vuksan: Protest na Dan armije

Teška unutrašnja borba odvijala se u meni dobar deo poslepodneva. Između savesti i konformizma. Pogotovo nakon ručka, kada je telo više naginjalo da se spusti u horizontalu i upusti u laganu dremku (mnogo volim engleski izraz „cat nap“). Ići ili ne na građanski protest. Savest mi je govorila da iskusni protestant poput mene ne sme popustiti svojim slabostima i bodriti pobunjenike protiv nasilja iz udobnosti svoga toplog doma. Naročito nakon što me kuma prošle subote prozvala skoro hoteći da me se odrekne. Nešto sam se pravdao nedovoljnom fizičkom spremom, te još sam u fazi rekonvalescencije, te noge neće izdržati marš po beogradskim ulicama, a ni za prostatu nisam siguran da neće popustiti.

Većao sam tako sam sa sobom nekih sat vremena. A onda sam se setio da sam u intervjuu za neki BOŠ-ov dokumentarac (povodom 25.godišnjice od osnivanja) pomenuo kako sam kao direktor BOŠ-a u kritično vreme 1996. poveo saradnike i polaznike u noćno dežurstvo u Kolarčevu (sada već čuveni „kordon“) na -25⁰C. Zar sada da izneverim sam sebe i bacim koplje u trnje. Jeste da sam 22 godine stariji od tada i bogami i penzioner čiju visinu penzije nije Vučićeva hajdučija preterano oštetila. Jeste da kosti vode neku svoju politiku a i urinogenitalni trakt im se priključio protestvujući na svoj način protiv svake anomalije.

„Ko nema para? Ja? Daj tri karte...“ ta parafrazirana izjava matorog čiče iz „Ko to tamo peva“ - eto finalnog udarca mom konformizmu. Idem, pa šta bude. Svaka revolucija ima svoje žrtve, pa što ako i jedan 66-godišnji penzioner strada za pravednu stvar.

Smažem preostale sitne kolače preostale od slave, navučem gojzerice, tople gaće i pantalone, zaštitim vrat i glavu i pravo na plato ispred Filozofskog. Zbog saobraćaja morao sam od Slavije do fakulteta peške pa sam propustio govorancije. A i bolje. Em mi se nije probijalo u prve redove da bih bolje čuo, em ti govori retko kada da su nivou raspoloženja ljudi koji su došli da se prošetaju i daju oduška nezadovoljstvu pištanjem i povremenim kevkanjem „av, av“. Da ne bi tog pešačenja promaklo bi mi novogodišnje osvetljenje Beograda koje se nameštalo još negde u septembru ili oktobru. Tako ne bih video one svetlosne skalamerije na Trgu Republike i u Knez Mihajlovoj gde su roditelji, dede i babe izvodili decu i unuke da se slikaju pored Deda Mraza, njegovih kolica, nekakvog tunela i jelke od 82.000 evra.

Nađoh se u situaciji da naiđem na idealan sklad izražavanja svih oblika mirnog demokratskog suživota građana koji prednovogodišnje dane provode u spokoju brige da im potomci uživaju u sjaju obećane budućnosti, a odmah pored njih formira se kolona nezadovoljnika kojima komična obećanja vlasti liče na bajku za nedorasle.

Na platou je bila pojača gužva. Narod je bio spreman za pokret. Bez partijske ikonografije, tu i tamo neka parola i dobro raspoložen narod. Dosta njih sa decom (očekujem da vlast zavapi nešto o zloupotrebi dece u političke svrhe!). I vlast i opozicija veoma vole da se bave procenama o broju prisutnih. U Danasu kasnije pročitah da je bilo oko 35.000 ljudi, vlasti obično treba malo više vremena da usaglase svoje željene procene sa policijskim prebrojavanjem po m². Kako ne spadam u stručnjake za procenu, ja bih rekao ovako: Dok je glava protesta kod skretala kod Doma omladine ka Takovskoj, začelje je bilo u Vasinoj na platou.

Moja malenkost zadovoljila se pozadinskom ulogom, prvi redovi pripadaju nekim novim prvoborcima. Kasnije tokom šetnje rekao bih da se kolona uvećala pridošlicama tako da je u Kneza Miloša to bila pristojna reka ljudi.

Vreme lepo. U smislu: temperatura dosta iznad nule, nema padavina, sneg se otopio. Moje bakandže su se pokazale nepotrebnim a njihova težina je uticala da sam kod RTS osećao da se desni skočni zglob buni a nešto kasnije, zbog zaštitnog hoda koji je u nameri da rastereti desnu nogu malo više opteretio levu, i koleno leve noge slalo je signale da traži odmor. Da l’ da se spustim na stolicu u nekom bifeu. Zar da mi promakne kevkanje i davanje oduška kod Vlade u Nemajinoj? Nema posustajanja!. Grbio sam niz Kneza Miloša do Vlade pa onda, zaključivši da se moj revolucionarni žar povukao pred telesnim zahtevima za odmorom, uz Nemanjinu do stanice 29 čekajući da saobraćaj proradi. Na stajalištu autobusa je i prostata davala sve učestalije signale pa je neki zamračeni parkić postao prikladno mesto za imperativno uriniranje. Sudeći po žutim tragovima na otopinama snega – nisam bio jedini.

A kao dokaz mog prisustva i dvoipočasovnog pešačenja evo i poneke fotkice.

IzVućićemo se. Duhovitost nam tako nešto obećava.

===

Sve to u danu kada se nekada slavio Dan armije, posebno značajan za nas oficirsku decu. Znam da se taj dan dostojno slavio u kući dok je otac bio živ i kasnije. Čak mi matematika govori da se najverovatnije i začet tog datum 1951. Otac je verovatno došao pripit negde iz okoline Trsta gde mu je bila stacionirana tenkovska brigada i otišao do žene u Vrhniku da vidi ženu i ćerku koja nije napunila ni godinu dana.

A tog datuma u Rudom, u nekoj zabiti bosanskoj, postrojile se čete i bataljoni raštrkane vojske posle jesenjih borbi i čarki po Zapadnoj Srbiji i Istočnoj Bosni. Titova komanda sa par izvežbanih oficira i iskusnih španskih boraca zaključila je da je došao red da se formira brigada od boraca koja se neće vezati samo za jednu skromnu teritoriju i biti formirana od seljaka i ljudi sklonih da se ne maknu dalje od svog sela i kraja. Tako se tu okupiše proleteri, nešto urbane raje, komunisti i štogod mladeži kojima ne manjka ideala.

Kažu istoričari da je datum 22.12. (ili 21.12. kako neki zapisaše) izabran kao da se Sovjetima pošalje poruka da se na taj način proslavio Staljinov rođendan. Koji je inače 18. decembra. (Pitam se kako su znali kad mu je rođendan? Nema teorije, Facebook je kasnija tvorevina). Mora da je Josip Broz, inž. Babić, Valter i potonji Tito bio dobro izvešten u udovoljavanju i povlađivanju vođi svetskog proletarijata pa je smislio fin marketinški potez.

Ah, šta bih voleo da pročitam radio depeše iz Vrhovnog štaba prema Kominterni i obratno.

A eto i čuvene fotke kada Tito vrši smotru. Mislim da je do njega Koča Popović, kao prvi komandant brigade. Moja omiljena ličnost iz tog rata i posleratne Jugslavije. Jugoslaven, kakvim volim da zamišljam nas koji smo verovali i nadali se da jugoslavenstvo ima šanse.