se vratio iz prodavnice sa rum i krep papirom (o njemu kasnije) i pun mirisa, žudnje i nestrpljenja učestvujem donekle u daljim radnjama. Majka bi mi dala zadatak da punim polovke breskvica i pravila se da ne vidi kako dio fila završava u ustima i da svako malo oblizujem prste. A najviše sam upamtio rum i njegov očaravajući miris i ukus. O kasnijem piću iskustva su stigla docnije kao i par jačih pijanstava s tim u vezi. (Ah, kako da se ne sjetim gorućeg groga u hotelu Central).

Puniti kuglice, ako imate višak džema okolo, očistiti nožem. Kod mene nije bilo viškova i nije mi trebao nikakav nož. Spojiti kuglice zajedno.

Pripremiti dvije posudice i u svaku sipati po 85 ml vode (možda će vam trebati i više,u zavisnosti koliko hoćete da vam boja bude jaka) dodati žčicu ili dvije  farbe za hranu i pola flašice ekstrakta od maline i kruške (ako imate breskvu stavite breskvu, ja je nemam pa koristim kruškin ekstrakt) pa zamočiti jednu stranu jednom, dva puta ili tri puta.

Napokon dolazim do uloge krep papira. Majka ga je umakala u vodu i dobijala crvenu boju. Izgleda da voćnih ekstrata (sem ruma) nije tada bilo. S obzirom da današnje propise ne znam da li bi se boja dobijena iz krep papira tretirala kao zdrava hrana ili bi imala neke oznake sa mrtvačkim glavama.  Kako je dobijala žutu boju – ne sjećam se. Moj posao je bio da jednu polovku umočim u crvenu boju, a drugu u žutu I da ih spajam tako da se ne odvajaju.

Zamočene breskvice naređati na pleh koji ste postavili kuhinjskim papirom da se malo ocijede, uradite 5-6 breskvica, pa ih onda uvaljati u sitniji šećer i ostaviti ih na poslužavnik koji ste postavili kuhinjskim papirom.

Završene breskvice prekriti čistom kuhinjskom krpom  pa ih ostaviti preko noći da se osuše.

Ovaj dio teksta o ostavljanju preko noći možete zanemariti. Period odležavanja zavisi od strpljenja korisnika. Majka bi mi dozvolila da makar jednu breskvicu smažem dok se još nisu potpuno sjedinile i ohladile, mada moram priznati da su mnogo ukusnije sutradan kada se propisno ohlade, a rum iz fila pomogne da se pečeno tijesto prožme slašču.

Najprije su nam ukinuli praznik.

Pa je moj Bulevar AVNOJ-a postao Bulevar Zorana Đinđića. (Ne mogu da se ne sjetim zlonamjerno da nam je današnji predsjednik države išao duž ulice i skidao avnojske oznake i stavljao table “Bulevar Ratka Mladića”. Kao što će neki drugi negdje drugdje uskoro kačiti nazive tipa Šetalište, Perivoj, Bulevar, Avenija, (ubaci po volji) Slobodana Praljka.

Kada su nam ukinuli praznik ja sam uveo slavu Sv. Avnojsija (koju na žalost rijetko obilježavam okupljanjem društva – takva su neka vremena došla), a više ne živim ni u Bulevaru Zorana Đinđića.

Također nisam u Maxiju mogao da nađem breskvice pa sam morao da ih ukradem iz Coolinarke.

Nadomjestio sam sjećanje na ukus čokoladnim napolitankama “Soko Štark”. Naravno, sa ukusom – ruma. Makar nešto.

Dragi moji roditelji, sin vaš nije se pokazao kao avnojski nastavljač i pomogao je da se vaše tekovine upropaste. Nečinjenjem i nesuprotstavljanjem.

I podsjetio se samo na miris i ukus ljepših vremena.    

