Kimov uskršnji ručak

Pratio sam ovih dana kako je Gospodar Kim III posetio Gospadara Putina I u onom čuvenom kutku Ruske imperije koja se završava Vladivostokom. Grad koji spada u sanjane gradove koje sam kanio posetiti ako ikad budem u prilici. Pošto u takvu priliku iskreno sumnjam /sumnja ne zabranjuje snove/ zabavim se tako virtualnim putovanjem i zamišljam kako je Gospodar Kim III putovao svojim oklopnim vozom iz Koreje do Vladivostoka. Do skora nisam ni znao da Severna Koreja uopšte graniči sa Rusijom. Kad pogledate na mapu vidite kako je Rusija obgrlila Mongoliju i Kinu i spustila krak južno da bi dotakla Koreju.

xxx

Gospodar Kim III nema poverenja u avione pa kada se zaputi negde van Koreje kopnom (Kina i Rusija) njegova oklopna verzija Plavog voza nedeljama se priprema a vrhovni mašinovođa kreće sa ogromnom kamarilom čiji je zadatak da mu udovolji na svaki način.  O čemu izgleda posebno brine njegova sestra od koje se kao njegove senke tresu svi korejski generali i partijski radnici.

O čemu su pričali dvojica autokrata – jedan nasledni komunistički monarh, drugi izabran na demokratskim izborima potpomognut carističkim snovima nacije,  manje me interesira od menija na svečanom ručku. Pa zato, dok se vidi gostite bogatom uskršnjom trpezom (moja se sastoji od rižota sa mlevenim mesom i pohovanim patlidžanom sa svežom nanom i bosiljkom) da pregledamo čime je Putin počastio Kima. Posebno me interesiralo čime se to odlikuje ruska kuhinja koja mi je, priznajem, potpuno nepoznata.

Salata od rakova. Nema šta – predjelo na nivou.

Peljmeni sa mesom od jelena. Nešto kao ravioli. Bilo bi interesantno pročitati kako se priprema faširano meso od jelena. Koliko vidimo raspored - smatra se predjelom. Mada mi se čini da ne bi umeo da stanem. 

Boršč. Ha, evo ga. Čuo za nj a nikada  jeo. Iz priča drugih znam da mu cvekla daje ukus i boju i da ima u njemu svačega. Neki koji su u Rusiju putovali u doba Sovjetskog saveza kažu da su retko naišli na dobar boršč jer je očigledno teško napraviti dobru kompoziciju od toliko različitog povrća. Po nekom receptu koga sam na brzinu našao naći će se u boršču: cvekla, šargarepa, krompir, luk, kupus, limun, paradajz, šljive (?) i verovatno još po nešto što se nađe u frižideru. Uz neko kuvano meso. Načina pripremanja ima toliko da je teško reći koji je najbolji. Biće da svaka domaćica svoj boršč smatra najboljim. Kanim već neko vreme da ga napravim. Dakle, kada se jednom na to odlučim eto vama i mog budućeg  priloga o toj slavnoj čorbi čarobnog imena.

A propos boršča – iz glave mi ne izlazi jedna fotografija koja stalno kruži po internetu a kažu da je nastala u Americi u vreme Staljinove smrti koji su Ukrajinci proslavili besplatno služeći boršč u restoranima.

Tolstoj kaže “Šči i kaša – to su hrana naša”. No, Putin nije poslužio šči valjda što je ta čorba od kiselog kupusa jedno priprosto narodno jelo za sirotinju pa nije zgodno za dragog gosta koji izgledom podseća na nekog ko se ne zna udaljiti od stola.

Sorbet od karamelizovanih jabuka me iznenadio i jedino ga mogu zamisliti kao očišćenje od ukusa i mirisa prethodne čorbe.

Bakalar sa sosom od mirođije – ovo je već delikates. Bakalara jesam jeo, ali sa sosom od mirođije nisam. Liči mi kao priprema za glavno jelo.

Habarovsk govedina sa pohovanim patlidžanom. Ne znam zašto je ta govedina iz Habarovska toliko istaknuta pa molim čitaoca koji ima objašnjenje da mi dojavi. A svakako ću prilikom posete Habarovsku (a to će biti kada budem na putu za Vladivostok) svratiti u neki restoran i naručiti goveđi odrezak a la Habarovsk. Sve sa pohovanim patlidžanom. Koji je jedina od pobrojanih delicija koja se danas našla na mom jelovniku.

Čokoladni kolač je dat kao dezert bez objašnjenja njegovih ruskih posebnosti. Zamišljajte sami.

Ja ću se danas zadovoljiti, a čime bi drugim nego čokoladnim napolitankama.

Ne znam u koje ćete vreme ovo čitati, ali ako vam usta nisu puna sline - očigledno ste siti ili sam totalno omašio. 

SNS tim bilding i spomeničar u nastajanju

Pretpostavljam da se ozbiljni sociolozi i politikološki istraživači bave proučavanjem značaja mobilnih telefona u savremenim političkim procesima. Kada se mogućnostima instant prenosa zvuka i slika dodaju društvene mreže na internetu te tviterisanje i instagramisanje – mislim da smo ušli u polje neslućenih mogućnosti brzine prenosa istina i laži, te manipulacije svake vrste na lokalnom i globalnom nivou. O izazovu koji takva lakoća on line prisustva na bilo kom događaju predstavlja za moderno novinarstvo tek bi se dalo pričati, pogotovo kada je reč o agencijskom novinarstvu. No, ne bih o tome, moja sklonost ka novinarstvu istrošila se u studentskim danima a sada se samo može osetiti u ovim pisanjima kada mi se čini da je vredno upoznati vas sa nečim u čemu možda niste uzeli učešće.

xxx

Ja sam prestao da pravim fotografije na mitinzima. Prvo, donekle mi je komplikovano baratanje jer zbog nevičnosti moram uzeti naočale (koje ne držim stalno na nosu), a drugo, na sve strane se svi bave snimanjem da sam uveren kako su drugi mnogo bolje od mene uhvatili pojedine interesantne scene.  Eto, npr. na ovom linku iz Peščanika imate dobar izbor fotografija u kome obratite pažnju na dogažaj koga sam nazvao  „SNS tim bilding“ u okviru strateške izborne akcije „Budućnost Srbije“  a pod radnim  naslovom: Aco Srbine. 

https://pescanik.net/kontramiting/

Na jednoj od fotki videćete i sad već čuvene sendvičare (rekao bih da  spot sa nekim od čelnika SNS u brdu sendviča (kao pokušajem autoironije)  sendviči nisu samo deo mizanscena nego je iskorištena prilika kada su zaduženi keterinzi pripremali provijant za izgladnjelu Srbiju koja se sjatila u Beograd).

