Dogovor je bio da dođeš

 

Dogovor je bio da dođeš.

Ispekao sam palačinke i spremio pekmez od šljiva.

Sa malo pavlake, onako kako voliš.

Skuvao sam vino sa karanfilićem.

Pio sam ga ohlađeno.

Rekla si kasnije da ti je došla najbolja prijateljica koju davno nisi videla.

xxx

Dogovor je bio da dođeš.

Jesen još nije oterala leto.

Bilo je vedro i hteo sam sa terase da ti pokađem na nebu

Berenikinu kosu upletenu u repu Lava.

Rekla si kasnije da te zvao bivši muž i došao da uzme neke knjige.

xxx

Dogovor je bio da dođeš.

Da odgledamo neki film iz kreveta.

Da spavamo dok nam se spava.

Da odemo na pijacu i spremimo subotnji ručak.

Rekla si kasnije da je bio zastoj u saobraćaju.

Valjda se pomerila tektonska ploča

i Dorćol se odvojio od Voždovca.

PAFF uzvraća udarac

 

Pre 3-4 godine, primičući se penzionerskim vremenima, istovremeno otvarajući još jednu firmu (sa računicom da će mi dodati neki prihod na mirovinu), svraćao sam do poznanika i prijatelja na Filološkom fakultetu, koji mi je dao zanat prevodioca da imam za bread and butter za svog radnog veka, da vidim kako se snalaze pri kraju svojih akademskih karijera. Pomalo iz zbog žala što se i sam nisam otisnuo u fakultetsku karijeru za koju sam vjerovatno imao više smisla nego za biznis, tj. više njih, u koji sam se upuštao. Tako, ponajviše razgovarajući sa poznanicom i prijateljicom iz studentskih dana, prof. dr Julijanom Vučo, tada na poziciji prodekana za međunarodnu saradnju, došlo se do ideje da i naš fakultet oformi Alumni organizaciju bivših studenata ne bi li njihovo životno i radno iskustvo,društvene pozicije koje su stekli, i „žal za mladošću“ pomogla fakultetu u razvoju a studentima pomogla da se bolje pripreme za svijet rada i borbu za koru hljeba.

Da ne dužim priču, Alumni je osnovalo nas stotinjak koje sam uspio pronaći ili su se sami javili i odradili smo sve formalne, papirološke procedure. Kad je trebalo činiti nešto zbog čega smo se okupili – ja sam se ozbiljnije razbolio do mjere koja me onemogućila da se normalno krećem. Kako to biva, jedna organizacija entuzijastičkog tipa funkcionira dok je aktivan onaj koji joj je posvetio vrijeme i trud. Osim toga, osjećao sam da forma okupljanja bivših u našim uslovima postaje zaista ništa više od podsjećanja na „naše vrijeme“. Nismo mi filolozi od struka kojima se može valjano obogatiti pa onda nešto od svog bogatstva odvojiti i darivati fakultetu ne bi li se on dalje razvijao. Ne odmičući dalje od kreveta, vrljajući po internetu, stalno sam vrteo po glavi i čeprkao po iskustvima drugih alumnija u svijetu ne bih li nešto iskoristio kao moguće polje aktivnosti filološkog alumnija.

Tako u proleće 2019. naleteh na tekst o jednom finskom profesoru latinskog koji je 30 godina na finskom radio imao jednom nedeljno emisiju vijesti na latinskom jeziku i koji je najavio zadnju emisiju jer mu se primicao kraj profesionalne karijere. Po nekim iskustvima iz kontakata sa drugim ljubiteljima latinskog on je znao da ima nekih 700-800 ljudi koji ga prate. Kad je najavio zadnju emisiju, dobio je na hiljade E-mailova sa molbom da nastavi sa svojim vestima. „Čekaj malo“, rekoh sam sebi, jedan čovjek je radio priloge na mrtvom jeziku (ako ne računamo da ga donekle razumiju i govore kršćanski vjernici raznih zapadnih provinijencija i njihova crkvena nadgradnja,  a možda i neki dio medicinara) a na Filološkom fakultetu se studira 39 jezika a u vrijeme prodora raznih audio i video medija, a o internetu da ne govorimo, ništa se ne radi da studenti uključe svoju mladost i volju za učenjem jezika i kultura tolikih naroda i država u nešto što će se predočiti javnosti i povezati ih sa drugih studentima drugih univerziteta u zemlji i svijetu.

