Mamurluk punoletstva

Mamurluk je fizičko i emocionalno stanje koje nastupa nakon prekomerne upotrebe alkoholnih pića. 
Tako kaže definicija. I dodaje se:
Kad popijemo neko piće - vino, pivo, rakiju, ili nešto drugo - ono dospeva u naš želudac. Odavde, preko sluzokože želuca ulazi u krvotok. Krv je prenosi kroz celi organizam. I tako, pomoću krvotoka, on (alkohol) dospeva u sve organe i sva tkiva organizma. Zato, dok pijuckamo alkoholno piće, ono počinje da struji kroz naše telo, kroz svaki delić našeg organizma. I, što više alkohola pijemo, sve više i više alkohola prolazi kroz naše telo. I, naravno, utiče na razne načine. Što više popijemo, to više utiče na naše ponašanje.
Čak i posle prestanka pijenja, alkohol i dalje prolazi kroz naš organizam. Dokle? Dok se ne preradi i izbaci. A to je dugotrajan proces. Najkasnije posle 24 sata posle prestanka pijenja sav alkohol se izbacuje iz organizma.
Još jedna naučna činjenica:
Jetra razgrađuje alkohol na ugljen-dioksid i vodu, koji se iz organizma eliminišu putem izdahnutog vazduha, znoja, stolice i mokraće. Jetra relativno polako razgrađuje alkohol. Količina enzima u jetri dovoljna je da se u njoj oksidira 8-9 g alkohola na sat. Ta razgradnja se ne može ničim ubrzati. Pošto jetra stalno radi istim tempom, vreme razgradnje alkohola zavisi od količine popijenog pića, kao i od koncentracije alkohola koji se nalazi u njemu.

Pre pijenja:

1.     Pre nego što krenete u provod, preporučljivo je nešto pojesti. U ovakvim slučajevima je dopustivo pojesti nešto masnije i teže jelo. Takvo jelo, koje će organizam polako svariti. Na ovaj način ćemo sačuvati sluzokožu želuca od iritacije. Alkohol se ne sme piti na prazan želudac, već samo na pun, tj. za vreme ili posle jela. Pijenje "na gladno" dovodi do bržeg opijanja nego pijenje na pun stomak. Lično iskustvo: ne držim se uvek preporuke. Naša tradicija govori o tome da se nešto žešće popije pre jela.

2.     Čaša mleka ima pozitivan efekat, jer smanjuje brzinu resorpcije alkohola (upijanje alkohola u organizam). Lično iskustvo: Pijem mleko, hladno (iz frižidera) sutradan. Pomaže.

3.     Na slavlju piti samo jednu vrstu pića, po mogućnosti čistu i prirodnu. Lično iskustvo: Ne pridržavam se.

4.     Nikako se ne sme piti naglo, već postepeno. Lično iskustvo: Što sam stariji više se pridržavam saveta.

5.     Važno je jesti više puta tokom pijenja. A ne samo piti! Između dva gutljaja pića pojedite nešto. Lično iskustvo: Obično se toga pridržavam.

6.     Posle alkoholnog pića popiti čašu vode ili negaziranog soka. Lično iskustvo: Retko kad se toga pridržavam.

7.     Kada se u "sitne sate" razilazite kući, neophodno je opet jesti i žurku ili slavlje na taj način obavezno završiti jelom. Lično iskustvo: Obično se tog dela na kraju slavlja slabo sećam.

8.     Posle slavlja, preporučljivo je prošetati se i popiti čašu vode ili voćni sok sa puno C vitamina. Lično iskustvo: Skoro nikad.

A sutradan:

1.     Rasol. Čemu trošiti reči.

2.     Trebate nešto pojesti. Makar silom.

3.     Pijte dosta tečnosti, da bi nadoknadili izgubljenu vodu iz organizma.

4.     Stomačne tegobe se odlično otklanjaju pijenjem većih količina hladnog, gusto skuvanog i jako slabo zaslađenog čaja od kamilice koji se može piti umesto vode celog dana.

5.     Ako neko ima u domaćoj apoteci vitamine C i B₆ u tabletama, onda će mu oni dobro doći.

6.     Glavobolja u mamurluku se najbolje otklanja uzimanjem aspirina. Paracetamol se ne preporučuje, jer nju razgrađuje jetra, koja u ovim uslovima ima previše posla oko razgradnje alkohola. Ovo nisam znao. A ni koristio.

7.     Umereno toplo kupanje i masaža jako dobro deluju na iscrpljeni organizam. Lično sam to jučer primenio. Plivanje, a umesto masaže sauna. Sauna se inače ne preporučuje, ali u mom slučaju to ne vredi.

8.     Malo gimnastike i šetnja. 

Zablude:

1."Klin se klinom izbija". Ne važi.

2. Preskočite crnu kafu taj dan. Jer, nasuprot narodnom verovanju, ona ne smiruje nerve, već ih još više nadražuje. Ne pijem kafu, pa nemam komentar.