A sadržaj ostalih fotografija sa pokloničkog skupa Gospodaru Vučiću biće vam mnogo jasniji kada pogledate cenovnik po kome su razvrstani vredni i pouzdani članovi SNS (mal ne rekoh SSRN) dobijali dnevnice bajraktara i vikara ( ista cena za vikanje “Aco Srbine” i “Ua fašisti”?!).

A kada na kraju serije fotografija pogledate par njih sa skupa opozicionih šetača (tj. fašista, silovatelja i tajkuna) nameće se utisak da je tim bilding SNS više para potrošio na prigodni inventar (zastave svih veličina, parole, sendviči, autobusi, tribina, ozvučenje) od sirotinjskog skupa šetača. Broj prisutnih u tim bildingu SNS nesummjivo je veći ali sam jako skeptičan kako bi to izgledalo da su podržavaoci Vučića morali sami da dođu pred Skupštinu i da se sami prehrane u Beogradu.  

Što kaže Dejan Ilić  https://pescanik.net/pristanak-porazenih/   neka SNS svoju brojčanu premoć u poređenju sa šetnjama opozicije dokazuje svakog petka i u 100 gradova Srbije pa da vidimo da li imaju zaista toliku nadmoć u podršci nad neplaćenim šetačima i građanima tipaTadića i Đilasa koje sam video utopljene u masu, pri kraju kolone,  kako pričaju sa ljudima i jedu kokice. 

xxx    

Razumem da je vrhovom komandantu bila potrebna parade vernika i veliki brojevi da bi na predstojećim međuarodnim forumima potvrdio svoj autoritet inokosnog donosioca odluka, ali sam zabrinut za one najbliže njemu koji se moraju prilagođavati njegovim hirovima. Isturiš premijerku da se sruči na fašiste i lopove i pustiš Dodika da ispoveda svoju mantra o srpstvu, a onda govoriš svojim mukama i tražiš od opozicije da se uključi u uljudan dijalog u “institucijama Sistema”.

Opozicija je izašla odmah sutradan sa sastavom svoje “komisije za pregovore o izbornim uslovima”.

Brnabićka će morati da se vrati pomirljivom rečniku i da formira neki svoj Vučićev tim. Ali njoj to i neće biti teško. Ona nema sopstveno mišljenje, a zaštićena je kao retka bilja na spisku ugroženih vrsta. Uz nju je zaštićeno još par osoba iz najužeg kruga s time što njima možeš poveriti samo sluganske poslove i držati iz na uzici. Sa povremenim popuštanjem uzice da bi mogli obaviti nuždu uz neki grm ili drvo.

No, idem ispred događaja. Biće između još kojekakvih smicalica a valja i sačekati šta će Angela Makron poručiti srpskom dvojcu jednosedu u Berlinu za koji dan.    

Xxx

Nego kad sam već kod cenovnika.

Mislim nešto da bi valjalo da naplatim svoje tabananje po mitinzima opozicije. Sva je sreća što sam dnevnički marljivo zapisivao kada sam i na kom mitingu bio. Šteta što nisam bio na prvom mitingu o krvavim košuljama. Kad bih njega imao u CV mogao bih računati i na orden narodnog heroja. Ovako mi ostaje prvoboračka spomenica jer sam bio na drugom mitingu iz prošle godine pa mi to dođe kao 1941. za borce NOB iz prvog saziva. Jedna januarska šetnja po smrzavici dođe mi kao Igmanski marš a učešće na svesrpskom mitingu 13. Aprila kao jedna od čuvenih ofanziva. Rado bih da kažem da je Neretva u pitanju ali nije bilo ranjenika niti gubitaka u ljudstvu i materijalu. Doduše nadletali su nas Mitrovićevi dronovi koju bi mogli nazvati “ljubičastom rijaliti avijacijom” mada bi je on pretpostavljam nazvao “partizanskom avijacijom” za kontrolu fašista, huligana, razbijača i siledžija.

Dakle, spomenicu 41. sam obezbedio. Ako zatreba priložiću i svedoke.

Ako opozicija jednom za mog života dođe na vlast očekujem:

- borački dodatak na penziju;

-        -  Besplatnu banju jednom godišnje u trajanju od 3 nedelje (ako ima još neka banja koja nije privatizovana);

-          - K-15 povlasticu na železnici (ako je Kinezi i Rusi vrate makar koliko u radno stanje). Rado bih 2 puta godišnje i do Budimpešte ekspres turbo brzim vozom;

-          - Godišnju kartu za BG metro (ovo spada u kategoriju nerealnih očekivanja, što s obzirom na moje godine, što s obzirom na dosadašnjih 40 godina razmatranja o mogućim linijama metroa);

-          - Sendvič za državne praznike (insistiram na tunjevini zbog Omega 3 masnoća);

-          - Slušni aparat ;

-          - Rezervno zubalo;

-          - Godišnju pretplatu na opozicionu štampu (pretpostavljajući da će neki od štampanih medija iz Vučićeve štamparije preći jednom u opoziciju.)

-          - Dva para patika veličine 46. Godišnje. 

  

        Trebaće mi za buduće proteste.

Iskra, Aja i Zoran - tri priče o cijeni i rezultatima

Krene  tako što za nekih uspješnih godina porodične profesionalne karijere, dok je još postojao srednji sloj,  stekneš neku crkavicu i napraviš vikendicu pored Dunava. Pa sticaj okolnosti pomogne da to bude u blizini Golupca i da gledaš na opustjeli Golubački grad. Onda možda kroz neke druge okolnosti upoznaš ponekog bliskog vlasti u uspavanoj varoši kome ispričaš kako bi mogao da se  restaurira Golubački grad i pretvori u historijsko-turističku točku na  dunavskom toku sa međunarodnim značajem. Onda zahvaljujući svojoj univerzitetskoj karijeri i mnogim ostvarenim poznanstvima u Beogradu naiđeš na podršku projektu rekonstrukcije. Zalegneš za projekat kojeg si  osmislio i pripremio pa uporno okupljaš znalce, političare i dunavsku međunarodnu zajednicu. I kreneš. Prođu beskonačni dani i besane noći, uđeš u evropske fondove, nađeš nešto mudrije glave u smenjivim političkim strukturama i malo pomalo počne da se ukazuju rezultati.

Kao na gornjoj slici snimljenoj iz vizitorskog centram te donjoj na kojoj se vidi kompleks vizitorskog centra sve sa kejom na koga obavezno pristaju međunarodni kruzeri. Najtoplije preporučujem posjetu. 

Tako bi mogla da glasi priča moje prijateljice Iskre Maksimović koja će mi oprostiti što sam je neovlašćeno ispričao i moguće nekorektno isticao nešto što bi se inače u skromnosti prešutilo. Grijeh takvog pretjerivanja uzimam na sebe.

