Tuh'u čorba

Ovako se sprema čorba po imenu Tuh'u.

Rastopiti ovčiju masnoću u tepsiji dovoljno širokoj da se u nju mogu u jednom sloju složiti na kocke izrezana ovčetina (najbolja je ona od plećke). Pržiti na visokoj temperaturi naslaganu ovčetinu dok ne ispari donekle tečnost iz mesa. Dodati iseckan luk i pržiti dok luk ne bude prozirno beo a onda dodati so (po ukusu), na kockice isečenu cveklu, iseckanu rukolu, svež korijander, iseckan vlašac i semenke kima. Pirjati dokle god isparava tečnost iz svega što ste stavili u tepsiju. Dodati 2 dcl piva (kaže recept da valja pomešati gorko i nemačko belo) i vodu da viri poneki veći komad ovčetine. Povremeno lagano mešati dok ne zakipi. Onda smanjiti temperaturu pa dodati iseckan praziluk i koji češanj smrvljenog belog luka. Na laganoj vatri trebaće oko sat dok se smesa malo zgusne.

Dok to kuva, u avanu pomešati na sitno izrezan mladi praziluk (a verujem da bi mladi luk odgovarao kao zamena/ i seme korijandera te tucanjem napraviti pastu.

Skuvanu gustu čorbu /a da je nazovemo gulaš?/ sipati u tanjir i garnirati napravljenom pastom a ako je ostalo semena korijandera i iseckanog praziluka /mladog luka/ dodati i to.

Poslužiti sa prokuvanom bulgar pšenicom ili kuvanim leblebijama ili hlebom koje možete ubaciti u čorbu.

Do ovog je recepta došla grupa naučnika sa Univerziteta Yale predvođena stručnjakom za Asirsku kulturu i jezik Gojkom Bajramovićem (nema dobre kuhinje bez naših naučnika) i kuvara dugo vremena proučavajući glinene tablice klinastog pisma sa područja Mezopotamije i nekoliko recepata starih oko 4.000 godina. Kažu da je to za sada najstariji zapisani recept. A rekonstruisan je iz napisa koji je  na klinastom pismu je bio znatno jednostavniji:

Pripremi meso i dodaj vodu. Dodaj finu so, luk i mleko. Dodaj iseckan praziluk i beli luk.

Iskusnim kuvarima na asirskom dvoru negde u kraju gde se spajaju današnji Irak, razorena Sirija i ekspanzionistička Turska, ovo je bilo dovoljno da znaju šta treba da se radi. Mučenici sa Yale-a su morali da proučavaju razne aspekte života od pre 4.000 godina do današnje kuhinje u poarabljenim područjima da bi došli do navedenog recepta. I još tridesetak recepata navedenih na nekoliko glinenih tablica klinastog pisma. 

Neki su stručnjaci konsultovali čuvenu kuvaricu sa abasidskog dvora u Bagdadu X stoleća Kitab al Tabih, drugi se bavili savremenom kuhinjom sa tih područja a treći kopali neke stare kulinarske zapise sa drugih jezika i kultura koje su se toliko mešale u tom regionu od Tigrisa i Eufrata do obala Mediterana.

Našijenac Gojko je bio posebno zabavljen razlikovanjem sličnih recepata nakon protoka jednog milenijuma. Naime, tri glinene tablice su bile iz vremena oko 1750. godine pre naše ere, a jedna 1000 godina kasnije. Zadivilo ga kako su upotrebljavani isti sastojci ali se vremenom dodavalo nešto novo i menjale su se proporcije pojedinih sastojaka. Čak se na kasnijoj glinenoj tablici pominju recepti “došli izvana” za koje se kažu da “nisu loši” pa su neki sastojci ušli u tradicionalne recepte sa starih zapisa.

A kasnije su pod raznim kulturološkim pa i verskim uticajima neki sastojci izbacivani da bi drugde bili posebno naglašavani. Proučavaoci kažu da je npr. mirođija skoro potpuno nestala u današnjem iračkom kulinarstvu ali se razvila u iranskom.

Xxx

Zaputih se večeras u istraživanje ove zadivljujuće čorbe ne bih li odagnao teret u stomaku nakon što sam jutros smandrljao jedan burek sa mesom iz obližnje pekare u autobusu 29 dok sam putovao do fakulteta prešavši prvi puta prevozom preko čuvenih Vesićevih kocki na Trgu Republike. Ponadao sam se da će Vesićeve razdrndane kocke promrdati hranu zaglavljenu u želucu ali su Vesićevi kockoprevrtači izgleda dobro obavili posao. Mada bih sačekao neku kišu i koji očekivani mraz pre nego dam definitivnu ocenu. Sunuo sam kasnije jedan crni čaj sa medom i mlekom, a nakon sat-dva i neki ledeni čaj, da bih kod kuće prekrio ostacima supe od juče i sodom bikarbonom. Donekle mi je laknulo kada sam se rešio nadutosti kroz otvore na početku i kraju probavnog trakta.