Dakle, da ponovo ne dužim (a sklon sam) eto za nama prve godine postojanja PAFF-a /Produkcije Alumnija Filološkog fakulteta/ koja je i u vrijeme pandemije i mjera /samo/izolacije uspjela da proizvode i emituje skoro 100 raznih video sadržaja - od preporuka za čitanje, čitanja poezije i praćenja fakultetskog i studentskog života do razgovora sa nizom stvaraocima, mahom iz književnosti. Dobijen je prostor, skrpljeno je nešto opreme zahvaljujuži donacijama prijatelja, i sada se već ozbiljno pripremamo za ozbiljne poduhvate. Okupilo se na ovom entuzijastičkom poslu, bez dinara pomoći i prihoda sa bilo koje strane kojim bi mogli da se makar malo plati rad svih uključenih, oko 40 ljudi sa različitih katedri osposobljeni da sami iznesu čitav proces proizvodnje video priloga u trajanju od 3-4 minuta do bogami emisija do sat i po trajanja. Imamo niz autora, snimatelja, fotografa, montažera i osoba zaduženih za postprodukciju, rad na društvenim mrežama i sopstvenom sajtu. Naravno, ne funkcionira sve savršeno u uslovima kada timski rad, kakav stvranje priloga jeste, znači rizik oboljevanja od pošasti one 2020. godine. Ipak, idemo dalje.

Zašto sve ovo. Pa zato da bih vas naveo da pogledate našu ovogodišnju čestitku i upoznate dio ljudi koji su sve to stvorili (i za to smo snimanje morali da ograničimo broj prisutnih) ali da pogledate i jedan iznimno interesantan dokumentarac nastao u našoj produkciji. Radi se o priči o pjesniku Ivanu V. Laliću, na žalost uveliko zapostavljenom, i njegovoj vezi sa Beogradom. Njegova je poezija u velikoj mjeri hermetična i teško ju je ispratiti slikom, ali su sudentkinje koje su na tome radile vješto spojile priču o njegovom životu i Beogradu koga je neizmjerno volio sa stihovima neprolazne vrijednosti.

Ono što me čini ponosnim i što zavrijeđuje vašu pažnju jeste žudnja autora i „tehničkog“ tima da urade nešto na dobrom profesionalnom nivou a da nitko od njih nije profesionalac u tom poslu.

Pogledajte priloge ne samo zbog njihove želje da se izraze, nego i zbog toga što vrijedi ulagati vrijeme i  trud u te mlade ljude za koje smo mi stariji često skloni vjerovati i javno reći da su ispušteni, nezainteresirani za bilo šta i da im je glavni cilj da što lakše dođu do dobro plaćenog posla (a da što manje rade) ili eventualno zbrišu iz zemlje.  Znam da ima i takvih, kao što ne mislim da ih pošto poto treba odbijati od odlaska u inostranstvo. Naše je, smatram, da ih osposobimo (preciznije, da im omogućimo da se osposobe) da mogu da rade pošteno i sa umjećem svoj posao svagdje u svijetu. Nadajući se da će jednom i ova naša zemlja pronaći put perspektive takav da taj mlad i pametan svijet može da razvija sebe, živi zadovoljno i razvija svoju zemlju i državu.

Moguće da zvučim suviše optimistično. Svjestan sam i toga da sam i sam živio i živim u utopijskoj vjeri o boljem i vrednijem, ali sam duboko ubijeđen da je u prirodi  čovjeka da snovima i glavom dignutom ka zvijezdama korača po blatu svakidašnjice.

https://www.youtube.com/watch?v=jYhj3zOHipU&t=5s

https://www.youtube.com/watch?v=7D6plMSPWN4

Valcer na Plavom mostu

 

ČISTIMO DVORIŠTA, PODRUME, ŠUPE I ODNOSIMO NEPOTREBNE STVARI.

STARE ŠPORETE, FRIŽIDERE, KREKE, STARE TELEVIZORE, KABLOVE I STARO ŽELEZO.