Na slici iz doba studentskog aktivizma, Iskra sa moje lijeve strane a znalci će prepoznati i Ljilju sa desne strane. 

Ovdje Nas dvoje vidite na prošlogodišnjoj proslavi 25.godišnjice Beogradske otvorene škole čijem smo osnivanju i razvoju u nekoj mjeri pomogli. 

Uglavnom, krajem marta su naš predsjednik, po prezimenu Vučić, i evropski komesar za proširenje (ah divne li riječi KOMESAR koja me toliko asocira na partizanske funkcije ideologa i moralnih čistunaca u narodno oslobodilačkim brigadama), po prezimenu Han, došli da svečano otvore rekonstruisani Grad i vizitorski centar svjetskog izgleda.

Iskrin „slučaj“ pominjem kao primjer kako dobra ideja, uranjanje u borbu za njenu realizaciju i upornost donose rezultat bez obzira (ili možda baš, s obzirom) na turbulentna politička preslojavanja i unazađivanja.

Xxx

Aju Jung ne poznajem lično. Znam o njoj onoliko koliko sam mogao pročitati i pratiti njeno nastojanje da u beogradskoj elitiziranoj umjetničkoj varoši izgura ideju o festivalu igre i dovede ga do svjetskog sjaja i vrijednosti uprkos umjetničkoj žabokrečini ovdašnje kulturne svjetine. Kao onomad Bitef  pa i Fest. Nemam saznanje o tome kako je Aja u tome uspjela ali naslućujem da je i ona znala kako da poveže različite konce i ostane. Također pretpostavljam da je došla u nekom momentu do praga u kome nije bilo dovoljno imati samo dobre rezultate i međunarodni ugled i kada je trebalo preći još jedan veliki korak ka ustoličenju njenog festivala kao neizastavnog događaja na svjetskom kulturnom kalendaru. Taj se finansijski prag nije mogao savladati  bez učešća države i pokroviteljstva vlasti na neki način.

Cijena: Aja Jung se pojavila na političkim bilbordima vladajuće stranke u beogradskim izborima i provozala se tramvajem zvanim „Žudnja za metroom“ i vjerojatno na nekom političkom skupu. Izbori su prošli, narodnjaci osvojili već osvojeni Beograd a Aja je ndogradila svoj festival koji je ovih dana pokazao vrh svjetske umjetničke igre. Bez daljnje obaveze da se slika sa srpskom zastavicom i  penje na političku binu. Tobože opozicioni umjetnički polusvijet u „Krugu dvojke“ podsmešljivo se smijuljio i otpisao Aju. Ona je svjesno platila tu cijenu.

Nisam neki poznavalac pa ni ljubitelj baleta i umjetničke igre mada sam u par navrata išao na nekoliko večeri Ajinom festivala ranijih godina. Mislim da sam par fotki svojevremeno prenio a potiču iz Muzeja savremene umjetnosti kada je jedan hongkongški baletski ansambl igrao na muziku „Beatlesa“. Interesatno mi je bilo kroz staklene prozore gledati zagrijavanje lakonogih balerina kako perjasto lebde gotovo savladavajući silu zemljine teže.

Xxx

Ne poznajem ni Zorana Radojičića, uspješnog kirurga i dugogodišnjeg direktora Dečje klinike u Tiršovoj.

 Godinama se boreći da se klinika dogradi, preuredi i osavremeni (nemam provjerljive podatke o njegovom trudu, a mrzi me da kopam o tome po Google, pa mi vjerujte na riječ makar se negdje ogriješio o činjenice). Pa je i on, čovjek  u naponu svojih moći i položaja, shvatio da svoje životno djelo, savremenu Dečju kliniku, neće stvoriti ako se ne približi postojećoj vlasti. Pri tome vjerujem da je shvatio da nema vremena za čekanje nekih drugih vremena i neke druge vlasti. Ova je vlast od vrste koje će se održati utoliko više koliko je opozicija rascjepkana i rasturena od strane liderskih veličina i zavisti.

U pripremama beogradskih izbora, narodnjaci su shvatili da ljigava figura nekog Vesića ili bezimenih botova vladajuće stranke nema postreban javni ugled.

„Zorane, dođi da se dogovorimo.“ Možda je samo moja zgodna retorička figura kako naivac poput mene zamišlja da je predsjednik Srbije pozvao direktora klinike. Rezultat: Zoran Radojičić ide na mjesto broj 1 u Beogradu. Gradonačelnik. I hajde u poličku arenu sa bilbordima i dobro izrežiranim promocijama. Zoran se slikao, tu i tamo govorio i odao utisak pošteog čovjeka za kakvim teži beogradsko glasačko tijelo. Ubrzo smo svi uvidjeli da je on svakodnevni posao gradonačelnikovanja prepustio zamjeniku Vesiću (za koga se unaprijed znalo da će se time baviti) 

zadovoljavajući se putovanjima po inostranstvu i protokolarnim poslovima sa stranim delegacijama i povremenim promotivnim pojavljivanjima.

Ali klinika u Tiršovoj je ušla planove izgradnje. Zoran je platio cijenu  koja će se kroz pokoljenja zaboraviti a budući mali pacijenti i njihovi roditelji će dobiti kvalitetnu bolnicu. On je pri tome riješio neki svoj finansijski problemčić i pretpostavljam ostvario neku imovinsku (svojinsku) korist.

Xxx

Ispričah vam tri pričice o tome kako su Iskra, Aja i Zoran ostvarili svoje ideje i profesionalne snove. Ne zbog toga da pričam o cijeni (za koju ćemo se složiti da je različita) koju su morali da plate nego da vam kažem da se MOŽE.

Kao zaključak zgodno mi dođe iskrivljeni citat citat rečenice koju sam čuo da ju je rekao Kokan Mlađenović na tribini o pozorištu na „Nije filozofski ćutati“, seriji društveno značajnih tribina četvrtkom na Filozofskom fakultetu:

Da su partizani samo dolazili na šetnje subotom u 18 časova i vraćali se u udobnost svojih soba – ne bi nikad ništa napravili.