Xxx

Zadnjih desetak godina uvrežio se običaj da se slavljenje 18. rođendana pretavara u slavlje koje po masovnosti i pripremama postaje veoma važan događaj u životu mladih. Kažu da je to počelo otkako se ne slavi odlaženje u vojsku. S time što se punoletstvo slavi jednako za mladiće i devojke.
Da ne bi moje nećakinje Aleksandre ne bih ni znao za tu novotariju. Tako se ja zaputih u selo kod sestre od tetke da proslavimo unukino ulaženje u svet odraslih i samosvesnih bića. Beše dosta sveta (morao bih konsultovati dr Stefanovića za procenu broja prisutnih), finog mladog sveta, nas matoraca koji se mnogo toga sećamo. Dobre hrane i bogme pića.
Moj tekst o mamurluku direktna je posledica jučerašnjeg mamurluka. Milovanova šljiva je bila neodoljiva, a kasnije tokom večer umešalo se belo vino pa se ta mešavina zaplela u mojoj glavi a uticalo je i na unekoliko nekoordinisano kretanje.

Xxx

Ovako instruiran naknadnom pameću valjda ću umeti da primenim savete dok još dve sestrine unuke ne dovedemo do punoletstva.

A vi vodite večeras računa. Nemojte da kažete niste znali.   

Vitruvijev čovek na reparaciji

Jednog je jutra iz bazena hotela Crowne Plaza, pokretima punim samopouzdanja, izašao  muškarac savršene građe. Nigde ni traga sala, svi mišići skladno uklopljeni kao kod Vitruvijevog čoveka kako je Leonardo video opise zlatnog preseka čuvenog starorimskog arhitekte, graditelja i teoretičara.

Ovdašnji Vitruvijevac je možda malo viši nego što bi ga Leonardo sklopio, ima asirski negovanu kratku bradu i kratku kosu sportiste. Više mi liči na čuvenu skulpturu Zeusa

Ili Posejdona jerbo još traje raspra o tome da li pomenuta skulptura predstavlja vrhovnog boga antičkog grčkog panteona ili vladara mora. Ajde da ga ipak nazovem Posejdonom.  Ima više razloga zbog koga bih izbegao da ga vidim kao grčkog Vrhovnika.

Prvo, čovek je Turčin. Grci bi mi žešće zamerili da "njihovog" boga poturčim.

Drugo, suviše je tamnoput za predstavu o grčkim bogovima.

Pored ovih rasističkih i etničkih predrasuda, istakao bih i treću primedbu koja možda ima osnova:

Čovek igra beka u nekom turskom fudbalskom prvoligašu.

Da bi se neko proglasio Zeusom trebao bi da igra makar u Liverpulu a svakako bi morao biti centarfor. Ne može bek da bude Zeus.

Elem, tokom saunskog razgovora sa Posejdonom turskim, saznadoh sve gore navedeno. Priča na njegovom slabom engleskom i mom bednom turskom (zažalih što nisam pogledao više epizoda makar koje turske serije) govori o profesionalnom fudbaleru u 37. godini života na zalasku karijere. Igrao je u vrhunskim turskim klubovima (pominje Sašu Ilića kao klupskog kolegu u Galatasaraju ili Fenjerbakčeu /nisam siguran koji od ta dva/) i sada se nada da će u Ankari u timu po imenu Ankaraguču izdržati konkurenciju mlađih fudbalera i igrati koju godinu još. A posle bi da ostane u fudbalu kao trener ili menadžer. Priča mi kako su mu žena i dve kćerke u Istanbulu i viđa ih vikendima kada njegov tim igra u Istanbulu. Kasnije mi je pokazao sliku dečice na mobilnom dok su mu se oči ovlažile roditeljski zaljubljeno gledajući nedužna lica.

Ćakulali smo tako o životu sportiste pa ga na kraju pitah šta će u Beogradu.

„Došao sam kod Marijane na tretman.“

Rekao je to kao da se podrazumeva da znam ko je dotična Marijana. I zaista dok je on pričao da je imao rupturu mišića i da mu je Saša Ilić preporučio da dođe kod Marijane, fizioterapeuta, da mu to zaleči i oporavi neverovatnom brzinom, setih se da je pre par godina po medijima kružila priča o čudotvornoj fizioterapetkinji Marijani koja je nekom svojom magičnom kremom masirala čuvene sportiste i omogućila im da oporavak nakon povreda mišića i zglobova brže teče. Recimo, ono što bi trajalo 5-6 nedelja, kod nje se završava za par dana. Nakon par dana tretmana kod nje, sportisti izlaze kao novi, da ne kažem, ispod čekića. 

Priča mi Posejdon turski da je par dana u Beogradu i već nakon dva dana Marijaninih tretmana počeo je normalno da hoda, bola nema i već u vodi vežba. Pokušava da mi objasni kako je za sportistu važno da što pre iz stanje povrede uđe u normalan trening.

