Vitruvijev čovek na reparaciji

Jednog je jutra iz bazena hotela Crowne Plaza, pokretima punim samopouzdanja, izašao  muškarac savršene građe. Nigde ni traga sala, svi mišići skladno uklopljeni kao kod Vitruvijevog čoveka kako je Leonardo video opise zlatnog preseka čuvenog starorimskog arhitekte, graditelja i teoretičara.

Ovdašnji Vitruvijevac je možda malo viši nego što bi ga Leonardo sklopio, ima asirski negovanu kratku bradu i kratku kosu sportiste. Više mi liči na čuvenu skulpturu Zeusa

Ili Posejdona jerbo još traje raspra o tome da li pomenuta skulptura predstavlja vrhovnog boga antičkog grčkog panteona ili vladara mora. Ajde da ga ipak nazovem Posejdonom.  Ima više razloga zbog koga bih izbegao da ga vidim kao grčkog Vrhovnika.

Prvo, čovek je Turčin. Grci bi mi žešće zamerili da "njihovog" boga poturčim.

Drugo, suviše je tamnoput za predstavu o grčkim bogovima.

Pored ovih rasističkih i etničkih predrasuda, istakao bih i treću primedbu koja možda ima osnova:

Čovek igra beka u nekom turskom fudbalskom prvoligašu.

Da bi se neko proglasio Zeusom trebao bi da igra makar u Liverpulu a svakako bi morao biti centarfor. Ne može bek da bude Zeus.

Elem, tokom saunskog razgovora sa Posejdonom turskim, saznadoh sve gore navedeno. Priča na njegovom slabom engleskom i mom bednom turskom (zažalih što nisam pogledao više epizoda makar koje turske serije) govori o profesionalnom fudbaleru u 37. godini života na zalasku karijere. Igrao je u vrhunskim turskim klubovima (pominje Sašu Ilića kao klupskog kolegu u Galatasaraju ili Fenjerbakčeu /nisam siguran koji od ta dva/) i sada se nada da će u Ankari u timu po imenu Ankaraguču izdržati konkurenciju mlađih fudbalera i igrati koju godinu još. A posle bi da ostane u fudbalu kao trener ili menadžer. Priča mi kako su mu žena i dve kćerke u Istanbulu i viđa ih vikendima kada njegov tim igra u Istanbulu. Kasnije mi je pokazao sliku dečice na mobilnom dok su mu se oči ovlažile roditeljski zaljubljeno gledajući nedužna lica.

Ćakulali smo tako o životu sportiste pa ga na kraju pitah šta će u Beogradu.

„Došao sam kod Marijane na tretman.“

Rekao je to kao da se podrazumeva da znam ko je dotična Marijana. I zaista dok je on pričao da je imao rupturu mišića i da mu je Saša Ilić preporučio da dođe kod Marijane, fizioterapeuta, da mu to zaleči i oporavi neverovatnom brzinom, setih se da je pre par godina po medijima kružila priča o čudotvornoj fizioterapetkinji Marijani koja je nekom svojom magičnom kremom masirala čuvene sportiste i omogućila im da oporavak nakon povreda mišića i zglobova brže teče. Recimo, ono što bi trajalo 5-6 nedelja, kod nje se završava za par dana. Nakon par dana tretmana kod nje, sportisti izlaze kao novi, da ne kažem, ispod čekića. 

Priča mi Posejdon turski da je par dana u Beogradu i već nakon dva dana Marijaninih tretmana počeo je normalno da hoda, bola nema i već u vodi vežba. Pokušava da mi objasni kako je za sportistu važno da što pre iz stanje povrede uđe u normalan trening.

„Ako te dugo nema, trener uzima nekog drugog i zaboravi te. A kada se vratiš nakon mesec ili dva, ispao si iz tima. A to znači manju platu, nema bonusa..“

Tako valjda kada izračuna trošak puta i cenu Marijaninih tretmana ispada da je to dobra investicija. Brzo će ga Marijana vratiti među aktivne fudbalere, trener ga neće zaboraviti i mogao bi uskoro na teren. Na zalasku karijere to je bitnije od svega.

Xxx

Posle uzeh da učvrstim svoje krhko znanje o Marijani pa je potražih na mreži.

Na njenom sajtu   naći ćete više podataka o njoj i impozantan spisak sportista koje je vratila u aktivan sportski život.

Ponukan ponešto izazovnim fotografijama pročitah i jedan intervju u kome diplomirani farmaceut priča kako nije htela da započne i završi karijeru tako što bi otvorila apoteku i izdavala lekove na recept i bez recepta penzionerima i ostalom bolesnom i zdravom svetu. Radeći u nekoj laboratoriji smislila je neki nazovimo ga balzam koji ubrzava regenraciju tkiva. Kažu da taj balzam tajne formule sadrži prerađenu konjsku placentu pa su neki zlonamernici tvrdili da nema toliko konja i konjske placente u Srbiji te da je ona umešana u šverc konja po srednjoazijskim zemljama u kojima je radila kao fizioterapeut u fudbalskim klubovima.

Posao joj je osobito krenuo kada je u sportski život povratila jednog našeg fudbalera (Marko Pantelić, čini mi se) koji je čudovišnu Marijanu i njene magične tretmane preporučio kolegama iz internacionalnog okruženja, pa su počeli da je zovu ćak i iz engleske Premijer lige. Bolja joj reklama nije trebala. Sada u njenu beogradsku ordinaciju dolaze na zakazane termine. U tolikom broju da je jednom izjavila da bi joj Žoze Murinjo  zamerio na timu fudbaleru koje je u jednom danu tretirala.

Xxx

Negde petog dana našeg poznanstva i ispijanja čajeva, turski Posejdon mi ozareno reče da je povreda netragom nestala i pokazuje mi neki od potkoleničkih mišića koji je par dana ranije zaista izgledao bolesno natečen i potmulo plavo bolestan. Demonstrira mi trčanjem oko bazena koliko se dobro oseća.

Česti gost mojih napisa iz bazena, bivši reprezentativac i sadašnji trener po Africi i centralnoj Aziji, trenutno bez angažmana, poprati njegovo trčkaranje:

Aaaa, bio si kod Marijane.