Alaa Kandaka Trifunović

Četiri meseca se narod u Sudanu, a naročito u Kartumu, gotovo svakodnevno, a posebno neradnog petka posle podnevnog klanjanja, okuplja u buni protiv 30-godišnje vladavine tvrdokornog islamiste Omara Bešira i njegovog okrutnog režima. Ljudi se u Kartumu okupljaju na raznim mestima na skupovima zakazanim na brzinu dovijajući se protiv režima koji se ne libi da primeni silu. Od početka na te skupove je išla i 22-godišnja studentica arhitekture Alaa Salah. Obučena u tradicionalnu belu odoru (majka joj je modni creator) koja pokriva telo ali ne i mladost, Alaa se penjala na improvizovane govornice i recitovala rodoljubive pesme o revoluciji koja je lako prenosila u zanosnu melodiju. Nije imala tremu od istupanja pred masom niti je njen zanos poklekao i pored ponekog dobacivanja konzervativnog muškaračkog društva koje ženu ne može zamisliti na protestnim skupovima a kamo li kao govornike. Njeno prpošno recitovanje i pevanje, sa prstom usmerenom ka nebu,  jednom je zabeležila mobilnim telefonom neka njena prijateljica i pustila na društvene mreže i za nekoliko dana Alaa je postala simbol sudanskog proleća. Otada neumorno ide sa zbora na zbor i peva i recituje sa krovova automobila, izokrenutih buradi i sklepanih govornica:

“Spaljuju nas u ime religije,

Hapse nas i ubijaju u ime religije.

Ne ubijaju nas toliko meci koje ispaljuju

Koliko tišina ljudi oko nas.”

A kada krene refren, svi demonstranti kao jedan viču “revolucija, revolucija”.

Prkosan prst uperen ka nebu, bela tradicikonalna odeća, sjajne naušnice u obliku polumeseca i mobilni telefoni koji snimaju njeno pevanje. 

Xxx

Bio sam Kartumu jednom na par dana kao prevodilac za neku poslovnu delegaciju. Mislim 1981. ili 82. Zatekao nas petak pa smo poželjeli mrdnuti van Kartuma i domaćini su  nas odveli na izlet do širokog platoa na kome je sahranjeno preko 40 nubijskih vladara kraljevstva Meroe koje se smatra trećim velikim Kušitskim kraljevstvom od pre otprilike 300 godine pre naše ere do 300 godine naše ere. 

Prvo kušitsko kraljevstvo potiče oko 2400 godina pre naše ere i razumljivo je da su sve potonje dinastije imale neke veze sa razvijenijom egipatskom civilizacijom. 

Na  platou oko 100 km  severno uz Nil, koji kod Kartuma nastaje kao spoj Belog i Plavog Nila, prostrlo se velik broj piramida. One nisu grandiozne kao one u Gizi niti ih turisti obilaze. Mi smo bili jedini posetioci u velikom praznilu pustinjskog krajolika. Naš strpljivi i ljubazni vodič nam je govorio o mnogim kraljevstvima Kuš i hiljadama godina njihovog civilizacijskog razvoja. Priznajem da tada nisam ništa znao o tome a i zadubljen prevođenjem (među našim poslovnim ljudima tada uvek se našao po neko ko nije znao makar osnove konverzacijskog engleskog za neobavezno ćaskanje /koja su tada noćna mora za prevodioce/) nisam mnogo upamtio niti se trudio da upamtim.

Ali jesam upamtio da se govorilo o jednoj nubijskog kraljici na kraju stare ere (oko 30 g.pr.n.e. do 10 g.pr.n.e.) za koju sam sada preko Gugla utvrdio da je imala odista divno milozvučno ime – Amanirena. Poznata je po tome što je 23. pr.n.e. pokrenula rat protiv Rimskog carstva i sa svojim trupama prodrla ui Egipat i zauzela Elefantinu da bi je naredne godine proterao i progonio rimski guverner Petronije i prisilio na primirje. Tu i takvu su Amanirenu u tradiciji Sudana upamtili kao Kandaku /kraljicu/. 

Xxx

Jedna devojka, po imenu Alaa Salah proizvedena je u roku od nedelju dana u Kandaku i uvažavaju je na svakom koraku. Muškarci joj se klanjaju i dive, a žene se zbog nje sve više uključuju u proteste – što u tradicijom ophrvanom Sudanu predstavlja čudo neviđeno.

A kao što vidite, mladići  je prate, štite i obožavaju a pojavi se i neki bubnjar.

Xxx

Neprilično je našeg Sergeja Trifunovića porediti sa Alom Kandakom. Doduše u svojim nastupima on deluje kao ALA ali mu rečnik nije nimalo kraljevski. Međutim, ume da ovlada masom a kao iskusnom glumcu nije mu teško da oseti dah gledalaca i slušalaca i da drži pažnju svojim govorima. Istina lako mu izlaze psovke i ponekad jezik zabrza za mišlju (otud lapsus sa Mađarima) ali iskreno da vam kažem mene to nimalo ne smeta. Moguće da sada sam sebi protivrečim jer otkako živim u Srbiji (a to je od 1971.) nikada se nisam mogao navići na količinu psovki koje u Srbiji idu uz “dobar dan”. Sergejeve psovke teku uličarski neopterećeno i rekao bih da nisu ni uvredljive. Meni je jasno da on na taj način želi da se primakne mlađim naraštajima i da izbriše distance između sebe i obične raje. Za dugoročan plan obnove posnule stranke to je nesumnjiva vrednost a imponuje mi i njegova spremnost na žrtvovanje i neprestano govorenje po Srbiji, osnivanje odbora PSG gdegod neko poželi da mu se priključi. 

Da li će imati snage (i novca) da istrči maraton od najmanje godinu dana trčanja i trćenja po Srbiji – ne znam. Vidim i čujem da je na granici promuklosti.

Xxx

Na promuklost se žali i Alaa Salah Kandaka koja se po desetak puta na dan penje na improvizovane tribune i peva i recituje bez mikrofona i razglasa. Pri tome postala je omiljena tema likovnih umetnika i uličnih murala.

Xxx

Demonstracije koje su dovele do Beširovog svrgavanja i pregovora sa vojskom o tranzicijskoj vladi vodi u Sudanu nekakva asocijacija profesionalaca koja okuplja advokate, lekare i još neke struke. Ljudi znaju šta hoće i postavljaju zrele zahteve za formiranje centralne civilne vlasti koja će se lustracijski osoboditi kadrova oko Bešira. Iznenađuje me što se vojni vrh prilično zreo poneo (ne bez otpora) i što ga čini sklonim da napravi kompromis sa demonstrantima. Koliko je to samo taktička igra – ne mogu da predvidim.

Ono što me raduje nakon našeg subotnjeg okupljanja Srbije u Beogradu takođe mi uliva optimizam.

Kako jeste bitno koliko se ljudi pojavilo moram reći da je, s obzirom da se vlast potrudila da natera u strah autoprevoznike koji su odbili da daju već iznajmljene autobuse, okupio se solidan broj ljudi po hladnjikavom i kišovitom vremenu. Svakako iznad mog očekivanja.

Govori su svojom šarolikošću odražavali različite ideološke predznake, a tri postavljena zahteva su racionalno postavljena u svojoj konstruktivnosti.

Narod se fino prošetao (na uglu Kneza Miloša i Nemanjine sam zastao i video da je početak kolone bio na Slaviji a kraj se još nije spustio od Londona).

xxx

Nakon četvoročasovnog stajanja i hoda vaš izveštač se sa Slavije uputio do Autokomande peške i autobusom do kuće. Otečeni skočni zglob i fiziološke potrebe prevladale su moj revolucionarni zanos.

