Fantom na protestu

Odluči matorac da se oproba. Nedelja, predveče. Divan dan za dokazivanja nadmoći iskustva nad kržljavom i neutreniranom omladinom.

 Ajde na protest.

Kad videh damu sa bočicom vode shvatih da sam došao nedovoljno pripremljen.

 A opet, zbog prekomerne upotrebe vode mogao bi me urinarni trakt dovesti u nevolju koju urolozi zovu imperativno mokrenje.  Bolje ovako. Mobilni u ruke i slikaj. Svi to rade. Skoro da ne videh čoveka ispred Skupštine bez mobilnog u rukama a bilo je i ozbiljnih fotoreportera. Namnožilo se snimatelja i svi nešto zveraju da vide koga poznatog ili da otkriju koje su namere organizatora oko večerašnje rute.

Mene kao iskusnog partijskog organizatora (naravno, ONE partije) zanimalo je kako teče organizacija. AV AV i Avići se sigurno brinu više da ih identifikuje pa je verujem među inim snimateljima bilo onih sa jasnim zadacima uklapanja u masu i infiltriranja među Soroševe plaćenike koji sve ovo ogranizuju.

Dok se masa okupljala, najpre sam video organizovano pisanje parola. Pogled ulevo na  gardiste koji dostojanstveno svedoče da naš sadašnji predsednik vredno radi i nedeljom i brigom nežnog roditelja gleda na nekom specijalnom kanalu helikopterske snimke kako se ponaša vajna omladina.

Par koraka dalje, ta junačna omladina polegla poveće platno na asfalt i marljivo ispisuje slova sprejom. Sve sa svojim obezbeđenjem. Ja, Aleksa Žunić, sreski špijun, sakriven iza skulpture jednog golišavog čeljadeta, trudio sam se da neupadljivo napravim snimak za historiju. (Čuj – neupadljivo. Moja elegantna figura virila je iza mršave figurine i sleva i sdesna a biće i odozgo).

Naredno što sam zapazio behu mali privrednici na delu. Neki momak i devojka prodavali su pištaljke, zastavice i bedževe.

Biznis je biznis. Toga sam se nagledao i ranije. Jedared u Bejrutu prošoh pored krojačke radnje u kojoj su zahuktano šili američke zastave. Trebalo je proizvesti dovoljan broj zastava za predstojeće demonstracije protiv Amerikanaca. Naravno, nevešto novosašivene zastave treba da budu spaljene.

Dole mrski agresor!

Ispred Skupštine Srbski  vitezovi ispred neke drvene skalamerije.

Sve sa plakatom protiv NATO, EU i OVK

Ovi srbski vitezovi koji su se nadžedžili svoje umotvorine kod Skupštine nekako se izgubiše pred navalom mlađahnih zapadnih plaćenika koji su prolazili pored „zida plača“ (čini mi se da negde pročitah ovih dana da se zove ova skalamerija) ne obazirući se na poklik nezaborava.

Napokon otkrih početak buduće kolone i stadoh proučavati parole.

OK, dole diktatura. Može, ali mi nekako nije zvučno.

Narod gladuje, elita se raduje. Ovo je već bolje. Zvuči socijalno, rimuje se ali ipak ne posebno duhovito. U redu, ne hvatajte me za banalnost konstatacije. Nije u redu da tražim duhovitost kod gladnog naroda.

Kada sam već kod gladnih, evo jedne koja mi se dopala:

Dajte sendvič da se ne onesvestim!

Predistorija ove parole seže još u vreme Slobinih mitingaša koji su autobusima dovoženi iz unutrašnjosti. Dobijali ljudi sendviče i došli da vide Beograd. Hej, glavni grad je to.  Kako Slobo tako i svi ostali posle njega. Priča se da su nebrojeni autobusi pred ove izbore kružili iz grada u grad praveći masu na mitinzima na kojima kandidat vladine koalicije nije dolazio da propagira sebe kao kandidata, nego se zatekao tu jer se nekako potrefilo otvaranje nekakve fabričice a ljudi se samoorganizovali pa bi da im premijer obeća povećanje smanjene penzije i izgadnju još nekog koridora. (U poslednje vreme, autoputevi se zovu koridorima, a asfaltiranje seoskih puteva – magistralama).

Lično najviše mi se dopao ovaj čilager koji se rado slikao i šetkao sa svojom parolom:

Da ovi odu a da se oni ne vrate!

Svaka čast majstore. Posle mi je dao mail adresu da mu pošaljem fotku.

Tu nekako zapazih i jednu plavušu koja je nosila pajaca pokretanog koncima.

Više  mi se dojmila plavuša nego pajac. Pa kad je tako eto nje u mom izveštaju još jednom.

Poštoje čitavo okupljanje bilo posvećeno pobedniku skorašnjih izbora, on je dominirao na parolama, igrokazima, uporno se kevtalo AV AV da bi se na kraju  i sam pojavio, naravno maskiran ali nekako prepoznatljiv kao fantom.

Da bih svoj posao radoznalog žbira doveo do kraja, evo vam i kako se organizatori dogovaraju o putanji večerašnje šetnje. Momak u zelenoj jakni jedan je od onih koga se sluša.

Snimio sam i njegov govor ali sam s....o nešto pritiskajući po mobilnom pa kvalitet ne zadovoljava oštre kriterijume izveštača. Ovaj momenat je zabeleženi trenutak neodlučnosti organizatora gde da se krene po dolasku na Trg republike. Ali dogovor je brzo pao: Idemo na Televiziju.  To me podseti na 9. Mart 91 i TV Bastilju. Tada je sa funkcije generalnog direktora otišao Dušan Mitević da bi došli još gori. Sada vlasti ne bi smetalo da ode Bujošević, ali ova masa ne spada u kategoriju Vukovih jurišnika pa su se svi zadovoljili zviždanjem u pišaljke i priličnom bukom kojom je dirigovao jedan pozamašni ćelavac besoumučno udarajući kutlačom o dobro otučenu šerpu. Snimih i njega ali u nekakvom kontralihtu pa samo zamislite 2x2x2 ćelavu ljudeskaru dobroćudne face i jakog udarca.

Nedeljna, večernja šetnja išla je od Skupštine do Trga Republike pa do televizije i duž Kneza Miloša do vlade pa uz Nemanjinu do Slavije. Pretpostavljam da se od Slavije krenulo nazad ka Skupštini.

Vaš se izveštač sada već zabavljen tegobama urinarne prirode kod Slavije izvukao iz kolone i dočekao da se kraj kolone povuče sa Slavije da bi proradili tramvaji.

Ali šta jeste jeste, jedno sam se vreme šepurio na čelu kolone.

Za istorijsku ulogu moje porodice u revolucionarnim aprilskim zbivanjima 2017 – dovoljan dokaz. Prvoboračku penziju neću dočekati ali historija će zabeležiti. Pa ako me se sete - sete.