„Ako te dugo nema, trener uzima nekog drugog i zaboravi te. A kada se vratiš nakon mesec ili dva, ispao si iz tima. A to znači manju platu, nema bonusa..“

Tako valjda kada izračuna trošak puta i cenu Marijaninih tretmana ispada da je to dobra investicija. Brzo će ga Marijana vratiti među aktivne fudbalere, trener ga neće zaboraviti i mogao bi uskoro na teren. Na zalasku karijere to je bitnije od svega.

Xxx

Posle uzeh da učvrstim svoje krhko znanje o Marijani pa je potražih na mreži.

Na njenom sajtu   naći ćete više podataka o njoj i impozantan spisak sportista koje je vratila u aktivan sportski život.

Ponukan ponešto izazovnim fotografijama pročitah i jedan intervju u kome diplomirani farmaceut priča kako nije htela da započne i završi karijeru tako što bi otvorila apoteku i izdavala lekove na recept i bez recepta penzionerima i ostalom bolesnom i zdravom svetu. Radeći u nekoj laboratoriji smislila je neki nazovimo ga balzam koji ubrzava regenraciju tkiva. Kažu da taj balzam tajne formule sadrži prerađenu konjsku placentu pa su neki zlonamernici tvrdili da nema toliko konja i konjske placente u Srbiji te da je ona umešana u šverc konja po srednjoazijskim zemljama u kojima je radila kao fizioterapeut u fudbalskim klubovima.

Posao joj je osobito krenuo kada je u sportski život povratila jednog našeg fudbalera (Marko Pantelić, čini mi se) koji je čudovišnu Marijanu i njene magične tretmane preporučio kolegama iz internacionalnog okruženja, pa su počeli da je zovu ćak i iz engleske Premijer lige. Bolja joj reklama nije trebala. Sada u njenu beogradsku ordinaciju dolaze na zakazane termine. U tolikom broju da je jednom izjavila da bi joj Žoze Murinjo  zamerio na timu fudbaleru koje je u jednom danu tretirala.

Xxx

Negde petog dana našeg poznanstva i ispijanja čajeva, turski Posejdon mi ozareno reče da je povreda netragom nestala i pokazuje mi neki od potkoleničkih mišića koji je par dana ranije zaista izgledao bolesno natečen i potmulo plavo bolestan. Demonstrira mi trčanjem oko bazena koliko se dobro oseća.

Česti gost mojih napisa iz bazena, bivši reprezentativac i sadašnji trener po Africi i centralnoj Aziji, trenutno bez angažmana, poprati njegovo trčkaranje:

Aaaa, bio si kod Marijane.

Švargla

Svinjska glava, slanina, kožure i iznutrice se obare, očiste i iseckaju na komade. Potom se dodaju začini i dolije bujon da bi se dobila prilično tečna masa. Ovom smesom puni se u oprani svinjski želudac ili slepo crevo i dobro se zaveže. Stručnjaci tvrde da želudac mora da bude samo do tri četvrtine pun i da crevo ostane prilično mekano. Potom se  bari dok se krajevi creva ne uvrnu . Bari se na oko 80 stepeni jedan sat, a zatim hladi u hladnoj vodi. Između dve daske se presuje 24 sata, a potom se četiri do pet dana dimi u pušnici.

Kažu da se tako sprema švargla. Zahtevno, nema šta.

A za one koji bi hteli precizniju informaciju evo osnovnih sastojaka: jedna svinjska glava, kožura, srce, bubrezi i jezik. Na svaki kilogram se uzima: 35 garma soli, 1 gram majorana, 4 grama bibera, 35 grama aleve paprike, beli luk po ukusu.

Specijalitet  naziv  potiče iz Nemačke, od nemačke reči “schwartenmagen” .

Na gornjoj slici vidite kako izgleda kada se napravi kako treba.

Ja spadam u obožavaoce švargle.  U našim samoposlugama mogu da se nađu razni surogati i industrijske tvorevine sa nazivom švargla. Ali švargla nije švargla ako je u plastičnom omotu. Ponekad zavirim u jednu mesaru na pijaci i nađem  tzv. Zanatsku švarglu što bi trebalo da znači da je sva ona blagotvorna mešavina zaista u svinjskom želucu ili makar debelom crevu.

Kako bilo da bilo, ovako to izgleda kada pripremim sendvič.

Najpre se pavlakom namaže jedno  parče hleba.

Pa se stavi odrezani komad švargle. Pristojne debljine.

Pa se premaže ajvarom i poklopi drugim komadom hleba.

O gornje parče hleba se obriše nož od ostataka ajvara. A desi mi se da ostane i pavlake na nožu. Znalci kažu da uz švarglu prija luk - što ću svakako probati. Ovaj sendvič je bio za doručak a očekivao me neki sastanak pa luk nije bio uzet u razmatranje. 

