Poslednji radni dan

Poslednji radni dan je započeo podizanjem nove lične karte. Čipovane.

Na istom mestu gde sam video zlatne štikle.

Ovoa puta je to bila devojka u majici sa natpisom:

IF YOU CAN DREAM ABOUT IT

YOU CAN DO IT !

Ispod natpisa su bile uzdignute grudi.

Natpis deluje kao poziv. Kome sam odolio.

Posle sam u Bus Plusu izvadio karticu za prevoz. Mi preko 65 vozimo se u sredstvima javnog prometa u Beogradu za 407 dinara godišnje (recimo 3,5 Evra za one koji nisu odavde). Najpre sam napisao 407 dinara mesečno – prosto nisam naviko da neštomože biti tako jeftino na godišnjem nivou.

Ispred Beograđanke sam se častio pečenim kukuruzom šećercem. Prvi ove godine. Zadnji pečeni kukuruz sam jeo u jednom parku u Džubejlu (Saudijska Arabija) I danas se sećam debelog Sudanca koji je barao sa improvizovanim roštiljem.

Napravio sam selfi kao i tada.

Jedna mi prijateljica zamerila što sam taj džubejlijski snimak sa kukuruzom stavio kao profil sliku na FB stranici. Moraću napraviti izmenu. Ovaj kukuruz je bio bolji.

U BOŠ-u (Beogradska otvorena škola, gde sam jedan od ponosnih osnivača i član Upravnog odbora) pričam sa generalnom direktorkom Vesnom i izvršnim direktorom Mikijem o iskustvima Alumnija BOŠ-a i šta bi se dalo primeniti. Dobijam par interesantnih imena bivših studenata filološkom koji bi se mogli pridružiti i pomoći.

Kako ispisah ovaj komentar pristeih se kako sam bio osnivač u BOŠ-u pre 25 godina I kratko vreme je vopdio prelomne 1995-6 (ako se ne varam). Sada kada formalno završavam svoj radni vek eto bavim se osnivanjem alumnija filološkog i opet sam u nekakvom Upravnom odboru. Čak i predsednik. Sa čvrstom namerom da što skorije tu dužnost predam nekom drugom.

Kao predsednik novoosnovane Alumni organizacije Filološkog fakulteta porazgovarao sam sa predstavnicima Studentskog parlamenta o tome što bi se moglo učiniti za studente. Nehotice čoveku dođe poređenje ondašnjeg vremena studentskog aktivizma sa današnjim. Znam da se mnogi iz moje generacije neće složiti sa mnom. Razlike skoro da nema. Samo drugačija su vremena. Drugačije se uči, komunikacije su dostupnije. Mi smo se kao organizovani studenti tada borili za nešto što je olakšavalo studiranje (ispitni rokovi i slične stvari). Danas rade neke slične stvari i bore se sa fakultetom koji se ponaša kao profitna ustanova i gleda što više uzme od studenata (njihovih roditelja). Manja grupa studenat se angažuje oko svega što treba da koristi svim njihovim kolegama. Mi smo čini mi se u naše vreme imali masovniju podršku.

Zašto kažem da da razlike nema.

I dalje su to mladi ljudi koji su došli da ostvare svoje snove. U neko novo doba, u novim uslovima. ISTI SNOVI.

Sedam na 29.ku i vozim se kući na Medaković II.

Setio sam se kako sam pročitao u sećanjima Marksovih kćerki koje su opisivale kako je radostan bio poslednjeg radnog dana Fridrih Engels, Marksov najbliži drug i saborac. Gledale su ga sa prozora kuće u Mančesteru kako dolazi veselo šarajući po vazduhu štapom.

Moj poslednji radni dan za koji će mi država isplaćivati penziju do kraja života, završio se u autobusu u kome je jedna devojka sedela pored mene I imala slušalice zabodene u uši. Zvuk muzike s mobilnog je bio tako jak da sam ga čuo i ja. Ispred nas su sedeli dvoje starijih sugrađana. On je nju uveravao da šećeraši ne plaćaju participaciju prilikom pregleda kod izabranog lekara u Domu zdravlja.