Četiri meseca se narod u Sudanu, a naročito u
Kartumu, gotovo svakodnevno, a posebno neradnog petka posle podnevnog klanjanja,
okuplja u buni protiv 30-godišnje vladavine tvrdokornog islamiste Omara
Bešira i njegovog okrutnog režima. Ljudi se u Kartumu okupljaju na raznim
mestima na skupovima zakazanim na brzinu dovijajući se protiv režima koji se
ne libi da primeni silu. Od početka na te skupove je išla i 22-godišnja
studentica arhitekture Alaa Salah. Obučena u tradicionalnu belu odoru (majka
joj je modni creator) koja pokriva telo ali ne i mladost, Alaa se penjala na
improvizovane govornice i recitovala rodoljubive pesme o revoluciji koja
je lako prenosila u zanosnu melodiju. Nije imala tremu od istupanja pred masom
niti je njen zanos poklekao i pored ponekog dobacivanja konzervativnog muškaračkog
društva koje ženu ne može zamisliti na protestnim skupovima a kamo li kao
govornike. Njeno prpošno recitovanje i pevanje, sa prstom usmerenom ka
nebu, jednom je zabeležila mobilnim
telefonom neka njena prijateljica i pustila na društvene mreže i za nekoliko
dana Alaa je postala simbol sudanskog proleća. Otada neumorno ide sa zbora na
zbor i peva i recituje sa krovova automobila, izokrenutih buradi i sklepanih
govornica:
“Spaljuju nas u ime religije,
Hapse nas i ubijaju u ime religije.
Ne ubijaju nas toliko meci koje ispaljuju
Koliko tišina ljudi oko nas.”
A kada krene refren, svi demonstranti kao
jedan viču “revolucija, revolucija”.
Prkosan prst uperen ka nebu, bela tradicikonalna odeća, sjajne naušnice u obliku polumeseca i mobilni telefoni koji snimaju njeno pevanje.
Xxx
Bio sam Kartumu jednom na par dana kao
prevodilac za neku poslovnu delegaciju. Mislim 1981. ili 82. Zatekao nas petak
pa smo poželjeli mrdnuti van Kartuma i domaćini su nas odveli na izlet do širokog platoa na
kome je sahranjeno preko 40 nubijskih vladara kraljevstva Meroe koje se smatra
trećim velikim Kušitskim kraljevstvom od pre otprilike 300 godine pre naše ere
do 300 godine naše ere.
Prvo kušitsko kraljevstvo potiče oko 2400 godina pre
naše ere i razumljivo je da su sve potonje dinastije imale neke veze sa
razvijenijom egipatskom civilizacijom.
Na platou oko 100 km severno uz Nil, koji kod Kartuma nastaje kao
spoj Belog i Plavog Nila, prostrlo se velik broj piramida. One nisu grandiozne
kao one u Gizi niti ih turisti obilaze. Mi smo bili jedini posetioci u velikom
praznilu pustinjskog krajolika. Naš strpljivi i ljubazni vodič nam je govorio o
mnogim kraljevstvima Kuš i hiljadama godina njihovog civilizacijskog razvoja.
Priznajem da tada nisam ništa znao o tome a i zadubljen prevođenjem (među našim
poslovnim ljudima tada uvek se našao po neko ko nije znao makar osnove konverzacijskog
engleskog za neobavezno ćaskanje /koja su tada noćna mora za prevodioce/) nisam
mnogo upamtio niti se trudio da upamtim.
Ali jesam upamtio da se govorilo o jednoj
nubijskog kraljici na kraju stare ere (oko 30 g.pr.n.e. do 10 g.pr.n.e.) za koju
sam sada preko Gugla utvrdio da je imala odista divno milozvučno ime – Amanirena.
Poznata je po tome što je 23. pr.n.e. pokrenula rat protiv Rimskog carstva i sa
svojim trupama prodrla ui Egipat i zauzela Elefantinu da bi je naredne godine
proterao i progonio rimski guverner Petronije i prisilio na primirje. Tu i takvu su
Amanirenu u tradiciji Sudana upamtili kao Kandaku /kraljicu/.
Xxx
Jedna devojka, po imenu Alaa Salah proizvedena
je u roku od nedelju dana u Kandaku i uvažavaju je na svakom koraku. Muškarci
joj se klanjaju i dive, a žene se zbog nje sve više uključuju u proteste – što
u tradicijom ophrvanom Sudanu predstavlja čudo neviđeno.
A kao što vidite, mladići je prate, štite i obožavaju a pojavi se i neki bubnjar.
