Tomislavova šnicla

       

       Pred olujnim napadom horde Kobasića sastavljenih od 6 Amerikanaca i jednog ubačenog iz Srbije Zagreb se ispraznio. Gdegod smo kročili tog ponedeljka, petog dana u mesecu avgustu, naišli smo samo na strane turiste i domaću radnu snagu zaposlenu u uslužnim delatnostima. Silne brigade ili kako god da sezovu postrojbe hrvatske vojske rasporedile se se po strateškim mestima obeležavanja Dana pobjede i domovinske zahvalnosti i Dana hrvatskih branitelja. Čini se da takvih mesta nema u Zagrebu mada smo ispred zagrebačke katedrale videli skupinu veterana kako se selfiraju uredno poredani u ispeglanim paradnim uniformama.

(Koliko sam mogao naslutiti iz priča pravih ratnika, veterana sada, nakon 24 godine od Oluje, ima više no ih je bilo tih ratnih 90-tih godina. Nekako mi to liči na one 70-te i 80-te u Jugoslaviji kada je prvoboraca i spomeničara iz 2. svetskog rata bilo više no muški sazrelog stanovništva pred rat 1941.)

Preostali deo populacije iskoristio je neradni praznik za neku svoju kombinaciju produženog ili spojenog odmora. Sudbina svih praznika u kapitalizmu je ista: radni narod se raduje neradnom danu.

No, ostavimo moju zajedljivost na stranu. Zagreb je zahvatio talas vrućina i naša kobasićka jedinica je obilazak Zagreba planski svela na 2-3 satni obilazak centra Zagreba sa lokalnim vodičem. 

Šta me oslobodilo pričanja o gradu koga poznajem ali ne tako da bih baratao podacima o važnim zbivanjima, godinama i pikantnim detaljima. Pikantni detalji moje sopstvene historije zagrebovanja tiču se kafana, poseta studenata Filološkog fakulteta iz Beograda kolegama (tj. više koleginicama) sa Filozofskog u Zagrebu (išlo se dakako i u suprotnom smeru), drugovanjem sa zagrebačkim ogrankom bratije iz karlovačke gimnazije, par ljubavnih izleta i kasnijih prolazaka na putu za Karlovac ili Krk. Najvećim delom u sretno doba do nesretnih 90-tih. 

Kad sam se potrudio da nađem fotografsku ilustraciju svog zagrebovanja, nađoh najstariju fotku iz Zagreba (uz arhivarsku pomoć mog druga iz osnovne škole, Vlade Forjana) na kojoj mladi akcijaš karlovačke brigade „Rade Končar“ na  SORA „Sava 69“ obilazi Zagreb jednako tako nekog avgusta 1969.

xxx

Vodič je bio svestan vrućine, mahom tinejdžerskog sastava grupe, te nas nije zamarao obiljem podataka.

Svaki obilazak mora krenuti od spomenika kralju Tomislavu, jednom od vladara iz loze Trpimirovića u X stoleću. 

Ne slovim za poznavaoca ranih hrvatskih loza te ću se samo zadovoljiti komentarom da je Tomislavu krunu dao rimski papa koji je izgleda to stigao uraditi pre Vizantije pa Konstantin Porfirogenet Tomislava ne pominje mada se bavi procenom vojnog značaja hrvatskih vladara tog vremena.

Naiđoj u pretraživaču sliku Otona Ivekovića o Tomislavovom krunisanju.

A i da mi srpski Kobasići svog konja za sliku imamo dokazuje i Krunisanje cara Dušana Paje Jovanovića. 

Jest potonji Dušan vladao kojih 400 godina posle Tomislava, ali barem je bio car. Za čijim carstvom čeznu i venu mnogi današnji srbski osvetnici.

