Hah

Ovih decembarskih  dana,  pre 2018 godina, ako je verovati današnjem računanju vremena,  jedna se grupa od 11 uglednih ljudi, glavara svojih porodica,  našla u seocetu Hah koje se nalazi u današnjoj jugoistočnoj Turskoj do same granice sa Sirijom a blizu Iraka. Potonji svetac Mihajlo Sirijski nabraja da su to bili: Dahdandur, Šuf, Aršak, Zarvand, Arjo, Artahšašt, Aštanbuzan, Mahduk, Ahšireš, Sardan i Marduk. Mihajlu fali dvanaesti koga pominje Sveti Jakov. Na kristalno čistom nebu te večeri kada su pristigli videše  neobično sjajnu zvezdu čiji su pravac hteli da prate. Onako umorni a i u godinama odluče oni da put ka Jerusalimu nastave trojica ornijih i odnesu Očekivanom Spasocu prezrenih na svetu nešto zlata, tamjana i mira. (Tu trojicu neka druga tradicija kasnije nazva Kasparom, Baltazarom i Melkiorom.) 

Zahvalna i radosna majka, po imenu Marija, za uzvrat im dade komadić tkanine u koji je njen sin bio povijen po rođenju. Po povratku u Hah, nekim čudom to parče tkanine pretvori se u zlato. Zapanjeni tim čudom, jedanaestoro uglednika i glavara familija  odluče da se na mestu pretvaranja tkanine u zlato podigne crkva Spasioca i Majke mu. 

Seoce Hah postade poveće naselje pa vremenom i prosperitetan grad. Od crkvice nastade katedrala a sagradiše i utvrđenje oko nje. I fino je išlo njihovim stanovnicima sve dok im Tamerlenovi vojnici ne razrušiše grad krajem 14. veka.  Od katedrale i utvrde ostadoše impozantni ostaci, 

a preživeli stanovnici ne kloniše duhom nego sagradiše novu crkvu koja i danas postoji a zove se Crkva  Joldat Aloho kako se na sirijačkom dijalektu aramejskog kaže “Majka božja”.

Danas u Hahu, koje se vratilo na nivo seoceta, živi oko 20 porodica koje svoje poreklo vuku iz biblijskih vremena i govore aramejskim jezikom, jezikom kojim je govorio  narod kome su pripadali  Marija i Josip, te sin im Isus.

Gore navedenu legendu ispričao je Habib, glava jedne od preostalih 20 porodica u selu Hah. Preživela je njegova porodica sve imperije koje su se vrtile oko njihovog kraja a da im ni jedna nije bila osobito sklona. A poslednjih decenija našli su se između Turaka i Kurda pa kako ne htedoše da se stave ni na koju stranu ostade ih samo par hiljada u tom delu Turske gde ih je nekada bilo oko 50.000.  Može ih se naći u izbeglištvu od Skandinavije do Amerika. Kako su uvek manjina, gde god da dođu, utapaju se u okolinu da bi preživeli, čuvaju nekako svoju hriščansku veru a trude se svojski da sačuvaju svoj “biblijski” aramejski jezik.

Habib retkim radoznalcima i novinarima, a jedan čiji tekst koristim kao predložak, posetio ih je pred ovogodišnje božićne praznike, ispisa lepim, uvežbanim rukopisom tekst na aramejskom (sirijački dijalekt) i ukazuje koliko reči tog starog jezika još postoji u arapskom, pored pisma  koje ima očiglednih sličnosti.

 Lingvisti i orijentalisti svrstavaju arapski u potomke aramejskog uz sve modifikacije koje su stoleća naslagala kao zaostavštinu raznih regionalnih jezika i narečja.

Xxx

18. decembra je Dan arapskog jezika lepo obeležen ove godine u Narodnoj biblioteci večernjim podsećanjem u organizaciji Arapskog kulturnog centra. Nekoliko entuzijastičkih arabista (čini mi se da se radi samo o devojkama) osnovaše centar prošle godine i uporno se trude da ga ožive različitim aktivnostima. U fino popunjenoj Sali uz negovan književni arapski jezik i prigodne prezentacije, nenametljivo i ukusno, uz pomoć Kluba arapskih ambasadora u Beogradu, podsetismo se nastanka i raširenosti arapskog jezika kao jednog od 6 zvaničnih jezika u Ujedinjenim nacijama. Priznajem da za Arapski kulturni centar nisam znao i utoliko mi bi draže kad videh koliko se trude da neguju taj jezik i kulturu nastalu oko njega. Na kraju se sve zasladilo poznatim arapskim đakonijama i dobrim raspoloženjem prisutnih.

Zadovoljan sam kada vidim mlade ljude koji se trude da učine više nego što ih je fakultet naučio, da prošire svoje znanje i ponude ga drugima. Otiđite na njih sajt (ww.akc.rs) pa makar samo da bi videli prelepi kaligrafski znak Arapskog kulturnog centra.