Kasnije sam dignutih nogu na stočić preko interneta počeo da pratim izlaganja opozicionih lidera taman kad se Tadić usudio da izađe pred masu za koju je on godinama postao personifikacija neodlučnog predsednika koji nije umeo da iznese zemlju na put istinske demokratije. Ajde da se sada ne bavim koliko je tu krivice do njega (a nije malo) moram da kažem da sam poslednjih nedelja slušao njegove analize na raznim “opozicionim” televizijama i da mi izgleda da imaju glavu i rep.

Na kraju krajeva, uspeo je da se nosi sa mitingom na kome su mu uporno zviždali i da dobije pristojan aplauz. Da je tu bila još koja rečenica o tome da shvata koliko je i gde grešio – još bi bolje prošao i skinuo sa sebe teret vladara u čije vreme su se 90-te počele vraćati  da bi kulminirale u pervertiranoj varijanti izvrnutih vrednosti.

Jer kako drugačije nazvati one kreature nosilaca državnih funkcija koji bi da štrajkuju glađu protiv šačice fašista, stranih plaćenika, siledžija i tajkuna.

O tempora, o mores!

Utisak nedelje -mladi lukac i rotkvice

Rekoh već da televizijske programe ne gledam već godinama. Svesrdno preporučujem  i drugima jer se toliko vremena otvori za neke druge aktivnostipo sopstvenom izboru.

No, kako sam obećao porediti revitalizovani Utisak nedelje sa Hit Tvitom ajde da obavim svoj partijski zadatak.

Prethodna napomena: Moje informisanje o političkim i drugim igrama odvija se praćenjem vesti preko  on line izdanja nekolikih svetskih i domaćih novina i portala sažetim u otprilike sat vremena dnevno. Kad nađem nešto intrigantno uključim tragač preko Youtuba i nađem sve što me interesira.

Pretpostavljajući da je većina vas u Srbiji pratila ponovno pojavljivanje Olje Bećković ne bih je obasipao zasluženim slavopojkama nego bih samo istakao ono što nju ističe u odnosu na mnogobrojne voditelje (rodno ih ne opredeljujem) mnogo češće na malim ekranima od nje. Dakle, Oljina emisija ima jasan lični pečat koji ne da gostima da zađu u propagandizam, tera ih u temu i izjašnjavanje i ne ponaša se u onom lažnom tipu neutralnosti koji se zbog političkog neopredeljivanja (tobožnja novinarska nezavisnost) pretvara u bezlično stvorenje koje postavlja besmislena pitanja tipa: Da li odobravate ulazak demonstranata u RTS?.

Boško Obradović (kao glavna zvezda među gostima), Boško Jakšić (iskusni novinarski lisac i komentator od integriteta), te Cvijetin  Milivojević (politikolog i komunikolog, pretpostavljam) bili su unapred pripremljeni da se razgovara o fašizmu Boška Obradovića koji je po svemu sudeći najveći koristi izvukao iz četveromesečnih protesta građana širom Srbije. Dobro pripremljeni Boško, Obradović dakle, napravio je prilično zavodljivu distinkciju između njegovog zalaganja za domaćinsku Srbiju posvećenu tradicionalnim porodičnim vrednostima i onog dela Ljotićevog angažmana koji se definiše kao fašizam. Da li je to samo oblačenje jagnjeće kože na vučju prirodu njegovih Dveri - videće se.

Xxx

Imponovao je dijalog između debatanata koji se očigledno u mnogo čemu ne slažu. Ili bolje rečeno, najviše se istaklo zajedničko stanovište da treba uspostaviti čvrste institucije i podelu vlasti tako da država funkcioniše koliko toliko normalno bez obzira ko drži u rukama izvršnu i zakonodavnu vlast.

Ovaj stav o potrebi uljudnog dijaloga nameće se i kao poređenje sa Bradićkinim Hit Tvitom. Bez obzira što je scenaristički deo emisija sličan (tri gosta, 5-6-7 utisaka, uključenje gledalaca, komentari debatanata) može se naći neočekivana sličnost u orijentisanosti ka dijalogu neistomislećih. S tom razlikom što je medijski kapacitet Bradićkinih gostiju bio veći (premijerka, poznata glumica) njihov dijalog je bio nižeg nivoa. Karanovićka kao da je bila oprezna, a Brnabićka je više naginjala manipulaciji (premda uzdržanije nego inače).  Drugo, Verica je bila više moderator nego što je usmeravala diskusiju i tu se zaista ne može primaći Olji koja je mnogo bolje pripremljena, ima stav i ume da gađa sa pravim pitanjima i potpitanjima, kao i da reaguje u momentu na nečiji iskaz. To je nemerljivo veći kvalitet.

I naravnom ne pristajem na Pinkovu podmetačina sa ubacivanjem anonimnih, pažljivo biranih,  tvit komentara kojima nije mesto u javnom, televizijskom opštenju. 

Najslabije mesto obe emisije je uključivanje gledalaca jer je vrlo retko da to nisu neiživljeni navijači i teoretičari koji bi da ugrabe vreme ili pak partijski botovi bez sopstveog mozga.

Xxx

Ne mogu da odolim da se pozabavim očiglednom namerom političara na vlasti da čitavu opoziciju proglase fašističkom i tajkunskom, tj. da istaknu kako su mirni građani (koji imaju pravo da protestuju?) izmanipulisani fašistom Boškovićem i tajkunom Đilasom te stranim plaćenikom Jeremićem.

Vučićevi medijski savetnici, kažu da se radi o nekim Izraelcima, znaju svoj posao i svi Vučićevski ministarski botovi i kojekakvi Vučićevići-Mitrovići pažljivo prate matricu programiranog zaglupljivanja.

Pri tome, sve je očiglednije da je njihova matrica potpuno skoncentrisana na onu većinu stanovništva koje svoje biračko opredeljenje definišu prema stavovima TV dnevnika javnog servisa i pobočnih emisija televizija sa nacionalnom frekvencijom (sve sa rijalitima i sličnim budalaštinama). Njima neprestano valja ponavljati priču o fašistima, tajkunima i stranim plaćenicima i teškoj borbi Gospodara Vučića da se suprotstavi velikim silama u borbi za „naše“ Kosovo a pri tome se dosledno hvali o sopstvenim privrednim uspesima otvarajući svako malo parčadi asfaltiranih puteva i privrednih objekata stranih investitora.

Sva ta uznesenost odanog biračkog tela traje dok se ujutro ne ode na pijacu i gleda kako dinar iz džepa podeliti tako da se nešto kupi za današnju trpezu. Pa se tako kupuje najpre za decu, a ako ostane nešto ajde da se štogod ubaci u krompir čorbu.