Niz ukošenu ulicu Radovan Simića Cige odmiče lagano kamionet sa izvučenim zvučnikom i monotonim glasom sa kasetaša. Svakog vikenda sa puno nade.

Beše li ono u Italiji običaj da se u novogodišnjoj noći izbacuju kroz prozor stare stvari.

Dođe mi da pitam otkupljivače (više nisam siguran da se samo Romi bave tim poslom) mogu li i mene matorog da pokupe i odvedu da budem od koristi za nešto, ali ta utopijska želja presečena je stvarnošću: Šta će im jedna izraubovana vreća kostiju, mesa i krvi sa zakrčenim krvnim sdovima, reumatizovanim zglobovima, zarđalim mozgom zašećeren raznim latinskim medicinskim izrazima. Nemam za njih nikakvu upotrebnu vrednost. Ni od prodaje organa se ne bi ovajdili.

Zabavljam se tako autodestrukcijom na način galgen humora i uživam u dečjoj graji. Lepi januarski dani izmamili roditelje da izvuku napolje umotanu decu. Majke guraju kolica, a očevi i sinovi jure loptu na obližnjem igralištu.

xxx

Kao i svake godine odredih sebi da započnem sa nekim redom u svakodnevnoj rutini. Pošto već godinu i nešto ne idem na bazen, a kovid virus kao opravdanje suzio mi smanjio kretanje, rekoh – ajde da se dovedem u fizički i kondicioni red. Jutarnje vežbe za vrat i ramena, barem dva puta dnevno gore dole stepenica do 7. sprata. Najmanje sat vremena šetnje i pred ručak (koji se kod mene ustalio u predvečernje vreme) obavezne vežbe. Od ramena i vrata, preko kukova do skočnih zglobova.

Jučer se u to uklopila šetnja od fakulteta do Pobednika na Kalemegdanu 

sve sa slušalicama na ušima i prenosom iz bečkog muzikferajna u čijoj praznoj sali sviraju filharmoničari sa slavnim Klaudijom Motijem za dirigentskim pultom. Valceri me vodili od bista Alekse Šantića, Bore Stankovića do grobnica narodnih heroja. 

Gledaju Moša Pijade, Đuro Đaković, Ivo Lola Ribar i Ivan Milutinović namutnu i nadošlu Savu

 i njen zagrljaj sa zeleno-sivim Dunavom.

 Ja zadovoljan što su im grobovi očišćeni od raznih desničarskih, rasističkih i antikomunističkih parola.

 Onaj čuveni valcer „Na lepom plavom Dunavu“ slušao sam na Plavom mostu u povratku i udelio u trolejbusu jednoj romskoj devojčici 20 dinara dok je njen stariji brat (valjda) udarao u tarabuku i kukao neku ljubavnu novokomponovanu pesmu. Neko je nekog ostavio i pevač dečjeg glasa pati.

Da li to njihovi roditelji danas skupljaju stare stvari?

xxx

Setih se jednog januara hladne zime i debelog snega u Banji Koviljači gde sam sa tek napunjenih 20 godina došao na banjsku terapiju diskushernije koja je uzela maha. Godina mislim da je bila 1973.

Neki mali Cigančić (tad ih još nismo zvali Romima) prosio je po holovima prostranih predratnih vila „Dalmacija“ i „Hercegovina“ gde se uselio Zavod za rehabilitaciju.  Dolazio bi u vreme ručka dok smo u prostranom holu sedeli pre poslepodnevnog odmora. Neka od kuvarica bi mu donela nešto hrane. Bilo nam žao Cigančeta plavih i drhtaviv usana i promrzlih ruku. Udružimo nešto para i kupimo mu zimsku odeću i obukosmo ga i obusmo kako treba.

Ne bi ga par dana a kada je ponovo došao bio je u istoj, staroj, poderanoj i neuparenoj odeći.  

Nas nekoliko sedimo u holu i igramo karte. Svi oko mene ćute i daju mu koji dinar u ruku , a kuvarica iznela punu činiju pasulja sa slaninom. Dečarac jede trudeći se da ne bude halapljiv. Ovi stariji iz moje ekipe ćute i znaju šta se dešava. Ja, onako gradski glup i mlad, ne izdržah da ne pitam:

-          Gde ti je ona odeća što smo ti kupili?

