среда, 4. октобар 2017.

Alumni i zlatna štikla

Danas sam se naoružao strpljenjem i ležernošću kako uvek činim kada treba da uradim neku administrativnu stvar sa državom.
Vađenje nove lične karte.
Staru sam izgubio ima tome sigurno par godina. U momentu kada su mi maznuli novčanik u autobusu, stara lična karta je bila istekla barem par godina. A kada sam pre tih par godina hteo da uzmem novu ličnu kartu, proces je podrazumevao zakazivanje, čekanje, dosta papira...
Vrag (ili đavo, a možda i šejtan) je odneo šalu. Bez lične karte nisam mogao da baratam sa nekim platnim karticama, pasoš je suviše krupan da bih ga nosio stalno sa sobom i, napokon, krunski razlog zbog koga sam se konačno odlučio da izvadim novu ličnu kartu: U Bus plusu stičem pravo da na osnovu pređenih 65 godina starosti dobijem povlasticu za vožnju u gradskim saobraćajnim prometalima za nekih 400 dinara godišnje. E sad, to pravo u Bus plusu mogu da ostvarim ako im predočim važeću ličnu kartu.
Tako je pala odluka.

Pročitam na sajtovima što mi treba. Pronađem Izvod iz matične knjige rođenih, Uverenje o državljanstvu. Popišem podatke o dvema uplatama koje treba izvršiti da bi se odradio tehnički posao izrade biometrijske lične karte.
Odem do policijske stanice u Novom Beogradu da sve još jednom proverim i da zakažem postupak izdavanja sve nekako razmišljajući usput kako da ih izmolim da mi to urade što pre. Na ulazu u deo zgrade nekadašnjih saveznih organa gde se sada vrši izdavanje novih ličnih karata jedan ljubazan policajac u godinama pred penziju. Čujem ja da on vrlo ljubazno i predusretljivo nekim drugim ljudima objašnjava šta treba da čine. Shvatim da je moj “slučaj” od jednostavnije vrste i obratim mu se sa dužnim ponašanjem prema osobi koja na svoj način reprezentuje državu. On me lepo upita šta imam od potrebnih papira. Ja kažem i pokažem.
Imate staru ličnu kartu?
Nemam. Izgubio sam je pre nekog vremena. /Ne smem reći da tome ima par godina/
Dobro. Imate li pasoš?
Imam. /Izvadim i pokažem/.
Dobro. Imate novi pasoš. Imate izvod iz matične knjige, uverenje o državljanstvu vam ne treba. Jeste li uplatili takse?
Nisam. Uplatiću odmah u najbližoj banci ili pošti.
U redu. Sada je 13.00. Možete li to da završite do 13.45?
Mogu.
Dođite u 13.45.

Odem do banke, popunim uplatnice, platim i zveram narednih pola sata uokolo u neverici da mi se dešava to što mi se dešava. Gde je tu kvaka? Šta nije normalno?
U 13.45 dolazim kod drugara policajca koji me odmah upućuje duž hodnika do kraja pa desno.
Idem jasno definisanim dugačkim koridorom, ne može da se zaluta i dođem do prostorije sa nizom boksova za kojim službenice rade na obradi zahteva za izdavanje lične karte. Nije neka gužva. Možda samo par ljudi već u boksovima. Niko ne čeka. Jedna me žena u prolazu pita onako unezverenog šta čekam. Ja objasnim a ona ljubazno kaže da sednem u malu čekaonicu pre te prostorije i da će me pozvati za koji minut. Sedim sam u čekaonici. Jedna devojka u košulji sa motivima livadskog cveća i uzdignutih grudi par puta prođe pored mene noseći neke papire. Farmerke usko pripijene uz vitke a ponešto prekratke noge koje završavaju u izbačenoj zadnjici. Na nogama štikle u zlatnoj boji. Da, dobro ste pročitali: štikle zlatne boje. Ja nikada video. A ona ih izgleda ranije nije nosila jer se prilično borila da ostane stabilna na visokim štiklama. Prođe ona i vrati se i tako dva puta. Ja razmišljam o fenomenu zlatnih štikli u prostorijama MUP-a kad neka žena iz kancelarije proviri i kaže da idem u boks broj 5. Odem u boks broj 5 kad tamo devojka sa zlatnim štiklama. Malo frflja kad priča. Objasnih kako izgubih ličnu kartu koja nije važila, pokazah sve papire i potvrde o uplatama, izvadih pasoš i čekam presudu. Poturi mi ona neku izjavu da napišem sve što sam rekao. Lepo sročim i ništa ne slagoh. Valja izaći čist pred zakon i njegovu predstavnicu u zlatnim štiklama.
Hoćete li ličnu kartu sa čipom ili bez njega?
Koja je razlika?
Kod ove sa čipom kada promenite adresu ne morate da vadite novu ličnu kartu nego samo prijavite promenu podataka.
Dajte tu.

Snimi me otiske oba kažiprsta dajući precizna uputstva kako namestiti prst i okretati ga na elektronskom čitaču otiska. Uslika me sve u sakou i kravati, uredno obrijanog.

Dođite za nedelju dana po ličnu kartu sa ovom potvrdom u sobu broj 6.
To je sve?
Da.

Jedna zlatna štikla je nekako izašla ispod pregrade stola. Vidim izvukla petu iz nje. Žulja nova štikla.
Pozdravih se našavši se u znatnom šoku. Izlazim iz zgrade. Policajac pred penziju me upita da li je sve u redu. U momentu pomislih da nije neka skrivena kamera. Ili da nije, ne daj bože, jutros došao Vučić pa ih postrojio i obučavao kako se postupa sa građanima. Ma nije ništa od toga. Okrenem se još jednom ka ulazu. Jeste lepo piše: Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije i sve dalje kako treba na poznatoj plavoj tabli MUP-a. Jeste ljudi, to se dešava u Srbiji. Što se ja onako spremah duševno i fizički ušavši u stanje ataraksije.

Xxx

A desilo se još nešto lepo. Nas nekoliko, uz jaku podršku sve više kolega koji su završili Filološki fakultet, danas osnovasmo Alumni organizaciju Filološkog fakulteta.
Eto i snimke sretnih osnivača.

Uz poziv kolegama da nam se priključe.   
Predsednik novoformiranog Alumnija je onaj visoki penzioner pripravnik sa leve strane. 

Нема коментара:

Постави коментар