A za sve one koji će mi zameriti nezdravu hranu, povratak svežderstvu, izneveravanje zdravog puta u ostatak života - jedna umesna napomena:

Stručnjaci kažu da u švargli ime svega onoga što svaki dan jedete u nekoj pašteti.

Samo bez hemije.

Preporučuje se uz po koju čašicu rakiju. Probaću.

Nisam proverio: Pre ili posle?

12 gutljaja vode

U žargonu fanatizovanih sledbenika maksime „Mens sana in corpore sano“ kada se završi set vežbi u teretani kaže se „Uradio sam program“. Pri tome vredni lični trener upisuje u neku svoju svesku kako je program tekao, kojim se rasporedom odvijao i šta sve još treba odraditi. Biće da je sve to veoma važno za ove između 30 i 40 koji trže maratone, izdržavaju trijatlone a upoznao sam i jednog ultramaratonca zbog koga sam morao posegnuti za internetom da bi se obavestio o čemu se radi.

Moj „program“ sam sam sebi odredio i sastoji se od vežbi razgibavanja te jačanja muskulature ramenog pojasa, stomaka i leđa. Potom na biciklu odradim 10 minuta laganog sprinta uzbrdo i posle se vratim laganim vežbama jačanja mišića ruku. Sve u svemu, doveo sam sebe u prihvatljivo stanje a popravio i kilažu. Sada sam na 88 što mi se čini da je kilaža koju bih mogao održati čak i pod pretnjom svih prazničkih gurmanluka. 

Potom idem u bazen na 45 minuta plivanja. 

Tu se srećem sa fudbalskim trenerom bez trenutnog angažmana (bivši reprezentativac Jugoslavije i član neke od uspešnih generacija Crvene Zvezde), jednim penzionisanim advokatom, jednim penzionisanim TV rediteljem, jednom profesorkom univerziteta (ako nije u penziji a ono će sigurno uskoro biti), jednim istetoviranim fanatikom zdravog života, jednom babom koja se žali da joj je kost na ruci krivo zarasla posle loma, jednim biznismenom 50-tih godina koji visi na telefonu i viče kad govori, a govori više rukama nego glasom, jednom ćutljivom mlađom damom (recimo 30 i neka) koja sve ljubazno pozdravlja ali se ne upušta u konverzaciju ni sa kim.

I jednom Ruskinjom. Tamnokosom, tamnookom, niskom, laka koraka, dobro držeće figure, čvrstih nogu i ruku. Kasnije sam od nje doznao da ima 43 godine, a bogme ne bih joj dao više od 35. U oči mi je upala kada sam video da pliva izvanredno skladno i jedina pravi dobro uvežbane okrete kada dođe do jednog ili drugog kraja bazena. Kad otpliva svoje,  „program“ uključuje vežbe u vodi na ćošku bazena koje nisam video ni kod jednog  teretanskog fanatika. Rastegne noge u špagu tako što su stopala zakačena za rub bazena a dupe šljapka po vodi dok se torzo savija ka jednom pa drugom stopalu. Deluje kao akrobatkinja na trapezu i izaziva zavist svih nas posmatrača koji svoja stopala ne možemo dotaći skoro ni u sedećem polažaju a navlačenje čarapa smatra se vrhuncem akrobatike.

I gde bi se začeo razgovor nego u sauni. Vrebao sam priliku kada je sama u sauni pa se priključio sa svojim peškirićem.

Elem, ona je Ruskinja. Par godina u Beogradu, muž joj je naftni inženjer i radi u NIS-Gazpromnjeftu. Na solidnom srpskom sa ruskom mekoćom i naglaskom. Na moje radoznalo pitanje otkud tako komplikovana vežba.

„Ja sam balerina.“

I tako nakon nekoliko saunastih razgovorčića pitam je ja jedared, a vazda me to interesovalo:

„Otkud poriv devojčicama i mladim devojkama da idu na balet i muče svoje telo teškim i napornim vežbama.“ U glavi sam već imao neku sentimentalni odgovor tipa „Oduvek sam nosila muziku u sebi i potrebu da pokretom iskažem...“

„Moja baba je bila balerina, mama je bila balerina, i to je bio jedini način za žene da izađu u inostranstvo u vreme Sovjetskog saveza.“

Muškarcima je, kaže ona, bilo lakše. Naučnici su išli na kongrese naučnika, sportisti na takmičenja, muzičari su gostovali po inostranstvu, a jedine žene koje su mogle putovati bile su balerine. Naravno, uvek u grupi (tj. kao ansambl) i uvek u pratnji gomile muškaraca iz umetničkog odeljenja pri KGB. Priča ona to otvoreno kao da se znamo godinama i imamo izgrađeno poverenje. Jeste da se u sauni ljudi nekako lako odvaže da pričaju intimne stvari, ali ovakva otvorenost je prevazišla sva moja očekivanja.