Krstaši na dvoru saudijskog kralja

Kad sam vas već utrenirao da pratite bliskoistočnu slagalicu kako je ja vidim – hajde da dodam kako se sada igraju sa vrućim krompirom – Saadom Haririjem. Gledao sam intervju koga je dao jednoj libanskoj televiziji (čiji je vlasnik) u Rijadu. Intervju je išao uživo u najgledanijem terminu naveče i nije se moglo sve izrežirati. Ima jedan momenat kada voditeljica nešto komentariše a oznojeni i umorni Saad gleda u stranu netremice u nekoga. Neki su tumačili kasnije da se radi o osobi koja je na svoj način kontrolisala šta će Saad reći i koja je u tim trenucima prilazila Haririju sa nekim parčetom papira.Vidljiv je strah i upitnost u Saadovim očima ali je nekako odmahnuo rukom da mu ta osoba ne prilazi. Inače u intervjuu je uveravao da su on i njegova porodica dobro i da uživaju svu slobodu u Saudi Arabiji (on i njegova porodica inače imaju i saudijsko državljanstvo /otac mu Rafik – setite se da je bio premijer Libana da je okončao život u atentatu automobilom-bombom ne tako davno  dopbio saudijsko državljanstvo zbog zasluga), kao i da će za koji dan doći u Liban.

To je ponovio i na tviteru. Posebno naglađavajući kako mu porodica ostaje da uživa u Saudiji.

Recimo da je Hariri uhićen i ucenjen. U tom slučaju mislim da su se Saudijci preračunali misleći da će ta stvar proći neopaženo u čitavoj gunguli oko hapšenja u brzoj akciji tek formiranog super komiteta za borbu protiv korupcije. Premda su mogli očekivati da će vladari mnogih zemalja Zapada navaliti na kralja da Haririju dopusti da ode iz zemlje (Makron je iz Emirata, gde je otvorio monumentalni Luvrov muzej, doleteo u Rijad i sreo se sa prestolonaslednikom i Haririjem, na svoje insistiranje), ono što nisu očekivali stiglo je iz Libana. Od običnog naroda. 

U Bejrutu se održavao gradski maraton i pokazalo se da je to bila prilika da svi Libanci (bez obzira na verska i politička ubeđenja) izađu na trku i traže da im se vrati njihov predsednik vlade. Svuda su bile njegove slike i poruke Vratite nam našeg predsednika, Trčimo za tebe

Maraton je poprimio oblik plebiscitarnog izražavanja solidarnosti sa ucenjenim premijerom. Marketinška pravila ukazuju da će sled događaja dovesti do jačanja njegove popularnosti (koja ni inače nije bila mala jer je nakon dugo vremena uspeo u vladu da ugura razne suprotstavljene struje) kao kohezione snage jedinstva Libanaca. 

Malog naroda stešnjenog između raznih velikih i regionalnih sila, različitih vera i tradicija između pitomog mora i biblijske historije.

Saudijci nisu umeli da pretpostave takav odgovor naroda i sada u žurbi moraju da traže častan a koristan izlaz. Dopustiće Haririju da ode (najavljuje se njegov odlazak u Pariz) a zadržaće mu porodicu. Time će još više ojačati njegovu popularnost i doći će do toga da će najveći svetski dužnosnici posredovati kod kralja da se Haririjeva familija pusti da ode iz Arabije.

Toliko o predviđanjima.

A sada jedan detalj kome me veoma iznenadio i ukazao mi koliko sve protivrečja postoji na komplikovanoj bliskoistočnoj sceni.

Iz Bejruta je u Rijad došao patrijarh maronitske hrišćanske zajednice iz Libana.

Na aerodromu u Rijadu mu je priređen zvaničan doček. Na aerodromskom slikanju sa domaćinima vidi se veliki poster dobrodošlice, sve sa njegovim imenom i funkcijom. Pri tome čovek je obučen kako verovatno doliči patrijarhu njegove crkve sa veoma vidljivim krstom na grudima.