Xxx

Nakon mazohističkog gledanja i slušanja vesti kako se Ameri igraju dobrog i lošeg policajca sa Gospodarom Vučićem, a univerzitetska javnost kao ne može da shvati da li je FON-ova javna osuda doktoranta Malog pokušaj zamuljavanja da bi profesorska menažerija umilostivila Vlast (čitaj Vlasnika države) i sačuvala obraz pred studentima, stomak mi se opet stegao.

Taman htedoh da pogasim sve izvore informisanja kada me pogodila vest u skorašnjoj uplati 5.000 svim penzionerima. Moja penzionerski trakt povoljno je reagovao na finansijski poticaj . Evo već sutra preći ću sa smandrljanog bureka sa mesom na mezopotamsku čorbicu. Možda se nađe i za kuvane leblebije u paradajz sosu.

Sunuo sam kasnije jedan crni čaj sa medom I mlekom,iced lamb to spread in one layer. Add lamb and sear on high heat until all moisture evaporates. Fold in the onion and keep cooking until it is almost transparent. Fold in salt, beetroot, rocket, fresh coriander, Persian shallot and cumin. Keep on folding until the moisture evaporates. Pour in beer, and then add water. Give the mixture a light stir and then bring to a boil. Reduce heat and add leek and garlic. Allow to simmer for about an hour until the sauce thickens.

Pound kurrat and remaining fresh coriander into a paste using a mortar and pestle. Ladle the stew into bowls and sprinkle with coriander seeds and kurrat and fresh coriander paste. The dish can be served with steamed bulgur, boiled chickpeas and bread.

Musavi mango mus

      Uzmem ja da zadovoljim svoju znatiželju i da malo više saznam o  večeri u DeMilitarizovanoj Zoni izmeđ u dve Koreje i da vidim šta sam propustio navesti.

Najpre da vas podsetim na jelovnik.

Deluje sve nekako po malo – a nakupi se.Tako da je stariji kolega (južni) morao svako malo da objašnjava mlađem sunarodniku sa Severa šta će se sve naći na stolu.

A sa severne strane užurbani bezbednjaci su se pobrinuli da dragi i veliki vođa i njegov domaćin dobiju sve sveže i toplo.

Sve toplo sem hladne supe sa rezancima u  kojoj južni kolega uživa kanda sa nekim oprezom.

Pa se i popilo. Koliko vidim po obliku čaša našao se tu šampanjac.

Pa su dvojica vođa razbili jedno veliko kinder jaje.

Kad unutra neka reklo bi se torta sa kartom ujedinjene Koreje. Ta se ista karta u smanjenom obliku našla na mango musu posluženom zvanicama.  

Bilo je i muzičkog programa pa je raspoloženi Južnjak isprsio da plati muzičarima.

Posle dobre klope, Kim ode ka Severu sve sa svojim džogirajućim teločuvarima.

= o =

I tu bi trebalo da bude ono "čiča miča gotova je priča". 

Jest đavola.  

Sutradan pročitah deklaraciju sa dobrim željama a uskoro krenuše i mali koraci. Sve ide kako valja da sse svet raduje lepom rešenju nekog višedecenijskog problema.  Severna Koreja je pomerila vreme za pola sata da bi se uskladila sa južnom braćom. Na jugu krenuli da demontiraju ogromne zvučnike postavljenu uz granicu da puštaju severnoj braći u vremena pre znamenite večere malo glasne kapitalističke propagande.

Zlobni deo mene pomisli kako bi se jeftino mogli nabaviti kilometri zvučnika i postaviti duž Dunava, Save a možda i Drine da bi nev(j)ernoj braći preko dokazali da su svi nastali od Srba. Mogli bi im puštati red predavanja „čuvenog“ historičara Jovana Deretića, red Cece i Ace Lukasa (do skora nisam znao da mu je svetovno prezime Vuksanović), red Vulina, Stefanovića pa i Vučića iz najboljih šešeljovskih dana. Nabaviti opremu od Koreanaca što pre dok se oni sa druge strane reke ne dosete.  Zamislite da oni nama puste nekog Tompsona i probrane branitelje hrvatstva, muslimanstva, crnogorstva i ostalih „stava“...

