Av, Av, Av

Omatorio sam.

20.00. Jučer

Kolona mladih spušta se niz Kneza Miloša a ja razmišljam kako je zbog protesta obustavljen saobraćaj u tom delu grada i neće biti 78-ice da me odbaci do Paunovog brega. Na jednom autobuskom stajalištu vidim iscrtane linije gradskog saobraćaja.

„Uh odlično, produžiću do Slavije i uhvatiti tramvaj numero 10 pa do zadnje stanice i par stanica peške i eto me na Fazanovom brdu (tako bi ga trebalo zvati jer od paunova ni traga ni glasa a fazani se oglašavaju svakog jutra a jedan uporno krade hranu ostarelom gazdinom psu koga muči artritis toliko da ni ne pomišlja da otera drskog fazana).

Av, Av, Av! – viču mladi protestanti-demonstranti dok većina posmatrača uključuje mobilne i snima sliku i zvuke. Sevne poneki blic. Biće svega na FB.

Protest više liči na karneval, žurku, provod. Mladi nemaju para pa kako da utucaju veče. Ne verujem da su izašli na izbore a nije im pravo što je AV glatko pobedio.

Iznenađen sam brojem ljudi. Koliko sam mogao razabrati režimski medijski pljuvači u početku su ignorisali protest, pa su pomenuli šačicu nezadovoljnih mladih ljudi pobunjenih od onih koji ne mogu da se pomire da su izgubili...pa im je FB pomrsio račune živim slikama i instant javljanjem.

„Hej sramoto, zar  nisi ti jurcao sa Baskima ganjajući se sa policijom u Bilbau tamo neke 1987. Seti se suzavca i palice po leđima 9. marta 91, Brankovog mosta sa Đinđićem, blokade Kolarčeve 96, celonoćnog dežuranja  5.-6. oktobra kada smo osluškivali da li će doći tenkovi odnekud iz kasarni oko Banjice.“ – kažem sebi koji posmatra gomilu nekih novih mladih ljudi za koje sam u stanju da kažem da nemaju polet koji je krasio nas u njihovim godinama.

Sada sam u stanju da zameram njima što su iz dosade i fore došli na neki protest protiv stanja u koga sam ih doveo ja – ako se zamislim kao pripadnika generacije koja je dozvolila da nas vođe koje smo birali dovedu do toga da sadašnji studenti biraju fakultete koji daju struku i znanje koje se bolje i lakše prodaju u inostranstvu.

Ulicama šetaju besperspektivni. A izgledaju kao da im je stalo da nešto promene. Ne mire se.

„Ma pričaj to nekom drugom. Ne zavaravaj se. Ne mogu oni ništa da promene. Ovi lumpen akademci živeće od plata svojih roditelja, kasnije od njihovih kakvih takvih penzija. Učlaniće se u vladajuću partiju (koja god to tada bila) da bi ušli u kakvo javno preduzeće na sigurnu platu.“ –kaže moj alter ego.

Ni sam ne znam kako i zašto – uključio sam se u kolonu.

Nisam kevtao Av, Av, Av.

„Ej brate, evo nas kod Londona, idemo do vlade. Ludilo!“ – viče u telefon neka devojka sa osmehom koji pravi jamice na obrazima.

Neki novi klinci osvajaju neku novu slobodu.

Nemam pravo da im to zameram. Prodali smo svoju slobodu za 20 srebrenjaka i dajemo sebi za pravo da im se izrugujemo u ime svog iskustva i naknadne pameti.

+++

U svojoj sobi kačim se na internet. Premijer-predsednik hvali demokratiju u kojoj građani imaju pravo da protestuju a da ih policija ne juri iako skup nisu prijavili. Za trenutak pomislim da ćemo ući u fazu prosvećenog apsolutizma.

Odmah potom neki od Av-ića priča u kameru kako se zna da neki gubitnički pretendenti za presto podstiču mlade da se bune jer su eto pometeni sa političke scene više nego ubedljivom pobedom čoveka koji je doneo mir, političku stabilnost i ekonomski oporavak.

+++

Ujutro prolazim pored artritičnog psa koji se izležava na betonu hvatajući jutarnje sunce da ugreje izraubovane kosti.

Na velikom bilbordu radnici lepe novi izborni plakat.  AV se uvezao u nacionalnu trobojku i kaže nam HVALA.