Razumem da malo kome od vas to predstavlja nešto posebno. Ali meni da.

Prilikom dobijanja saudijske vize, svaki tražilac vize dobija papir na kome je naznačeno šta nije dozvoljivo i kažnjivo je po sudijskim zakonima. Taj papir morate potpisati i poslati zajedno sa zahtevom za vizu. Na tom papiru između ostalog piše da je zabranjeno na bilo koji način odećom ili simbolima pokazivati pripadnost nekog drugoj veri sem islama. Kao što znam za slučajeve proterivanja nekih Filipinaca koji su proslavljali skromno Božić u Saudiji, tako ne znam da li je ikada u historiji u Saudovu kraljevinu  kročio neki poglavar neke  religije sem islama. Ako je i bilo kakvih tajnih misija (to ne isključujem), prilično sam uveren da se niko nije kretao u odeći koja odslikava njegov status.

Na aerodromu u Rijadu ljudi su bili iznenađeni. Patrijarh je bio predmet slikanja (neizbežna napast selfiranja). 

A kao što vidite sa slika primili su ga svi od kralja i prestolonaslednika do ministra spoljnih poslova.

Naravno, tema je bio Hariri. Kao što vidite sreo se  sa njim.

Čudan je to paradoks. Zatvoriti (ajde da ne budem maliciozan, ograničiti mu kretanje) premijera jedne zemlja a otvoriti se prema crkvenim poglavarima religije koja je do skora nazivana krstaškim neprijateljem.

Ali paradoksima nikada kraja. Na izboru za neku od mis sveta, čini mi se u Las Vegasu (a gde bi?) slikale se dve lepotice. Miss Izraela i Miss Iraka. Znate ono, misice šire misiju mira u svetu. 

Sručila se lavina komentara (od podrške do smrtne pretnje).

Ima li nade za Haririja?    

Svi smo sa tobom. 

Bliskoistočna slagalica

Često pokušavam prijateljima i radoznalima objasniti kako je složena bliskoistočna slagalica i ima li načina da se ona složi makar tako da se većina složi o nekom održivom rešenju.

Pokušaću da pojednostavljenim prikazom ukazati na različite protivrečnosti.

Ako zanemarimo mnoge strane interese i sile koje su se od raspada turske imperije mešale u arapsko-tursko-persijske krajeve od mediteranskog dela Azije do Persijskog (Arapskog) zaliva, moglo bi se pojednostavljeno reći da koren međusobnih nerazumevanja naroda i država na toj teritoriji leži u rascepu koji je islam, kao religija svih naroda na tim prostorima (neka mi se ne zameri što za potrebe ovog pojednostavljenja zaboravljam manjinske hrišćanske, jevrejske i zoroastrijske religiozne zajednice) doživio ubrzo posle smrti proroka Muhameda u 7. veku. Priča o podeli na sunite i šiite u mnogočemu liči na rascep u hrišćanstvu na katolički i pravoslavni deo. Jedan Bog, jedan prorok (ovaj hrišćanski je obogotvoren) i više puteva ka njihovom obožavanju i uređivanju zajednica. Kao i u kasnijim daljim raslojavanjima na različite sekte, tako su i sunitii šiiti doživeli različite podele vezane ili za potrebe pojedinih vladara ili nastojanjima jakih ličnosti u pojedinim historijskim prilikama. Setite se Lutera, Kalvina ili Henrija VIII pa ne treba da idem u detalje.

Sadašnja sunitsko-šiitska mapa podneblja o kome govorim izgleda otprilike ovako:

Suniti su predominantni u prostoru od Turske preko Male Azije do Arabijskog poluostrva. Obzirom da se dva najsvetija mesta islama (Meka i Medina) nalaze na teritoriji Saudijske Arabije, ta najbogatija i najjača arapska zemlja azijskog Bliskog istoka smatra se predvodnikom u ekonomskom, političkom i religijskom smislu. Mnoge arapske zemlje u komšiluku ćutke prihvataju takvu ulogu jer ogromno naftno bogatstvo je donelo previše para koje Saudijci često troše hraneći potrebe okolnih oligarhija da ostanu na vlasti.