Bila je ona profesionalna balerina nekih 5 godina, a onda je pukao Sovjetski savez, ruske balerine više nisu bile toliko tražene u svetu, njena majka je postala baletski pedagog u Londonu pa joj je ona asistirala. U Londonu se na balet upisuje puno dežmekastih devojčica koje nikada neće postati balerine ali ih bogati roditelji (često plemićkog pedigrea) daju u baletske škole da nauče kontrolisati svoje telo, da se isprave i pravilno postave  kao i da steknu određenu disciplinu.

Pitam ja da li je naporno izdržavati sve to i imati posebnu ishranu i ritam.

„Jeste, ali navikne se telo na to. Eto ja i sada pijem tačno 12 gutljaja vode. Zašto toliko ne znam, ali kod 12. tog gutljaja ja stanem.“

Xxx

Pre nekog vremena, dok se odvijao Festival igre (ili se tako nekako zvao festival koga je osnovala i vodi Aja Jung) gostovao je balet iz Hong Konga i jednog subotnjeg podneva napravio malu igrariju u salonu Muzeja savremene umetnosti. Ulaz slobodan. Za sebe ne bih mogao reći da sam ljubitelj baleta ali se uputih u MSU zaintrigiran time da će se plesati na muziku Bitlsa. Ko velim – to bi mogao izdržati. Dok se sve pripremalo (ipak foaje nije baš plesna scena), smucao sam se uokolo i kroz stakleni zid video u jednoj prostoriji nekoliko balerina i baletana kako se zagrevaju. Baletani su skakutali ukrštajući ispružene noge, a balerine su dizale istegnute noge i čelima dodirivale potkolenice. Nešto slično ovoj „mojoj“ Ruskinji.

Kad je program počeo, osmesi su nabačeni na lica malih Azijatkinja i lagane kao paperjasta perca lebdele su po foajeu kao da su u bestežinskom stanju.

Xxx

„Pa zašto i sada u 43. vežbate kao da ćete večeras na scenu.?“

„To mi je u krvi.“   

Hah

Ovih decembarskih  dana,  pre 2018 godina, ako je verovati današnjem računanju vremena,  jedna se grupa od 11 uglednih ljudi, glavara svojih porodica,  našla u seocetu Hah koje se nalazi u današnjoj jugoistočnoj Turskoj do same granice sa Sirijom a blizu Iraka. Potonji svetac Mihajlo Sirijski nabraja da su to bili: Dahdandur, Šuf, Aršak, Zarvand, Arjo, Artahšašt, Aštanbuzan, Mahduk, Ahšireš, Sardan i Marduk. Mihajlu fali dvanaesti koga pominje Sveti Jakov. Na kristalno čistom nebu te večeri kada su pristigli videše  neobično sjajnu zvezdu čiji su pravac hteli da prate. Onako umorni a i u godinama odluče oni da put ka Jerusalimu nastave trojica ornijih i odnesu Očekivanom Spasocu prezrenih na svetu nešto zlata, tamjana i mira. (Tu trojicu neka druga tradicija kasnije nazva Kasparom, Baltazarom i Melkiorom.) 

Zahvalna i radosna majka, po imenu Marija, za uzvrat im dade komadić tkanine u koji je njen sin bio povijen po rođenju. Po povratku u Hah, nekim čudom to parče tkanine pretvori se u zlato. Zapanjeni tim čudom, jedanaestoro uglednika i glavara familija  odluče da se na mestu pretvaranja tkanine u zlato podigne crkva Spasioca i Majke mu. 

Seoce Hah postade poveće naselje pa vremenom i prosperitetan grad. Od crkvice nastade katedrala a sagradiše i utvrđenje oko nje. I fino je išlo njihovim stanovnicima sve dok im Tamerlenovi vojnici ne razrušiše grad krajem 14. veka.  Od katedrale i utvrde ostadoše impozantni ostaci, 

a preživeli stanovnici ne kloniše duhom nego sagradiše novu crkvu koja i danas postoji a zove se Crkva  Joldat Aloho kako se na sirijačkom dijalektu aramejskog kaže “Majka božja”.

Danas u Hahu, koje se vratilo na nivo seoceta, živi oko 20 porodica koje svoje poreklo vuku iz biblijskih vremena i govore aramejskim jezikom, jezikom kojim je govorio  narod kome su pripadali  Marija i Josip, te sin im Isus.

Gore navedenu legendu ispričao je Habib, glava jedne od preostalih 20 porodica u selu Hah. Preživela je njegova porodica sve imperije koje su se vrtile oko njihovog kraja a da im ni jedna nije bila osobito sklona. A poslednjih decenija našli su se između Turaka i Kurda pa kako ne htedoše da se stave ni na koju stranu ostade ih samo par hiljada u tom delu Turske gde ih je nekada bilo oko 50.000.  Može ih se naći u izbeglištvu od Skandinavije do Amerika. Kako su uvek manjina, gde god da dođu, utapaju se u okolinu da bi preživeli, čuvaju nekako svoju hriščansku veru a trude se svojski da sačuvaju svoj “biblijski” aramejski jezik.