-          Uzela braća.

Dečaku neugodno, meni žao što ga upitah.

A roditelji sačekali da prođe vikend i dođe do smene pacijenata da bi ponovo poslali mališana u prošnju i da se najede. Šta je jedan dan milostinje u dugoj i hladnoj zimi. Svaki dan treba da se jede.

xxx

Mnogo, previše, ljudi je propatilo u prošloj godini. Virus odnosi stare i bolesne, ljudi ostaju bez posla, deci u Knez Mihajlovoj roditelji kupuju jeftine kokice, nabacuju im na glavice blješteće crvene kapice i slikaju ih na Trgu Republike u novogodišnjoj skalameriji.

xxx

Lep i sunčan, ugodan prvojanuarski dan. Narod izašao na ulice kao posle dugog zimskog sna.

 Puno je želja i nada u njihovim vedrim pogledima. Nada je temelj ljudske istrajnosti.

Prepečene dunje u Ovalnom kabinetu

 

Živ nisam bio ovih par dana u Washingtonu.

Kakve su prostorije za mučenje u podrumu White House?

Čupaju li nokte ili čereče na inkvizitorskom točku?

Ah ne, mašta mi ode predleko. Ne smije da ispada iskasapljeno na slikama i foto seansi sa predsjednikom USA.

Na kom podu neke pokrajne prostorije je spavao i tko mu je ispeglao izgužvano odijelo?

Da li je uspio noću da se iskrade iz podruma i obiđe sam (sa svojim teškim mislima) zatvorene knjižare u Washingtonu?

Da li su dva Marka i jedan Mali engleski naučili na Megatrendu ili stvarno mogu da pomognu oko proof readinga engleskog teksta? 

Što nisu poveli Andreja da mu čuva leđa?

Da li je ispred skupštine organizovan veliki miting podrške na kojem vrhunske glave političke elite (vjetrobrana Brnabić,  doktor Stefanović, doktor Šapić, doktorka Jorgovanka) uz sasluženije islužene skupštinske postave starog saziva i pretorijansku gardu novog saziva.

 Ima li dovoljno dovezene mase da maše prilikom prenosa video obraćanja predsjednika sa spojenim prstima na travnjaku ispred Bijele kuće kako je odbranio srpske interese iako je bio izložen atomskog slijeva i desna?

Da li je Selaković  ugovorio sa ruskim skulptorom spomenik Spasiocu Kosova na Slaviji od jedno 28 metara (šta će tamo premalena golubovima uneređena bista nekog Dimitrija Tucovića),  u obliku Bijelog anđela sa razbijenom vojskom OVK pod nogama?

xxx

Jednom prilikom, godina bijaše mislim 1988, učestvovao sam u pregovorima firme PIM za koju sam tada radio sa odgovarajućim ministarstvo Libijske Džamahirije oko izgradnja lukobrana u Tripoliju. Posao od preko 100 miliona USD. Pregovori su trajali 3-4 meseca. Kada smo došli u Tripoli na finalizaciju, 5-6 dana smo se gombali oko zadnjih izmjena stavki u ugovoru. Ugovor je bio sastavljen na arapskom kao važećem tekstu ugovora.  Moja uloga prevodilačka, kontrola jezičke ispravnosti teksta i usaglašenosti sa dogovorenim. Izmjene su se unosile do zadnjeg časa predviđenog za potpisivanje.  Što se ono kaže - sve su radnje dozvoljene dok se papir ne potpiše.