Dok sam ja brinuo ko će se prvi setiti DMZ zvučnika, pročitah da su se japanski mediji naljutili zbog mango musa. Otkud sad to?

Naime, na karti ujedinjene Koreje, iz onog pozamašnog razbijenog kinder jajeta, ispada da su nacrtani i neka ostrvca za koje Japanci tvrde da su, hm japanska.

Ponovo pogledam mango mus i plavičastu kartu ujedinjene Koreje.

Trebalo bi da su na dnu sa desne strane neka dva otočića koja ja ne videh ali viđeše Japanci. Prilažem malo precizniju mapu pa pokušajte samo da vidite o kojim se ostrvcima radi. 

Znatićeljnicima preporučujem da nađu uvećavajuću kartu na Guglu i pronađu dva  sporna ostrvca. 

  Mene pak zaokupiralo saznanje o tome  sa kime sve graniči Koreja. Odozgo Kinezi pa čak i sa Rusima imaju nešto granice, a Japanci odmah tu. Ali nekako u opštem pomiriteljskom duhu računam da će Japanci naći neko rešenje sa korejom ujedinjenom po ideji - jdna država, dva sistema. 

A ako ne mognuda se dogovore oko razgraničenj na moru što ne bi pozvali iskusne hrvatske i slovenačke pregovarače oko Piranskog zaliva.  Onda sam sam sebe prekorio zbog ovako glupe ideje. Kakav bi tek  pičvajs nastupio kada bi se ovi naši našli da pomognu.  

Večerinka u DMZ

Mi stariji pamtimo priče naših starijih (baba i majki napose) da za ručak (dok je još postojala tradicija zajedničkog ručavanja) na stol iznijeti hladnu juhu sa rezancima bila najveća mora koju je domaćica mogla da doživi. A kod mnogih patrijahalnijih pukla bi tu i neka šamarčina.

A da se od hladne juhe sa rezancima može napraviti spektakl – to doista nisam mogao ni pretpostaviti. Hajdemo na stvar.

Sjevernokorejski vladar Kim Jong Un je kao prethodnicu za historijski jednodnevni samit sa južnokoreanskim predsjednikom Moon Jae Inom u DMZ (demilitariziranoj zoni) poslao na pripremu banketa kuhara najpoznatijeg pjonganškog restorana koji pravi najčuveniju sjevernokorejsku HLADNU juhu sa rezancima koja se u svim kulinarskim knjigama naziva Naengmyun. Kuhar ima zadatak da naengmyun na banketu bude svež pa je on ponio i svoju mašinu za pravljenje rezanaca da sve bude kako treba. Mada  mi zvuči prilično kontradiktorno praviti svježu juhu sa rezancima koja treba da bude hladna. Koliko je meni poznato hladna juha (sa rezancima ili bez) je ona od juče ako ne i od ranije – izvučena kao zaboravljena iz dubine frižidera ili sačuvana u zamrzivaču. I ne može bez podrijavanja.

A sada pogledajte sliku naengmyuna predviđenog za banket. Na sve liči samo na juhu ne. Ajde da se pobliže upoznamo sa tom delicijom.

Prilažem sliku juhe

sa banketa

ali i neki „normalni“ naengmyun za običan narod.

 Rezanci su tanki i pravljeni od mješavine nekog njihovog brašna i krompira a neprozirni bujon je od goveđe juhe.Taj se bujon ne pravi sipanjem neke smješe iz kesice nego se par dana prije dolaska gostiju napravi prava goveđa juha sa gomilom povrća i začina. U korejskoj varijanti tu ima i nama manje poznatih začina, ali hajde da to zanemarim.  Koliko sam mogao da razlučim sjeverni Korejci vole da dodaju ukiseljene rotkvice, a pored tanjura se stavlja jedna mala zdjelica sa octom a druga sa senfom. A obavezno je da se na gomilicu koja se ljulja u juhi doda barem pola kuhanog jajeta.

(NB: Pročitao sam da je sutradan u Južnoj Koreji nastala prava pomama za naengmyunom i da restorani nisu mogli da izađu na kraj sa redovima ljudi koji su ih opsjedali.)

Vraćam se na tekst kada nešto prezalogajim. Ovaj juhica mi otvorila apetit.

Pošto je subota prije podne, zadovoljio sam se prženicama sa namazom od pašteta (omiljena mi kombinacija), parčetom fete i zelenim dijelovima mladog luka.

A Kim i Mun su sa svojim ženama i drugim članovima delegacija prešli na ostatak menija koji vam prenosim bez tananih obavještenja što je što i kako se spravlja a više ću se pozabaviti simbolikom.

Hladna salata od hobotnice.