Habib retkim radoznalcima i novinarima, a jedan čiji tekst koristim kao predložak, posetio ih je pred ovogodišnje božićne praznike, ispisa lepim, uvežbanim rukopisom tekst na aramejskom (sirijački dijalekt) i ukazuje koliko reči tog starog jezika još postoji u arapskom, pored pisma  koje ima očiglednih sličnosti.

 Lingvisti i orijentalisti svrstavaju arapski u potomke aramejskog uz sve modifikacije koje su stoleća naslagala kao zaostavštinu raznih regionalnih jezika i narečja.

Xxx

18. decembra je Dan arapskog jezika lepo obeležen ove godine u Narodnoj biblioteci večernjim podsećanjem u organizaciji Arapskog kulturnog centra. Nekoliko entuzijastičkih arabista (čini mi se da se radi samo o devojkama) osnovaše centar prošle godine i uporno se trude da ga ožive različitim aktivnostima. U fino popunjenoj Sali uz negovan književni arapski jezik i prigodne prezentacije, nenametljivo i ukusno, uz pomoć Kluba arapskih ambasadora u Beogradu, podsetismo se nastanka i raširenosti arapskog jezika kao jednog od 6 zvaničnih jezika u Ujedinjenim nacijama. Priznajem da za Arapski kulturni centar nisam znao i utoliko mi bi draže kad videh koliko se trude da neguju taj jezik i kulturu nastalu oko njega. Na kraju se sve zasladilo poznatim arapskim đakonijama i dobrim raspoloženjem prisutnih.

Zadovoljan sam kada vidim mlade ljude koji se trude da učine više nego što ih je fakultet naučio, da prošire svoje znanje i ponude ga drugima. Otiđite na njih sajt (ww.akc.rs) pa makar samo da bi videli prelepi kaligrafski znak Arapskog kulturnog centra.     

Mušmula

Ima nekog posebnog uzbuđenja kada ustanete u 5.30, popijete šolju tople vode, pojedete jedan kivi, parče hleba sa pavlakom i džemom od šljiva poškropljenim sa 5 kapi D vitamin da bi progutali pola tablete gorkog Pronisona i krenuli u mračno jutro te na početnoj stanici 18.tice na Medakoviću 3 bili među prvim putnicima a pre jutarnjih gužvi.

U autobusu lepo sednete, slušate Beograd 2 (jedna od ređih normalnih radio stanica na kojima vas ne smaraju blagoglagoljivi radio voditelji i raznorazni pop i narodnjački hitovi) i jedete mušmule. Lagano stišćete jedan po jedan plod i uživate u melasastoj tvari. Mušmula je jedno od zadnjih ako ne i zadnje voće koje u ovom delu zemljine šare dospeva za jelo. U stvari najbolja je posle jesenjih mrazeva kada plodovi počnu lagano da trunu i tek tada postanu jestivi. Google kaže da je biljka poreklom negde sa Kavkaza a da je i pre antičkih vremena preneta u sredozemne i južnoevropske krajeve. Bila je veoma cenjena sve vreme potom zbog hranjivosti i blagotvornih medicinskih učinaka da bi u vreme nastanka potrošačke civilizacije i obilja voćnih vrsta čija je konzumacija jednostavnija polako pala u zaborav. Jer oko mušmula morate malo da se potrudite pa i umažete. Ja ih jedem tako što skinem mali repić sa stražnje strane I isišem sadržaj sve sa košticama. Interesantno je da svaki plod ima tačno 5 koštica i sve imaju isti karakterističan izgled. A i beli cvet mušmule ima tačno 5 latica također specifičnog izgleda.

Pretpostavljam da će se sada naći neki numerolog da da zgodno objašnjenje i simboliku broja 5. Kao što bih voleo da neki jezički znalac objasni poreklo tog divnog naziva: MUŠMULA.

Sišem plodove i vraćam koštice u plastičnu kesičicu. Razni članci koje sam pročitao govore o lekovitosti mušmule i njenom hemijskom sastavu bogatom koječime korisnim za organizam. Ne bih da se pretvorim u trgovačkog putnika i počnem da vam nabrajam koristi. Recimo samo da sam ja kao šećeraš i čovek koji se vazda mučio sa probavom, tj. zatvorom, našao da mi pogoduje u regulaciji obe pomenute tegobe.

xxx

Posebno uzbuđenje pomenuto na početku teksta zazvučaće vam začudno kada pomislite na jutarnje buđenje i muku novog radnog dana sa pomišlju o gužvama u prevozu i drugim patnjama urbanog jutarnjeg života prosečne porodice.

E pa, evo posebnosti: Ne idem na posao.

Koji te onda đavo tera da ustaješ tako rano i voziš se autobusom po gradu koji se bori sa buđenjem.

Pa, eto, idem na rekreaciju.