Glavna šiitska zemlja je Iran. Nikada ne treba zaboraviti da je Iran islamska zemlja ali da nisu arapska zemlja, da narodi nisu semitskog porekla,  da im je jezik potpuno drugačiji (kao što uostalom i turski jezik ima potpuno drugačije poreklo od arapskog) a kultura i civilizacija išli drugim tokovima. Razne šiitske grupe širile su se po zemljama Bliskog istoka tako da u gotovo svakoj od sunitskih zemalja ima stanovita šiitska manjina. Ponegde, kao u Bahrejnu 

npr, oni su većina ali je vladarska porodica sunitska, a ako neko zapreti vladajućoj porodici u Bahrejnu saudijski tenkovi pređu preko mosta 

 koji bahrejnsko ostrvo spaja sa Saudi Arabijom i uvedu red i pokornost. Vozio se i ja jedared četvrtkom kada nepreledne kolone iz Saudije ide do Maname na koju čašicu pića i dah liberalnijeg života. 

A sada da pređem na problematične zemlje.

U Siriji je na vlasti manjinska alavitska varijanta šiita otkako je Hafez Al Asad uzeo vlast u zemlji. Po njegovoj smrti na vlast je došao Bašar promovišući tako naslednu vlast.

 Otac i sin su se žestoko naslanjali i naslanjaju na Sovjetski Savez, odnosno Rusiju, i Iran. Građanskim ratom u Siriji to je vidljivije nego ikad. Bašar (najviši od sinova na porodičnoj fotografiji) mi deluje kao najtrgičnija ličnost. Izgleda mi da je on zaista hteo da unapredi život u prilično sekularnoj Sirijim ali mu okolnosti  raspada Iraka i pojava tzv. arapskog proleća nikako nisu išli na ruku. 

Irak je nesretna zemlja gde su suniti i šiiti jako izmešani ali bi se moglo reći da je šiita više, a posebno u istočnim delovima zemlje gde je granica sa Iranom. 

Sadam Husejn je represivnim aparatom šiite držao u pokornosti, a mnogi smatraju da je njegovim rušenjem otvorena Pandorina kutija zla koje sada kulja na sve strane. Šiiti su osvojili centralnu vlast, Kurdi izvojevali svojevrsnu nezavisnost (o njima nekom drugom prilikom) a suniti počeli da se povlače i teritorijalno i politički. U takvoj situaciji Saudija i njeni zalivski saveznici su novcem i svakom drugom pomoći ojačali razne sunitske oružane grupe ne bi li zaustavili širenje šiita. Tako je nastao ISIS (ili ISIL) iliti „Islamska država“ u formi halifata sa Al Bagdadijem na čelu. 

Kao i u slučaju Al Kaide tridesetak godina ranije (stvorene da se bori protiv Rusa u Afganistanu), tako se i ISIS okrenuo protiv svog inicijalnog i glavnog sponzora – Saudijske Arabije i njenih saveznika zalažući se se za onu vrstu vraćanja korenima islama koje briše sve civilizacijske tekovine nastale posle Muhamedovog doba. Udarajući tako na vladarsku poziciju Saudove porodice, porodica je odlučila da uzvrati udarac, a mladi prestolonaslednik 

sada tera i konzervativne religijske krugove u Saudijskoj Arabiji da se izjasne na čijoj su strani. Pitanje biranje strana je pitanje opstanka glave na ramenima pa će glavni argument u raspravi (ako je bude) biti na strani onog u čijim je rukama topuz.

Na kraju imamo jednu malu zemlju – Liban, koja mi je povod za ovo pisanje. 