Hobotnica je iz primorskog grada Tongyeonga, rodnog mjesta klasičnog muzičara i kompozitora Yoon Yi-sanga koji je bio borac za demokraciju u vrijeme diktatura u Južnoj Koreji. Nije mi baš jasno kako će maršal Kim protumačiti tu simboliku.Kod njega nema boraca za demokraciju a uklonio je (pročitaj: naredio da se likvidiraju)  preventivno i nekoliko članova najuže familije. Sjetimo se samo polubrata koji je spektakularno otrovan na najjavnijem mjestu na aerodromu u Kuala Lumpuru a umro je u strašnim mukama.

Čuveni švicarski rosti krumpiri

su se našli u korejskoj modifikaciji kao podsjećanje na mlade dane budućeg Kima dok se školovao i boravio po raznim bogataškim internatima u Švicarskoj.

Pyeonsu knedle 

punjene mješavinom mesa neke krokerske ribe i morskog krastavca (!) sa sosom karakterističnim za rodno mjesto južnokorejskog predsjednika Kim Dae Junga koji je prvi južnjak koji je posjetio sjevernjačkog kolegu (oca današnjeg Kima) još 2000. godine. Kad sam pročitao čime se filuju ne čudi mi da se dobiju samo dve knedle. Ništa bez knedli sa šljivama. (Barem 5 komada. Sa medom i cimetom.)

Potom se prešlo na prženu Dalgogi ribu 

koja je specijalitet iz Busana gdje je Moon Jae-in proveo djetinjstvo dočim se Kim, da vas podsjetim,  navikavao na švicarske krumpijere.

A sada nešto konkretnije. Govedina na roštilju.

 Ne možda u količini koja bi zadovoljila naše standarde. A jadno goveče je sa ranča osnivača jedne od najupješnijih korejskih korporacija – Hyundai. Pogodite tko unaprijed računa na jeftinu radnu snaga sjeverne braće i proširenje tržišta. To je onaj isti industrijalac koji je 90-tih godina prošlog vijeka doveo nekoliko stotina grla stoke do DMZ i poklonio ih vlastima sa sjeverne strane granice. Ah da, čini se da je ta korporacija u vrijeme organizovanja prvog skupa vođa dviju zemalja 2000. godine par dana prije samita poklonila nekoliko stotina miliona dolara sjevernim domaćinima – da im se nađe. Nije jeftino razgovarati sa čelnicima Kim dinastije.

Bibimbap

je vrlo slikovito ime za tradicionalno korejsko jelo od povrća, riže i jaja u raznim ćasicama da kombinira kako tko voli. Ah da, povrće raste u demilitariziranoj zoni.

Vratimo se na ribu. Ovoga puta na pari kuhanog soma i crvenog snapera 

(ima li neka naša riječ za potonju morsku ribu). Kažu da je som obožovan sa obe strane DMZ i jede se za svaki praznik ili bilo kakvo slavlje. Očigledno da mu je mjesto i na ovom povjesnom susretu da podsjeti na mnogo toga što ih veže sem jezika, krvi i rase. Doduše i drugdje u svijetu ima naroda koji govore istim jezikom čije vođe više vole da se omeđuju nego spajaju. No, možda i  mi na DM zoni duž Drine, Save i Dunava jednom priredimo sličan banket.  Kad malo bolje razmislim možda bi bilo bilje da ne.  Popiće se neka, izvući se revolver (ako ne kakav veći kalibar oružja), zapucaće se …. Ne, ne – bolje je bez banketa. Što li se sjetih Krležina Banketa u Blitvi?

Mango mousse

je mala začkoljica jedinstva. Primjetiće se u dekoraciji mala mapa ujedinjene Koreje. Mousse je dobio kao ukras latice poljskog proljetnog cvijeća kao simbola novog doba i rodne godine. Neka je berićetna!

Drugi desert je mala igra simbola. Čaj je od jedne gljive koja raste u borovim šumama na krajnjem sjeveru Sjeverne Koreje, a rižin kolačić je specijalitet sa otoka Jeju – najjužnije tačke Južne Koreje. 

Dodatna simbolika je u tome što sjeverno gorje uključuje i planinu Pektu odakle je prvi mitski kralj Korejaca. A Jeju otok je najpoznatiji kao mjesto najvećeg korejskog otpora japanskom zavojevaču u Drugom svjetskom ratu.  Treba li tumačenje?

Ne vidjeh da li je na meniju bilo kakvog pića. Ipak večera je bila na granici sa najviše vojske sa jedne i druge strane i ne bi valjalo da se zapjeva. Mogao bi neki usnuli čuvar na nekoj čuki pomisliti da je neka provokacija. Pa da onako preventivno zapuca.