U 7.00 sam u bazenu Crowne Plaze. Nekoliko ljudi već lagano pliva u nestvarno tirkiznoj, osvetljenoj vodi bazena ograđenog staklenim površinama koje ga čine delom ambijenta Novog Beograda i Centra Sava.

Slažem se sa vama da ima nečeg perverznog u uživanju u tako nečem nestvarnom. Pa, u tome i jeste stvar. Uživam u neobičnostima.

xxx

Ali da se vratim mušmulama.

Kladim se da nikada niste probali marmeladu od mušmula. Nisam ni ja, ali mi se dopada recept.

Marmelada od mušmula

Neophodni sastojci: mušmule - 3 kg mekane, šećer - 1kg, karanfilić - nekoliko zrna, cimet - 1 štapić.

Način pripreme: Skuvajte očišćeno voće u malo vode što će ih učiniti još mekšim i prosejte kroz sito ili cediljku. Izbacite semenje i kožice, a kašu stavite da se kuva zajedno sa karanfilićem i cimetom oko 5 minuta. Dodajte šećer i mešajte dok se ne zgusne. Odstranite cimet i sipajte marmeladu od mušmula u ugrejane tegle koje se odmah zatvaraju.

Uopšte ne izgleda komplikovano, a mora da je ukusno.

A za one koje vole  još ređe neobičnosti evo i jednog napitka.

Pomešajte 5 izgnječenih plodova, 2 kašike meda i 100 grama sakea (japanska votka od 28 stepeni). Ostavite da odstoji nekoliko dana i filtrirajte. Uzimajte po 100 g tri puta na dan pre jela.

Sa ovom smesom možete da očistite pluća od sluzi i da olakšate disanje. Pomaže i za otklanjanje kašlja ako je pijete zagrejanu.

Verujem da sake možete zameniti i nekom našom rakijom. Verovatno da ukus nije isti, ali efekat je isti. Kako čovek da ne prodiše kada sune tako nešto blagorodno.

Xxx

Raskidane krpe neotopljenog snega prkose jesenjoj temperaturi kasno decembarskog jutra.

“Rege, sunshine rege” razliva se poznata melodija prostorom otrgnutim od stvarnosti.  

Protest na Dan armije

Teška unutrašnja borba odvijala se u meni dobar deo poslepodneva. Između savesti i konformizma. Pogotovo nakon ručka, kada je telo više naginjalo da se spusti u horizontalu i upusti u laganu dremku (mnogo volim engleski izraz „cat nap“). Ići ili ne na građanski protest. Savest mi je govorila da iskusni protestant poput mene ne sme popustiti svojim slabostima i bodriti pobunjenike protiv nasilja iz udobnosti svoga toplog doma. Naročito nakon što me kuma prošle subote prozvala skoro hoteći da me se odrekne. Nešto sam se pravdao nedovoljnom fizičkom spremom, te još sam u fazi rekonvalescencije, te noge neće izdržati marš po beogradskim ulicama, a ni za prostatu nisam siguran da neće popustiti.

Većao sam tako sam sa sobom nekih sat vremena. A onda sam se setio da sam u intervjuu za neki BOŠ-ov dokumentarac (povodom 25.godišnjice od osnivanja) pomenuo kako sam kao direktor BOŠ-a u kritično vreme 1996. poveo saradnike i polaznike u noćno dežurstvo u Kolarčevu (sada već čuveni „kordon“) na -25⁰C. Zar sada da izneverim sam sebe i bacim koplje u trnje. Jeste da sam 22 godine stariji od tada i bogami i penzioner čiju visinu penzije nije Vučićeva hajdučija preterano oštetila. Jeste da kosti vode neku svoju politiku a i urinogenitalni trakt im se priključio protestvujući na svoj način protiv svake anomalije.

„Ko nema para? Ja? Daj tri karte...“ ta parafrazirana izjava matorog čiče iz „Ko to tamo peva“  - eto finalnog udarca mom konformizmu. Idem, pa šta bude. Svaka revolucija ima svoje žrtve, pa što ako i jedan 66-godišnji penzioner strada za pravednu stvar.

Smažem preostale sitne kolače preostale od slave, navučem gojzerice, tople gaće i pantalone, zaštitim vrat i glavu i pravo na plato ispred Filozofskog. Zbog saobraćaja morao sam od Slavije do fakulteta peške pa sam propustio govorancije. A i bolje. Em mi se nije probijalo u prve redove da bih bolje čuo, em ti govori retko kada da su nivou raspoloženja ljudi koji su došli da se prošetaju i daju oduška nezadovoljstvu pištanjem  i povremenim kevkanjem „av, av“.  Da ne bi tog pešačenja promaklo bi mi novogodišnje osvetljenje Beograda koje se nameštalo još negde u septembru ili oktobru. Tako ne bih video one svetlosne skalamerije na Trgu Republike i u Knez Mihajlovoj gde su roditelji, dede i babe izvodili decu i unuke da se slikaju pored Deda Mraza, njegovih kolica, nekakvog tunela i jelke od 82.000 evra.

