12 gutljaja vode

U žargonu fanatizovanih sledbenika maksime „Mens sana in corpore sano“ kada se završi set vežbi u teretani kaže se „Uradio sam program“. Pri tome vredni lični trener upisuje u neku svoju svesku kako je program tekao, kojim se rasporedom odvijao i šta sve još treba odraditi. Biće da je sve to veoma važno za ove između 30 i 40 koji trže maratone, izdržavaju trijatlone a upoznao sam i jednog ultramaratonca zbog koga sam morao posegnuti za internetom da bi se obavestio o čemu se radi.

Moj „program“ sam sam sebi odredio i sastoji se od vežbi razgibavanja te jačanja muskulature ramenog pojasa, stomaka i leđa. Potom na biciklu odradim 10 minuta laganog sprinta uzbrdo i posle se vratim laganim vežbama jačanja mišića ruku. Sve u svemu, doveo sam sebe u prihvatljivo stanje a popravio i kilažu. Sada sam na 88 što mi se čini da je kilaža koju bih mogao održati čak i pod pretnjom svih prazničkih gurmanluka. 

Potom idem u bazen na 45 minuta plivanja. 

Tu se srećem sa fudbalskim trenerom bez trenutnog angažmana (bivši reprezentativac Jugoslavije i član neke od uspešnih generacija Crvene Zvezde), jednim penzionisanim advokatom, jednim penzionisanim TV rediteljem, jednom profesorkom univerziteta (ako nije u penziji a ono će sigurno uskoro biti), jednim istetoviranim fanatikom zdravog života, jednom babom koja se žali da joj je kost na ruci krivo zarasla posle loma, jednim biznismenom 50-tih godina koji visi na telefonu i viče kad govori, a govori više rukama nego glasom, jednom ćutljivom mlađom damom (recimo 30 i neka) koja sve ljubazno pozdravlja ali se ne upušta u konverzaciju ni sa kim.

I jednom Ruskinjom. Tamnokosom, tamnookom, niskom, laka koraka, dobro držeće figure, čvrstih nogu i ruku. Kasnije sam od nje doznao da ima 43 godine, a bogme ne bih joj dao više od 35. U oči mi je upala kada sam video da pliva izvanredno skladno i jedina pravi dobro uvežbane okrete kada dođe do jednog ili drugog kraja bazena. Kad otpliva svoje,  „program“ uključuje vežbe u vodi na ćošku bazena koje nisam video ni kod jednog  teretanskog fanatika. Rastegne noge u špagu tako što su stopala zakačena za rub bazena a dupe šljapka po vodi dok se torzo savija ka jednom pa drugom stopalu. Deluje kao akrobatkinja na trapezu i izaziva zavist svih nas posmatrača koji svoja stopala ne možemo dotaći skoro ni u sedećem polažaju a navlačenje čarapa smatra se vrhuncem akrobatike.

I gde bi se začeo razgovor nego u sauni. Vrebao sam priliku kada je sama u sauni pa se priključio sa svojim peškirićem.

Elem, ona je Ruskinja. Par godina u Beogradu, muž joj je naftni inženjer i radi u NIS-Gazpromnjeftu. Na solidnom srpskom sa ruskom mekoćom i naglaskom. Na moje radoznalo pitanje otkud tako komplikovana vežba.

„Ja sam balerina.“

I tako nakon nekoliko saunastih razgovorčića pitam je ja jedared, a vazda me to interesovalo:

„Otkud poriv devojčicama i mladim devojkama da idu na balet i muče svoje telo teškim i napornim vežbama.“ U glavi sam već imao neku sentimentalni odgovor tipa „Oduvek sam nosila muziku u sebi i potrebu da pokretom iskažem...“

„Moja baba je bila balerina, mama je bila balerina, i to je bio jedini način za žene da izađu u inostranstvo u vreme Sovjetskog saveza.“

Muškarcima je, kaže ona, bilo lakše. Naučnici su išli na kongrese naučnika, sportisti na takmičenja, muzičari su gostovali po inostranstvu, a jedine žene koje su mogle putovati bile su balerine. Naravno, uvek u grupi (tj. kao ansambl) i uvek u pratnji gomile muškaraca iz umetničkog odeljenja pri KGB. Priča ona to otvoreno kao da se znamo godinama i imamo izgrađeno poverenje. Jeste da se u sauni ljudi nekako lako odvaže da pričaju intimne stvari, ali ovakva otvorenost je prevazišla sva moja očekivanja.

Bila je ona profesionalna balerina nekih 5 godina, a onda je pukao Sovjetski savez, ruske balerine više nisu bile toliko tražene u svetu, njena majka je postala baletski pedagog u Londonu pa joj je ona asistirala. U Londonu se na balet upisuje puno dežmekastih devojčica koje nikada neće postati balerine ali ih bogati roditelji (često plemićkog pedigrea) daju u baletske škole da nauče kontrolisati svoje telo, da se isprave i pravilno postave  kao i da steknu određenu disciplinu.

Pitam ja da li je naporno izdržavati sve to i imati posebnu ishranu i ritam.

„Jeste, ali navikne se telo na to. Eto ja i sada pijem tačno 12 gutljaja vode. Zašto toliko ne znam, ali kod 12. tog gutljaja ja stanem.“

Xxx

Pre nekog vremena, dok se odvijao Festival igre (ili se tako nekako zvao festival koga je osnovala i vodi Aja Jung) gostovao je balet iz Hong Konga i jednog subotnjeg podneva napravio malu igrariju u salonu Muzeja savremene umetnosti. Ulaz slobodan. Za sebe ne bih mogao reći da sam ljubitelj baleta ali se uputih u MSU zaintrigiran time da će se plesati na muziku Bitlsa. Ko velim – to bi mogao izdržati. Dok se sve pripremalo (ipak foaje nije baš plesna scena), smucao sam se uokolo i kroz stakleni zid video u jednoj prostoriji nekoliko balerina i baletana kako se zagrevaju. Baletani su skakutali ukrštajući ispružene noge, a balerine su dizale istegnute noge i čelima dodirivale potkolenice. Nešto slično ovoj „mojoj“ Ruskinji.

Kad je program počeo, osmesi su nabačeni na lica malih Azijatkinja i lagane kao paperjasta perca lebdele su po foajeu kao da su u bestežinskom stanju.

Xxx

„Pa zašto i sada u 43. vežbate kao da ćete večeras na scenu.?“

„To mi je u krvi.“