A čovječe i ja pretjerujem. Pa nije to Balkan.

Šardone uz džambolaju

Melanija je konačno našla sebe. Nakon što se proračunata Slovenka (zar mi u svojim pojednostavljenim tumačenjima profila pojedinih naroda ne govorimo o Slovencima kao proračunatim, hladnim eksploatatorima tuđih slabosti) udala za bogatog i u-sebe-zaljubljenog Donalda i rešila svoje karijerne i finansijske probleme; nakon što se prevarila u nadi da suprug neće postati predsednikom SAD (što samo po sebi znači da će na površinu izaći sve moralne i ostale prljavštine popularne rijaliti zvezde i egomanijaka); nakon što se jedva uselila u Belu kuću i po svemu sudeći uspela odvojiti svoj krevet od supružničkog; nakon što svakodnevno sluša izjave porno zvezda i Plejbojevih zečica (i njihovih advokata) o tamo nekom seksu koje je selebriti Donald imao sa njima dok je ona bila trudna i dojila malog Barona; nakon što je svoj javni i privatni život stisnula u neke obaveze prve dame prema deci i raznim humanitarnim akcijama – konačno je došla prilika da Slovenka pokaže sebe u onome u čemu je najbolja.

Ali najpre jedna mala digresija. Pogledajte sliku sa sahrane Barbare Bush gde su se našli svi živi bivši predsednici i njihove žene, Melanija je izgledala 

opuštenije, nasmejanije i normalnije nego na bilo kojoj sa svojim mužem. Ali nije mi cilj da se pretvorim u cinika i zluradnika.

Dakle - organizacija državne večere u čast predsednika Francuske i njegove žene – pravi posao za Prvu damu.  Izvori kažu da je ona sa svojim malim timom (koji za razliku od Donaldovog nije menjao sastav) organizovala sve bez učešća raznih vašingtonskih agencija koje brinu o svakom detalju posebno. 

Cveće, zavese, slaganje boja, izbor pribora za jelo, izbor prostora za večeru (odlučila je da večera bude u manjem prostoru za svega stotinu i nešto zvanica)

 i koječega što autor ovog priloga ne ume da zamisli jerbo nije večeravao na tako visokom nivou. Moji dometi su dosegli do par ministarskih večera u Libiji za Gadafijevih vremena i jednoj kod princa Sultana (kraljevog sina) u Saudiji pre godinu i više.

E da. Melanija je sačinila jelovnik.

 Kao i uvek u takvim prilikama jelovnik se pravi kombinovanjem raznih simbola koje vežu učesnike večere. Tako je npr. kod izbora vina odlučila da se na sto podastre „Evenstad Reserve“ Domaine Serene šardone iz 2015 koji se uzgaja u Oregonu a potiče iz Dižona kao i Pinot Noir „Laurene“ iz 2014.

Šta se jelo pogledajte sami u jelovniku. Ja bih samo da istaknem da se kao glavno jelo našla mlada jagnjetina i džambolaja. Za jagnjeinu nemam šta da kažem jer je ona i kod nas u ovo prvomajsko – đurđevdansko doba  glavna nada za dobar krkanluk.

Ali džambolaja. 

Jesam čuo, ali nisam jeo. Pa da pogledamo malo šta kaže sveznajući Gugl.

Glavni sastojak je andouille kobasica

 koja ima izgleda francusko ime (moje znanje francuskog je ništavno pa se nisam odlučio za fonetski naziv) ali se zapatila kod nemačkih imigranata u Lujzijani još od 1750-tih dok je Lujzijana pripadala Francuskoj. Ta se kobasica danas smatra biserom lujzijanske kulinarske tradicije. Radi se o dobro prodimljenoj i sušenoj svinjskoj kobasici sa lukom, belim lukom, kajenom ili sličnim ljutim papričicama, biberom i obično se dodaje timijan. Priznajem zavodljiv sastav.

1.      Izrežite kobasicu na kose ploške i ispecite ih u vrućem kanola ulju (mada verujem da će i obično suncekretovo zadovoljiti) barem 5 minuta tj. dok još ploške cvrče a nisu se ugljenisale. Ispečene komadiće izvaditi iz ulja tako da se vruće ulje ocedi.

