Saudijske vlasti su odahnule. Bezbedonosni i logistički izazov opsluživanja 2 miliona hodočasnika u jednom danu, na jednom mestu, sa stalno prisutnim strahom od ljudskog stampeda, na temperaturi iznad 40 stepeni, zaista je izuzetan poduhvat.
Rekoh već da je osnovna misija kralja, nosioca titule “čuvar dva sveta mesta”, da hadžije budu dobro ugošćene, da se ne ističu etničke, političke, rasne i kulturološke razlike, i da sve prođe bez incidenata.
Hajde da se posvetim Prazniku žrtvovanja, ili kako se kod nas kaže – kurban bajramu. Ovu arapsko-tursku složenicu najviše upotrebljavaju balkanski narodi tradiconalno više vezani za Tursku. “Bajram” je turska reč za “praznik” a “Kurban” je stari semitski izraz za “žrtvu”. Ima ga u hebrejskom i arapskom, ali se danas više udomaćio u islamskom svetu koji gravitira ka Turskoj. Sami Arapi više upotrebljavaju izraz ADHA pa se čitav praznik zove Id al Adha.
Kada sam već pomenuo Tursku, da ubacim malo politike i historije. Narodi mnogih arapskih zemalja imaju vrlo sličan odnos prema “500 godina pod Turcima” kao i mi. S time što bi oni dodali još sto godina jer su se Arapi Turaka oslobodili tek po završetku Prvog svetskog rata, kada su ih raznim prevarama, ucenama, obećanjima i diplomatskim trikovima preuzeli Englezi i Francuzi i napravili cirkus koji i danas traje. Turska pod Erdoganom i ideologijom neoosmanizma opet želi da bude regionalna sila sunitskih muslimana. Naravno, Saudijci tako nešto ne mogu da dozvole pa se sada u bliskoistočnom galimatijasu često nađu na različitim stranama. No, ne bih sada više o tome.
Rekoh već da je osnovna misija kralja, nosioca titule “čuvar dva sveta mesta”, da hadžije budu dobro ugošćene, da se ne ističu etničke, političke, rasne i kulturološke razlike, i da sve prođe bez incidenata.
Hajde da se posvetim Prazniku žrtvovanja, ili kako se kod nas kaže – kurban bajramu. Ovu arapsko-tursku složenicu najviše upotrebljavaju balkanski narodi tradiconalno više vezani za Tursku. “Bajram” je turska reč za “praznik” a “Kurban” je stari semitski izraz za “žrtvu”. Ima ga u hebrejskom i arapskom, ali se danas više udomaćio u islamskom svetu koji gravitira ka Turskoj. Sami Arapi više upotrebljavaju izraz ADHA pa se čitav praznik zove Id al Adha.
Kada sam već pomenuo Tursku, da ubacim malo politike i historije. Narodi mnogih arapskih zemalja imaju vrlo sličan odnos prema “500 godina pod Turcima” kao i mi. S time što bi oni dodali još sto godina jer su se Arapi Turaka oslobodili tek po završetku Prvog svetskog rata, kada su ih raznim prevarama, ucenama, obećanjima i diplomatskim trikovima preuzeli Englezi i Francuzi i napravili cirkus koji i danas traje. Turska pod Erdoganom i ideologijom neoosmanizma opet želi da bude regionalna sila sunitskih muslimana. Naravno, Saudijci tako nešto ne mogu da dozvole pa se sada u bliskoistočnom galimatijasu često nađu na različitim stranama. No, ne bih sada više o tome.
Danas želim da vam ukažem da na islamski sve ne treba gledati kao na jedinstveno telo sa istom glavom, mozgom, željama i načinom života. Islam nije više religija samo Arapa, pa Turaka i njihovih satrapa i pokorenih naroda u prvim vekovima islama. Islamske su i mnogoljudne zemlje poput Indije, Pakistana, Bangladeša, Malezija a o najmnogoljudnijoj islamskoj zemlji – Indoneziji – da i ne govorim.
Dovoljno će biti da pogledate ovde priložene fotografije sa raznih strana sveta i da vidite drugačije građevine, drugačiju odeću, druge rase. S druge strane vidite i radost praznika zajedničkog svima njima. Vidite kako se deca svečano oblače, kako žene spremaju kolače, kako se meso nesrećnih ovaca deli siromašnijim od sebe, kako se ide u goste i kako se gosti primaju.
Pa kada stalno slušate vesti o pošasti islamskog fundamentalizma, valja razlikovati trule jabuke od zdravih. A nije zgorega podsetiti se i drugih verskih ratova, istrebljenja, proganjanja, ubijanja i činjenja raznih zločina nad onima koji se mole istom Bogu. I naša bliža historija daje nam vrlo ilustrativne primere.