Xxx

A vreme je mladog luka, rotkvica i zelene salate. Svedok sam jutarnjeg grabljenja mladog luka u supermarketu za 29,99 po vezi pa ko ne stigne kasnije uzima kod uličnih prodavaca za 40 a popodne i 50 dinara po vezi.

Ja obično stižem kasnije pa kod svog uličnog prodavca razmenim po koju. On ima 82 godine a vitalnost i optimizam kudikamo mlađeg prodavca. Njegovoj Sokratovskoj veštini navođenja retko kad odolim. Tako da uz rotkvice i mladi lukac, uzmem i mladi beli luk (ide odlično na moj hleb sa mašću i alevom), te peršun i putericu a ponekad i koprivu za dobru supu. 

Anin autoportret Mire Karanović

Mirjanu Karanović sam uživo video i čuo na jednoj političkoj tribini Reformske partije Ante Markovića krajem 80-tih u sali Mesne zajednice „Sutjeska“ na Novom Beogradu. Od tada „Sutjeska“ više ne postoji (sada je čini mi se „Zapadna kapija“) a Mira je postala ikona nepokolebive žene sa stavom. Dokaz da neko može da ima politički angažman a da to nije usko partijsko opredeljenje (to ostavljamo za lični odnos kada izađemo na biralište) i pljuvanje po drugačije mislećim.

I kada su je dežurni (najčešće anonimni) pljuvači tobože opozicione provinijencije iskritikovali zbog pojavljivanju na Pinkovom HIT TVITU voditelja Verice Bradić, koja neodoljivo miriše na brzinu iskonstruisan pandan kultnog političkog talk shawa Olje Bećković čija se relativizacija najavljuje ovih dana, odlučio sam da konačno pogledam neku emisiju ljubičaste televizije Želja Mitrovića, čoveka za sva vremena.

Koliko sam shvatio HIT TVIT treba da se odigrava u istom terminu kada i najavljeno oživljanje UTISKA. Rezervišem za sebe pravo da koncepciju emisije kritički razgradim kada ponovo vidim Olju i način na koji zamišlja da staru slavu prilagodi novim uslovima i očekivanjima opozicionog građanstva. Unapred se radujem sopstvenoj sladostrastvenoj analizi jer HIT TVIT daje odličnog materijala za to. Bez obzira što se u igri voditeljke pojavljuje Verica Bradić koja u široj javnosti slovi kao lepa, šarmantna i pristojna žena.

Dakle, Mira K. Se pojavila u HIT TVITU sa Anom Brnabić, našom predsednicom vlade,

 i Nebojšem Krstićem, spin majstorom svake vlade koja ga angažuje a čiju medijsku pismenost poštujem i kada se ne slažem sa njegovim stavovima. 

Mira K. Je delovala suzdržano trudeći se da svojim komentarima nikoga ne izazove i nikoga ne naljuti a ostane svoja. Za moj ukus previše uzdržano.  Držeći se neprestano stava da treba da dođe do dijaloga svih učesnika u političkim procesima kako bi se razrešile nagomilane protivrečnosti.  Kao pohvalnu moram istaći učtivost Ane B. prema Miri K. Pogotovo kada je pomenula da je Mira K. uzela učešća u nekom telu koje je Ana B. formirala kao savetodavni tim „kreativne Srbije“ pa čak i izjavila da Mirina slika (kao člana „kreativnog tima“) visi u njenom kabinetu. Pri tome, nije izbegla da kaže da svojim stranim gostima rado ističe kako su u njenom kreativnom timu i ljudi koji se politički ne slažu sa politikom vladajuće partije, čiji ona kao nije član.

Emisiju sam gledao naknadno kada sam čuo da su je „opozicionari“ napali što se pojavila da igra ulogu opoziconara u šaradnoj parodiji dijaloga.  A još više me zaintrigiralo kada je Mira K. izjavila da je nije nimalo briga što je kritikuju i da je ona otišla jer su je pristojno pozvali da dođe i da smatra da treba pričati a ne voditi ratove. Make peace, not war.

To će možda zvučati parolaški i  politički popustljivo i mlako. Ja međutim smatram da je Mira K. potpuno u pravu i svesrdno podržavam što je otišla i govorila to što je govorila na način na koji je govorila. Makar koliko izgledalo unapred pripremljeno na lošem predlošku (naime ne mislim da su anonimni tvitovi vredni komentarisanja) i makar koliko bilo jasno da su se tri učesnika + voditeljka vidno trudili da održe pristojnost i dijalog, mislim da se radi o stanovitom pomaku u našoj bednoj TV političkoj praksi.

Xxx

Jacinda Andorn ima 39 godina i premijer je Novog Zelanda oko dve godine.

Ana Brnabić je u 44. i premijer je otprilike vremenski koliko i Jacinda.

Jacinda je celog svog profesionalnog života bila političar i poslanik Laburističe stranke a postala je premijer na izborima na kojima je svojim šarmom,  karakterističnom neposrednošču i rečitošću osvojila većinu biračkog tela.

Ana je ušla u Vučićevu vladu kao ministarka za javnu upravu bez prethodnog političkog angažmana. Ima iza sebe CV kao dobar tehnokrata koji shvata kako funkcioniše i privreda, i javna uprava, i građanski nevladin sektor, a po svemu sudeći dobro se snašla i u biznisu (energija vetra) kome je ulazak u politiku pogodovao i šta više dalje ga razvio. Kao ozbiljan političar ona je svoj udeo u biznisu ostavila svom bratu (da bi se izbegao sukob interesa) i tvrdoglavo negira upliv njenog političkog položaja u prethodni i sadašnji biznis. Ko god da veruje da je tako.

Jacinda ima momka sa kojim je pre dve godine dobila dete i on se u javnosti pojavljuje kao brižni otac koji pazi na dete jer je mama zauzeta važnim poslom. Nisu u formalnom braku.

Ana ima partnerku koja je dobila dete. Predsednik države je čestitao predsednici vlade na prinovi u familiji koja zakonski ne postoji jer kod nas još nisu zakonom predviđeni istopolni brakovi.

Jacinda je nakon tragičnog događaja, u kome je 50-tek muslimana pobio jedan beli rasista koji je planski na dan velike molitve obišao dve džamije i pucao na svakoga ko se u njima pojavio, obišla sugrađane muslimane da sa njima javno podeli bol i iznela eksplicitno jasnu osudu terorizma. Jacinda, kao na izborima izabrana politička ličnost,  izrasla je u političkog lidera nesummjivog ugleda u Novom Zelandu pa i svetu.