2.      U drugoj posudi ispržite na kriške iseckani luk i dodajte iseckani celer, osušenu nanu, iseckanu crvenu papriku, pokoji lovorov list, osušeni oregano i kreolski sos. To kuvajte dok povrće ne omekša (npr. 5 minuta). Potom ubacite dosta sitno  isečenog paradajza i nešto zelenih blago ljutih papričica. Ako zamakne i neka žuta - ne mari. Sve to razvodnite pilećom supom i ubacite ispečene komade kobasice.  Kuvajte dok ne provre. Onda dodajte  pirinač (onaj duguljasti), prethodno skuvanu i na sitno isečenu piletinu.  Smanjite toplotu na srednju, pokrijte i povremeno promešajte. Neka traje nekih 20 minuta dok pirinač ne omekša.

3.      Kada vam se čini da je gotovo ubacite škampe i kuvajte narednih 5 minuta dok škampe ne promene boju. Na kraju dodajte iseckani sveži peršun.

Ne bih dalje. Već vam je pošla voda na usta.

I ne zaboravite šardone. Ako ne baš Domain Serene a ono neki naš. Ili slovenački. Da Melanija bude zadovoljna. 

Protestna nota Barbadosu

Veoma me potresla vest da je Barbados priznao jednostrano proglašenu nezavisnost tzv Kosova.  Ljut zbog gnusnog akta jedne tako važne zemlje morao sam na sajtu našeg Ministarstvo spoljnih poslova da se uverim kako će naša država reagovati.  I nema šta – napisali smo im protestnu notu. Ima da nas zapamte. Nismo mi tako neko zabačeno ostvrce koje ne može da se nađe na globusu.  

Министарство спољних послова Републике Србије упутило је протестну ноту Министарству иностраних послова и спољне трговине Барбадоса у којој се наводи да је са запрепашћењем примљена вест о одлуци Барбадоса да призна једнострано проглашену независност тзв. Косова. 

„Овакав неразуман и неочекиван акт долази у моменту када многе земље у свету, од којих и неки блиски суседи Барбадоса, преиспитују и повлаче одлуке о признању тзв. државе Косово. Она свакако неће допринети постизању коначног и обема странама прихватљивог решења за питање статуса Косова, које, према оценама и оних земаља које су биле међу првима које су признале независност Косова, тек предстоји.

Република Србија посебно увредљивим оцењује чињеницу да је одлука о признању саопштена на Дан државности Републике Србије - 15. фебруара. Оваква одлука, од државе која је имала несебичну подршку Београда на свом путу ка деколонизацији, са којом је успоставила дипломатске односе још 1977. године, сматра се кратковидом одлуком актуелне власти, супротном принципима међународног права и ставовима који су изнети у недавним билатералним контактима прдставника двеју влада, а о њеним мотивима се може само нагађати", наводи се у протестној ноти Министарства спољних послова Републике Србије.

Zar nož u leđa da nam zabodu baš na Dan državnosti. Nama koji smo in nesebično pomogli da se otrgnu od mrskih kolonizatora tamo nekih 70-tih godina prošlog veka.

Nešto mi tu nije u redu.  Čiji je bio taj Barbados? Ama gde je uopšte taj Barbados. 432 km² i 285.000 stanovnika. Ostrvce koje se nekako otrglo od niza jednako malih ali uredno lučno poređanih ostrva od Portorika do Trinidada i Tobaga. Kolonija Velike Britanije do 1966. Znači mi (Jugoslavija) smo podržali njihovo otcepljenje od Ujedinjenog Kraljevstva. A oni su podržali otcepljenje Kosova od Srbije odnosno države koja je pretendovala da bude naslednik Jugoslavije u vidu nekakve Srboslavije. Deluje logično. 

E pa nije sve tako jednostavno. Mi smo (pardon, Jugoslavija – nikako da sebe razlučim od te propale tvorevine) diplomatski priznali Barbados 1977. Kada su oni izgladili svoje odnose sa Velikom Britanijom i prihvatili da im engleski monarh bude nominalni šef države. Aha, zato nama Britanci te 1977. nisu pisali protestnu notu. Ili mi možda ne bi trebala promaći skrivena analogija. Braćo Barbadošani sačekajte da Kosovo prihvati Vučića za nominalnog monarha pa ga onda priznajte. Gde ste požurili? Šta ako vam sada uvedemo sankcije? Šta ste do sada uvozili od nas? Ništa. Pa dobro i to ćemo vam ukinuti.

-       Čekaj malo – kao da čujem dobacivanje ovdašnjih biznismena. Šta je sad? A naši bankovni računi na Barbadosu?

Uh, zar je i to jedna od onih ofšor zona iz “rajskih papira”. E, dođavola! Taman sam mislio kako bi mogao nekako izvući neku bezopasnu a simpatičnu zafrkanciju. Ali kontam da će naša (srpska, a ne jugoslovenska) protestna nota dugo putovati diplomatskim kanalima i zaglaviti u nekoj ladici njihovog forin ofisa dok minister spoljnih poslova dođe sa pecanja. Pa kada se vrati daj bože dobro raspoložen zbog dobrog ulova i pogleda notu:

-       Gde mu dođe ta Srbija?