Bio je Ramazan i potpisivanje kod ministra bilo je zakazano za negdje oko ponoći. Desetak ljudi sa libijske strane, jednako toliko i sa naše, sve s ambasadorom (koji je kasnije držao uvodni govor od pola sata u kome smo Staljinu rekli NE, a svjetskom blokovskom ustrojstvu suprostavili nesvrstanost).  Glavni pravni pregovarač sa libijske strane je doneo finalni tekst ugovora otkucan nešto prije toga. Dao ga je meni da kao provjerim tekst. Ugovor je imao oko 40 strana. Štos je vrlo jednostavan: pošto sam bio jedini prevodilac u prostoriji, nema šanse da pročitam cijeli ugovor a da pri tome prevodim ugodnu konverzaciju prisutnih potpisinika i njihove pratnje. Znajući koja su mjesta u ugovoru bila sporna, zatražim 15 minuta pauze da prođem ta mjesta. Ministar gleda začuđeno, ambasador ućutao, naši se komešaju. Ministar da rukom neki znak koji bi otprilike treba da znači da izvolim. Odem u neku sporednu prostoriju praćen nekim ministarskim potrčkom i sjednem za stol i izvučem prethodni primjerak teksta i pored ga sa novim. (Kolege prevodioci znaju kako se to radi). Sve je bilo u redu. za 10 minuta se vratim u glavnu prostoriju gde se u međuvremena održavala neka komunikacija na krnjem engleskom.

Dolazi televizijska ekipa da snimi ceremoniju potpisivanja.

Postavljen veliki rezbareni stol sa dvije identične stolice. Zasjeli ministar i generalni direktor PIM-a.

Sa direktorove strane stavljen jedan stočić za koji sam jedva uspio da uvučem noge, stolica bez naslona. Govori ministar u kameru,   ja prevodim direktoru. Potom govori direktor i ja prevodim u kameru.

Potpisivanje, rukovanje, zajednička slikanje (imam negdje fotke ali nisam mogao da ih nađem za ovu priliku).

xxx

Posljedice:

Projekat nije realiziran. Rukovodstvo PIM-a je srušeno radničkim štrajkom potaknutom nezadovoljnim inženjerima koji su htjeli da se ogrebu u nabavci opreme za tek potpisan posao. Firma je počela da se raspada i koliko znam još uvijek je u stanju raspadanja.

Libija se raspala prije 10-tak godina i još se nije sastavila.

xxx

Što se tiče memoranduma o razumevanju/sporazuma/skupa obećanja/ubacivanja američkih dobrih usluga i buduće 5G tehnologije/neobaveznog obavezivanja iz White House slikovnice  vidim da je najviše dobio Izrael.  

Srbija prva evropska zemlja koja će preseliti ambasadu u Jerusalem.

Kosovo dobilo priznanje kao država dan prije nego je prihvatilo da ne juri dalja priznanja i lobira po hodnicima međunarodnih organizacija. Priznanje dobilo od Izraela.

Amerikanci izbacuju Huavei kao konkurenciju za 5G. I pride još neke financijske aranžmane.

 Trump se slizao sa izraelskim lobijem i očekuje milione srpsko-izraelskih glasova na izborima u novembru.

Hotija očekuje zavrtanje ruku od strane opozicije koja mu je dala vruć krompir i čeka da Biden zasjedne u Ovalni kabinet.

EU čeka Bidena. 

Spasilac svete kosovske zemlje će da obiđe sve televizije sa nacionalnom frekvencijom (Pink, Happy a možda i RTS) i da maše papirima na kojima nikako da razaznamo čiji su potpisi i kojom se funkcijom koriste.

Ja sam imao nekoliko posljedica:

1. Onomad: Ministar me pohvalio nakon potpisivanja i javno rekao da bi volio da ima tako savjesnog pregovarača u svojoj administraciji.

2. Danas: Pregorele su mi dunje u rerni dok sam pisao ovaj tekst.

Jestivost tek treba da provjerim.

xxx

Provjerio i dijelom pojeo. Neke veće komade na koje sam uviđavno prije prženja namazao nešto marmelade od šljiva.

Hoću reći - svašta može da se proguta ako se lijepo namaže.

Bugarski sataraš na ravnim krovovima

 

Mjesecima samonametnute samoizolacije promatram sa svog 7. kata istočni dio Beograda prihvatajući gradski pejzaž ko svoj habitat i premišljajući koješta. Jednom prilikom, za najžešćih zabrana kretanja, na jednom od ravnih krovova (pogledati sliku) 

jedni su roditelji izveli svoje dvoje male, moja nestručna procjena kaže da su djeca bila od 4 do 6 godina starosti,  i pokušali da im organizuju kakvu takvu zabavnu aktivnost. Procijenili su da je ograda krova dovoljno visoka i neprijemčiva za veranje tako da su djeca bila na sigurnom.  Posmatrao sam ih sa svog balkona i uživao u njihovom uživanju. A onda pogledao na ravan krov udesno. Ako pogledate poažljivije primjetićete da je na njemu iznikao neki korov ako se nije uhvatilo ineko drvo. Tada sam se sjetio jednog interesantnog poduhvata koji je počeo prije neku godinu a sada je veoma rašišen po svijetu.