Ta mala mediteranska zemlja sa mešavinom naroda i religija još od doba Feničana, uvek je bila prozor Istoka prema Zapadu i vrata Zapada prema islamskom Istoku. Okružena jačima od sebe, vazda se dovijala kako da opstane a zadovolji apetite jakih komšija. Najpre opterećena velikim brojem palestinskih izbeglica, a od islamske revolucije u Iranu 1979. godine pod neprestanim uticajem šiitskim militantnih grupa koje su se uobličile u Hezbolah, razni libanski političari ponekad bi uspevali zadržati nezavisnost Libana i pomiriti mnogobrojne religijske zajednice. Tako je i Saad Hariri 

uspio sakupiti uticajne političke glavešine i formirati vlast u zemlji u kojoj su bili zastupljeni svi. Uključujući i Hezbolah.

E zbog Hezbolaha uključila se Saudijska Arabija. Ona nikako ne može prihvati da se na njenim severnim granicama formira jedan strateški niz prošiitskih zemalja presecajući sunitsku većinu. Kao što se u nas često priča o zelenoj transverzali kojom Turska želi u neprekinutom teritorijalnom nizu od Makedonije, preko Albanije, Kosova, Sandžaka i Bosne da se udene kao klin u evropski, dominantno hrišćanski, prostor, tako i Saudijci vide da širenje Irana, osvajanjem vlasti u Iraku, podrškom Bašar u al Asadu u Siriji i Hezbolahu u Libanu,  cepa i razdvaja sunitski prostor Bliskog istoka.

Tako je došla ova čuvena subota o kojoj sam pisao pre koji dan. Te je subote saudijski prestolonaslednik Muhamed zaseo na čelu Super komiteta za borbu protiv korupcije, pohapsio na desetine prinčeva i bogataša i pre nego je Super komitet formiran i krenuo da se obračunava sa onim delom familije i bogataša koji su u njemu videli opasnost za svoje pozicije i bogatstvo. Oni važniji su pozatvarani u Ric Karltonu i čekaju da legalni aparati sistema reše njihovu sudbinu. Oni manje poznati i značajni ne nalaze se u zatvoru sa spa centrima i bazenima.

Tog istog dana došao je Saad Hariri u posetu Rijadu. Umesto važnih državnih dostojanstvenika dočekala  ga služba bezbednosti i sprovela na odgovarajuće mesto da da ostavku na dužnost premijera optužujući Iran da rastura Liban a njemu prete gubitkom glave (kakvu je sudbinu inače imao njegov otac).

Nije prošlo ni par sata iza toga kad je blizu Rijada oborena balistička raketa upućena iz Jemena.

 Nije teško razaznati odakle Jemenu balistička raketa. Mladi prestolonaslednik je odmah optužio Iran a raketu su po njima u Jemen ili dovukli pripadnike Hezbolaha (za tu priliku prebačeni iz Libana) ili su je ispalili sami Iranci sa svojih položaja u Jemenu.

U čitavom ovom galimatijasu svako ima svoje saveznike:

-   

       Amerikanci su za Obame počeli pregovore sa Iranom oko nuklearnog programa da bi došli do historijskog sporazuma. Time se žestoko zamerio Saudijcima i zadao im snažan udarac. Jer – Iran je oslobođen sankcija počeo da igra značajnu ulogu na tržištu nafte i počeo ekonomski da se oporavlja. Ne treba zaboraviti da su sankcije Iranu najviše pogodovale Saudijcima koji su zauzeli iransko mesto na tržištu naftom i uživali u blagodeti visokih cena nafte (dosta dugo i preko 100 dolara po barelu). Sa vraćanjem Irana na naftnu scenu, cena barela je pala na 50-tek dolara (na to imaju uticaj i drugi faktori: sve manja zavisnost Amerike od tuđe nafte razvijanjem tehnologije dobijanja nafte iz škriljaca, usporavanje tražnje zbog usporavanja svetskih ekonomija (Kina na primer), ukrajinske krize i izazivanje ekonomske krize u Rusiji. Došao je Tramp i popio kahvu sa kraljem Salmanom  i počeo da grmi i seva protiv Irana. 