Xxx
Neprilično je našeg Sergeja Trifunovića
porediti sa Alom Kandakom. Doduše u svojim nastupima on deluje kao ALA ali mu
rečnik nije nimalo kraljevski. Međutim, ume da ovlada masom a kao iskusnom
glumcu nije mu teško da oseti dah gledalaca i slušalaca i da drži pažnju svojim
govorima. Istina lako mu izlaze psovke i ponekad jezik zabrza za mišlju (otud
lapsus sa Mađarima) ali iskreno da vam kažem mene to nimalo ne smeta. Moguće da
sada sam sebi protivrečim jer otkako živim u Srbiji (a to je od 1971.) nikada
se nisam mogao navići na količinu psovki koje u Srbiji idu uz “dobar dan”.
Sergejeve psovke teku uličarski neopterećeno i rekao bih da nisu ni uvredljive.
Meni je jasno da on na taj način želi da se primakne mlađim naraštajima i da
izbriše distance između sebe i obične raje. Za dugoročan plan obnove posnule
stranke to je nesumnjiva vrednost a imponuje mi i njegova spremnost na žrtvovanje
i neprestano govorenje po Srbiji, osnivanje odbora PSG gdegod neko poželi da mu
se priključi.
Da li će imati snage (i novca) da istrči maraton od najmanje
godinu dana trčanja i trćenja po Srbiji – ne znam. Vidim i čujem da je na
granici promuklosti.
Xxx
Na promuklost se žali i Alaa Salah Kandaka
koja se po desetak puta na dan penje na improvizovane tribune i peva i recituje
bez mikrofona i razglasa. Pri tome postala je omiljena tema likovnih umetnika i uličnih murala.
Xxx
Demonstracije koje su dovele do Beširovog
svrgavanja i pregovora sa vojskom o tranzicijskoj vladi vodi u Sudanu nekakva
asocijacija profesionalaca koja okuplja advokate, lekare i još neke struke.
Ljudi znaju šta hoće i postavljaju zrele zahteve za formiranje centralne
civilne vlasti koja će se lustracijski osoboditi kadrova oko Bešira. Iznenađuje
me što se vojni vrh prilično zreo poneo (ne bez otpora) i što ga čini sklonim da
napravi kompromis sa demonstrantima. Koliko je to samo taktička igra – ne mogu
da predvidim.
Ono što me raduje nakon našeg subotnjeg
okupljanja Srbije u Beogradu takođe mi uliva optimizam.
Kako jeste bitno koliko se ljudi pojavilo
moram reći da je, s obzirom da se vlast potrudila da natera u strah
autoprevoznike koji su odbili da daju već iznajmljene autobuse, okupio se
solidan broj ljudi po hladnjikavom i kišovitom vremenu. Svakako iznad mog
očekivanja.
Govori su svojom šarolikošću odražavali
različite ideološke predznake, a tri postavljena zahteva su racionalno
postavljena u svojoj konstruktivnosti.
Narod se fino prošetao (na uglu Kneza Miloša i
Nemanjine sam zastao i video da je početak kolone bio na Slaviji a kraj se još
nije spustio od Londona).
xxx
Nakon četvoročasovnog stajanja i hoda vaš
izveštač se sa Slavije uputio do Autokomande peške i autobusom do kuće. Otečeni
skočni zglob i fiziološke potrebe prevladale su moj revolucionarni zanos.
Kasnije sam dignutih nogu na stočić preko
interneta počeo da pratim izlaganja opozicionih lidera taman kad se Tadić usudio da
izađe pred masu za koju je on godinama postao personifikacija neodlučnog
predsednika koji nije umeo da iznese zemlju na put istinske demokratije. Ajde
da se sada ne bavim koliko je tu krivice do njega (a nije malo) moram da kažem da
sam poslednjih nedelja slušao njegove analize na raznim “opozicionim”
televizijama i da mi izgleda da imaju glavu i rep.
Na kraju krajeva, uspeo je da se nosi sa
mitingom na kome su mu uporno zviždali i da dobije pristojan aplauz. Da je tu
bila još koja rečenica o tome da shvata koliko je i gde grešio – još bi bolje
prošao i skinuo sa sebe teret vladara u čije vreme su se 90-te počele vraćati da
bi kulminirale u pervertiranoj varijanti izvrnutih vrednosti.
Jer kako drugačije nazvati one kreature
nosilaca državnih funkcija koji bi da štrajkuju glađu protiv šačice fašista,
stranih plaćenika, siledžija i tajkuna.
O tempora, o mores!
Нема коментара:
Постави коментар