Bašta na ravnim krovovima.

Neki mladi Francuzi napravili su start-up firmu, okupili studente poljoprivrede i smislili program okomitih (ako preferirate izraz, može i vertikalnih) bašta na ravnim krovovima gdje se gaji raznovrsno povrće, začinsko bilje i svašta nešto što se može gajiti u nekoliko okomito postavljenih rafova. Studenti poljoprivrede su izradili sistem kap po kap, izabrano je odgovarajuće bilje, napravljen biznis model i krenuli nekim malim, SVOJIM, sredstvima.

Mjesto dešavanja: centar i urbani dio Pariza.

Naravno negdje moglo okomito, negdje je išlo terasasto a negdje su samo postavljene žardinjere. Koliko novca toliko ideja.  

Problem: Nagovoriti ili dogovoriti se vlasnicima stambenog prostora o korišćenju krova. Pošto su zgrade privatne manje više su uspjeli jer su vlasnici izračunali da se mogu dogovoriti sa kroisnicima krova oko održavanja krovova itd itd. Posao je krenuo.

Povrće, a i voće supočeli prodavati po nižim cijenama ljudima koji stanuju u istim tim zgradama. Nema transportih troškova, sve je svježe. Kvalitet robe je bio toliko dobar da su počeli snabdijevati i bolje restorane.

Elem. Gledam ravne krovove pred svojim očima i razmišljam kako se jedna mala ideja u korist svih može realizirati ovdje, kod nas.

Ti si lud. Prvi je komentar na koga ću naići. Gdje kod nas da se vlasnici stanova slože sa takvom idejom? Vjerovatno da je tako. A dali je neko pokušao? Zar ne bi mladi ljudi koji žive u tim zgradama mogli napraviti kooperativu (ko već neće da je nazovu lijepim imenom: zadruga) i naprave sopstveni mali biznis. Kupci su im odmah tu – vrata do vrata.

Zar ne bi novoinstalirani uravnici zgrada da budu inicijatori takvih ideja i oni koji mogu napraviti bizns plan i izračunati isplativost vis a vis troškova održavanja krovova.

Itd, itd.

Znam da će mnogi reći da pričam bedastoće.

Tako nisu razmišljali onih nekoliko iz Pariza koji su nakon 3-4 godine rada zakupili ne znam koliko hektara (?) ravnih krovova u Parizu.

Ok, ako nećete baštu i da nekome obezbedite profit (u Srbiji je još uvijek na snazi razmišljanje da je od sopstvene lijenosti mnogo gora tuđa inicijativa da se nešto napravi. Nađite tumačenje u onoj legendarnoj: da susjedu crkne krava), onda barem uredite krovove za sopstveno uživanje. Kao što možete vidjeti na slici.

A kad smo kod uživanja. Predlažem mali piknički ručak za ravne krovove.

Bugarski sataraš. Predložio mi je moj drug iz Zagreba Josip.

Vidio sam video snimak a u mojoj izvedbi to je izgledalo ovako:

1.       Izgrilovao sam nekoliko izrezanih ploški patlidžana. (Važna napomena: Valja ploškice od oko 0,5 cm izrezani ranije i malo posoliti i pustiti da odstoje jedno sat vremena. Potom ih prije stavljanja na plotnu ili gril namazati uljem sa obe strane. Namazati a ne potopiti u ulje – znate da patlidžan kao spužva upija masnoću). Grilovati taman da padlidžan omekša i malčice posmeđi.

2.       Paprike iseći na duguljaste ploškice i izgrilovati opet vodeći računa da se ne prepeku.

3.       U tavi ispeći komadiće mesa po izboru. Prethodno posoljene i pobibrene i eventualno držane u malom pacu sa bijelim lukom.