Ali ipak ne ukida nuklearni sporazum.

-          Rusi su se priklonili Bašaru al Asadu u sirijskom građanskom ratu i čini se da su odlučujuće uticali da Bašar ne iskrvari te tako ostane bitan igrač u sirijskoj utakmici. 

U tom procesu Rusi su se približili  Iranu pa i Turskoj jer moraju da vode računa o svojim dugačkim granicama sa turskim ili proturskim i islamskim zemljama bivšeg Sovjetskog saveza.

-          Evrope nema nigde jer kada su kalašnjikovi, Migovi i Fantomi u igri Evropa može samo da vodi računa o humanitarnim akcijama i brine brigu o velikom broju izbeglica.

-          Izrael se ljubi sa  Donaldovom Melanijom

 jer mu je laknulo što Tramp želi da naudi Iranu jer se, kao i Saudijci, plaše neprekinute šiitske teritorije od Irana do Libana. A kako Iran zvanično i dalje smatra da Izrael ne treba da postoji, Izrael treba saveznike. Trampov zet je svako malo u Izraelu, a čini se da ima i kontakata između Izraelaca i Saudijaca. Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.

-          Turska sultana Erdogana 

se ponadala geografskom dobitku namirisavši pad Bašara u Siriji. Malo su se zaleteli jer je Rusija spasila Bašara. A onda je Donald počeo da okuplja anti ISIS-ovu koaliciju u koju su se spretno ubacili Kurdi gledajući da konačno reše svoje državotvorno pitanje. Na veliku brigu Turske u čijim istočnim krajevima (ka Iraku i Siriji) ima mnogo Kurda a ponegde su i većina.

Dakle, hoće li Iran i Saudijska Arabija zaratiti?

Oni su veću ratu. Preko drugih. U Jemenu npr.  Ili u Siriji a možda i Libanu. Uz stalne čarke u Kataru i Bahrejnu. Što Ameri vole da nazovu proxy ratovima. 

Iranci su zabavljeni širenjem protiv ISIS-a u Iraku, jačanjem svog prisustva u Siriji (blizu Damaska grade vojnu bazu),

 daljim jačanjem Hezbolaha u Libanu koja je dobro utrenirana i disciplovana vojna formacija.

Moj omiljeni prestolonaslednik u Saudiji se bori da učvrsti vlast i nađe izlaz za ekonomiju koja mora da zaposli velik broj mladih, kao i da reformiše konzervativnu doktrinu života na osnovu islamskih tradicija. Pri tome je ušao u rat u Jemenu. Rat u kome nema pobednika jer za Jemen se ne interesira nijedna od velikih sila.   

Toliko od mene u ovom kafanskom pabirčenju po svetskoj politici oko Bliskog istoka.

Unapred prihvatam sve zamerke na mom komentatorskom  pojednostavljivanju. Svaki puta iznova čitajući rado bih nešto dodao. Ali tom dodavanju nikada ne bi bilo kraja. Zato i ne volim da se bavim ovim ozbiljnim temama o kojima valjda nešto razmišljaju silni znalci iz think tankova po svetskim centrima moći.  

Wasta u Ritz-Carltonu

Javni tužilac kraljevine Sauda 

Šejk Saud al-Modžeb je izračunao da je najmanje 100 milijardi dolara državnih para iscurilo kroz slavinu sistematske korupcije kroz dekade velikog priliva prihoda od nafte. Do sada je više od 200 osoba privedeno radi saslušanja. Par ih je posle saslupanja pušteno. A oni viđeniji (čitaj: iz kraljevske familije) zatvoreni su zatvor po imenu Ritz-Carlton koji se može pohvaliti zaista izuzetnim zatvorenicima. 