Nađoh se u situaciji da naiđem na idealan sklad izražavanja svih oblika mirnog demokratskog suživota građana koji prednovogodišnje dane provode u spokoju brige da im potomci uživaju u sjaju obećane budućnosti, a odmah pored njih formira se kolona nezadovoljnika kojima komična obećanja vlasti liče na bajku za nedorasle.

Na platou je bila pojača gužva. Narod je bio spreman za pokret. Bez partijske ikonografije, tu i tamo neka parola i dobro raspoložen narod. Dosta njih sa decom (očekujem da vlast zavapi nešto o zloupotrebi dece u političke svrhe!). I vlast i opozicija veoma vole da se bave procenama o broju prisutnih. U Danasu kasnije pročitah da je bilo oko 35.000 ljudi, vlasti obično treba malo više vremena da usaglase svoje željene procene sa policijskim prebrojavanjem po m². Kako ne spadam u stručnjake za procenu, ja bih rekao ovako: Dok je glava protesta kod skretala kod Doma omladine ka Takovskoj, začelje je bilo u Vasinoj na platou. 

Moja malenkost zadovoljila se pozadinskom ulogom, prvi redovi pripadaju nekim novim prvoborcima. Kasnije tokom šetnje rekao bih da se kolona uvećala pridošlicama tako da je u Kneza Miloša to bila pristojna reka ljudi.

Vreme lepo. U smislu: temperatura dosta iznad nule, nema padavina, sneg se otopio. Moje bakandže su se pokazale nepotrebnim a njihova težina je uticala da sam kod RTS osećao da se desni skočni zglob buni a nešto kasnije,  zbog zaštitnog hoda koji je u nameri da rastereti desnu nogu malo više opteretio levu, i koleno leve noge slalo je signale da traži odmor. Da l’ da se spustim na stolicu u nekom bifeu. Zar da mi promakne kevkanje i davanje oduška kod Vlade u Nemajinoj? Nema posustajanja!. Grbio sam niz Kneza Miloša do Vlade pa onda, zaključivši da se moj revolucionarni žar povukao pred telesnim zahtevima za odmorom, uz Nemanjinu do stanice 29 čekajući da saobraćaj proradi. Na stajalištu autobusa je i prostata davala sve učestalije signale pa je neki zamračeni parkić postao prikladno mesto za imperativno uriniranje. Sudeći po žutim tragovima na otopinama snega – nisam bio jedini.

A kao dokaz mog prisustva i dvoipočasovnog pešačenja evo i poneke fotkice.

IzVućićemo se. Duhovitost nam tako nešto obećava.

===

Sve to u danu kada se nekada slavio Dan armije, posebno značajan za nas oficirsku decu. Znam da se taj dan dostojno slavio u kući dok je otac bio živ i kasnije. Čak mi matematika govori da se najverovatnije i začet tog datum 1951. Otac je verovatno došao pripit negde iz okoline Trsta gde mu je bila stacionirana tenkovska brigada i otišao do žene u Vrhniku da vidi ženu i ćerku koja nije napunila ni godinu dana.

A tog datuma u Rudom, u nekoj zabiti bosanskoj, postrojile se čete i bataljoni raštrkane vojske posle jesenjih borbi i čarki po Zapadnoj Srbiji i Istočnoj Bosni. Titova komanda sa par izvežbanih oficira i iskusnih španskih boraca zaključila je da je došao red da se formira brigada od boraca koja se neće vezati samo za jednu skromnu teritoriju i biti formirana od seljaka i ljudi sklonih da se ne maknu dalje od svog sela i kraja. Tako se tu okupiše proleteri, nešto urbane raje, komunisti i štogod mladeži kojima ne manjka ideala.

Kažu istoričari da je datum 22.12. (ili 21.12. kako neki zapisaše) izabran kao da se Sovjetima pošalje poruka da se na taj način proslavio Staljinov rođendan. Koji je inače 18. decembra. (Pitam se kako su znali kad mu je rođendan? Nema teorije, Facebook je kasnija tvorevina). Mora da je Josip Broz, inž. Babić, Valter i potonji Tito bio dobro izvešten u udovoljavanju i povlađivanju vođi svetskog proletarijata pa je smislio fin marketinški potez.

Ah, šta bih voleo da pročitam radio depeše iz Vrhovnog štaba prema Kominterni i obratno.  

A eto i čuvene fotke kada Tito vrši smotru. Mislim da je do njega Koča Popović, kao prvi komandant brigade. Moja omiljena ličnost iz tog rata i posleratne Jugslavije. Jugoslaven, kakvim volim da zamišljam nas koji smo verovali i nadali se da jugoslavenstvo ima šanse. 

Sutradan sam ipak svoje telo častio oporavkom na bazenu. Revolucionarni žar ponekad gasne i valja ga udobrovoljiti uživanjem telesnog tipa.