4.       U istoj tavi, nakon što meso izvučete, ispržiti luk i isjeckani paradajz. Količina po volji i ukusu. Da se lijepo pretvori u umak. Možete dodati začine po volji.

5.       U sač, šerpu ili, u mom slučaju u glinenu posudu, sa malo ulja na dnu, posložiti polovinu grilovanog patdlidžana. Preko njega polovinu grilovanih paprika. Posoliti i pobiberiti po ukusu. Preko toga raporediti preprženo meso. Preko toga preliti polovinu umaka od luka i rajčice (to je onaj isti paradajz od maločas) pa preko toga ostatak patlidžana i ostatak paprika i ostatak umaka. Odozgo po volji (odmah ili kada je gotovo): peršun, matičnjak, nana, bosiljak itd prema ukusu.

Ja sam sve uradio kako je napisano i pripravio pire od krompira. Na žalost, toliko sam bio gladan da sam zaboravio da uslikam. Moja varijanta je najbliža ovoj na slici, samo malo kompaktnija. Ovdje čini mi se da vidim i tikvice - što uopće nije loša ideja. 

A video će vam pridodati moj drugar Josip ili potražite sami. 

Ej ljudi. Nemam šta da dodam. Za ravne krovove i dobro društvo dušu dalo.

Previše je dobro

 

Previše je dobro.

Tuga je pobegla, ne valja.

Hodam i ne vidim senku. Nisam umro.

Gledam a krivaca nema. Gde sam?

Ne prevodim sebe.  Original miriše kao sloboda.

 

Previše je dobro.

Kolač je izmakao nožu.

Glad ne postoji. Nisam umro.

Pevam savršenim glasom.  Ko sam?

Ne lažem sebe. Istina je bez težine.

 

Previše je dobro.

Radost izmiče kontroli.

Sve je na svom mestu. Nisam umro.

Brzin je promašila cilj. Čiji sam?

Ne zatežu me lutkarski konci. Igram sam od sebe.

Pitagorina šakšuka

 

Svojevremeno, dok ga zaokupljalo kakve je sve propise nametao Pitagora svojih učenicima, Miles je, pročitao da je Pitagora svojem najužem krugu sledbenika predavanja držao noću, tražeći od njih da se u mrklom mraku skoncentrišu na izrečeno iurađeno tokom dana, a to je najbolje kada čulo vida ne okupira slušaočevu pažnju. Tako je Miles običavao za čestih isključenja struja naveče da sabira po glavi ono najvažnije što mu se tokom proteklog dana dešavalo. Malu igrariju sa Jovinim osećanjima brzo je izbacio iz glave i koncentrisao se na razgovore sa Nikom, Ebi i Selmom. Otvaranje raznih persepktiva, materijalna sigurnost, zadovoljenje mužjačkog ega okupljanja ženki. Iz Canetove sobe u tihoj noći u kojoj nema ni zvuka kućanskih aparata čuo se tranzistor i sa Radio Beograda Ivo Robić: Samo jednom se ljubi, sve je ostalo varka…

Pevušeći refren Miles je upalio sveću i preletao preko pažljivo sabranih Selminih pisama u kojima sada otkrivao sakrivene želje. Ostaviti sve što je ostvarivo i posegnuti za neostvarivim. Ne vredi se vrteti u krug. Nemajući rešenje, Miles je naglo ustao i svećom se zaputio u kupatilo na tuširanje. Iz Canetove sobe začuo se Ibrica Jusić:

 

 

Sam Bog će znati zašto pišem pjesme
            i kome treba to što sada sanjam.
            Još od djetinjstva znadem što se ne smije,
            pa ipak pseto svog života ganjam.

 

Postavio je sveću na postolje kupatilskog ogledala i odslušao Ibricin glas i otplovio do dubrovačkih skalina gde je jedne sparne ljetne noći sanjario o životu. Tada sa Radmilom a sada? Onda je pustio jak tuš. Topla voda koja se slivala niz telo  govorila je da će tok nejasnih, predvidljivih i nepredvidljivih,  zbivanja narednih dana sam po sebi doneti odgovor. U krevet se zavukao osvežen i rasterećen lakonskom prepuštanju vremenu da nametne najbolje rešenje.