Negdje u maju u njemu je boravio Trump, a nema ni dvije nedjelje da je prijestolonasljednik Muhamed bin Salman u istom zatvoru učestvovao u sada već čuvenom panelu o novim projektima budućnosti u njegovoj kraljevini izjavivši na skupu koga su novinari nazvali “Davos u pustinji”kako se država zalaže za vrijednosti umjerenog islama koji cijeni i prihvata druge religije i ide ka budućnosti a ne ka prošlosti. Zluradi komentatori piskaraju da je došao da obiđe najluksuzniji zatvor na svijetu da lično provjeri kako će biti smješteni njegovi dalji i bliži rođaci iz vladajuće familije. Da li 493 samice imaju dovoljno stilskog namještaja i kojim će redoslijedom netjaci u spa centar. A da ih u tome ne bi neko ometao, prilazi pritvorskoj jedinici su blokirani a impozantne kapije zamandaljene velikim vratima.

Uprava hotela (pardon: zatvora ili možda, preciznije rečeno, pritvorske jedinice) izjavila je da se do 1. februara iduće godine ne primaju rezervacije za hotel jer je sve kapacitete zakupila lokalna vlast, a usput se izvinjava što zbog nepredvidljivih okolnosti nisu u mogućnosti da održavaju telefonske i internet veze ka i iz hotelskih soba.

Dok se mnogi Saudijci zafrkavaju na društvenim mrežama prijavljujući da su korumpirani do te mjere da je i njima mjesto u zloglasnom Ritz-Carltonu, meni se dojmio neobičan tok brze istrage o korupciji kao i čuvanju integriteta možda osumnjičenih čiji identitet se ne otkriva jer će se država pobrinuti da svi “nevini dok se ne dokaže suprotno” uživaju najviše svjetske standarde odbrane ljudskih prava a uživaju zatvorski standard na kome bi im mogla pozavidjeti skandinavski zatvori.

Možda bi se moglo analizirati zašto je istraga o korupciji trajala 3 godine i kako to da je tek formiranjem super komiteta na čelu sa prijestolonasljednikom došlo do hapšenja saudijskih Miškovića i Todorića uz gomilu koljenovića iz kruga vladajuće familije. Nešto mislim da je budući kralj shvatio da će prije nego izvještaj komisije ugleda svjetlo dana, većina u njemu pomenutih već zbrisati sa sve ženama, djecom, nakitom, avionima i jahtama ostavivši naglo opustošene bankovne račune jer je istina  da je postojanje antikorupcijske komisije izazivalo podsmješljive komentare saudijskih građana naviklih na “wastu” koja pomaže da se umanji ili izbjegne kazna za saobraćajni prekršaj, izvadi neki dokument bez čekanja u redu, dobije posao u državnoj službi, tender u javnim preduzećima, te bolji stol u elitnom restoranu u npr. Ritz-Carltonu. 

Tako je za vikend formiran Super komitet koji je pokupio viđene glave i prije nego je dekret o formiranju Komiteta izapao u Službenom glasniku. 

A šta ćemo sa onih 100 milijardi?

Svemoćni Šejk al Mudžeb je u izjavi za medije pomenuo da je predsednik SAMA (Saudi Arabia Monetary Authority) prihvatio njegov zahtev da se zamrznu bankovni računi svih privedenih. A pretpostavljam da se neki drugi Authority pobrinuo da se sa pokretnom I nepokretnom imovinom istih osoba neće moći raspolagati u dogledno vreme.

U nastavku:

Nešto mi govori da će se al Waleed al Talal odreći velikog dijela svoje ogromne imovine a ne bi me iznenadili da se velika građevinska korporacija Bin Ladenovih proda državi za, na primjer, 1 rijal.

Ne, nije kraj.

A lakve veze to ima sa Paradise Papers o off shore zonama.

Odgovor bi se možda mogao izvući iz Šejk al Saudovih riječi “Ovo je samo prva faza istrage”.

To be continued.