Ko o čemu, ja o velikosrp(b)skim pretenzijama i to u srcu Zagreba. Kad sam već kod srca grada, naši beogradski čelnici namerni su da ispred bivše železničke stanice nataknu monumentalni spomenik našem prvom kralju - Stefanu Prvovečanom (ili beše - Stjepan) kome krunu dade jednako neki od rimskih papa. A pošto Tomislav u Zagrebu gleda na glavni kolodvor sa koga se hrvatska mladež masovno upućuje ka Europi, naš Stefan ostavlja iza leđa napuštenu zgradu Glavne železničke stanice i gleda preko fontane na Slaviji nekako ka jugoistoku očekujući verovatno Turke. 

xxx

Bre mani se Branko srbovanja i vrati se proslavi Dana pobjede i domovinske zahvalnosti kad izgleda tako malo mariš za Dan hrvatskih branitelja. Sva sreća ovo pišem kad sam se dobrano vratio u Beograd pa me neće stići srdžba branitelja i premijera Plenkovića. A do moje sledeće posete Zagrebu ionako će proteći dovoljno vremena da dva neprijateljska tabora nađu neku drugu zgodu da jedni drugima nešto okače. Smisliće Vulin nešto. A braniteljski ministar mu neće ostati dužan.

xxx

Duž Zrinjevca ka Trgu Republike (pardon, Trgu Bana Jelačiča – teško se odvikavam) gde na žalost nismo svratili u moju omiljenu Gradsku kavanu u kojoj je nekada purgerski Zagreb dolazio na jutarnju kavicu uz novine i možda neki kolač. Čini se da i sam imam tih purgerskih sklonosti ako saberem uživanje u Esplanadi i slonost ka plišanim stolicama u Gradskoj kavani. Što možda i nije čudno ako zaista po ženskoj liniji vučem poreklo od čuvenog Ivana Kobasića, velikaša koji je potpomogao habsburškoj plemićkoj lozi da zavlada Hrvatskom.

Ovog puta sam se samo zadovoljio da se sa mlađahnim američkim Kobasićima uslikam ispred kavane da bi me znali naći kad sledeći put okupiraju Zagreb.

Obiđosmo mi još dosta interesatnih stvari ali ostavljam za sledeći nastavak.

Xxx

Hej a kamo neka klopa? Pitaju se savesni čitaoci navikli da im potaknem sline uz obilje reči. 

Ne izdržah te me provokatorski duh nagna da se pozabavim – zagrebačkim odreskom. Coolinarkin recept kaže da ide 8 svinjskih šnicli srednje veličine (od lungiča, laks karea ili otkoštenog mesa kremenadli), 8 šnita narezane šunke, 100 grama sira (edamer, podravec ili gouda), 8 čajnih žličica senfa, 3 jaja, oštro brašno i krušne mrvice za uvaljati šnicle, sol, papar, ulje za prženje. Konačan proizvod ima različite izglede: kvadratne, pravougaone, valjkaste...

Gde je tu provokacija pitaće se mlađi i neiskusni sladokusci.

Ah, dragi moji neznalci. U Srbiji postoji specijalitet koji se zove Karađorđeva šnicla. Historija beogradskog kulinarstva kaže da ju je osmislio nekom prilikom Titov kuhar Mića Stojanović. On favorizuje teleći file ali se više udomaćio svinjski. Mića je stavljao 40 grama starog kajmaka na 200 grama mesa ali ne i šnite šunke kako se često danas stavlja. Uz to je išao tartar sos od majoneza i kiselih krastavčića te limun sa garniranim barenim krompirom. U međuvremenu svašta se izmenilo, pa je pomfrit zamenio bareni krompir. Tartar je ostao ali se šnicla uvećala. Danas je često zovu „Devojački san“ jasno aludirajući na neki drugi deo tela Karađorđevog tela.

Elem, u s-h sporovima jedni druge optužuju ko je kome ukrao i preimenovao šniclu-odrezak koja se prilično slično sprema i kod jednih i kod drugih. Možda bih mogao primetiti da sam u Srbiji jeo znatno veći odrezak ali biće da je to ušlo u modu da bi se restorani mogli pohvaliti kako je kod njih Karađorđev hm devojački san – najveći.

Čuh da i Slovenci imaju svoju varijantu ali ću se tome posvetiti kad jednom posetim svoju rodnu Ljubljanu i naručim – Ljubljanski odrezek. Ali klonim se pisanja o tome jer su odnosi Hrvatske i Slovenije u hladnoratovskoj fazi pa nije uputno zagrevati uvaljujući im Karađorđevu ... znate već šta.