Rano leganje i zdrav san pozitivno je uticalo na rano ustajanje i izostanak  jutarnje mrzovolje. Izostalo je uobičajeno podstrekavanje sebe na nova hrabra i dobra dela koja ga čekaju u novom danu. Čio i bodar, sveže obrijan i raspoložen uputio se ka menzi kad je već Hamdijin kombi zaždio iz kampa a uprava je dovršavala doručak.  Nakon ko zna koliko vremena uze da doručuje. Radojka se prekrstila kad je zatražio tri jaja pečena na oko, paradajz sos, tri debelo izrezana parčeta hleba i nekoliko finskih zdenka sireva. 

Sunce je razvlačilo svoj istočni sjaj i smešilo se Miri dok je iz kancelarije ušla u menzu da nađe Jovu a videla Milesa kako marljivo tamani jaja.

-       Dobro jutro. Šta se ovo dešava da ti doručuješ u 7 ujutro?

-       Jučer skoro da ništa nisam jeo. Ni ručao ni večerao, sve nešto grickao usput. Za danas treba dosta nove energije. Ništa za to bolje od šakšuke.

-       Šta ti je to?

-       Jaja na oko, preko njih paradajz sos i zdenka sir. Pobiberiš na kraju.

-       Jaja sa biberom, bog s tobom.

-       E moja Miro puno ti još treba da naučiš. Ovo je moja varijanta šakšuke. U pravu egipatsku ide usitnjen beli luk. Pošto ja ne želim da ti mirišem na beli luk u kancelariji, stavljam zdenka sir na jaja dok su vruća i prelijem paradajz sosom. Eto energije za današnji dan. Sa začinom, bez začina, na gotovo sto načina --- sećaš se reklame. Sedi i probaj.

-       Hm, nije loše.

-       Uzmi još.

(odlomak iz romana “Operacija KLJ” – u pripremi)

xxx

Jedan me zagrebački prijatelj uputio na recept za šakšuku i ja se setih da taj omiljeni severnoafrički doručak pominjem u romanu o Milesu, da ne kažem o sebi. U romanu raspored stavljanja namirnica je drugačiji obzirom na menzaške uslove. Kod prave šakšuke, iako i ona dozvoljava kombinovanje svega i svačega od povrća što vam se nađe pod rukom, obično redosled ide tako da se prodinsta sitno iseckan luk i na rezance iseckana crvena paprika. Kad to odmekne, doda se iseckani beli luk, i nakon par minuta, izrezan paradajz, malo kumina, po volji iseckane ljute papričice (može i ljuti senf – ko voli).  Sve to u mnogočemu podseća na sataraš. Severnoafrički Arapi stavljaju harisu (sos od jako ljutih papričica, nešto kao hot red chilly peppers). Kad od svega toga nastane jedan koherentan umak ubacuju se nerazmućena jaja i sve to stavlja bez mešanja na ringlu dok se jaja ne stvrdnu. Stvar je opet do ukusa, želite li da vam žumance bude žitko – pažljivo osmatrajte proces. Odozgo može dodati neko začinsko bilje po ukusu. U moj kućnoj varijanti  ide bosiljak, a ponekad peršun. Šta se nađe. Pun mi je balkon bosiljka ove godine pa njega trpam u sve.

Po receptima vidim da mogu da se ubace i kockice sira. Moj junak je to radio sa topljenm sirom (a la zdenka), a ja sam u nekim drugim libijskim uslovima koristio omiljeni Filadelfijin sirni namaz ali uz arapski hleb i šakšuku. Jest da sam večerao maločas, ali voda mi ispunila usta.

Šakšuka sa slike nije moje delo. Crkla mi kamera na mobilnom koji se i inače počeo raspadati. Ovih se dana nadam novom telefonu sa boljim performansama od ovog mog Huaveia koji me sasvim solidno služio 4 godine. 

xxx

Jupiter se večeras sakrio iza kiše. Divno veče za kontemplaciju o ispraznom letu koje koristim da izađem na kraj sa romanom koji me naizmenično nervira kad je lepo vreme, a s radošću mu se vraćam kad je tunjavo.

Ali zato pustiš Ibricu i sve ti je potaman.