Danas sam se naoružao strpljenjem i
ležernošću kako uvek činim kada treba da uradim neku
administrativnu stvar sa državom.
Vađenje nove lične karte.
Staru sam izgubio ima tome sigurno par
godina. U momentu kada su mi maznuli novčanik u autobusu, stara
lična karta je bila istekla barem par godina. A kada sam pre tih
par godina hteo da uzmem novu ličnu kartu, proces je podrazumevao
zakazivanje, čekanje, dosta papira...
Vrag (ili đavo, a možda i šejtan) je
odneo šalu. Bez lične karte nisam mogao da baratam sa nekim platnim karticama,
pasoš je suviše krupan da bih ga nosio stalno sa sobom i, napokon,
krunski razlog zbog koga sam se konačno odlučio da izvadim novu
ličnu kartu: U Bus plusu stičem pravo da na osnovu pređenih 65
godina starosti dobijem povlasticu za vožnju u gradskim saobraćajnim prometalima za nekih 400 dinara godišnje. E sad, to pravo u Bus
plusu mogu da ostvarim ako im predočim važeću ličnu kartu.
Tako je pala odluka.
Pročitam na sajtovima što mi treba.
Pronađem Izvod iz matične knjige rođenih, Uverenje o
državljanstvu. Popišem podatke o dvema uplatama koje treba izvršiti
da bi se odradio tehnički posao izrade biometrijske lične karte.
Odem do policijske stanice u Novom
Beogradu da sve još jednom proverim i da zakažem postupak izdavanja
sve nekako razmišljajući usput kako da ih izmolim da mi to urade
što pre. Na ulazu u deo zgrade nekadašnjih saveznih organa gde se
sada vrši izdavanje novih ličnih karata jedan ljubazan policajac u
godinama pred penziju. Čujem ja da on vrlo ljubazno i predusretljivo
nekim drugim ljudima objašnjava šta treba da čine. Shvatim da je
moj “slučaj” od jednostavnije vrste i obratim mu se sa dužnim
ponašanjem prema osobi koja na svoj način reprezentuje državu. On
me lepo upita šta imam od potrebnih papira. Ja kažem i pokažem.
Imate staru ličnu kartu?
Nemam. Izgubio sam je pre nekog
vremena. /Ne smem reći da tome
ima par godina/
Dobro. Imate li pasoš?
Imam. /Izvadim
i pokažem/.
Dobro. Imate novi pasoš. Imate
izvod iz matične knjige, uverenje o državljanstvu vam ne treba.
Jeste li uplatili takse?
Nisam. Uplatiću odmah u najbližoj
banci ili pošti.
U redu. Sada je 13.00. Možete li to
da završite do 13.45?
Mogu.
Dođite u 13.45.
Odem do banke,
popunim uplatnice, platim i zveram narednih pola sata uokolo u
neverici da mi se dešava to što mi se dešava. Gde je tu kvaka? Šta
nije normalno?
U 13.45 dolazim kod
drugara policajca koji me odmah upućuje duž hodnika do kraja pa
desno.
Idem jasno
definisanim dugačkim koridorom, ne može da se zaluta i dođem do
prostorije sa nizom boksova za kojim službenice rade na obradi
zahteva za izdavanje lične karte. Nije neka gužva. Možda samo par
ljudi već u boksovima. Niko ne čeka. Jedna me žena u prolazu pita
onako unezverenog šta čekam. Ja objasnim a ona ljubazno kaže da
sednem u malu čekaonicu pre te prostorije i da će me pozvati za
koji minut. Sedim sam u čekaonici. Jedna devojka u košulji sa
motivima livadskog cveća i uzdignutih grudi par puta prođe pored
mene noseći neke papire. Farmerke usko pripijene uz vitke a ponešto
prekratke noge koje završavaju u izbačenoj zadnjici. Na nogama
štikle u zlatnoj boji. Da, dobro ste pročitali: štikle zlatne
boje. Ja nikada video. A ona ih izgleda ranije nije nosila jer se
prilično borila da ostane stabilna na visokim štiklama. Prođe ona
i vrati se i tako dva puta. Ja razmišljam o fenomenu zlatnih štikli u prostorijama MUP-a kad neka žena iz kancelarije proviri i kaže da
idem u boks broj 5. Odem u boks broj 5 kad tamo devojka sa zlatnim
štiklama. Malo frflja kad priča. Objasnih kako izgubih ličnu kartu
koja nije važila, pokazah sve papire i potvrde o uplatama, izvadih
pasoš i čekam presudu. Poturi mi ona neku izjavu da napišem sve
što sam rekao. Lepo sročim i ništa ne slagoh. Valja izaći čist
pred zakon i njegovu predstavnicu u zlatnim štiklama.
Hoćete li ličnu kartu sa čipom
ili bez njega?
Koja je razlika?
Kod ove sa čipom kada promenite
adresu ne morate da vadite novu ličnu kartu nego samo prijavite
promenu podataka.
Dajte tu.
Snimi me otiske oba
kažiprsta dajući precizna uputstva kako namestiti prst i okretati
ga na elektronskom čitaču otiska. Uslika me sve u sakou i kravati,
uredno obrijanog.
Dođite za nedelju dana po ličnu
kartu sa ovom potvrdom u sobu broj 6.
To je sve?
Da.
Jedna zlatna štikla
je nekako izašla ispod pregrade stola. Vidim izvukla petu iz nje.
Žulja nova štikla.
Pozdravih se našavši se u znatnom
šoku. Izlazim iz zgrade. Policajac pred penziju me upita da li je
sve u redu. U momentu pomislih da nije neka skrivena kamera. Ili da
nije, ne daj bože, jutros došao Vučić pa ih postrojio i obučavao
kako se postupa sa građanima. Ma nije ništa od toga. Okrenem se još
jednom ka ulazu. Jeste lepo piše: Ministarstvo unutrašnjih poslova
Republike Srbije i sve dalje kako treba na poznatoj plavoj tabli
MUP-a. Jeste ljudi, to se dešava u Srbiji. Što se ja onako spremah duševno i fizički ušavši u stanje ataraksije.
Xxx
A desilo se još nešto lepo. Nas
nekoliko, uz jaku podršku sve više kolega koji su završili
Filološki fakultet, danas osnovasmo Alumni organizaciju Filološkog
fakulteta.
Eto i snimke sretnih osnivača.
Uz poziv kolegama da nam se priključe.
Predsednik novoformiranog Alumnija je onaj visoki penzioner pripravnik sa leve strane.
Нема коментара:
Постави коментар