Pa izgugla mapu i nađe da je to država koja graniči sa Kosovom. A onda se nešto priseti pa zovnu kapetana svog brodića:

-       Je li odakle behu ovi fini ljudi sa kojima smo išli juče pre neku nedelju u ribe. Oni što su zakupili moj brodić ne pitajući za cenu  i onako otmeno častili celu posadu.

-       Sa Kosova gazda. To vam je neka država tamo negde u Aziji.

Ministar još jednom pročita protestnu notu i zamisli se:

-       Možda bi i ovi iz Srbije mogli da zakupe brodić. Što ne bi i njih priznali.

Zovite mi sekretara!

Muke po Malom

Nije lako biti gradonačelnik kad si Mali Siniša.

Kada je onomad Gospodar Vučić preko drugara došao do šejka Muhameda, prestolonaslednika Abu Dabija,

 i dogovorio plasiranje štogod viška para od nafte u Srbiju da bi se oplodile i oprale u korist i na zadovoljstvo svih učesnika, Mali je Siniša morao sve to nekako uklopiti u razvojne planove Srbije i Beograda. Tako Abudabijevci uzeše par hiljada hektara zemlje a jednog preduzetnog sunarodnika šejk je zadužio da digne „Beograd na vodi“. Šejk zadužio preduzetnika, a Gospodar Vučić Malog Sinišu. A da bi sve bilo pod kontrolom i išlo kao podmazano, neka Mali bude gradonačelnik Beograda. Nije mala stvar napraviti Menhetn na obali Save vredan tričavih 3-4 milijarde. Dolara ili evra? Ma, nema veze, ko te pita. 

"Pobrini se za to Siniša"

"Si šefe."

+++

Središe zgradu Geozavoda u centar projekta "Belgrade Waterfront"

Uvališe u predivni hol veliku maketu budućeg „Beograda na vodi“

 Poče sređivanje raščišćavanje obale od Brankovog mosta do Gazele. Raseliše Rome i ponekog železničara. Treba pripremiti gradilište.

„Šefe, sredili smo imovinske odnose i grad je pokupovao svu zemlju do Save, samo neki tamo tipovi u Hercegovačkoj imaju nekakve straćare i ne pristaju na otkupnu cenu.“

„Sredi to Siniša.“

„Si šefe“

U noći izborne pobede Gospodara Vučića, unajmljeni kriminalci navukli fantomke, zatvorili kraj i omogućili bagerima bez oznaka da poruše dobar deo ulice.

Komunalna policija nema veze sa time, zatečenog čuvara preventivno svezaše (jadnik je posle umro od srčanih problema?),  policija ne reaguje na prijave građana, a istražne sudije već godinu dana jedan drugome dobacuju vruć krompir.

Posle Gospodar Vučić i Mali Siniša prošetaše savskom promenadom.

„Mogli ste ono bolje da izvedete.“

„Ma ko velim, izborna noć, ljudi pored televizora broje glasove, ko će da šeta Hercegovačkom usred noći.“

„E moj Mali, neprijatelj ne spava. Ali gradi ti dalje. Stoka od naroda naći će drugu zanimaciju.“

„Si šefe.“

„Nego slušaj dolazi mi Muhamed. Daj vidi da pogledamo kako idu radovi pa da večeramo u onom tvom restoranu.“

„Si šefe“.

Restoran od par stotina kvadratnih metara je samo privremeni objekat registrovan kao turističko-propagandni štand. Za jednim od stolova tog štanda sedoše da popričaju o turističkim potencijalima Beograda šejk Muhamed i njegovi, te Gospodar Vučić i njegov Mali i njegova Ana.

***

Znam. Mogao bi neko reći da dovođenje u tako blisku vezu jednog predsednika i jednog gradonačelnika više spada u omiljeno štivo ljubitelja teorija zavere. Ne bi ja baš da nasedam na kafanske priče. Ali vidi đavola.

Beše onaj od dana kada policijski robokapovi obezbeđuju nešto po Beogradu (biće da je opet bila neka LGBT parada) i nekako se desi da dva kršna momka sa još kršnijim obezbeđenjem uđoše u sukob sa nabildovanom žandarmerijom.

Jedan ispade da je Andrej, brat Gospodara Vučića, a drugi Predrag, brat Malog Siniše. A njihovo obezbeđenja – pripadnici vojne bezbednosti. Dva  civilna lica bez državnih funkcija sa obezbeđenjem predsednika Republike.