Ana nije izabrana za predsednicu vlade na izborima nego ju je izabrao predsednik države uprkos svima u svojoj partiji i potpuno neočekivano za sve učesnike u političkim igrama u Srbiji. Pri tome još i osoba deklarirana kao pripadnik LGBT zajednice. To je tada bio vrhunski potez predsednika države kojim je upregao u svoju kočiju partijske konje stavivši im uzde i amove, ponekima i brnjicu, a svima  oglav. (Oglav =  deo konjske opreme koji se stavlja konju na glavu da bi ga sprečili da gleda sa strane).  Svi se mi sećamo kako je predsednica vlade u svom ekspozeu u skupštini jasno rekla da se neće baviti politikom, koja je u njenom opisu posao predsednika države koji u ustavnom opisu nema takav posao, nego digitalizacijom i uzdizanjem kreativnosti te poboljšanjem efikasnosti javne uprave kako bismo napredovali na Doing listi. Što bi se reklo, žena zna gde joj je mesto i neće da se meša u svoj posao.

Jacinda je vrlo jasno preuzela ulogu prve političke ličnosti u zemlji i od tog posla ne beži. Šta više, sve više upravlja procesima i daje im smer i energiju. Ne beži od odgovornosti.

Ana je vrlo jasno preuzela ulogu nepolitičke ličnosti na političkoj funkciji. U nekom trenutku na početku njenog mandata mislio sam da to nije ni loše. Protivrečnosti Vučićeve vladavine narastaće do pucanja a u međuvremenu će tehnokratska premijerka makar nešto učiniti. Tako nešto i bi. Ona se zauzela oko digitalizacije i reforme javne uprave. Ali onda se nekako ohrabrila, nakon što su je proglasili političkim fikusom, i gle, uzela da daje političke izjave i govore,  kao i da se pojavljuje u svetu kao da je zaista predsednik vlade.

(Jedna digresija: U liberalno nastrojenom delu javnosti se pripadnici LGBT zajednice tretiraju kao apriori opozicioni u odnosu na autoritarnu vlast. Prosto mislimo da gejovi, lezbijke i ostale iz znamenite skraćenice ne mogu biti desničari, nacionalisti, vernici i naprednjaci /u srpskom poimanju tog političko-partijskog izraza/. Pokazalo se da je to velika zabluda.)

Jacinda je jasno i glasno osudila terorizam i povela zemlju u suočavanje sa stvarnim izazovima.

Ana je jasno i glasno svrstala na stranu autokratske vladavine neprestano se čudeći kako neko može vlast optuživati za nepostojanje dijaloga kada je ona uvek spremna da u svom kabinetu primi svakog pristojnog čoveka koji se ne slaže s njom ali ima šta da doprinese kreativnosti Srbije.

Šta više, spremna je i da ga okači na zid.

Nema sumnja da bi mnogi jedva dočekali da se okače na tom zidu.

Mira K. mi ne liči na takvog okačenka.

Od Lovišta do Kristove crkve

Vlakom se išlo za Split iz Karlovca. Noću. Bilo je ljeto 1964. ili 1965. Ne sjećam se tog noćnog vlaka i makar koliko me uzbuđenje putovanja držalo, vjerovatno sam zaspao. Ne poznajem Split i ne sjećam se kako smo sa željezničke stanice stigli do luke sa gomilom prtljaga. U luci smo se ukrcali na neki brod, imena se ne sjećam. Imam u nekoj kutiji fotografiju ili više njih crnobijelih. Jednom bi valjalo srediti sve te fotografije.

Prvi put na brodu.

Kao i svi kontinentalci i dječaci bio sam opčinjen morem i talasima. Znam da je putovanje potrajalo dok smo stigli do Korčule u neke popodnovne sate. Pretpostavljam da smo jeli nešto što je majka pripremila kod kuće i zamotala da se nađe na putu. U Korčuli smo čekali neki brodić koji je trebao da nas prebaci preko puta na Pelješac, do Lovišta, seoceta na samom vrhu poluotoka u jednom lijepom zaljevu. Brodić je bio neki mali lokalni, koji je nekoliko puta nedeljno povezivao Korčulu sa Orebićem i okolnim selima da bi se naveče skrasio u Lovištu. Tamo nas je dočekala naša susjeda Zdenka iz ulaza u Tuškanovoj 8c u Karlovcu.

Xxx

90-tih godina kada sa balkanski ratovi razdirali Jugoslaviju mnogi su napuštali zemlju bježeći od ratova. Većina u obližnje zemlje. Neki su pak htjeli da odu što dalje ove divljine gdje svakih 20-30 godina mora izbiti neki sukob. Ja sam tada nekolikim familijama pomagao u pripremi dokumenata za iseljeničke vize. Kanada i Novi Zeland. Jedno sam vrijeme čak razmišljao da otvorim agenciju koja bi se bavila tim poslom. Ali izgledalo mi je nečasno naplaćivati tuđu muku. Dvjema porodicama sam pomogao da dobiju vizu za Novi Zeland. Jedna od njih mi se javila sa Novog Zelanda. Naselili su se u gradu po imenu Christchurch.

Poslije sam za taj grad znakovitog imena čuo jednom kada je bio neki strahoviti zemljotres. „Moji“ iseljenici su mi se javili da je sa njima sve u redu. Živi su i nikakvu štetu nisu pretrpjeli.

Prije nekih nedelju dana ponovo sam čuo za Kristovu crkvu kada je jedan australijski bjelac, krajnji desničar, pobio 50-tak muslimana u dvije džamije i ne znam koliko još ljudi izranjavao.

Xxx

Naša karlovačka susjeda Zdenka, mamina najbolja prijateljica iz zgrade, je kao mlada djevojka otišla u partizane i svoje ratne dane provela kao bolničarka. Njen muž Stanko bio je slavonski partizan i kasniji oficir. Ne znam kada su se upoznali i zavoljeli. Imali su dvije ćerke jedva nešto starije od mene tako da pretpostavljam da je njihova priča slična priči mojih roditelja. Moj je otac sa 18 godina 1943. otišao u partizane za svojim bratom (koji je ubrzo poginuo) da bi kraj rata dočekao na tenku u Trstu. Poslije se školovao za oficira i za rijetkih odsustava upoznao svoju buduću ženu iz susjednog sela. Moju majku. Slična je priča važeća i za Stanka i Zdenku. Kao i mnoge druge naše roditelje.

Kada sam u 7. razredu osnovne škole od majke na kraju školske godine dobio pisaću mašinu „Biser“ (fabrike „Slavko Rodić“ iz Bugojna), zaljubio sam se u nju i sam  naučio desetoprsno slijepo kucanje i počeo pomalo da zarađujem kucajući raznim ljudima razne papire i potvrde. Bilo je to vrijeme odlazaka prvih gastarbajtera u Njemačku.

