Penzioner pripravnik pred kazanom

Pisac ovih redova je straćio 65 godina svoga života kao i možda milijarda ljudi prije njega. Poneka stotina miliona bi mogli ući u kategoriju onih koji sa toliko napunjenih godina stiču pravo na mirovinu. A možda poneka tisuća bi mogla reći da je u mirovinu poslala samu sebe.

Dakle, vlasnik i direktor privrednog društva Libenter doo Branko Vuksan je jedinog zaposlenog Branka Vuksana rješenjem poslao u mirovinu. Doduše na izričit zahtjev samog zaposlenog koji nije htio iskoristiti mogućnost da radi i poslije navršene 65 godine. I sad smo došli u situaciju da će direktor Vuksan morati da radi sam jer mu je zaposleni Branko okrenuo leđa i ostavio ga da se sam muči sa opstojanjem njegove firme. Sva je sreća što je zaposleni Branko direktoru Vuksanu ostavio jasne smjernice o tome od čega je firma do sada živjela na osnovu kojih je direktor Vuksan shvatio da je bolje da zaposleni Branko ode u mirovinu jer će se time smanjiti troškovi firme.

Sada će direktor Vuksan raditi kao magarac ni za kakvu naknadu dok će bivši zaposleni umirovljenih pripravnik Branko možda jednom doživjeti da dobije prvu mirovinu i časti kako dolikuje svog bivšeg direktora Vuksana.

Xxx

Na hiljade ljudi u ovoj zemlji, a verujem i u drugim nama bliskim zemljama, sami sebi uplaćuju poreze i doprinose ne bi li nekako dočekali penziju. Da li su zbog toga formirali svoju firmu, kao ja (mada sa nadom da će firma nešto priskrbiti) ili koriste prijateljske usluge kumova, braće, drugara i inih dobrotvora kojima daju gotovinu da bi oni uplatili tzv. PID i fiktivne plate pa tako povećali i troškove firme i smanjili dobit. Ako je uopšte imaju.

Pervertirana stvarnost u kom kruženju su se izgubili kompasi i gaji se iluzija da se nešto stvorilo pa se na osnovu stvorenog stiče prava uživanja.

Xxx

Danas sam bio na jednoj IT konferenciji jedne od jačih IT firmi u zemlji. U hotelu Crowne Plaza. Imam nekih poslovnih interesa da se sretnem tamo sa nekim ljudima iz IT biznisa. Ako vam treba pravdanje.

Bilo je dosta ljudi i moglo se čuti finih iskustava kao i nešto novotarija koje su u IT biznisu stvar prestiža. Dobra organizacija, više paralelnih prezentacija, štandovi sponzorskih firmi. Utegnuti biznis diveloperi, nemarno obučeni inženjeri iz podrške, grupisani gosti iz IT sektora velikih javnih preduzeća za koje pretpostvljam da su najveći korisnici proizvoda i usluga organizatora. Kada se završilo lutrijsko izvlačenje nagrada (nekoliko izvučenih nije bilo prisustno pa su im nagrade izmakle), hotelski ketering se pobrinuo da trpeza bude bogato natrpana hranom. Svi prisutni su se u mah stuštili u redove za tanjure i počeli da prebiru po ponuđenim đakonijama. Potom sledi muka gde spustiti pretrpane tanjure. Bilo je prigodnih barskih stočića, jelo se za štandovima koje su zaduženi radnici već počeli da rasturaju. Neki su stavili tanjire da balansiraju na gelenderu.

Video sam jednog gosta sa tri natrpana tanjura hrane lepo svrstanih na lavabou u muškom toaletu.

Dopala mi se pohovana piletina u belom sosu i fileti pastrmke.

O kolačima da ne govorim.

Danas je bio 5. oktobar. 17 godina od “onog” 5. oktobra.

Srbija mi danas izgleda kao hrpa krotkog naroda koja mirno i uredno dolazi na kazan sa besplatnom hranom. I u svakoj prilici gleda da pojede više. Ko zna da li će sutra da bude kazana.