Za žandarme je nezavisno sudstvo odrezalo solomonsku kaznu (oni dobiše uslovnu, a oštećena braća Vučić-Mali zadovoljštinu na sudu).

Ali, ajde da ne preteram. Još ću od njih napraviti udruženi zločinački poduhvat.

+++

Sledeća epizoda se zove: pripreme za beogradske izbore. Kako na megdan u tradicionalno opoziciono nastrojenom Beogradu. 

 Hleba i igara. Hleb Sava je 40 dinara a za igre je najbolji novogodišnji vašar.  Koji može da počne u oktobru a završi  u martu. Posle izbora. Započe kićenje. 

Mesec dana već Gospodar Vučić smišlja kako da pobedi u Beogradu. Fali mu neki lik za budućeg gradonačelnika. Mali je dobar, ali narod nikako da zaboravi Sinišine fantome i bagere, suviše je riskantno njega gurati.

„ Idemo da prikažemo fantastične rezultate, proglasimo da imamo tim, ti Mali ukrasi Beograd da sve šljašti i deli penzionerima kartice sa popustima, oni i onako ne znaju da ih koriste. Ti Vesiću završi fontanu, zakrpaj ulice, otvori neki dečji vrtić, poseti penzionere u staračkom domu. Udelite poklone deci u Zvečanskoj za Novu godinu, dajte državljanstvo onom malom Afganistancu što lepo crta. Stavite neku jelku na trg Republike. Da bude najveća u regionu.“

Mali Siniša i Vesić Goran u duetu:

„Si šefe.“

+++

Tu se negde Mali i Vesić pogubiše, šta će ko. Ko će u dom penzionera, ko će u dom za napuštenu decu.

A jelka?

Posle prednovogodišnje skupštine grada Beograda kada je ponosni Mali sipao budžetske cifre kao iz rukava, jedna cifra nikako da izađe.

„Ko je odobrio 83.000 evra za plastičnu jelku na Trgu Republike?“ – zapeo neki uporni novinar.

„Pa ne vodim ja računa o svakoj pojedinoj stavci.“

„83.000 evra za plastičnu jelku. Skuplju od one ispred Rokfelerovog centra.“

„Ne znam...proveriću...“

Nasrtljivi novinari mašu nekim kopijama ugovora i Mali se jedva izmigolji iz razuzdane gomile novinara.

„Gde ćete?“

„Samo tetki da odnesem lek.“

+++

Posle desetak minuta, kada je podmirio tetku i izribao Vesića, bledoliki Mali izlazi pred novinare i saopštava da je ugovor za jelku raskinut, da ne zna kako je do toga došlo, valjda zbog brzine da obraduju Beograđane, ali 83.000 evra je zaista mnogo. Ko radi taj i greši, videćemo kako je do toga došlo.

Kad su se novinari razmileli po redakcijama da sastave vesti i komentare, pojavi se saopštenje firme „Keep light“ koja je fakturisala 83.000 evra za jelku i još par miliona za razne novogodišnje ukrase, rasvetu i štošta od vašarske menažerije. Poklanjaju jelku Beograđanima. Ne treba njima 83.000 evra. U duhu starih srpskih mecena i darodavaca.

Knjigovođe u „Keep lightu“ i gradskoj skupštini smišljaju kako da rasknjiže stavku, gazda firme vrti telefone svih kojima je dužan provizije.

+++

Iste veleri, telefonski poziv.

„Šta ono bi Siniša? Andrej mi pominje neki dug za jelku.“

„Šefe, to Vesić smandrljao. Ovi požurili sa fakturom a Vesić hteo da stavka uđe u ovogodišnji završni račun.Ko veli neće niko da primeti u ovoj novogodišnjoj ujdurmi.“

„Ko je doturio fakturu demokratama i novinarima?“

„Ne znam, šefe. Valjda neki iz Đilasovih vremena.“

„Ne valja tako Mali. Taman sam mislio da te opet nekako proguramo za gradonačelnika.“

„Nemoj mene šefe, ne mogu više.Dajte mi nešto drugo.“

Nakon pauze za razmišljanje.

„Mogao bi ti za amsadora u Emirate.“

„Dobra ideja šefe, da se sklonim i radim na kapitalnim projektima razvoja u duhu dobrih odnosa sa prijateljskim i nama naklonjenim Emiraćanima. Samo,  da se ne pobuni koalicioni partner  Dačić, ipak je on ministar spoljnih poslova...“

"Misliš na onog deblog malog što nosi koferče?"