Tog je ljeta teta Zdenka otišla na jedno za mene nevjerovatno putovanje. Brodom za Novi Zeland. Tamo je imala neku rodbinu koja se davno iselila iz Lovišta, bježeći od gladi, nemaštine i nemanja perspektive. Zdenkina rodbina je uspjela (tako se tada govorilo) u tuđini i omogućili su joj put zaželevši se svog materinjeg jezika i roda.

Zdenka je duge dane putovanja brodom prekraćivala pišući uspomene iz rata. Znam to jer sam kasnije prekucavao njen rukopis „Bisericom“. Sjećam se naturalističkih insistiranja na krvavim ranama, odsjecanjima ruku i nogu, umiranja na njenim rukama, djeljenju ratnih strahota sa mladićima, snažnim i jakim, koji nisu znali da im parče olova u mecima sa lakoćom ukida živote.

Ne znam da li su njeni zapisi ikada negdje objavljeni.

Xxx

U Kristovoj crkvi jedan je u ime više bijele rase ukinuo živote 50-tak ljudi za nepunih sat vremena. Poslije se saznavalo da je sve dobro isplanirao a čak je i preko Facebooka uredio direktan prenos pokolja noseći na glavi kameru. Iz detalja o njegovom životu pročitalo se da je bio u našem „regionu“ proučavajući valjda kako su se njegova bijela braća nosila sa muslimanskom najezdom. Na njegovom oružju i opremi bila su ispisana imena naših ratnih zločinaca i „junaka protiv Turaka“.

Xxx

Kad se teta Zdenka vratila sa Novog Zelanda danima je pričala sa mojom majkom, svojom najboljom prijateljicom iz zgrade, o tome kako na Novom Zelandu ljudi dobro žive, puno rade ali umiju da se druže i kako im država pomaže da me izgube vezu sa svojom postojbinom i kako se u svijetu useljenika njeguje pažnja jednih prema drugih.

Sjetio sam se toga kada sam pročitao kako je brzo reagirala predsjednica vlade Jacinda Ardern nazvavši stvari pravim imenom i otrčavši do muslimanskih porodica sa velom na glavi da im se nađe u danima teških porodičnih drama i iskušenja. 

Recimo da bi se tako nešto moglo očekivati od političara željog publiciteta koji se najlakše stiče druženjem sa običnim narodom naročito kada je u blizini TV kamera. Ali Jacinda je muslimane Novog Zelanda nazvala sugrađanima i braćom i povukla sve druge građane Kristove crkve i drugih naselja na Novom Zelandu da odu kod svojih susjeda muslimana, budu sa njima i podrže ih ne dijeleći se po vjeri i naciji.

Prvi puta sam vidio i čuo da je neki političar najvišeg ranga u nekoj zemlji koja bi se mogla nazvati zapadnom i sa predominantnim bijelim stanovništvom tako nedvosmisleno ustala u odbranu druge vjere i drugačijih običaja i najavila mjere borbe protiv svake vrste ekstremizma. Čuo sam da je u parlamentu izjavila „Na terorizam Novozelanđani reaguju humanizmom“.

Jacinda Ardern, sada u 39-oj, ista je ona predsjednica vlade koja se porodila nedugo poslije imenovanja za premijerku, napuštajući radno mjesto onoliko koliko novozelandski zakon dodjeljuje svakoj majci prije i posle porođaja. Pri tome živi u vanbračnoj zajednici sa čovjekom koji je uzeo roditeljsko odsustvo. Pa kad je sa malim djetetom išla u New York, jer ga je dojila i nije se htjela odvajati od supružnika i djeteta, morali su djetetu u UN dati službenu propusnicu kao delegatu Novog Zelanda na zasjedanju Generalne skupštine da bi ga otac mogao unijeti u salu.

Kako ne zavoljeti takvog predsjednika vlade.

Xxx

To dječačko ljeto u Lovištu teta Zdenka nas je vodila u vinograd na obroncima van sela. Sjećam se predivne plaže u uvali i vožnje ribarskim čamcem koji  mi u početku bio velika mora jer sam onako štrakljav i nespretan teško savladao baratanje velikim veslima.

Lovište je nastalo kao useljeničko/iseljeničko selo. Na početku 19. vijeka su neke  porodice sa Hvara (?) došle u pitomu uvalu i stvorile selo. Kada su se umnožili i resursi sela i mora nisu mogli prehraniti sve, otisnuli su se početkom 20. vijeka put Novog Zelanda. Zašto baš tamo ne znam. Vjerovatno je neko zabasao tamo i povukao druge.

Sjećam se da sam se tog ljeta u Lovištu družio sa jednim vršnjakom iz Novog sada koji je sa svojom majkom bio valjda kod neke rodbine jer ne znam da je neko nalazio drugi razlog za dolazak u zabačeno selo na vrhu Pelješca. Mislim da mu je majka bila učiteljica i sjećam se da je volila klasičnu muziku. U neko doba naveče kada se sjedilo ispred kuća, teta Zdenka bi iznosila radio napolje, koliko je kabl dozvoljavao, i učiteljica iz Novog sada je nalazila nekakvu stanicu sa muzikom. A često bi tu bili drugi ljudi iz sela pa bi se uz vino znalo zapjevati. Meni su nekako smješno i nerazumljivo zvučale dalmatinske balade i podrugljive pjesme. Kada bi se svi razišli, učiteljica iz Novog sada nalazila bi klasičnu muziku i u tišini bi ona, teta Zdenka i moja majka slušale. Za moju majku mogu pouzdano reći da nije bila poznavalac a ni uživalac u klasičnoj muzici ali je uživala da vidi druge da uživaju.

Tek sam kasnije u životu uvidio koliko je to važno.

Xxx

Otkako sam prestao da gledam TV malo po malo sam se vratio radiju. Pronašao sam Radio Beograd 2 na kojem već znam raspored po satima programa kada se može čuti dobra muzika i čuti pametni razgovori.

Prije nekoliko dana sa slušalicama na ušima slušao sam trubača Chrissa Botija i ušao u „svoju“ prodavnicu zdrave hrane po novo sljedovanje čokoladnih napolitanki, suvih grožđica  i suvih marelica. Mlada prodavačica, u žuto ofarbane zasječene kose sa dugačkim ravnim pramenom na čelu, pitala me šta slušam.

„Chrisa Bottija“ – odgovaram malo prepotentno verujući da to derište nije za nj nikad čula.

„Džez? Njegova truba zvuči čarobno.“

Iznenađen saznah da to malo krhko stvorenje iz radnje zdrave hrane svira bas i da je često sa nekim džezerima po klubovima. Treba da odem da ih čujem.

A do tada i vama malo muzike sa Chrisom Bottijem i Carolinom Campbell. Prepustite se.

https://www.youtube.com/watch?v=vQe_IXtJHbU