Kako vidite, ja volim da se bavim običnim ljudima i njihovim tugama i radostima, volim da se podsmevam jakima i moćnima, tu i tamo da razjasnim prijateljima i poznanicima šta sam u svojih 65 video, čuo i naučio.
Zato mi se od svih slika najviše dopala ona na kojoj su tri devojčice iz izmučene Gaze.
Dovoljno će biti da pogledate ovde priložene fotografije sa raznih strana sveta i da vidite drugačije građevine, drugačiju odeću, druge rase. S druge strane vidite i radost praznika zajedničkog svima njima. Vidite kako se deca svečano oblače, kako žene spremaju kolače, kako se meso nesrećnih ovaca deli siromašnijim od sebe, kako se ide u goste i kako se gosti primaju.
Pa kada stalno slušate vesti o pošasti islamskog fundamentalizma, valja razlikovati trule jabuke od zdravih. A nije zgorega podsetiti se i drugih verskih ratova, istrebljenja, proganjanja, ubijanja i činjenja raznih zločina nad onima koji se mole istom Bogu. I naša bliža historija daje nam vrlo ilustrativne primere.
Kako vidite, ja volim da se bavim običnim ljudima i njihovim tugama i radostima, volim da se podsmevam jakima i moćnima, tu i tamo da razjasnim prijateljima i poznanicima šta sam u svojih 65 video, čuo i naučio.
Zato mi se od svih slika najviše dopala ona na kojoj su tri devojčice iz izmučene Gaze.
Svečano, jednostavno i dostojanstveno obučene, u običnim japankama i plastičnim papučama, sa licima na kojima se može osetiti patnja naroda kojim se tako bezočno manipuliše. A opet, nepatvoren osmeh najniže devojčice i njena nada u lepotu zajedništva.
Pa se setih:
Ima tome možda i godina dana. Stajao sam na autobusnom stajalištu u Bariču, čekajući autobus iz Obrenovca za Beograd (linija 860). Bio je početak školske godine. Jedna devojčica uzrasta ove o čijem sam osmehu malopre pisao, obučena svečano za odlazak u školu, nosila je smotan list hamera na kome je verovatno nešto nacrtala. Dan je bio oblačan i na cesti i pored nje bilo je dosta barica vode. Devojčica je užurbanim koracima žurila ka školi već se radujući pohvalama koje će dobitiza svoj crtež. Neki nesmostreni i nervozni čekač na stajalištu nije primetio dete i u kretanju unazad zakačio je svitak u dečjim rukama. List hamera se otvorio i pao u jednu od barica. Dete se ukočilo i briznulo u neobuzdan plač. Velika radost i uzbuđenje pretvorilo se u veliku tugu.
Eto koliko je malo potrebno da nešto pokvarimo. Čak i nehotice. I sve nešto mislim koliko sam nehotičnih šteta načinio načinio onima oko sebe. A nađe se valjda i neko dobro činstvo.
Pa se setih:
Ima tome možda i godina dana. Stajao sam na autobusnom stajalištu u Bariču, čekajući autobus iz Obrenovca za Beograd (linija 860). Bio je početak školske godine. Jedna devojčica uzrasta ove o čijem sam osmehu malopre pisao, obučena svečano za odlazak u školu, nosila je smotan list hamera na kome je verovatno nešto nacrtala. Dan je bio oblačan i na cesti i pored nje bilo je dosta barica vode. Devojčica je užurbanim koracima žurila ka školi već se radujući pohvalama koje će dobitiza svoj crtež. Neki nesmostreni i nervozni čekač na stajalištu nije primetio dete i u kretanju unazad zakačio je svitak u dečjim rukama. List hamera se otvorio i pao u jednu od barica. Dete se ukočilo i briznulo u neobuzdan plač. Velika radost i uzbuđenje pretvorilo se u veliku tugu.
Eto koliko je malo potrebno da nešto pokvarimo. Čak i nehotice. I sve nešto mislim koliko sam nehotičnih šteta načinio načinio onima oko sebe. A nađe se valjda i neko dobro činstvo.
Devojčica ispred džamije u Đakarti.
Malo radosti i za sirijske izbeglice u Idlibu.
Ukrašavanje hanom u Kašmiru.
A u Manili, mlada i moderna Filipinka u divnoj haljini.
Podnevno klanjanje jučer u St. Petersburgu, Rusija.
Klanjaju i turski vojnici.
Reka ljudi se sliva jučer u Minu da kamenuje đavola.
Čestitka za praznik. Mada mi je stalno na pameti genocid nad ovcama.
Нема коментара:
Постави коментар